Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато штоима премалоизвора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
Социјалистичка Федеративна Република Југославија[н. 1] Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija[н. 2] Socialistična federativna republika Jugoslavija[н. 3] Југославија
За разлику од осталих европских социјалистичких земаља, СФРЈ никада није била чланицаВаршавског уговора, и одржавала је блиске везе са западним владама. СФРЈ је била оснивач и један од најважнијих члановаПокрета несврстаних. СФРЈ је била земљасамоуправног социјализма, са једнопартијским делегатским системом представљања, планском привредом и специфичним системом радничкогсамоуправљања.
када је званично укинута монархија и проглашена република декларацијомУставотворне скупштине од29. новембра 1945. новопроглашени званични назив државе је постаоФедеративна Народна Република Југославија (скраћеноФНР Југославија илиФНРЈ)
Уставом од7. априла 1963. држава је променила назив уСоцијалистичка Федеративна Република Југославија (скраћеноСФР Југославија илиСФРЈ)
У доба постојања комунистичке Југославије називали су је Нова Југославија, да би је разликовали од претходне, старе тј. Краљевине Југославије.
Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије (тада већ у саставуТрећег рајха), Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Тешко јебомбардован Београд. У исто време отпочео је и немачки напад наГрчку под кодним називомоперација Марита.
Рат је завршен17. априла 1941. капитулацијом, окупацијом и поделом Југославије. Краљевска породица и поједини представници владе отишли су у егзил уУједињено Краљевство.
Народноослободилачка борба (НОБ) илиНародноослободилачки рат (НОР) појам је којим се означава борба југословенских народа, предвођенихКомунистичком партијом Југославије, за ослобођење одфашистичке окупације токомДругог светског рата. Обухвата временски период од јула 1941. до маја 1945. године, на целокупној територијиЈугославије. У историографији бивше СФРЈ ова борба се често називалаНародноослободилачки рат и социјалистичка револуција.
Италија се борила са силама Осовине у Другом светском рату. Када се фашистички режим срушио 1943. и Италија капитулирала, територија је окупирана од стране немачке војске, која је створилаОперативну зону Јадранског приморја.Трст су1. маја 1945. године заузеле 4.Југословенска армија, заједно са 9. словеначким корпусом ЈА. Идући дан немачка војска се предалановозеландској војсци.
Демократска Федеративна Југославија је реконституисана на конференцијиАВНОЈ-а уЈајцу, (од29. новембра до4. децембра 1943), док су се преговори са Краљевском Владом у изгнанству наставили. 29. новембра 1945.
Овај чланак је део серије оисторији Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Војводине, Републике Српске и Косова и Метохије
Словеначка делегација, на чијем је челу био др.Јосип Видмар, предложила је да сеТиту додели звање „Маршал Југославије”. Председништво АВНОЈ-а је на својој првој седници30. новембра 1943. године једногласно прихватило овај предлог (одлука бр. 7).
Дана25. маја1944, немачке падобранске трупе сунапале Титов штаб у Дрвару, скоро га заробивши. Тито је отишао авионом у Италију и успоставио нови штаб на јадранском острвуВис. Након пребацивање своје подршке партизанима, Британија је радила на зближавању Тита и Петра. На ургирање Британије, Петар је одлучио да остане изван Југославије и у септембру је позвао све Југословене да пређу у партизане.
Демократска Федеративна Југославија (скраћеноДФЈ) је држава која је истовремено представљала последњи периодКраљевине Југославије и први период социјалистичке Југославије.
Федеративна Народна Република Југославија (1945—1963)
Федеративна Народна Република Југославија је конституисана као социјалистичка земља током првог заседања скупштине у којој јеКомунистичка партија Југославије била већина, а коју су чинили предратни посланици и чланови АВНОЈ-а.
Београдски процес је назив за суђење генералуДрагољубу Михаиловићу и групи од још двадесет тројице оптуженика из редовачетника,владе у изгнанству иНедићевог режима заиздају иратне злочине. Званичан назив поступка је био„Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941—1945)”. Суђење је одржано уБеограду, од10. јуна до15. јула 1946.
Југословенска влада је у савезу саСовјетским Савезом подЈосифом Стаљином рано уХладном рату оборили два америчка авиона у југословенском ваздушном простору 9. и 19. августа 1946. Ово су била прва ваздушна обарања западних авиона током Хладног рата и изазвала дубоко неповерење у Тита уСАД, па чак и позива на војну интервенцију против Југославије.
Први званични састанак новооснованогИнформбироа се одржао у Београду удецембру1947. За ову сврху саграђен је данашњихотелСлавија у центру града.
Југославија је1948. избачена изИнформбироа због непристајања да прихвати совјетско вођство у социјалистичким државама. Ово искључење је, због тежњи према територији Југославије, навелоАлбанију да се сврста уз Совјетски Савез.
Пети конгрес КПЈ био је први конгрес југословенских комуниста одржан послеДругог светског рата и преузимања власти, конгрес је дао политичку подршкуЦК КПЈ у „одбрани независности”Југославије. Одлука је донесена једногласно и тиме је „потврђено” јединство Партије. На Конгресу је усвојена и Резолуција о односу КПЈ према Информбироу, у којој је констатовано да су одлуке Информбироа нетачне и неправедне, али је наглашено да ЦК КПЈ треба да учини све да се сукоб превазиђе.
Најзначајнији је био преокрет у политици Југославије која се у тренутку све већег притиска Стаљина окреће западним силама за помоћ у наоружању. Тако је генералКоча Поповић, који је тада био министар иностраних послова, склопио уговор о војној помоћи са владомСАД,Британијом иФранцуском 14. новембра1951. уЛондону.
НаШестом конгресу КПЈ одржаном од 2. до 7. новембра1952. дошло је до реформских промена у партији. Донет је нови Статут по ком је партији промењен је назив уСавез комуниста Југославије (мак.Сојуз на комунистите на Југославија;словен.Zveza komunistov Jugoslavije). Ојачана је независност основних партијских организација и нижих руководстава. Између осталог, на њему је осуђенаблоковска подела света, агресивна политика иколонијализам. Подвргнута је критициСтаљинова ревизија комунизма, а похваљенаТитова ревизија, а увођење самоуправљања је окарактерисано као преломан догађај у развитку социјалистичких друштвених односа.
Након Стаљинове смрти5. марта 1953. долази период који је праћен отопљавањем односа између Информбироа и Југославије.
Информбиро није више имао своју ранију функцију и постојао је само фиктивно.
Први корак ка помирењу је направљен од странеНиките Сергејевича Хрушчова, првим секретаром ЦК КПСС, који је заједно са Николајем Булгањином, председником владе Совјетског Савеза и Анастасом Микојаном, првим замеником Совјетске владе долетео уБеоград26. маја1955. До састанка између совјетске и југословенске делегације је дошло на Топчидеру, у Дому Гарде.
Устав Југославије од 1963. године је познат под називом „повеља самоуправљања” зато што је самоуправни модел примењен у свим сферама и на свим нивоима друштвеног живота. Промењено је име државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и она је дефинисана као „савезна држава добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљања”. Територија Југославије „јединствена је и сачињавају је територије социјалистичких република.”
Уставом од 1963. Аутономна косовско-метохијска област проглашена је Аутономном покрајином Косово и Метохија. У развоју југословенског федерализма аутономне јединице, које су биле у саставу Србије, суштински гледано имале су исти положај, али је међу њима постојала одређена разлика (назив, различит број представника у Већу народа, АП Војводина је имала Врховни суд).
Брионски пленум је назив за Четврту пленарну седницуЦентралног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану1. јула 1966. године у хотелу „Истра” на острвуБрионима. На овој седници са свих државних и партијских функција смењен јеАлександар Ранковић Марко, дотадашњи потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и секретар Централног комитета Савеза комуниста Југославије — један од тројице најважнијих људи у земљи.
Едвард Кардељ је преузео улогу „другог човека”Југославије и најближег сарадника Јосипа Броза Тита.
Фактички је отворен процес мењања односа између савезне државе и република који је довео до темељног преображаја федерације. Југославија је изграђивана као „федерација равнотеже”. Монолитни друштвени и политички живот уступао је место „самоуправном федерализму”.
Студентске демонстрације, цестна афера, амандмани 1971, МАСПОК и смена либерала
Велике студентске демонстрације у Југославије биле су део таласа демонстрација који је1968. захватио велики број земаља. Најпопуларнија парола је била „Долецрвена буржоазија”, „Извозимо људе као смрзнуту говедину!”
Седмога дана демонстрација Тито је преломио и у касним вечерњим часовима се обратио студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном и импровизованом говору он је рекао „да је било неких неправилности” и да „нико није незаменљив, па ни ја!?”.
Даље у Словенији избија далекосежна „цестна афера” (1969). Незадовољство руководства Словеније настало је око расподеле и доделе средстава за изградњу и модернизацију саобраћајница -сматрали су да Словенија, као већ традиционално високоразвијени регион, добија од федерације премало, штавише од ње се подразумева увек одрицање у корист неразвијених република и покрајина. По први пут су јавно изнете оптужбе да је југословенски федерализам кроз партијску хијерархију често само формалност, јер се, тврдило се, у име југословенства многе иницијативе на републичким или покрајинским нивоима унапред табуизирају и одбацују, те да се Словенији (и другим републикама) такође у име југословенства често намећу за њих неодговарајућа и пре свега неисплатива и прескупа решења и одлуке.
Дана30. јуна1971. усвојени су уставни амандмани XX-XLII. Уведене су промене у институцијама федерације и поред председника републике установљено јеПредседништво СФРЈ као колективни шеф државе и носилац законодавне и политичке иницијативе. Јосип Броз Тито био је председник републике и председник Председништва СФРЈ. Знатно су измењени положај и улога СИВ-а и савезних органа управе. Органи федерације образовани су на бази паритета. Поред Југословенске народне армије, као оружана снага СФРЈ уведена је итериторијална одбрана. То ће имати далекосежне последице приликом распада Југославије.
На врхунцу сукоба заговорника и противника уставних амандмана из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама премаМађарској иБугарској), стало се на страну партијских конзервативаца и подупро сламање национално-политичког покрета уСР Хрватској (Хрватско прољеће). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара уСрбији,Словенији иМакедонији.
1974. је усвојен нови савезниустав који је дао више аутономије републикама и покрајинама, тако у основи испунивши захтевеХрватског прољећа. Републике су добиле више права, смањене су овласти савезне државе. Једна од одредби устава истицала је територијални интегритет СФРЈ.
ПослеТитове смрти (1980), тензије између народа Југославије су порасле.
Од 1980. до 1991. године, власт Југославије је била колективна, сваке године је вођа био из различитог председништва једне од шест република некадашње Југославије.
Меморандум САНУ је недовршени документ који је израдилаСрпска академија наука и уметности (САНУ) између 1985. и1986. године, као стратешки програм српске интелигенције. Нацрт документа је објављен у јавности преко дневних новинаВечерње новости у два наставка 24. и 25. септембра 1986.
Током 1991. и 1992. дошло је до распада СФРЈ који је изведен методом оружане сецесије уз подршку и помоћ страних држава. У случају Југославије није поштовано начело територијалне целовитости и њених међународно признатих граница. Супротно међународном праву, републичке границе, које никада нису правно утврђене и обележене, постале су границе суверених држава. Право народа на самоопредељење везано је за федералне јединице и оне су постале његови носиоци.
Одвајање Словеније, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине
У јуну 1991.Словенија иХрватска су одлучиле да прекину све везе са осталим републикама СФРЈ и постанунезависне државе, услед чега је дошло до краткограта у Словенији.[6] Срби из Хрватске нису хтели да напусте СФРЈ, па је хрватска полиција и паравојска напала српске области са намером да и њих отцепи од СФРЈ, а то је довело дората у Хрватској (1991—1995) и губитка више од 20.000 живота и протеривања стотина хиљадаСрба.[7]
РепубликаМакедонија у септембру 1991. одржала је референдум онезависности и почела са одвајањем од Југославије, али одлука о одвајању од СФРЈ у њој није довела до рата, него се она осамосталиламирним путем.[8]
У време међународног признавања независности Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине,[11]Србија иЦрна Гора су одлучиле да наставе живот у заједничкој држави. Представници Србије и Црне Горе сачинили су Устав нове Савезне Републике Југославије, а преостали чланови Савезног већа Скупштине СФРЈ усвојили су тај устав и тако је27. априла 1992. проглашенаСавезна Република Југославија.[12] Држава је дефинисана као суверена савезна држава заснована на равноправности грађана и равноправности република чланица. Савезну Републику Југославију сачињавале суРепублика Србија иРепублика Црна Гора.
СФРЈ се у свом највећем делу налазила наБалкану. Једним делом, географски и климатски се сврстава и умедитеранске земље. Укупна дужинаграница са околним земљама износи је око 2.969 километар, а дужина копнене границе (без границе на рекама и језерима) била је око 2.173 km. Укупне дужине граница са суседним земљама су износиле:Румунија 557 km,Бугарска 536 km,Грчка 262 km,Албанија 465 km,Мађарска 623 km,Аустрија 324 km иИталија 202 km.[14]
Цела источнајадранскаобала, (осимАлбаније), у дужини од око 2092 km је била југословенска са великим бројемострва, од којих су највећа Крк, Црес иБрач.[14] Највећа река која је текла кроз СФРЈ био јеДунав, који је кроз СФРЈ протицао у дужини од око 359 km, од његове укупне дужине од око 2.857 km, а најдужа река која је целом својом дужином од око 945 km протицала кроз СФРЈ била јеСава.[15]
Пре 1955. године постојало је чак 338срезова (укључени и градови), након тога Републичким је прописима њихов број смањен на 107 срезова. Број им се даље смањивао, крајем1958. било их је 91. На дан 1. јануара1960. било их је 75. Разлог смањењу биле су републичке одлуке, тако су у НР Црној Гори1957. укинути сви срезови (котари), затим у Аутономној Косовско-метохијској области31. децембра1959. У Аутономној Покрајини Војводини у исто време задржано је само шест срезова (котара). Остатак срезова постепено је престао да постоји од 1963. до1967. године.
Споменици посвећениНародноослободилачкој борби народа Југославије од 1941. до 1945. године постављани су широмЈугославије у виду фигурално-уметничких дела, архитектонских објеката,спомен-маузолеја, скулптура, спомен-бисти, спомен-плоча, спомен-зграда, спомен-гробља и др. Према непотпуним подацима у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији подигнуто је око 15.000 споменика посвећених Народноослободилачком рату. Многи ови споменици срушени су или оштећени токомраспада СФРЈдеведесетих година.
У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији постојала је уобичајена подјела на државне празнике, републичке празнике као и остале празнике значајније датуме, као и религијске празнике свих конфесија у СФРЈ.Државни (савезни) празници су били:
Партизански филм и стрип су део једног од најбитнијих аутохтоних жанрова популарне културе — партизанског — у периоду 1945—1990. у СФРЈ.
Новокомпонована народна музика је назив за жанр популарне музике који је настао и развијао се у периоду између шездесетих и деведесетих година 20. века, на темељима народног мелоса, у свим републикама бивше СФРЈ изузевСловеније.
Упркос заједничком почетку, привреда социјалистичке Југославије је била много другачија од привреда Совјетског Савеза и других источноевропских социјалистичких држава, посебно наконјугословенско-совјетског разлаза. Предузећа нису била државно, већдруштвено власништво и њима су управљали радници путемсамоуправљања. Током Другог светског рата инфраструктура Југославије је била уништена. Чак су и најразвијенији делови државе били увелико рурални, а оно мало индустрије у држави је били углавном оштећено или уништено.
1000 динара
Са изузетком рецесије половином1960-их, привреда државе је знатно напредовала. Незапосленост је била ниска, а образовни ниво радничке класе је полако растао. Због неутралности Југославије и водеће улоге у Покрету несврстаних, југословенска предузећа су извозила и на западна и на источна тржишта. Југословенске компаније су вршиле грађевинске радове у бројним великим инфраструктурним и индустријским пројектима уАфрици,Европи иАзији.
Чињеница да је Југословенима било допуштено да слободно емигрирају од шездесетих је омогућило многима да нађу посао у западној Европи, углавном уНемачкој. Ово је допринело да незапосленост буде под контролом и такође је деловало као извор капитала и страних валута.
Фића — један од симбола СФРЈ
Током седамдесетих привреда је реорганизована према теоријиЕдварда Кардеља о удруженом раду, у којој је право на доношење одлука и расподели профита у друштвеним предузећима засновано на уложеном раду. Најмање основне организације удруженог рада су приближно одговарале малим предузећима или одељењима у великим компанијама. Оне су биле организоване у предузећа која су се организовала у композитне организације удруженог рада, које су могле бити велике компаније или чак целокупна грана индустрије на одређеној територији. Највише извршних одлука је остављено предузећима, тако да су оне могло наставити да се такмиче иако су биле део исте композитне организације. Именовање директора и стратешка политика композитне организације су у пракси, у зависности од своје величине и важности, често биле предмет политичких и личних уплива.
У циљу да се свим запосленима да исти удео у доношењу улога, основне организације удруженог рада су такође уведене у јавне сервисе, као што су здравство и образовање. Основне организације су обично биле састављене од не више од неколико десетина људи и имала су своје радничке савете, чији је пристанак био потребан за стратешке одлуке и именовање директора предузећа или јавних установа.
Државници СФРЈ су са представницима Европске економске заједнице потписали два трговинска споразума: Споразум о сарадњи и Протокол о трговини као и два финансијска протокола, а организовано је и девет састанка савета за сарадњу СФРЈ и ЕЕЗ на министарском нивоу.[17]
Југословенски ратови, накнадни губитак тржишта, као и лоше управљање и/или нетранспарентна приватизација су донеле економске проблеме свим бившим југословенским републикама токомдеведесетих. Само је економски раст Словеније полако растао након почетног шока и кризе. Хрватске је 2003. достигла својбруто-национални доходак из1990.
Према доктрини Општенародне одбране (ОНО) и друштвене самозаштите (ДСЗ) и Уставу СФРЈ оружане снаге СФРЈ биле су сачињене од: Југословенске народне армије, Територијалне одбране, Цивилне заштите и позадинског обезбеђења ОС.
Као и Краљевина Југославија пре ње, и социјалистичка Југославија је задржала јаку војну силу. Југославија је незванично била сматрана силом „другог реда” уЕвропи, што је значило да је по војној сили била само иза традиционалне Велике тројке (Совјетски Савез,Француска иУједињено Краљевство).
Југословенска народна армија је била главна организација војних снага. Састојала се из копнене војске, морнарице и ваздухопловства. Она је своје порекло углавном вукла од југословенскихпартизана из Другог светског рата.
Свака од шест република је имала својутериторијалну одбрану, које су успостављене у оквиру доктрине „општенародног отпора”, као одговор на брутално окончањеПрашког пролећа уЧехословачкој од стране Варшавског пакта.
Дефинишући документ државе је био Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославији који је мењан 1963. и 1974]].
Комунистичка партија Југославије је победила на првим изборима и задржала је своју власт скоро до краја постојања државе. Касније јој је промењено име у Савез комуниста Југославије, а биле је састављена од индивидуалних партија из сваке конститутивне републике.
СФРЈ је одвојено признавала „народе” и „народности”; прве су чинили конститутивнијужнословенски народи, а друге осталесловенске и несловенске етничке групе, укључујућиАлбанце иМађаре.
Држава се састојала од шест република, са њиховим конститутивним народима:
Редовни попис становништва 1941. године у Краљевини Југославији није извршен, а први ванредни попис становништва у социјалистичкој Југославији извршен је 1948. године. Према том попису у Југославији је било 15.772.098 становника, а две националне мањине биле су бројније од народа Црногораца.[18]
Године 1961. током пописа становништва, грађани су имали могућност да се изјасне као Југословени.[19] Од тада долазило је до постепеног повећања постотка становништва које се изјашњавало национално као Југословени, то јест привидно је растао проценат присталица Југославије. Део тих Југословена вероватно су били људи који нису желели да изразе своју етничку припадност, јер су били из мешаних бракова, или из других разлога. Број лица која су се изјаснила да су по националности Југословени највећи је био на попису 1981. године, када су чинили око 5,4% од укупно пописаних 22.424.711 становника СФРЈ.[18]
У оружаним снагама СФРЈ, службени језик је био српскохрватски.
Устав СФРЈ је гарантовао националним мањинама и етничким групама право на употребу језика и писма, па су у мешовитим срединама у службеној употреби били и други језици као на пример: мађарски, словачки, русински, румунски, бугарски, влашки, албански, турски, ромски, италијански, грчки, и други. У мешовитим срединама су на државним институцијама обавезно истицани натписи на већинским и мањинским језицима.
Католичка црква за разлику од других комунистичких цркава (Чехословачке или Румуније) је очувала активну улогу у друштву.[20] Године 1965. Југославија је потписала уговор са Ватиканом којим је гарантовано ауторитет Свете столице над верским питањима као и право католичких бискупа да одржавају контакт са Светом столицом.[21]
За Југославију се говорило да је земља седам суседних држава, шест република, пет народа, четири језика, три вере, два писма и једне партије.
За Југославију се такође говорило да је окружена „бригама”. Ова реч се може саставити коришћењем првих слова имена суседних држава (Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Албанија, Мађарска и Аустрија).
Југославија иПољска су делиле исту мелодију за националну химну. Први њени стихови су написани1834. под именом „Хеј, Словаци”, а отада је служила као химнапан-словенског покрета, химнаСоколског покрета, као и химнаСловачке током Другог светског рата, Југославије и Србије и Црне Горе. Такође се сматра другом, незваничном химномСловака. Мелодија је заснована на Мазурки Добровског, која је такође химна Пољске од1926, али је овде много спорија и више наглашена.
^Логос 2019, стр. 86, 88-91, 94-97. “Политичке вође Срба нису биле против мирног одвајања Словеније“.
^Логос 2019, стр. 97—100, 243-246, 249. “Срби у Хрватској нису пристајали да прегласавањем буду одвојени из заједнице са Србијом. Мислили су да је такво гласање озакоњење геноцида извршеног у НДХ”.
^Логос 2019, стр. 165—166 “Српско руководство и официри ЈНА су о независности Македоније имали слично мишљење као и о независности Словеније, али у Македонији нису ни симболично покушали да ометају одвајање”.
^Логос 2019, стр. 338—339 „ ...на подручју СФРЈ међународно призната држава је била само СФРЈ, а УН су тек 22. мај 1992. као независне државе признале Словенију, Хрватску и БиХ“.
^Логос 2019, стр. 377, 393. „Усвајањем Уставне повеље у Савезној скупштини 4. фебруар 2003. престала је да постоји СР Југославија, а створена је државна заједница под именом „Србија и Црна Гора”.
^Mr Vladimir Pavićević: „Dvadeset godina od pada Berlinskog zida”, Međunarodna politikaISSN0543-3657.- God.60, br.1135 (2009), str. 5-19, pp. 3COBISS.SR513286743
Богетић, Драган;Димић, Љубодраг (2013).Београдска конференција несврстаних земаља 1-6. септембра 1961.: Прилог историји Трећег света. Београд: Завод за уџбенике.
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
.svg)
_(SH_labels).png)
.svg)
_location_map.svg)
%3b_Flag_of_North_Macedonia_(1991-1992).svg)
.svg)
.svg)
%2c_Flag_of_Serbia_(1947%25E2%2580%25931992).svg)
.svg)
.svg)
.png)
.svg)
![[икона]](/image.pl?url=https%3a%2f%2fsr.wikipedia.org%2f%2fupload.wikimedia.org%2fwikipedia%2fcommons%2fthumb%2f1%2f1c%2fWiki_letter_w_cropped.svg%2f20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png&f=jpg&w=240)
.svg)
