Град Сарајево је седиште највеће високошколске установе у земљи,Универзитета у Сарајеву, те низа других високошколских установа, чиме се сврстава у ред највећих универзитетских центара у целој регијијугоисточне Европе. Уз неколико националних и градскихтеатарских кућа,музеја и културних институција, Сарајево је и важно место на културној мапи овог дела европског континента.
Сарајево се налази у самом географском средиштуБосне и Херцеговине и заузима површину од 142km². Смештено је укомпозитнојСарајевској котлини, која се пружа одистока премазападу, у плодном Сарајевском пољу. И док су централни делови града углавном смештени у низини Сарајевског поља, најважнија градска предграђа налазе се на падинама околних брегова и брда.
Најстарији делови града (Вратник,Бистрик,Хрид,Ковачи,Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просечна надморска висина Сарајевског поља је 500 m. Најзападнија тачка поља је на18° 16' источне географске дужине. Крајња источна тачка је на18° 27' источне географске дужине, најсјевернија је43° 53’ сјеверне географске ширине, а најјужнија је на43° 47' сјеверне географске ширине.[8]
Центар града Сарајева лежи на надморској висини од 511 m изнад површине мора, док виши делови града и приградска насеља на падинама околних планина леже на просечној надморској висини од 900 m над морем. Град окружују олимпијске планине које досежу и 2.000 m висине:Бјелашница,Јахорина,Игман,Трескавица иТребевић.
Миљацка је река која највећим делом протиче кроз град Сарајево, од истока према западу. Дуга је 35,9 km, а настаје од неколико врела у подножју планинаРоманије иЈахорине.Паљанска Миљацка (12,9 km) извире наПалама, докМокрањска Миљацка извире уКадином Селу. Неколико километара источно од Сарајева, у селуДовлићи, ове две притоке се спајају у реку Миљацку. Река даље тече на запад, у Сарајево, одакле наставља свој пут према рециБосни у коју се улива.
У западном делуСарајевског поља, на подручју приградског насељаИлиџа, настаје и једна од највећих река у Босни и Херцеговини,река Босна, и то од тридесетак мањих извора у подножју планине Игман, стварајући тако јединствен парк природе —Врело Босне, једно од омиљених излетишта Сарајлија.
Клима у Сарајеву је са јаким утицајимаконтиненталне климе. Просечна годишња температура износи 10,1°C, а просечна количина падавина је 928 mm. Најтоплији месеци су јул и август, а најхладнији је јануар. Највише падавина је у месецу јуну, док је најмање у фебруару и августу. Најнижа забележена температура је −26,8°C (јануар), а највиша 40,0°C (август). Најсушнија година у Сарајеву била је 2012, када је у граду пало само 425 mm падавина. Сарајево просечно има око 85 дана годишње са температуром изнад 30°C. Сунчаних сати годишње има 1.769.[11][12][13]
У предримско доба, ову област су настањивалиИлири, који су коначно потпали под властРимског царства на почетку 1. века нове ере. Подручје око данашњег Сарајева припадало је римској провинцијиДалмацији. Римска колонијаAquae Sulphurae постојала је изнад данашње Илиџе. Од Римљана су овај простор преотели Источни Готи. Царска власт је краткотрајно обновљена за време владавине Јустинијана I.
Словени су населили област током 6. и 7. века. У раномсредњем веку, стара Босна је била саставни део српске државе, што је посведочено у делима византијског цара Константина Порфирогенита.
Током 12. века, Босна је стекла обласну самоуправу на челу са својим бановима. На подручју око данашњег Сарајева постојала је жупаВрхбосна око истоименог места. Према традицији, најстарији хришћански храм у тој области саграђен је наВрелу Босне, док документи сведоче да је1238. године у Врхбосни саграђен катедрални храм Светог Павла. Насеље и жупа Врхбосна су посведочени у изворима из1244. и1263. године.
Почетком 15. века, жупа Врхбосна се нашла на ударуТурака, који су успоставили своја упоришта у тој области између1429. и1451. године. Након коначног освајања Босне1463. године створен јеБосански санџак, а на месту старе Врхбосне развио се нови град — Сарајево.Иван Јастребов наводи податак да су Турци имали обичај давати освојеним градовима нова имена, па наводи Сарајево које се раније звалоЗлатни До.[14]
Интензивни развојзанатства итрговине брзо су од Сарајева створили богат град, раскрсницурелигија икултура, трговачких путева и свакојаких путника. У16. веку то је био један од најбогатијих градова на овом подручју Балкана, када су изграђене и неке капиталне грађевине које и дан-данас представљају бисере архитектуре и цивилизације тог доба. Тада је у Сарајеву, као задужбина Гази Хусрев-бега, отворена и Висока школа, која је у готово свему подсећала на универзитете у другим великим градовима Европе.
За време турске власти, у Сарајево се досељавајуЈевреји истерани изШпаније, који граде својесинагоге; граде се иправославне, а затим икатоличке цркве. Као ниједан град у Европи, Сарајево је — стешњено између планина — нашло у себи простора за све три велике светске религије, културе и цивилизације. Суживот који је трајао вековима створио је нове вредности, рекло би се један нови културни и религијски склад који је одолевао многим историјским изазовима.[15]
Живот у Сарајеву је1930-их био 30% скупљи него у Београду, због високих трошкова превоза.[16]
Православна црква у Сарајеву је постојала у 16. веку. По народном предању цркву је измолио слуга султановог зета и везираУсреф-бега. Бег је пристао да након градње турске џамије, тај слуга Србин подигне цркву „али величине биволеће коже”. Историјски записи кажу да је изгорела иста богомоља 8. јула 1556. године, у време епископа Исаије. Православни Срби су након тога изабрали између себе неколико угледних људи, који су имали да прикупљају грађу и надзиру градњу цркве. Арханђелски храм је и касније током ратова спаљиван и пљачкан. Срби Сарајлије су откупили многе црквене ствари од пљачкаша, међу којима и Св. Текле, које је српски патријархАрсеније IV Јовановић поклонио сарајевској цркви августа 1737. године. Патријарх се бавио тада у Сарајеву 111 дана. Од 1717. године када је митрополит Дабробосански Милентије преместио своју столицу у Сарајево, та „Саборна црква” је добила праве размере. Постављен је нови темпло, са иконама украшен и позлаћен „иждивенијем сребрник господина митрополита Д-Б. кирМилентија Миленковића”. Градња се отегла до 3. јуна 1730. године, али већ 1749. године црквено кубе се начело од земљотреса, тако да се 1751. године са страхом (због опасности рушења) улазило у њу. Тих година је паша Кукавица утврђивао сарајевског града зидине. Допустио је мајсторима градитељима Србима да свако вече по прекиду посла „могу по један камен понети” за оправку црквеног кубета. Заиста, 1752. године црква је оправљена а освештао га је нови митрополитПајсије Лазаревић, претходни архимандрит манастира Пиве. Следећи радови 1762. године су се односили на проширење црквених врата и прозора, порте и врата на њој. Такође су изграђиване и тврде магазе једна као остава у порти али и још седам споља које су издаване трговцима. У цркви је крајем 19. века са леве стране била мала капелица тзв. Параклис са часном трпезом, посвећен празнику Покрову Пресвете Богородице. Ту се сваке године о том празнику служила литургија 1. октобра. Још 1735. године отворена је српска народна школа уз нову цркву.[17]
Друга сарајевска православна црква је зидана половином 19. века а посвећена је Пресветој Богородици. Налазила се готово у тадашњем центру града, са десне стране Миљацке. Доминирала је у околини са позлаћеним крстом и јабуком на врху торња. Положен је темељ 13. јуна 1863. године, а завршена је 1872. године. Сва је од камена, чак је и „аршин зидана туцаником” да би се заштитила од влаге. Њене димензије су биле: дуга 50 аршина, широка 30, а висока до крова 20 аршина. Црквени звоник постављен над западним вратим био је висок 58 m. Црква је имала пет кубета, од којих је треће („труло”) највеће. Све је то покривено оловом и каменим плочама. Због чак 42 прозорска отвора, храм је био превише осветљен а што је узето као „велика мана”. У цркву се поред позлаћеног архијерејског трона налази и један мањи посребрени „архимандритски” и други за „земаљског владара”. Темпло је такође било позлаћено учвршћено за два олтарска стуба. Правили су га и позлатили Руси мајстори, а износ од 2000 цекина узео је предузимач Иванов. Иконе на иконостасу су руске, прављене се у Сергијевском манастиру близу Петрограда, трудом његовог архимандрита Игњатија. Готове иконе, две мање плаштанице и прилоге у новцу које је скупљао и код царске породице послао је пожртвовани Игњатије у Сарајево. Око цркве је портанска ограда са позлаћено-гвозденим решеткама, а у порти цвеће и воће посађено. Готову другу сарајевску цркву осветио је на Илиндан 1872. године митрополит Пајсије уз саслужење 76 свештеника. У време свечаности коју је пратило 10.000 православаца, били су присутна свих шест конзула, а обе паше (војни и цивилни) су били смештени преко пута у кући Симе Одовића. Почасна стража је била испред куће, а град је био пун војске која је чувала безбедност гостију. Тада је рукоположен за архимандрита Сава Косановић. Он ће по вољи руског цара Александра II ићи ускоро у Русију да скупља прилоге и украсе за храм. Остале су Сарајлије дужне 3500 цекина утрошених за градњу. Сава је био успешан у својој мисији; вратио се са пуно дарова (књига, икона, одежди, сасуди и утвари) и 2000 цекина у новцу. За његов успех био је заслужан Рус,Нил Попов професор на Московском универзитету. Турски султан је под притиском страних сила издао ферман о градњи те велике српске цркве чак је и са 500 цекина помогао. Исто толико цекина дао је и кнез српски Михајло. Много је било приложника и радника на грађевини, а највише су се трудили Срби трговци — домаћи али и Срби Дубровчани, Тршћани, Бечлије и Београђани; на све што су појединци давали, они су још по трећину износа на то додавали.[17]
Радила је у Сарајеву 1857. године српска народна четвороразредна школа коју су похађала деца из ближе и даље околине.[18] Управитељ српских школа (града и околине) био је у то време Симо Самоуковић; најстарији учитељ сарајевске школе је тада био Нестор Гојковић.[19]
Доласкомаустроугарске управе на ове просторе1878. године, до тада углавном оријентални град Сарајево улази у западну Европу крајем19. века. То је време снажног продирања западноевропске културе, привреде, обичаја и других цивилизацијских вредности на ове просторе. Тада се у Сарајеву граде модерне фабрике, отварају школе западног типа, а град се обогаћује западноевропском културом и архитектуром; отвара се и Земаљски музеј, једна од најзначајнијих институција културе на Балкану, данас нажалост затворена.
Након рата, град је дошао на маргину интереса тадашњег режима идинастије Карађорђевића, а може се рећи да је Сарајево између два светска рата стагнирало, па и назадовало. Сарајево је седиштеепонимне области у време КСХС, а затимДринске бановине у време КЈ. Споменик краљу Петру[20] је откривен 11. новембра 1923.
НаконДругог светског рата у Сарајеву се развијају индустрија, школство, култура и многе друге институције, које га чине метрополом и главним градомСоцијалистичке Републике Босне и Херцеговине. У том периоду оснива се и универзитет савременог европског типа, опера, мноштво музеја и галерија, научних института и др. Град расте на више од 400.000 становника. Таквом космополитском и модерном граду свет поверава организовање14. Зимских олимпијских игара, које су са великим успехом и одржане1984. године.
Град Сарајево је пре рата у Босни и Херцеговини чинило десет општина:Вогошћа,Илијаш,Илиџа, Нови град, Ново Сарајево,Пале, Стари град,Трново,Хаџићи и Центар.
Након потписивањаДејтонског мировног споразума и реинтеграције појединих насеља, настаје Кантон Сарајево, унутар ког се формира Град Сарајево из четири општине.
Урбану слику града красе сакрални објекти четири најважније светске конфесије. Бројне џамије, цркве, катедрале, синагоге, као и остали значајни верски објекти, налазе се у самом центру града Сарајева, смештени тек стотињак метара једни од других, што се и не виђа тако често у другим европским и светским градовима и метрополама.
Након деценијакомунизма и година рата, привреда Сарајева је постала предмет реконструкције и рехабилитације.[24] Међу бројним економским знаковима,Централна банка Босне и Херцеговине отворена је у Сарајеву1997. године, док јеСарајевска берза почела са радом 2002. године. Велика градска база производње, администрације и туризма, комбинована са великим неформалним тржиштем,[25] чини град највећим економским регионом Босне и Херцеговине.
Сарајево има јаку туристичку индустрију, аЛонли планет је граду доделио одлично 43. место на списку најбољих градова у свету у2006. години.[26] Спортски туризам користи постројења од олимпијских игара из1984, посебно скијашка средства на оближњим планинамаБјелашнице,Игмана,Јахорине,Требевића иТрескавице. 600 година историје Сарајева, уз деловање западних и источних царстава, такође је велика туристичка атракција. Сарајево је услуживало путнике током векова, јер је представљало важан тржни центар токомОсманског царства и периодаАустроугарске. Примери популарних дестинација у Сарајеву суВрело Босне,Сарајевска катедрала иГази Хусрев-бегова џамија.
Сарајево је било први град уЕвропи са целодневном трамвајском линијом; од тог времена надограђено је на модерне трамваје
Положај Сарајева у долини између планина га чини компактним. Уске градске улице и недостатакпаркинга ограничавају аутомобилски саобраћај али дозвољавају бољу пешачку и бициклистичку покретност. Две главне улице у граду суТитова иЗмај од Босне.Коридор 5Ц пролази кроз Сарајево повезујући га саБудимпештом на северу и саПлочама на југу.[27]
Електричнитрамваји, који су у служби од1885, најстарија су врста јавног превоза у граду.[28] Постоји седам трамвајских и четиритролејбуске линије, те много аутобуских. Главна железничка станица у Сарајеву се налази у северном делу града.
Железничка станица у граду
Међународни Аеродром Сарајево (СЈЈ) смештен је само пар километара југозападно од града. Током рата аеродром се користио за летовеУН-а и транспорт хуманитарне помоћи. ОдДејтонског споразума из1996. године, аеродром је отворен за комерцијалне летове у које спадају понајвише летови босанскохерцеговачке националне авио-компанијеБ&Х ерлајнс, а затим и они осталих светских авио-превозника као што суОстријан ерлајнс,Алиталија,Луфтханза,Јат ервејз,Кроација ерлајнс и др. У 2004. години, 397.000 путника је пропутовало кроз Сарајевски аеродром, за разлику од само 25.000 из 1996. године.[29] Данас се аеродром налази пред колапсом, а разлози за то су многобројни: почев од опште небриге власти и саме управе, па све до — специфичније говорећи — директног упропашћавања аеродрома од странеТеркиш ерлајнса, који је као партнерска компанија аеродромом управљао одређен временски период и битно утицао на његово економско ослабљивање.[30]
Земаљски музеј Босне и Херцеговине у СарајевуВила Мандић, пример архитектуре из међуратног периода, данас Олимпијски музеј
Сарајево је било дом многих различитих религија и етничких група вековима, дајући граду бројне културе.Бошњаци,Срби,Хрвати,Јевреји, иСловенци су делили град. Данашње становништво града већином представљају Бошњаци, али у прошлих пар година видљиво је повећање досељеника изисточне Азије.
Уништавања везана за рат,[31] као и реконструкција бројних уништених институција и културних и верских симбола, укључујући Гази Хусрев-бегову библиотеку, Националну библиотеку, Сарајевски оријентални институт те Музеј посвећен олимпијским играма1984, довели су до тога да се на различитим нивоима владе донесу и утемеље јаки закони за заштиту културе и културних институција.
Као главни и највећи градБосне и Херцеговине, Сарајево је највећи центар медија у земљи. Већина комуникационих и медијских инфраструктура је уништена током рата, али реконструкција коју је водиовисоки представник Босне и Херцеговине је помогла модернизацији индустрије.[32] На пример,интернет је постао доступан у граду1995. године.[33]
Сарајево има добро очуван старим трговачки део града, популарномБашчаршијом, која је настала за периода османске владавине уБосни и Херцеговини. Овај део града обилује јединственим архитектонским остварењима османске градскеархитектуре, међу којима су бројне поткуполнеџамије, као и традиционалне форме оријенталне архитектуре попутконака,ханова ибезистана. Након разарања токомпротеклог рата, Башчаршија је поново обновљена на општу радост Сарајлија и њихових гостију.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
