Самба има афричке корене пренете у Латинску Америку путем трговине западно афричким робовима, заједно са афричким религиозним традицијама, посебно Анголе и Конга, крозсамба де рода жанр северноисточне бразилске државеБаија, из којег је изведена.[1] Иако је у Бразилу било разних облика самбе са популарним ритмовима насталих разноврсном употребом бубњева, самба као музички жанр се сматра музичким изразом урбаног Бразила.
Самба је препозната широм света као симболБразила иБразилског карневала. Сматра се једним од најпопуларнијих бразилских културних израза. Самба је постала икона бразилског националног идентитета.[2][3][4]БаијскаСамба де Рода (плесни круг), који је постао деоУнесковогнаслеђа човечанства 2005. године, је главни коренсамбакариоке, самбе која се игра и плеше уРио де Женеиру.
Модерна самба која се појавила почетком 20. века је предоминантно у 2/4 временском облику варираном свесном употребом певачког хора добатукада ритма, са разним станцама деклараторних строфа. Традиционално, самба је свирана помоћу жичаних инструмената (cavaquinho и разних типова гитара) и разноврсних ударачких инструмената као што јетамборим. Под утицајем популарних америчких оркестара након Другог светског рата и послератног културног утицајаамеричке музике, у самби су се почели користититромбони,трубе,шорои,флауте, икларинети.[6]
Поред различитих ритмова и метрика, самба доноси читаву историјску културу хране, разних плесова (miudinho, коко, самба де рода и пернада), прослава, одеће као што су линене кошуље, инаивног сликарства познатих уметника као што суНелсон Саргенто,Гиљерме де Брито, иЕитор дос Празерес. Анонимни уметници заједнице, укључујући сликаре, скулпторе, дизајнере и стилисте, праве одећу, костиме, карневалске сплавове и аутомобиле, отварајући врата школама самбе. У Бразилу постоји и постојана традиција балске самбе, са много стилова. Самба де Гафиеира је стил који је познатији у Рио де Женеиру, где постоји традиција одржавања гафиеирских забава од 1930-их, а где су настали покрети и идентитет овог плеса, и постајали све више и више различити од афричких, европских и кубанских традиција и утицаја.
Национални дан самбе се слави 2. децембра. Овај дан је успоставњен на иницијативу Луиса Монтеира да Косте, једног поглавараСалвадора, у част Аре Бароса. Он је компоновао „Na Baixa do Sapateiro”, мада он никада није био у Баији. Стога дан 2. децембар означава прву посету Ари Бароса Салвадору. Иницијално, овај дан је прослављан само у Салвадору, али је временом постао национални празник.
Самба је локални стил у југоисточном и североисточном Бразилу, посебно уРио де Женеиру,Сан Паулу,Салвадору иРесифеу. Њен значај као бразилске националне музике превазилази границе региона. Школе самбе, самба музичари и карневалске организације са фокусом на извођењу самбе постоје у свим регионима земље, мада су други музички стилови превалентни у разним регионима (на пример, у јужном Бразилу,централнозападном Бразилу, и свим бразилским руралним областима,сертанежу, или бразилска народна музика, је најпопуланији стил).[7][8][9]
Етимологија речи самба је неизвесна.[10] Неке од могућноси су:
Португалски глаголsambar, са значењем „радити столарски рад”; и португалска именицаsambúco (латинскиsambuca),[11] што је стари жичани инструмент, нека врстахарфе илилире.
Неизвесно је да ли је афричкасемба[12] плес сродан са бразилском самбом, и дали је старији или новији, изван површне сличности имена и стила. У само двабанту језика корен глаголаsemba значи „плес”, док у другима означава невезане ствари као што су „глад” или „тканина” (али не „трбух”).[13]
Један од најстаријих записа речи самба појавио се упернамбучком часописуO Carapuceiro, у фебруару 1838, кад је свештеник Мигуел Лопез Гама од Сакремента писао против онога што је он зваоsamba d'almocreve, при чему заправо није писао о будућем музичком жанру, него о некој врсти весеља (плесне драме) популарне међу црнцима тог времена. Према Ираму Арауху да Кости, током векова, фестивали плеса робова уБаији су се звали самба.[14]
Средином 19. века, реч самба се односила на различите типове музике коју је практиковалоафричко робље кад су изводили разне типовебатук плеса,[15][16] али је она попримала своје сопствене карактеристике у свакојбразилској држави, не само због разноликости племена робља, већ и због специфичности сваког региона у којем су били насељени.[17]
УАргентини, постоји плес који се назива „замба”,[18][19] име које изгледа да има заједничко етимолошко порекло са самбом, мада је плес сасвим различит.
Самба-енредо илисамба де енредо је поджанр самбе у коме се песме изводе посредствомшкола самбе[20][21] (илиescola de samba) за свечаностибразилског карневала.[22][23] Терминsamba-enredo се дословно преводи сапортугалског као „самба у песми”, или „песма самбе”. Свака школа самбе креира нови самба-енредо у припреми за карневал следеће године, и затим се путем надметања одређује, чије репертоар ће бити изведен у финалној паради карневала, као и догађајима који претходе карневалу.[24][25]
За сваку школу самбе, избор самба-енреда за наредну годину је дуготрајан процес. Дуго пре карневалске параде, свака школа самбе одржава надметања за писање песме. Песму пишу композитори самбе из саме школе, („Ala dos Compositores”) или понекад и спољашњи композитори, нормално у виду партнерства (parcerias). Свака школа прима многе песме, понекад стотине песама, послатих у нади да ће бити самба-енредо наредне године. Са писањем се почиње након што уметнички директор карневала, или „карневалеско” званично објави синопсис парадне теме дате школе самбе за следећу годину. Након пажљивог објашњења теме параде, што обично чини сам уметрнички директор карневала, композитори могу да постављају питања како би додатно разјаснили синопсис, тако да могу да почну са писањем самба-енреда.
Самба постоји широм Бразила, а нарочито у државамаБаија,Марањао,Минас Жераис, иСао Пауло, и виду разних популарних ритмова и плесова који потичу од регионалнихбатука[16] из источнобразилксе државеБаија, музичке форме изКабо Вердеа. Самба се често идентификује са музичким изразом урбаногРио де Жанеира, где се развила током првих година 20. века. Рани стилови самбе - и специфичносамба де рода - се могу пратити уназад до Реконкаво регионаБаије током 17. века, и неформалног плеса након кандомбле (candomblé) церемоније. Рио де Жанеиро је био локација на којој је плес који су практиковали бивши робови, који су мигрирали из Баије, дошао у контакт и инкорпорирао друге жанрове који су були заступљени у граду (као што суполка,[27]машише,[28]лунду,[29] ишоти[30]), стичући комплетно јединствен карактер и креирајућисамбукариоку урбану (школу самбе) икарнавалеско (директора карневалске школе).[4] Школе самбе су велике организације са до 5.000 људи, које се надмећу сваке године укарневалу у погледу тематског покрића, сложених костима и оригиналне музике.
Током прве декаде 20. века, неке од песама у самба жанру су снимљене, али ти снимци нису остварили велику популарност. Међутим, 1917. године песма „Pelo Telefone” („Путем телефона”) је снимљена,[31] и она се сматра првом истинском самба песмом. Постоје индикације да је аутор песме Ернесто дос Сантос, познатији каодонга (музичар) (pt;de), док се заслуге за ко-композицију приписују Мауру де Алмеиди, познатомкарневалском коментатору. Исто тако се тврди да је песму „Путем телефона” креирао колектив музичара који су учествовали у прославама у кући музичаркеТије Кијате (тетке Кијате). На крају је песма регистрована у Националној библиотеци Донга и Алмеиде.[4] „Путем телефона” је била прва композиција која је остварила велики успех са стилом самбе и допринела је ширењу и популаризацији жанра. Од тог времена надаље, самба је почела да се шири по Бразилу. Иницијално је била повезана са карневалом, а затим развија своје место на музичком тржишту. Развоју самбе је допринео велики број композитора, међу којима суЕитор дос Прасерес,Бахијана,Пишингвана, иСино, мада су самбе тих композитора биле заправо „амашишадос” (мешавина смашише музиком), што је познато као самбас-машишес.[4]
Контуре модерне самбе настале су тек крајем двадесетих година прошлог века, из иновација групе композитора карневалских „блокова” (група) у квартовима Естасио де Са и Освалдо Круз, и са брда Мангвеира, Салгвеиро, и Сао Карлос. Од тада, је било много великих имена у самби.[4]
Успех самбе у Европи и Јапану само потврђује њену способност да придобије поборнике, независно од њиховог језика. Тренутно постоје на стотинешкола самбе на европском тлу, које су распршене широм земаља попут Немачке, Белгије, Холандије, Француске, Шведске и Швајцарске. У Јапану су музичке издавачке куће уложиле знатна средства у лансирање снимака ранијих самбиста, чиме је створено тржиште које се искључиво састоји од каталога јапанских дискографских издања.[4]
^Stockler J.S.,„The Invention of Samba and National Identity in Brazil”(PDF). 20140313001711. Архивирано изоригинала(PDF) 13. 03. 2014. г. Приступљено08. 11. 2017.Проверите вредност парамет(а)ра за датум:|date= (помоћ), Working Papers in Nationalism Studies (University of Edinburgh) (2011), стр. 2,
^Овај чланак укључује текст из публикације која је сада ујавном власништву: Schlesinger, Kathleen (1911). „Sambuca”. Ур.: Chisholm, Hugh.Encyclopædia Britannica (на језику: енглески).23 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 114.
^Renata de Sá Gonçalves, "The traditional samba school dance as a performative experience",„Paper not available”. Архивирано изоригинала 12. 3. 2016. г. Приступљено13. 3. 2014. accessed 12 Mar 2014
^Dils A., Albright A., ур. (2001).Moving History / Dancing Cultures - A Dance History Reader. Wesleyan University Press.:169.
^„Largest carnival”. Guinness World Records. 1. 1. 2004. Приступљено11. 2. 2016.
^Tapajós, Paulo (1984). „Samba-Canção”.Os maiores sucessos do SAMBA CANÇÃO (на језику: Portuguese). PolyGram Discos.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^Nei Lopes:Partido-Alto: Samba de Bamba, Pallas, 264p., 2005
^Dicionário Cravo Albin de Música Popular Brasileira.„Ary Barroso - Artistic database”. Архивирано изоригинала 08. 06. 2015. г. Приступљено18. 11. 2018.. . Приступљено March 30, 2009.
Perna, Marco Antonio (2005).Samba de Gafieira - Brazilian Ballroom dancing history.
Perna, Marco Antonio (2001).Samba de Gafieira - a história da dança de salão brasileira.ISBN978-85-901965-5-6.
Aricó, Hector (2002).Danzas Tradicionales Argentinas -Una Nueva Propuesta- (на језику: Spanish). Vilco SRL.ISBN978-987-43-4537-0.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Berrutti, Arturo (1882).Aires Nacionales (на језику: Spanish). Mefistófeles.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Nogueira, Gláucia (2012).Percurso do batuku: do menosprezo a patrimônio imaterial (на језику: португалски). School of Sciences and Technology,UFRN, Brazilian Review of Song Studies (RBEC,Revista Brasileira de Estudos da Canção).ISSN2238-1198.
McGowan, Chris and Pessanha, Ricardo (1998).The Brazilian Sound: Samba, Bossa Nova and the Popular Music of Brazil. (2nd изд.). Temple University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) . . .
Edigar de Alencar.Nosso senhor do samba. . Rio de Janeiro: FUNARTE, 1988.
André Gardel Rio de Janeiro.O Encontro Entre Bandeira e Sinhô. : Secretaria Municipal de Cultura, 1996.
Gildo De Stefano.Il popolo del samba. La vicenda e i protagonisti della storia della musica popolare brasiliana. 2005.ISBN978-88-397-1348-3., Preface by Chico Buarque de Hollanda, Introduction by Gianni Minà, RAI-ERI, Rome.
Lui Morais.O Sol nasceu pra todos:a História Secreta do Samba. [Luis Carlos de Morais Junior]. Rio de Janeiro: Litteris, 2011.
Alma Guillermoprieto.Samba. . Jonathan Cape London 1990.
Leymarie, Isabelle (2015).Del tango al reggae: Músicas negras de América Latina y del Caribe. Zaragoza: Prensas de la Universidad de Zaragoza.ISBN978-84-16-27274-7.
McCann, Bryan (2004). „Black Pau: Unconvering the History of Brazilian Soul”. Ур.: Hernandez, Deborah Pacini; Fernández l'Hoeste, Héctor D.; Zolov, Eric.Rockin' Las Américas: The Global Politics of Rock in Latin/o America.University of Pittsburgh Press.ISBN978-0-8229-7255-6.
Nestrovski, Arthur Rosenblat (2002).Música Popular Brasileira Hoje (на језику: Portuguese).50. Publifolha.ISBN978-85-7402-405-9.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
.jpg)
