Државни називРусија (лат.Rusia) на званичном државном печатугаличко-волинских владара из прве половине 14. века.
ИмеРусија (рус.Россия) потиче од старог народаРуса (рус.Русь), који су основали древнуКијевску Рус (рус.Киевская Русь). Не само у изворима наруском и осталимсловенским језицима, већ и у изворима који су налатинском језику настајали у домаћој средини (кнежевске исправе и печати), употребљавани су облициRusia илиRussia, тако да јехороним (земаљски назив)Русија посведочен у разним изворима изсредњовековног периода. Из истог корена су изведени и разни обласни називи, као што су:Бела Русија,Мала Русија,Црвена Русија (и други слични појмови).[7][8]
Насупрот томе, у појединим латинским изворима западног порекла током времена се појавио иегзонимски (страни) називРутенија (лат.Ruthenia), који је првобитно био ограничен на употребу међу западнимхроничарима икартографима. Тај појам је касније стекао популарност угркокатоличким круговима, који су у називуРутенија препознали згодно средство за сузбијањеендонимских (изворних) назива, изведених из руског имена. Такве тенденције су накнадно оснажене сужавањем појмаРутенија на западноруске (данашње украјинске и белоруске) области у циљу њиховог не самотерминолошког, већ игеополитичког одвајања од источних руских земаља.[9]
Садашњи облик државног назива Русије, са словом „о” (Россия, уместоРуссия како би требало према изворном обликуРусь и називу народаРусские) настао је накнадно, под угледу нагрчки назив за Кијевску Рус (грч.Ρωσσία). Постепено прихватање грчког облика од стране руских државних власти извршено је током 16. и 17. века, а тај облик је у потпуности преовладао током 18. века. Усвајање државног назива са кореномрос- није утицало на промену руског народног имена, које је и даље остало засновано на изворном коренурус- (рус.Русские).[10]
Поменуте промене су оставиле знатне последице, пошто супридевске одреднице у каснијим државним називима биле извођене не из народног имена (Русские), већ из обликаРоссия. Тако је 1917. године проглашена неРусская республика, већРоссийская республика, док је 1918. године озваничена неРусская СФСР, већРоссийская СФСР, а потом је 1991. године проглашена неРусская Федера́ция, већРоссийская Федера́ция. Те појаве су биле засноване на руском разликовању измеђуетнонимаРусские (који се односи на све етничкеРусе широм света) и појмаРоссияне (који једемоним и означава све становнике Русије без обзира на етничку припадност).[11]
За разлику одруског језика, који прави јасну разлику између појмова који означавају етничку, односно државну припадност, та терминолошка дистинкција није препознатљива у српским преводима руских назива, пошто се у говорномсрпском језику не прави разлика између придевских одредница које се односе на Русе, односно Русију, већ се придеви изведени из етнонимаРуси користе и за означавање појмова које се односе на Русију. Иако је у српској лексичкој баштини посведочено постојање придевских облика изведених из именице Русија (русијски ирусијански) употреба таквих облика је изузетно ретка и није присутна у живом говору.[12]
Русија се обично дели на западни европски (око 3.500.000 км²) и источни азијски део —Сибир (13.500.000 км²). Природну границу ових двеју делова чинипланина Урал, која се простире у смеру север—југ у дужини од око 2.100 км одСеверног леденог океана до границе саКазахстаном.
Већина предела Русије су равнице, које су на југустепе, док су на северу шумовите. На крајњем северу су пределитундри. Поред Урала, планине Русије су:Кавказ (врхЕлбрус је са 5.642 м највиши врх Русије и Европе),Алтај и вулкани наКамчатки.
Највећи део европског дела Русије заузимаИсточноевропска низија, са низијскимрељефом који само понегде прелази у узвишења (Валдајска и Средњоруска на западу, Приволжје уз средњи токВолге) чији врхови не прелазе 200—400 км. Кроз ову низију протичеВолга (3.688 км), привредно и симболично најважнија река Русије. Преовладаваконтинентална клима која на крајњем северу прелази уполарну, а у уском појасу црноморског приобаља усредоземну. Од севера према југу ређају се појасевицрногоричнешуме, мешане шуме, прелазне шумско-степске зоне, истепа покривена плодномцрницом (черноземом). Уз обалеКаспијског мора због јаког испаравања присутна је иполупустиња.
На западу Сибира простире се великаЗападносибирска равница кроз коју протиче најдужа руска рекаОб (саИртишем 5.568 km, 5. на свету). Између рекеЈенисеј на западу иЛене на истоку налази се Средњосибирска висораван са врховима до 1.700 м. Средњојакутска равница кроз коју протиче Лена дели ову висораван од планинских ланаца источног Сибира.
На југу и истоку Сибира до обалаТихог океана превладава планински рељеф са ланцима чији су врхови углавном изнад 2.000 м (Белуха у Алтајском ланцу — 4.506 м,Кључевскаја Сопка наКамчатки — 4.750 м). Овде се налази и највеће и најдубље руско језеро —Бајкалско (31.500 км², дубина 1.637 м, најдубље на свету).
Јужни и источни дијелови земље су претежно планински. На крајњем југу европског дијела простиру се сјеверни гребени Великог Кавказа, ту се налази највиши врх Русије и Европе —Елбрус (5.642 м н. в.).[15] На југу Сибира налазе сеАлтај,Западни и Источни Сајани,Становојско побрђе и други планински системи. Сјевероисточни Сибир иДалеки исток — региони у којима преовлађују планински гребени средње висина, као што суСихоте Алињ,Верхојански,Черски итд.Камчатско полуострво [овдје се налази највиши вуклан у Евроазији —Кључевскаја Сопка (4688 м н. в.)][16] иКурилска острва на крајњем истоку — територија вулкана. Овдје их има више од 200, а чека је 50 активно.
Унутрашње воде
Русија је једна од земаља са највећом количином воде на свијету. Земља има једну од највећих свјетских резерви слатке воде. Површинске воде заузимају 12,4% територије Русије, док је 84% површинских вода концентрисано источно од Урала. У структури коришћења воде преовлађују производне потребе.
Највеће слатководно језеро Бајлак налази се у источном дијелу земље (око 31.700 km²), најдубље је језеро на планети (1642 м).
Огромна површина Русије и удаљеност многих области од мора као последицу има доминацијуумереноконтиненталне климе, која преовладава у свим деловима државе осим у тундрама и крајњем југоистоку. Планине на југу спречавају продор топлих ваздушних маса одИндијског океана, док равнице на западу и северу чине Русију отвореном утицајима Арктика и Атлантика.[18]
Клима већег дела Сибира је врло оштра континентална која на северу прелази у поларну, а на већим надморским висинама у планинску. Превладавају густе црногоричне шуме — тајге, са зонама оскудне вегетације —тундрама — и зонама трајногледа на крајњем северу.Руски далеки исток имамонсунску климу.
Плеистоцена глацијација
Токомплеистоцена територија данашње Русије била је под леденим покривачем. Јужна граница ове глацијације почињала је ван граница данашње Русије, од данашњегКракова (Пољска), пролазила је западно од данашњегЛавова (Украјина), дуж ушћа Орела (48° с. г. ш.), западног одсека Средњеруске висије доБрјанска иТуле (54° с. г. ш.), затим скретала на југ доДона (49° 33’ с. г. ш.), прелазилаВолгу иКаму у горњем току и залазила у пределе западног Сибира.
Глацијације на територији Русије, према Маркову и Герасимову, носе имена: окска, дњепровска, московска и валдајска. Дњепровска глацијација била је најјача, представљена са два џиновска ледника у долинамаДњепра и Дона (до ширинеХаркова).
У источном Сибиру постојала је планинска глацијација. Главни глацијални центри били су северни Урал,Нова земља,Тајмир и северозападни део Средње-сибирског платоа.Новосибирска острва била су самостални глацијални центар.[19]
Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република — проглашена 25. октобра (7. новембра) 1917. декретомДругог сверуског конгреса Совјета. Назив од 1917. до 1918. био Руска Совјетска Република, од 1918. до 1936. Руска Социјалистичка Федеративна Совјетска Република. Од 1922. до 1991. била је савезна република у саставу Совјетског Савеза;
Пријестоница по оснивању је био Петроград, а од 12. марта 1918. Москва.
Према званичном ставу Руске Федерације, Руска држава, Руска Република, Руска СФСР, Совјетски Савез и Руска Федерација су један те исти учесник у међудржавним односима, један те исти субјект међународног права који није престао да постоји.[25][26]
У5. вијеку са територије данашње сјевернеПољске преко источногПрибалтика на територију савремена Русије продирусловенска племена — преци каснијихКривича.[27] Од тада се одвија насељавање Словена на сјевер — до језераИљмењ — и на исток, до међуријечјаВолге иОке.[28] Као посљедица тога, до6—8. вијека уопштено гледано развила су се сва главна племенаисточних Словена, позната из „Повијести минулих љета”. У периоду7—10. вијека бројне скупине словенсих досељеника изморавског Подунавља наставиле су да се сливају у различите области Руске низије којима су Словени већ овладали, што је одиграло значајну улогу у учвршћивању словенског становништва источне Европе и довело до образовања староруске народности.[29]Словенско насељавање сјевероисточне Руси настављено је све до14. вијека и састојало се од неколико тачака сеобе — од ране колонизације из земаља Кривича иИљмена до касније из јужне Руси.
Традиционално, почев од руске хронике „Повијест минулих љета” с почетка 12. вијека[30] па све до данас,[31][32]862. се сматра годином настанка руске државе, када су, премаруским љетописима, словенска иугрофинска племенапозвала Варјаге на челу сРјуриком да успоставе власт уЛадогу илиНовгороду и другим градовима. Неки историчари приписују почетак руске државе некој другој години или га везују за други догађај (нпр. за 882. када јекнез Олег заузеоКијев, ујединивши два средишта Руси).
Рјурикова држава обухватала је територије јужног Приладожја (Ладога,Новгород) и горње Волге (Белоозеро,Ростов). Главнину становништва чинили су словенска племена (Иљмени и Кривичи), угрофинска племена (Вес,Мерја,Чуд), док су војну аристократију чинилиВарјази.
Новгородски кнезОлег, Рјуриков насљедник, присајединио је882. својим посједима јужно средиште источних Словена, учинивши главни градПољана —Кијев — својом пријестоницом;[33] затим је покренуо поход наВизантију.[34]
У историографији се уједињење сјеверног и јужног средишта под влашћуРјуриковича види као крај образовања староруске државе.[35]
Ширење државе на југ довело је до сукоба са моћномХазаријом, чије се средиште налазило на доњој Волги. КнезСвјатослав је965. наниоХазарима тежак пораз. Као исход војних похода и дипломатских напора кијевских владара у саставу нове државе нашле су се земљи свих источнословенских, као и неких угрофинских, балтичких, туркијских и иранских племена.[36]
Упоредо је текао поступак словенске колонизације међуријечја Волге и Оке. Стара Рус је била једна од највећих државних творевина у Европи, која је натицала за доминантан положај у источној Европи иПрицрноморју с Византијом.
У сјевероисточној Руси од средине12. вијека јача Владимирско-суздаљска кнежевина, њени владари су се борили за Кијев и Новгород, али су сами увијек радије остајали уВладимиру, што је довело до успона овог града као новог сверуског средишта. Друге моћне кнежевине биле су Черниговска,Галичко-волинска иСмоленска.
Од краја13. вијека међу руским земљама постепено се образују нова средишта —Московске иТверска кнежевина.[45] Московски кнежеви су успјели да побједе уборби са Владимирском кнежевином, за коју су канови Златне хорде издалијарлик. Велики кнез владимирски био је сакупљачданка и врховни владар у предјелима сјевероисточне Русије и Новогорда.[46] С почетком владавинеДмитрија Донског, који је касније нанио првеозбиљне поразе Златној хорди, од1363. јарлик на Владимирску кнежевину додјељиван је само кнежевима московског дома.
Под великим кнезомИваном III Москва је постала средиште сјевероисточне Русије, објединивши подручје у јединствену државу;двоглави орао је почео да се користи навеликокнежевском печату као симбол континуитета моћи Византије.[47][48][49] Под Иваном III, након низа војних побједа, Рус је престала да плаћа данакХорди — што је био крај хординог јарма. Као признање свог суверенитета, велики кнез Москве је почео да се назива господарем. Током овог периода усвојен јеСудебник (скуп општеруских закона), изграђен јеМосковски кремљ и Успенски сабор. Војни порази и међусобне борбе довели су до слабљења Хорде и њеног распада средином 15. вијека наКримски,Астрахански,Казањски иСибирски канат. Велики кнезВасилиј III наставио је с уједињењем руских земаља, водио је ратове са балто-словенскомВеликом кнежевином Литванијом и са Казањским канатом; под њим се активирала градња у Москви и другим градовима.
Низ реформи (државна управа, војна служба и судски систем) спровео јеИван IV, који је узео титулуцара [ru].[50] Под његовом влашћу територије руске државе се скоро удвостручила. Друга половина Иванове владавине обиљежена је низом неуспјеха уЛивонском рату и успостављањемопричнине.
Током шездесетих и седамдесетих година 19. вијека императорАлександар II је спровео „велике реформе”, међу којима се истиче укидањекметства 1861. године. Од средине 19. вијека у земљи расте револуционарни покрет.
Октобарска револуција је избила 25. октобра (7. новембра) 1917. године. Власт у Русији су преузелибољшевици (и њихови савезници) под руководствомВладимира Лењина.Совјетска Русија је постала прва социјалистичка држава на свијету. У јануару 1918. бољшевици су распустили Сверуску уставотворну скупштину, на чијим изборима су бољшевици (према непотпуним подацима) добили само 22,5% гласова (тада су на изборимаесери добили око 60% гласова).[52]
Након револуције у Русији, избио јеграђански рат између бољшевика и њихових присталица на једној страни и противбољшевичких скупина (Бијели покрет) на другој, као и „треће силе” (анархисти,басмачи, есери и др.). У рат су се укључиле и друге државе. Грађански рат је завршен 1921—1922. побједом бољшевика и успостављањем совјетске власти на већем дијелу територије бивше Руске Империје.
Бољшевици су покренули нејасне друштвене реформе, оштро ограничавајући права представника друштвених скупина нелојалних бољшевицима који су преживјели грађански рат: племство, свештенство, трговци, имућни сељаци, представници старе политичке, војне и научне елите, а такође је, с друге стране, дозвољено да се смањи ниво друштвене неједнакости и укуне приступ само привилегованим слојевима квалитетном образовању, медицини, становању и највишим државним дужностима.[55][56][57][58][59][60][61][62][63]
Ако је предратни обиминдустријске производње Руске Империје 1913. био 50% од њемачке и француске, 20% од енглеске и по различитим оцјенама 10—15% од америчке,[64][65] до 1941. је изграђено 9000 фабрика, до крајаДруге петољетке, 14 година након завршетка грађанског рата, Совјетски Савез је дошао на друго мјесто у свијету по индустријског производњи, одмах иза Сједињених Држава, достижући 10% укупне свјетске индустријске производње.[66][67]
У Совјетском Савезу се од 1937. до 1938. одвијала кампања великих политичких репресија, коју су спроводили вансудски органи против различитих друштвених слојева и скупина становништва (бивши племићи, свештеници, официриимператорске војске, припадници Бијелог покрета, званичници Руске Империје, раскулачени сељаци итд.) познат као „Велики терор”. У овом периоду вршене су и масовне чистке у партији, у Црвеној армији и органима државне безбједности, међу руководиоцима индустријских предузећа и научних института. Истовремено, покренута је репресија понационалном признаку.[68]
До јесени 1941. њемачке трупе су успјеле да напредују дубоко у територију Совјетског Савеза. Токомофанзиве на московском правцу,[72] Вермахт је концентрисао главнину својих снага пред совјетском пријестоницом,[73] а у сјеверозападном правцу је стигао у предграђе Москве. Међутим, отпор совјетских трупа нагло је порастао,[74] док су њемачке трупе исцрпиле своје офанзивне могућности,[75] након чега је почела совјетске контраофанзива. Током борби за Москву коначно је осујећен план замуњевито заузимање Совјетског Савеза, њемачке војске је први пут у Другом свјетском рату претрпјела стратешки пораз, рат је попримио дуготрајан карактер.[76][77]
Непосредно након почетка рата многе земље свијета су изразиле подршку Совјетском Савезу, створена је иАнтихитлеровска коалиција. Савезници Совјетског Савеза у рату против Њемачке били су Уједињено Краљевство и Сједињене Државе, које су пружалевојно-техничку помоћ СССР.[78][79]
Током преломних битака кодСтаљинграда иКурска, совјетске трупе су покренуле стратешку офанзиву. У походу 1944—1945. поразили су њемачку војску, ослободили територију Совјетског Савеза, учествовале у потпуности или дјелимично у ослобађању Пољске, Румуније, Мађарске, Бугарске, Чехословачке, Југославије, дијела Аустрије, дајући одлучујући допринос побједи наднацизмом.[и][81] Губици њемачких трупа на совјетско-њемачком фронту износили су око 75% свих ненадокнадивих борбених губитака Њемачке,[ј] Вермахт и његови савезници изгубили су око 80% свих борбено спремних јединица, 607 дивизија је поражено.[83][84][85] Побједоносно напредовање Црвене армије, њено ослобађање земаља средње и источне Европе од нацизма,[86][87] приморало је руководство Њемачке да потпишеАкт о безусловној капитулацији9. маја 1945. године.[85][88][89]
Глобална конфронтација капиталистичког и социјалистичког система у борби за свјетски утицај названа је „хладни рат”. Напори Сједињених Држава и Совјетског Савеза били су усмјерени, прије свега, на доминацију у политичкој сфери. Иако двије државе званично нису улазиле у непосредни војни сукоб, биле су укључене утрку у наоружању, а њихово супарништво за утицај довело је до избијања мјесних оружаних сукоба у разним земљама трећег свијета, који су се обично одвијали каопосредни ратови између двије суперсиле.
Михаил Горбачов је дошао на власт у Совјетском Савезу 1985. са програмом заубрзање друштвено-економског развија, који се 1987. развио у веће реформе зване „перестројка”, усмјерене на демократизацију друштвено-политичког и економског система и слабљење идеолошке контроле над друштвом. Они су довели до губитка водеће улогеКомунистичке партије, великих промјена у идеологији ираспада Совјетског Савеза. Од 1989. до 1991. у Совјетском Савезу је наступила тешкаекономска криза, након које је у независној Русији извршен прелазак са социјалистичког модела привреде на тржишни. „Парада суверенитета” савезних република почела је 1988, која је до 1991. довела до ликвидације Совјетског Савеза и независности бивших савезних република. Савјет за узајамну економску помоћ и Организација Варшавског споразума су распуштени 1989. године. У децембру 1989. наМалтешком самиту Горбачов и Џорџ В. Буш су званично објавили крај хладног рата.[94][95]
Совјет република Врховног совјета Совјетског Савеза усвојио је 26. децембра 1991. декларацију у којој је навео преображење Совјетског Савеза у Заједницу независних држава и потребу да нове независне државе спроводе међународне споразуме СССР.[94][97][98] Руска Федерација[з] је призната као државанасљедница Совјетског Савеза умеђународно-правним односима[к] и заузела је њено мјеста у Савјету безбједности Уједињених нација.[л]
Предсједнички избори 1996. били су једини у руској историји када је био потребан други круг избора да би се одредио побједник, усљед чега је Јељцин, који је значајно заостајао за својим противником на почетку изборне трке, претекао лидераКомунистичке партије РФГенадија Зјуганова, док су изборе обиљежиле значајне нерегуларности.
Борис Јељцин је 31. децембра 1999. објавио оставку на дужност предсједник, именовавши предсједника ВладеВладимира Путина за вршиоца дужности.[111]
Путин је у марту 2000. побиједио наизборима и постао други предсједник Руске Федерације. Током прве деценије 21. вијека у Русији, влада Михаила Касјанова је спровела низ социјално-економских реформи: пореске, земљишне,пензионе, банкарске,монетизацију бенефиција и друге.[112][113] У периоду 2000—2008, Русија је доживјела растпривреде,инвестиција и прихода становништва, чему су допринијеле спроведене реформе, политичке стабилност и повећање цијена руске извозне робе (посебно минерално-сировинске групе). Увођењематеринског капитала 2007. као вида стимулисања наталитета и подршке великим породицама одиграло је значајну улогу у стабилизацији демографије сфере у Русији, преласку на проширенурепродукцију становништва.[114] Дошло је до јачања вертикалне извршне власти у земљи и образовања владајуће странке —Јединствене Русије, која је настала као посљедица спајања политичких блокова. Ова странка је, након резултата избора2003,2007,2011,2016. и2021. заузела већину мјеста уДржавној думи и подржала кључне одлуке предсједника и владе.
Стварање системафедералних округа 2000, као и реформаСавјета Федерације, додатно су ојачали вертикалу власти, повећавши ниво управљивости руског административног система.
Актива фаза рата у Чеченији је завршена 2000, успостављањем државне контроле над републиком. На територији Чеченије је 2009. званично укинут режим противтерористичке операције.[115]
Путин и Медведев на конгресу Уједињене Русије, 2011.
На изборима за Државну думу одржани 4. децембра 2011. Јединствена Русија је задржала парламентарну већину, али је изгубила уставну. Путин је 4. марта 2012. побиједио на предсједничким изборима у првом кругу.[116] Дужност је преузео 7. маја.[117] Државна дума је 8. маја дала сагласност Владимиру Путину да именује Медведева за предсједника Владе.[118]
Послије избора за Државну думу почеле сумасовне политичке демонстрације. Десиле су се и током предсједничке изборне кампање и послије предсједничких избора одржаних 4. маја 2012. на којима је Путин однио побједу. Учесници демонстрација су констатовали да су избори били праћени кршењем закона и масовним фалсификатима.[119]
Русија је 30. септембра 2015. покренулавојну операцију против терористичких скупина и опозиције уСирији.[121]
Амандмани на Устав усвојени су 2020, који су омогућили Путину да буде предложен за шефа државе још два пута и да, ако побједи на сљедећим изборима —2024. и 2030. — води земљу до 2036. године.[122][123][124][125]
Једна број стручњака, политичара и јавних личности негира схватање становника Русије као друштвено-политичке и историјско-културне цјелине у облику грађанске нације. Међутим, истраживања становништва показују да је русијки идентитет („ми — Русијани”) на првом мјесту међу осталим облицима колективног идентитета.[126]
Русијани имају сложен етнички и религијски састав. Обухватају више од190 етничких заједница, од којих преко 80% чинеРуси (подаци изпописа 2010. године).Руски језик говоре 99,7% Русијана. Око 70% Русијана себе сматра православцима. У Русији су такође заступљени ислам, будизам, јудаизма идруге религије.[127]
Обликроссияне настао је од назива Росија — грчко-византијско назива заРуси, а први га је забиљежиоМаксим Грк 1524. године.[128][129]
без назначене националности и лица о којима су информације добијене из административних извора,млн људ.
1,46
5,63
Према Сверуском попису становништва 2010, у Русији живе представници више од 200 националности и етничких скупина.[131] Важност ове чињенице огледа се у преамбули Устава Руске Федерације. Преко 80% становника Русије суРуси. Истовремено, Руси су неједнако насељени широм земље: у неким регионима, попут Чеченије, они чине мање од 2% становништва.[132]
Најраспрострањенији језик у Русији је руски. Матерњи је за око 130 милиона грађана Русије (92% становништва Русије). Истовремено, руски језик, према ставу 68. Устава Руске Федерације, државни је језик Русије.
Руски језик је језик од свјетског значаја, један од шест службених и радних језика Уједињених нација,Унеска и других међународних организација.
Број говорника још осам језика у Русији премашује милион људи. Руске републике имају право да успоставе своје државне језике и, по правилу, остварују то право: нпр. уКарачајево-Черкеској Република, поред руског, статус државног језика имајуабазински,карачајски,ногајски ичеркески језик.
Унеско је 2009. прогласио 136 језика на територији Русије угроженим.[133]
Сви државни језици субјеката федерације морају бити писани на графичкој основићирилице.[134]
Русија је дејуре секуларна држава. Устав гарантује „слободу савјести, слободу вјероисповијести, укључујући право исповиједања индивидуално или заједно са другима било које религије или не исповиједања ниједне, слободно бирати, имати и ширити религиозна и друга увјерења и дјеловати у складу са њима.”[137] Кривични законик Руске Федерације предвиђа кривичну одговорност за „незаконито ометање дјеловања религиозних организација или вршења религиозних обреда.”[138] Федерални закон од 11. јула 2001. № 95-ФЗ „О политичким странкама” забрањује стварање странака, између осталог, „на основу религиозне припадности.”[139]
Не постоји званична статистика о пропорцији становника Русије који исповиједају различите религије (посљедњи пут је питање вјероисповијести покренуто на попису становништва 1937. године); међутим, премаВЦИОМ у периоду август—септембар 2007. половина грађана Русије себе сматра вјерницима, међу њима 10% редовно иде у цркву, поштује све обреде и ритуале, а 43% иде у цркву само на празнике и не поштује све обреде и ритуале. Трећи испитаника (31%) признаје постојање Бога, али се мало интересује за црквени живот. Изјашњени атеисти чине само 6% испитаника. Осим тога, 8% испитаника није размишљало о теми односа према религији.[140]
Према истраживању ВЦИОМ спроведеном у јануару 2010, удио руских грађана који себе сматрају православцима порастао је 2009. са 70% на 75%.[141]
Московска хорска синагога.
Нешто раније, према анкетама 2007—2008, 66—67% испитаника сматрало се приврженицима православља, 5—6% се сматрало муслиманима. Не више 1—2% испитаника се изјаснило да припада некој другој религији.[142][143][144][145]
Такође, према анкети ВЦИОМ спроведеној 25—26. августа 2007, више од половине грађана Русије (55%) сматра да будући предсједник Русије из било које религиозне организације треба да да предност Руској православној цркви. Истовремено, 45% сматра да није неопходно да сам буде религиозан, већ да треба да полаже поштовање према Руској цркви, да јој помогне и присуствује празничним богослужењима.[146]
Од касних деведесетих година у јавности се води расправа о прихватљивости увођења „Основа православне културе” у програме државних школа.[147] Предмет је уведен од 1. априла 2010. у 19 субјеката федерације у експерименталном режиму.
Застава Русије је правоугаона табла са три једнаке хоризонталне траке: горња је бијела, средња је плава и доња је црвена. Однос ширине и дужине заставе је 2:3.
Грб Русије је четвороугаони, са заобљеним доњим угловима, црвеним хералдичким штитом упереним на врху са златним двоглавим орлом, који подиже своја раширена крила нагоре. Орао је овјенчан са двије мале круне и — изнад њих — једном великом круном, повезане траком. У десној канџи орла је скиптар, у лијевој је кугла. На грудима орла, у црвеном штиту, сребрни јахач у плавом огртачу на сребрном коњу који удара сребрним копљем црног змаја, преврнутог којег гази коњ.
„Руска Федрација се састоји из република, покрајина, области, градова федералног значаја, аутономних области, аутономних округа — равноправних субјеката Руске Федерације.” — тачка 1. став 5. Устава Руске Федерације.[153]
Систем органа државне власти субјеката федерације одређен је општим принципима које је успоставила федерација. Сваки регион има законодавни (представнички) орган (законодавна скупштина, дума) и извршни орган (влада). У свим субјектима постоји положај највишег званичника (шеф, гувернер), који се бира на период не дужи од 5 година и не може да замијени наведену дужност дуже од два узастопна мандата.
Субјекти федерација имају своје административно-територијално устројство. По правилу, основне административно-територијалне јединице у саставу субјеката федерације су окрузи и градови обласног (републичког, покрајинског, окружног) значаја.
Предсједник се бира на шест година тајним гласањем на општим непосредним изборима, а исто лице не може обављати дужност предсједника дуже од два мандата. Уставне норме које предвиђају шестогодишњи предсједнички мандат уведене су 2008,[м] раније се шеф државе бирао сваке четири године.
Предсједник има низ важних овлашћења: руководи спољном политиком земље, он јеВрховни главнокомандујућиОружаним снагама, именује предсједника Владе уз сагласност Државне думе и одлучује о оставцивладе. На приједлог предсједника Владе поставља потпредсједника Владе и федералних министарстава, а такође их ослобађа дужности. Предсједник предсједаваСавјетом безбједности, именује и разрјешава команду Оружаних снага. Има право да предложи кандидата за дужност предсједника Централне банке (не улази у састав владе) на разматрање Државне думе. У случају агресије или непосредне пријетње агресијом, предсједник има право да прогласиванредно стање у цијелој земљи или на одређеним територијама, али је истовремено дужан да о својој одлуци одмах обавијестиФедералну скупштину. Има право да издаје указе, обавезујуће на цијелој територији Русије (укази не смије бити у супротности сафедералним законима). Такође има низ других овлашћења.
Предсједника можедужности разријешити Савјет Федерације, под условом да га Државна дума оптужи завелеиздају или да почини друго тешко кривично дјело и ако постоје позитивни закључциВрховог иУставног суда.
Савјет Федерације чине по два представника из сваког субјекта федерације и представници које именује предсједник, чије број није већи од 30 (од којих највише седам може бити именовано доживотно). У Савјету Федерацију могу бити и бивши предсједници Русије.[156] Чланови Савјета Федерације 1993. бирани су на изборима, а њихова мјеста су 1995. непосредно преузимали гувернери (предсједници) и предсједници законодавних органа федералних субјеката, а од 2000. именовани и бирани представници извршне и законодавне власти субјеката федерације.[157]
Државна дума се састоји од 450депутата: 225 депутата се бира у једномандатним изборним окрузима (један округ — један депутат), а осталих 225 депутата по федералним изборном округу сразмјерно броју гласова датих за федералне спискове кандидата.[157]
Највишиизвршни орган државне власти јеВлада Руске Федерације. Одговорна је предсједнику Руске Федерације и под контролом Државне думе. Влада укључујепредсједника Владе,замјеника предсједника Владе (надгледа више министарства и ресора), федералне министре (глава министарства или надгледа разне државне програме или извршава посебне задатке) и шефови ресора који немају министарску дужност, али су по статусу званично изједначени са министрима. Квантитативни састав и структура владе нису регулисани законом и утврђује их предсједник.
Судску власт врше искључиво судови:Уставни суд, судови опште надлежности на челу саВрховним судом и арбитражни судови на челу саВисоким арбитражним судом. У неколико субјеката Руске Федерације постоји уставни судови, а део судског система су имировни судови.
Контролу поштовања људских права и слобода у раду државних органа и службеника врши повјереник за људска права (омбудсман). Ова институција је први пут у руску праксу уведена уставом из 1993,[158] који прописује да повјереника за људска права именује Државна дума и да дјелује у складу са федералним уставним законом.
У међународним односима, Русија дјелује као држава насљедница Совјетског Савеза,[159][160][161] међутим тај статус оспоравају поједине државе и то остаје предмет дискусије[162] у научним круговима.
Традиционално се сврстава међувелике силе.[163] Русија је један од кључних учесника у међународној комуникацији, једна је од пет сталних чланица Савјета безбједности УН и један од представника „Велике двадесетке” (Г20); Русија преузима посебну одговорност за одржавање међународног мира и безбједности. Од 1996. до 2022. земља је била чланицаСавјета Европе, а од 1997. до 2014. била је и чланица Велике осморке (Г8), неформалне асоцијације економски развијених држава. Члан је значајног броја других међународних организација, међу којима посебно мјесто заузимају оне које су настале у бившем СССР, углавном уз водећу улогу саме Русије:Заједница независних држава,Организација Уговора о колективној безбједности иШангајска организација за сарадњу. Русија заједно са Бјелорусијом чиниСавезну Државу.
Спољну политику Русије одређује предсједник земље, а спроводи је Министарство спољних послова. Русија одржава дипломатске односе са 188 држава чланица УН, двије дјелимично признате и три посматрача УН; има дипломатске представништва у 144 земље. Русија нема дипломатске односе саГрузијом (од 2008),Украјином (од 2022),Микронезијом (од 2022),Бутаном иСоломонским Острвима.
Са руским иностраним пасошем могу се посјетити 76 земаља свијет без визе, у 32 земље визу можете добити аутоматски по доласку. У другим земљама, укључујући чланице Европске уније, Сједињене Државе, Канаду, Уједињено Краљевство, Кину, Јапан и друге земље, улазна виза се мора добити унапријед. Русија успоставља визни режим са државама свијета на основу реципроцитета.[164]
Оружане снаге Руске Федерације (ОС РФ) државна су војна организација која чини основу одбране Руске Федерације. У складу са федералним законом № 61-ФЗ од 31. маја 1996. „О одбрани”, ОС РФ су дизајниране да одбију агресију усмјерену против Руске Федерације, ради оружане заштите интегритета и неповредивости територије Руске Федерације, као и да врши послове у складу са федералним законима и међународним уговорима Руске Федерације.[165]
Структура, број, опрема и финансирање
Предсједник Руске Федерације је Врхови главнокомандујући Оружаних снага.[166] Од 5. марта 2010. у ОС РФ имале су милион припадника (5. у свијету).[167]
Попуњавање оружаних снага врши се на мјешовити начин: регрутацијом грађана на војну службу према екстериторијалном принципу и путем добровољног приступања грађана Руске Федерације и страних грађана у војну службу.
Позив грађана у војну службу врши се на основу федералног закона № 53-ФЗ од 28. марта 1998. „О војној обавези и војној служби”. Позивом су обухваћени грађани мушког пола старости од 18 до 27 година. Рок службе од 1. јануара 2008. је 12 мјесеци.[168]
Грађани Руске Федерације од 18 до 40 година и страни грађани старости од 18 до 30 година примају се у војну службу по уговору од 1992. до 2022. године. Рок трајања уговора је три, пет или десет година. Русија је 2022. промијенила старосну границу за први уговор о војној служби, по којој је одређена старосна граница од 18 до 50 година за све грађане.[169]
Од 2017. број нуклеарнихбојевих глава које Русија посједује краће се у распону од 1400 до 1600 јединица (према Споразуму о смањењу и ограничавању стратешког офанзивног оружја из 2010). По овом показатељу Русија је приближно у рангу са Сједињеним Државама, обје земље у томе знатно надмашују друге државе — Кина, која је на трећем мјесту у свијету по броју нуклеарних бојевих глава, има око 500 јединица.[171]
Петнаест година након пропастикомунизма, тачније након распадаСовјетског Савеза 1990. године, руска економија се 2005. године приближила економијама средње развијених земаља слободног тржишта. Данас она има високу стопу растаБДП-а (у 2004. 7,2%; 2005. 6,4%; 2006. 8,2%; 2007. 8,5%; 2008. 5,2% годишње) и релативно високуинфлацију (око 8,8%). Ипак, и данас су у Русији уочљиви остаци старог, комунистичког система. Економија Русије 2017. године је 11. највећа економија на свету побруто домаћем производу, а могла би да се нађе у првих десет економија на свету, испредКанаде. Русија је по бруто домаћем производу, већа економија одИндонезије,Мексика иАустралије, као и одШпаније иТурске .
На данашњу слику економије је утицала и брзаприватизација неких уноснијих државних предузећа почетком деведесетих. Њих је преузела неколицина предузетника повезана са тадашњом политичком елитом (олигарси). У последње време неки су тајкуни били присиљени одрећи се контроле над својим фабрикама, а неки су и затворени или су емигрирали. Велики концерни и даље доминирају руском привредом, а држава најављује мере за подстицање малог и средњег предузетништва. Претежно хладна сурова клима, јаке оштре зиме које трају и до шест месеци, онемогућавају или отежавају гајење воћа и поврћа, па зато многа домаћинства у Русији имају стакленике у којима гаје воће и поврће. И поред хладне руске климе и јаке рускезиме, Русија је ипак пољопривредна земља, јер интензивнапољопривреда ихортикултура, су неопходни да би се нахранило преко 100 милиона становника. Значајни су усевипшенице,сунцокрета ишећерне репе, као ичаја иђумбира. Русија је значајан извозник рибе икавијара, јер је богата рекама и језерима. Русија је позната и по алкохолним пићима као што сувиски и рускавотка. Земља је нарочито богата шумама, па је зато поредБразила, Канаде и Индонезије, највећи извозник дрвне грађе и производа оддрвета.
Данас се руска економија углавном темељи на двема стубовима: извозу енергената (нафте иземног плина), где се посебно издвајају компанијеГаспром иЛукоил, и сировина и растућој домаћој потрошњи. Традиционална совјетскаметалургија и са њом повезана производња машина,аутомобила као што јеЛада иавиона преживљавају захваљујући високимцаринама које спречавају увоз јефтинијих и квалитетнијих иностраних производа. Многе фабрике преоријентисале су се на сарадњу са западним компанијама и лиценцирану производњу страних производа (иномарке).
Пропаст совјетског централног планирања довела је и до превелике неравнотеже у развоју појединих регија. Највише страних инвестиција и најбржи привредни раст имају Москва и Петербург. Разлике у просечном дохотку становника престонице и провинција су и до десет пута.
Велике удаљености и често сурови климатски услови веома су утицали на развој транспортне инфраструктуре у Русији. У превозу робе, а и путника још увек доминантну улогу имажелезница. Железничка мрежа има 87.000 km пруга у јавној употреби и 63.000 km индустријских пруга. Удео железнице у укупном превозу робе је 83,2%, а путника 40,9%. У Русији се налази и најдужа светска железничка пруга, 9.289 km дугаТранссибирска железница која повезује Москву иВладивосток наТихом океану.
Иако је путна инфраструктура у прилично лошем стању, без савременихауто-путева,путни превоз је у успону.Аутомобил је данас у Русији све мање статусни симбол, посебно у великим градовима што доводи до великих гужви и једне од највећих стопа смртности у друмским саобраћајним несрећама у Европи.
Ваздушни превоз је у сталном порасту па има доминантну улогу у путничком превозу на релацијама већим од 1.500 km. Највеће авионске компаније суАерофлот, затимС7 ерлајнс,Пулково иКрасЕр.
Русија има огромну културну баштину. Нарочито у19. и20. веку постигнути су велики успеси у: балету, музици, драми, књижевности и филму. Средњовековни руски уметници су мање познати или анонимни, а изузетак је сликарАндреј Рубљов.
Књиге се у Русији доста штампају и пуно читају. Године 1990. у Русији је произведено 1,6 милијарди књига. Године 2004. производња је пала на 562 милиона књига.
После Руске револуције 1917, руска књижевност се поделила на совјетске ибелоемигрантске делове. Тридесетих година 20. века,социјалистички реализам је постао преовлађујући тренд у Русији. Његова главна фигура био јеМаксим Горки, који је поставио темеље овог стила.[210]Михаил Булгаков је био један од водећих писаца совјетске ере.[211] РоманНиколаја ОстровскогКако се калио челик спада међу најуспешнија дела руске књижевности. Утицајни писци емигранти суВладимир Набоков,[212] иИсак Асимов; који је важио за једног од писаца научне фантастике „велике тројке”.[213] Неки писци су се усудили да се супротставе совјетској идеологији, као што је романописацАлександар Солжењицин, добитник Нобелове награде, који је писао о животу у гулазима.[214]
Шездесетих и седамдесетих година 20. века у совјетској кинематографији је забележен већи избор уметничких стилова.[233] КомедијеЕлдара Рјазанова иЛеонида Гајдаја тог времена биле су изузетно популарне, а многе од фраза које се користе и данас.[234][235] 1961–68.Сергеј Бондарчук режирао јеОскаром награђенуфилмску адаптацију епа Лава ТолстојаРат и мир, који је бионајскупљи филм снимљен у Совјетском Савезу.[233] Године 1969. објављен је филмВладимира МотилаБело сунце пустиње, веома популаран филм у жанруостерна ; филм традиционално гледајукосмонаути пре било каквог путовања у свемир.[236] Након распада Совјетског Савеза, руска биоскопска индустрија је претрпела велике губитке — међутим, од касних 2000-их, поново је доживела раст и наставља да расте.[237]
Музеј Ермитаж у Санкт Петербургу поседује 3 милиона предмета, и по томе је међу највећим у свету, а први је по опсегу колекције уметничких слика. Део колекција Ермитажа (руска уметност) је1895. издвојен уРуски музеј. Природњачки музејКунсткамера, отворен1719. по замисли Петра Великог, био је први музеј у Русији. У и око Санкт Петербурга постоје многобројне царске палате и друге знаменитости (Петерхоф,Царско Село,Ћилибарска соба).
Најомиљенији спортови у Русији суфудбал и хокеј на леду, али и одбојка,кошарка, и у новије времетенис.Шах је омиљена разонода у Русији. Рускивелемајстори већ деценијама доминирају у овом спорту.
^У 24 субјекта Руске Федерације, поред руског у употреби је још68 државних језика.
^абвУкључујући Републику Крим и Град федералног значаја Севастопоља, чије приступање Русији није међународно признато.
^абБез Републике Крим и Града федералног значаја Севастопоља, површина Руске Федерације износи 17.098.246 km2.
^СкраћеницаРФ није нормативно утврђена, али се широко користи, укључујући подзаконске акте, судске одлуке и службену документацију.
^„Називи Руска Федерација и Русија су равноправни” (ст. 1, члан 2. Устава РФ).[1]
^Постоји неколико опција за одређивање граница између Европе и Азије.
^Унутар међународно признатих граница, фактичке поморске границе Русије иГрузије контролише дјелимично признатаАбхазија.
^абСуверенитет ових територија је споран, али га Русија признаје.
^абВрховни совјет РСФСР је 25. децембра 1991. усвојио закон № 2094-I „О промјени назива државе Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република.”[24]
^Према критеријумима броја јединица Вермахта које су учествовале у рату против Совјетског Савеза и губитака које су претрпјели, Велики отаџбински рат је гладио дио Другог свјетског рата: око 80% свих јединица Вермахта борило се на Источном фронту.[80]
^Макс Хејстинг вјерује да је Вермахт претрпио 90% својих ненадокнадивих губитака на Источном фронту.[82]
^Израз „држава-насљедница СССР” у односу на Руску Федерацију садржан је у ставу 3. члана 1. и ставу 7. члана 37. федералног закона „О међународним уговорима Руске Федерације” од 15. јула 1995. № 101-ФЗ (усвојила Државна дума Русије 16. јуна 1995).[99]
^Министарство спољних послова Русије упутило је 13. јануара 1992. ноту шефовима дипломатских мисија у Москви у којој се наводи да Руска Федерација наставља да остварује права и испуњава обавезе по свим уговорима које је закључио Совјетски Савез. На основу ове биљешке, свјетска заједница Руској Федерацији је признала статус државе насљеднице Совјетског Савеза.[100]
^Русија има пуну контролу над Републиком Крим и градом федералног значаја Севастопољ, који суанектирани 2014. године. Територије Доњецке, Луганске, Запорошке, Херсонске и дијела Николајевске области Украјине, које је Русијаанектирала 2022. (и које она сматра Доњецком и Луганском Народном Републиком, Запорошком и Херсонском области), поприште сувојних дејстава и нису под потпуном контролом Русије. Анексије и из 2014. и 2022. нису међународно признате.
^Федерални уставни закон Руске Федерације № 6-ФКЗ од 30. децембра 2008.[154] ступио је на снагу на дан званичног објављивања, али се односи само на предсједника и Државну думу, изабране након ступања закона на снагу.
^Петрухин, Владимир Яковлевич (2014).Русь в IX—X веках: от призвания варягов до выбора веры (на језику: руски). ФОРУМ. стр. 213.ISBN978-5-91134-886-1.Архивирано из оригинала 28. 09. 2022. г. Приступљено28. 9. 2022. „…князья принесли с собой варяжское имя Русь, и „от тех варяг прозвася Русская земля“ — так отвечает летопись на главный вопрос ПВЛ „откуду есть пошла Русская земля“ под 862 г.… Началом Руси для него [летописца] было призвание варяжских князей (862 г.), а не поход на Царьград языческой русской дружины”
^Соболева, Надежда Александровна; Артамонов, Владимир Алексеевич (1993).Символы России (на језику: руски). Панорама. стр. 23.ISBN978-5-85220-155-3.Архивирано из оригинала 01. 10. 2022. г. Приступљено29. 9. 2022.
^Вахрушева, Д.; Староверова, Е.; Гончарова, Е. (2. 4. 2010).„Труд в России больше, чем работа”.www.demoscope.ru (на језику: руски).Архивирано из оригинала 01. 10. 2022. г. Приступљено30. 9. 2022.
^Клосс, Борис Михайлович (2012). „Глава 5. «Россияне» в русской литературе XVI-XVIII веков”.О происхождении названия "Россия" (на језику: руски). Рукописные памятники Древней Руси.ISBN978-5-9551-0527-7.Архивирано из оригинала 06. 10. 2022. г. Приступљено5. 10. 2022.
^„Great Powers”.encarta.msn.com (на језику: енглески). MSN Encarta. 2009. Архивирано изоригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено3. 10. 2022. „Today’s great powers—the United States, Britain, France, Russia, and China—all have large military forces and substantial nuclear weapons capabilities.”
^Muckle, James (1984). „Nikolay Leskov: educational journalist and imaginative writer”.New Zealand Slavonic Journal. Australia and New Zealand Slavists' Association: 81—110.JSTOR40921231.
^Adams, Matthew S. (2014). „Rejecting the American Model: Peter Kropotkin's Radical Communalism”.History of Political Thought. Imprint Academic.35: 147—173.JSTOR26227268.
^Brom, Libor (1988). „Dialectical Identity and Destiny: A General Introduction to Alexander Zinoviev's Theory of the Soviet Man”.Rocky Mountain Review of Language and Literature. Rocky Mountain Modern Language Association.42: 15—27.JSTOR1347433.doi:10.2307/1347433.
^Gray, Carmen (27. 10. 2015).„Where to begin with Andrei Tarkovsky”.British Film Institute.Архивирано из оригинала 31. 03. 2022. г. Приступљено27. 5. 2021. „He made only seven features, but Russian director Andrei Tarkovsky is widely regarded as one of cinema's true masters.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Prokhorova, Elena; Beumers, Birgit (2008). „The Man Who Made Them Laugh: Leonid Gaidai, the King of Soviet Comedy”.A History of Russian Cinema.Berg Publishers. стр. 519—542.ISBN978-1-84520-215-6.
_-_Annexed_Territories_disputed.svg)
.jpg)
%2c_disputed_Crimea_and_Donbass.svg)
.jpg)
.jpg)
.svg)
