Рођење Исуса или рођењеХриста описано је у библијскимјеванђељима поЛуки иМатеју. Оба јеванђеља се слажу да је Исус рођен уВитлејему уЈудеји, његова мајкаМарија била је удата заЈосифа, који је био потомак краља Давида. Такође, Јосиф није Исусов биолошки отац, а његово рођење изазвано је божјом интервенцијом.[1][2]
Рођење Исуса се ухришћанској традицији слави као празникБожић (католичка црква слави га 25. децембра; православна црква слави га 7. јануара) и игра велику улогу у хришћанскојлитургијској години. Многи католички хришћани испред и у својим кућама постављају сцене јасли као метафору Исусовог рођења или присуствујуБожићним молитвама које су фокусиране на деоБиблије који говори о Исусовом рођењу. Разрађени прикази јаслица, названи„призори јаслица“, који садрже статуе у природној величини, традиција су у многим земљама континенталнеЕвропе током божићне сезоне.
Уметнички приказ јаслица важан је предмет хришћанских уметника од 4. века. Уметнички прикази јаслица од 13. века наглашавају Исусову понизност и промовишу нежнију слику о њему, велику промену у односу на рану слику „Господа и Господара“, одражавајући промене у уобичајеним приступима хришћанске пастирске службе током исте ере.[5][6][7]
Јеванђеља по Матеју и Луки смештају Исусово рођење у Витлејем.[8][9]Јеванђеље по Луки наводи да је Марија родила Исуса и сместила га у јасле „јер им није било места у гостионици“.[10] Грчка речkataluma може се превести као „гостионица“ или „гостињска соба“, а неки научници претпостављају да су Јосиф и Марија можда тражили да остану код рођака, а не у гостионици, само да би пронашли кућу пуну, након чега су прибегли у заклон собе са јаслама. Иако Матеј изричито не наводи Јосифово место порекла нити где је живео пре Исусовог рођења,[11][12]извештај имплицира да је породица живела у Витлејему.[13] Лука1 26–27 наводи да је Марија првобитно живела уНазарету у времеБлаговести, пре Исусовог рођења у Витлејему.[12]
У 2. векуЈустин Мученик изјавио је да се Исус родио у пећини изван града, док је Јаковљев протојевангелиста описао легендарно рођење у пећини у близини.[14][15]Црква Рођења у граду, коју је саградилаСвета Јелена, садржи место са пећинским јаслама које се традиционално поштују као Исусово родно место, а које је можда првобитно било место култабога Тамуза.[14] УContra Celsum 1.51, Ориген, који је од око 215. године путовао широмПалестине, писао је о „Исусовим јаслама“.[16]
Датум рођења Исуса из Назарећанина није наведен у јеванђељима ни у било ком секуларном тексту, али већина научника претпоставља да је то датум између 6. и 4. године пре нове ере.[17] Историјски докази су сувише двосмислени да би дозволили дефинитивно датирање,[18] али датум је процењен на основу познатих историјских догађаја поменутих у jeванђељима по Луки 2:1 и Матеју, или посматрањем почетка Исусовог мисионарства[19][20] Лука 2: 1 наводи да се Исус родио током пописа Quirinius-а 6. године нове ере, али већина научника закључила је да је то погрешно.[21]
Само два од четириканонска јеванђеља, по Матеју (Матеј1 18–25) и Луки (Лука2 1–7), поседују податке о Исусовом рођењу. Од ова два јеванђеља, само Лукино нуди детаље Исусовог рођења у Витлејему. У ова два јеванђеља дати су различитиродослови (Лука3 23–38 и Матеј1 1–17).
Марија, Исусова мајка, била је верена за Јосифа, али је затруднела крозСвети Дух. Јосиф је намеравао да се разведе од ње, међутим, анђео му је у сну рекао да узме Марију за жену и дете именује Исус, јер ће на тај начин спасити свој народ од грехова. Када се Јосиф пробудио и учинио све као што му је у сну наложено.
Јеванђеље о новорођенчету део је пролога у Јеванђељу по Матеју (1 1–4, 16). У главном одељку 1: 1.18-4: 16 Исус је представљен као синДавида,Јосифа иБога уз помоћ именице „син“, док Матеј у1 2–17 уз помоћ портрета приказује право порекло Исуса Христа уз помоћ глагола „родити“.[25]
У првом поглављу Јеванђеља по Матеју говори се о Исусовом рођењу и именовању[26], а на почетку 2. поглавља стоји да се Исус родио у Витлејему у времеИрода Великог.Три пророка долазе до Ирода упитавши га где ће наћи јеврејског цара, јер су видели његову звезду. Посаветовавши се високом свештеницима и учитељима, Ирод их је послао у Витлејем, где су му се поклонили детету и даривали га. Кад су се растали од пророка, у сну се појавио анђео и упозорио га да узме дете и мајку и побегне уЕгипат, јер је Ирод намеравао да га убије. Света породица остала је у Египту све док Ирод није преминуо, када их је Јосиф одвео у Назарет уГалилеји из страха од Иродовог сина који је сада владао уЈерусалиму.
У доба када је Ирод био цар Јудеје, Бог је послаоанђела Гаврила у Назарет у Галилеји да најави девици по имену Марија, која је верена за Јосифа, да ће родити дете и дати му име Исус, он ће бити син Божји и владаћеИзраелом заувек. Када се приближило време Исусовог рођења,Цезар Август је заповедио попис Римљана, а Јосиф је одвео Марију у Витлејем, древни Давидов град, с обзиром да је и сам потицао из те породице. То је разлог Исусовог рођења у Витлејему; а пошто није било места у граду, дете је положено у јасле, док су анђели објавили његово рођење групи пастира који су га обожавали као Месију и Господа. У складу са јеврејским законом, његови родитељи су представили дете Исус ухраму у Јерусалиму, где су двоје људи,Симеон иАна Пророчица, захвалили Богу како би му послао спасење. Јосиф и Марија су се потом вратили у Назарет. Тамо је „дете расло и ојачало и испунило се мудрошћу, и благодат Божија била је на њему“. Његови родитељи су сваке године одлазили у Јерусалим да прославеПашу, а када је Исус имао дванаест година, нашли су га у Храму како слуша учитеље и поставља питања тако да су „сви који су га чули били запањени“. Мајка му је замерила што им је изазвао непријатност, јер његова породица није знала где је, на шта је он одговорио да је у кући свог оца. „Затим је сишао с њима у Назарет и био им је послушан, али његова мајка је све то чувала у свом срцу, а Исус је растао у мудрости и стасу и наклоности Богу и човеку“.
Анђео Гаврило обавештава Марију о силаску Светог Духа
Хелмут Коестер пише да док је Јеванђеље по Матеју настало у јеврејском окружењу, Лукино је направљена по узору на апел грчко-римском свету.[27] Прецизније, према Коестеру, док су Јевреји у Исусово доба на пастире гледали у негативном контексту, угрчко-римској култури су их доживљавали као „симболе златног доба када су богови и људи живели у миру, а природа била у хармонији“.[27]Ц. Т. Рудик Јуниор пише да су Лукине приповетке о рођењу Исуса и Јована рађене по узору на одломке изКњиге постанка (поглавља 27–43).[28] С обзиром на то, Лукин наратив приказује Исуса као спаситеља за све људе, водећи родословље све доАдама, демонстрирајући његову заједничку човечност, а такође и за ниске околности његовог рођења. Лука, пишући за незнабожачку публику, приказује новорођенче Исуса као спаситеља незнабожаца као и Јевреја.[29] Матеј користи цитате из јеврејских списа, сцене које подсећају на Мојсијев живот и нумерички образац у свом родословљу да би идентификовао Исуса као сина Давида, Аврама и Бога. Лукин прелудиј је много дужи, наглашавајући старост Светог Духа и долазак спаситеља за све људе, и Јевреје и незнабошце.[30]
Мејнстрим научници тумаче Јеванђеље по Матеји као приказивање Исуса као новогМојсија са родословом који сеже до Абрахама[31][10], докУлрих Луз Матејево целокупно приказивање Исуса посматра као новог Мојсија и Мојсијеву инверзију, а не само као препричавање Мојсијеве приче.[32] Луз такође истиче да је у приповеци о масакру још једном наведен цитат о испуњењу:Рахела, мајка предака Израела, која плаче за својом мртвом децом (Матеј 2:18)[33]
Научници који тумаче Матеја као бацање Исуса у улогу другог Мојсија тврде да је, попут Мојсија, и новорођенче Исус спашено од убице тиранина; и бежи из земље свог рођења у немогућности да се врати кап спаситељ свог народа, док његов прогонитељ не умре.[34] У овом погледу, извештај из Матејевог јеванђеља заснован је на ранијој приповеци направљеној по узору на традиције о Мојсијевом рођењу. Пророци објављује Фараону Мојсијево рођење; детету се прети и оно се спасава; мушку израелску децу на сличан начин убија зли краљ.[31][34]
Према Улриху Лузу, почетак Матејеве приповетке сличан је ранијим библијским причама, нпр. Благовести о Исусовом рођењу (Матеј1 18–25) подсећају на библијске извештаје о рођењу Исмаила (Постање 16: 11, Постанак 17), Исак (Постанак 21: 1) и Самсон (Судије 13: 3, Судије 13: 5) и подсећа на хагадске традиције Мојсијевог рођења. Ипак, по Лузовом мишљењу, контуре се, чини се, делимично необично преклапајућим и инвертним: „Египат, некадашња земља сузбијања, постаје уточиште и краљ Израела је тај који сада преузима улогу фараона. Ипак Матеј не препричава пуко Мојсијеву причу. Уместо тога, Исусова прича је заиста нова прича: Исус је истовремено и нови Мојсије и његова инверзија“.[32]
Научници су расправљали о томе да ли се у Јеванђељу по Матеју у деловима 1:22 и 2:23 позивају на одређенестарозаветне одељке. Документи из четвртог века, као што јеCodex Sinaiticus, не помињу пророка Исаију у изјави из Матеја 1:22: „Све се ово догодило да би се испунило оно што је Господ рекао преко пророка“, али неке копије Матеја из 5-6. века, попутCodex Bezae, гласе „Исаије пророка“.[35] Изјава у Матеју 1:23 „Ево, девица ће бити трудна“ користи грчки изразparthenos („девица“) као уSeptuagint Isaiah, докКњига о Исаији 7:14 користи хебрејскиалмах, што може значити „девојка„ „ млада жена“ или „девица“.[36]
Изјава у Матеју 2:23 „зваће се Назарећанин“ не помиње конкретан одломак Старог завета, а постоји вишеструка научна тумачења на шта то може да се односи.[37]Барбара Аланд и други научници сматрају грчки „Ναζωραιος“ (Nazoréos) који се користи за Назарећанке и несигурне је етимологије и значења,[38] алиМ. Ј. Ј. Менкен наводи да је то демоним који се односи на „становника Назарета“.[37] Менкен такође наводи да се то можда односи на судије 13: 5, 7.[39]:467–8Гари Смит наводи да реч назирит може означавати и онога који је посвећен Богу, тј. Подвижника; или се може позивати на Исаију 11: 1.[40]Оксфордски библијски коментар наводи да се можда ради о игри речи о употреби „назирита“, „Светог Бога“ у Исаији 4: 3, да би се Исус идентификовао саназарећанима, јеврејском сектом, која се одферсеја разликовала само у сматрању Исуса Месијом.[34] Швајцарски теолог Улрих Луз, који је утврдио локацију Матејеве заједнице у Сирији, приметио је да су се и сиријски хришћани називали назаренима.[33]
Теолошки значај Исусовог рођења био је кључни елемент у хришћанским учењима, од раних црквених отаца до теолога 20. века.[41][42][43]О теолошким питањима се расправљало још за времеапостола Павла, али су се ове расправе наставиле и временом довеле дохристолошких имаријолошких правца у хришћанству, што је довело до ранихраскола у Цркви у 5. веку.
Он је слика невидљивог Бога, прворођеног целог створења. Јер њиме је створено све на небу и на земљи, видљиво и невидљиво.
Рођење у ноћи, Geertgen tot Sint Jans, 1490. година
Colossians: 15–16 Исусово рођење је узор за све створење.[44][45][46][47]
Апостол Павле је на Исусово рођење гледао као на догађај космичког значаја, који је изнедрио „новог човека“ који је поправио штету насталу падом првог човека Адама. Баш као што јохански поглед на Исуса као оваплоћеногЛогоса проглашава универзалну важност његовог рођења, павлинска перспектива наглашава рођење новог човека и новог света у Исусовом рођењу.[48] За разлику од Адама, нови човек рођен у Исусу покорава се Богу и уводи у свет морала и спасења, о томе говори Павлов есхатолошки поглед на Исусово рођење.[48]
У павлинском погледу, Адам је постављен као први човек, а Исус као други: Адам је, искваривши се својом непослушношћу, такође заразио човечанство и оставио му клетву као наследство. Исусово рођење, с друге стране, уравнотежило је пад Адама, доносећи искупљење и санирајући штету коју је нанео Адам.[49]
Упатристичкој теологији, Павлово супротстављање Исуса као новог човека наспрам Адама пружило је оквир за расправу о јединствености Исусова рођења и догађајима који су уследили из његовог живота. Исусово рођење је тако почело да служи као полазна основа за „космичку христологију“ у којој Исусово рођење, живот иваскрсење имају универзалне импликације.[48][50][51]Концепт Исуса као „новог човека“ понавља се у циклусу рођења и поновног рођења Исуса, од његовог рођења до његовог Васкрсења: кроз његово рођење, његову моралност и послушност Оцу, Исус је започео нову хармонију у односу између Бога Отац и човек. Исусово рођење и васкрсење створило је тако аутора и пример новог човечанства.[52]
„Када се оваплотио и постао човеком, започео је изнова дугачки низ људи и пружио нам је, на кратак, свеобухватан начин, спасење; тако да оно што смо изгубили у Адаму - наиме да будемо по лику и прилици Божјој - да се опоравимо у Христу Исусу “[42][43].
Иринеј је такође био један од раних теолога који је користио аналогију „други Адам и другаЕва“. Сматрао је да је Девица Марија „друга Ева“ и написао да је Девица Марија „развезала чвор греха који је завезала девица Ева“ и да је, баш као што је Ева напала Адама да не послуша Бога, Марија поставила пут послушности за другог Адама (тј. Исуса) од Благовести на Калварију како би Исус могао да донесе спасење, поништавајући Адамову штету.[53]
У 4. веку је ова јединственост околности повезаних са Рођењем Исусовим и њихова интеракција са мистеријом оваплоћења постала централни елемент и у теологији и у химни светогЕфрема Сирина. За њега је јединственост Рођења Исусова била допуњена знаком ВеличанстваСтворитеља кроз способност моћног Бога да уђе у свет као мало новорођенче.[54]
Усредњем веку рођење Исуса као другог Адама постало је виђено у контекстуFelix culpa (тј.Срећног пада)Светог Августина и било је испреплетено са популарним учењима о паду благодати Адама и Еве.[55] Августину је била блиска изјаваСветог Ђорђа Ниског о Христовом рођењу, па ју је цитирао чак пет пута: „Почастите Рођење, којим сте се ослободили веза земаљског рођења“.[56] Такође је волео је да цитира и: „Као што смо у Адаму сви умрли, тако ћемо и у Христу сви оживети“.[56][57]
Теологија је устрајала упротестантској реформацији, а други Адам био је један од шест начина помирења о којима је расправљаоЖан Калвин.[58] У 20. веку водећи теологКарл Барт наставио је исту линију расуђивања и Рођење Исусово посматрао као рођење новог човека који је наследио Адама. У Бартовој теологији, за разлику од Адама, Исус је деловао као послушни Син у испуњењу божанске воље и зато је био слободан од греха и отуда је могао открити праведност Бога Оца и донетиспасење.[41]
Исусово рођење утицало је на христолошка питања о Христовој личности од најранијих дана хришћанства. Лукина христологија усредсређена је на дијалектику двоструких природа земаљске и небеске манифестације постојања Христа, док се Матејева христологија фокусира на Исусову мисију и његову улогу спаситеља.[59][60]
УSumma Theologiæ, Тома Аквински поставља многа отворена, хришћанска и логична питања која се односе на Исусово рођење.
Веровање у Исусово божанско порекло доводи до питања: „да ли је Исус био човек који је рођен од жене или је Бог рођен од жене?“ Широк спектар хипотеза и веровања у вези са природом Исусовог рођења представљен је у прва четири века хришћанства. Неке од расправа придавале су Девици Марији статусTheotokos (Богородице) и са тим почеле су да илуструју утицај мариологије на христологију. Нека од ових гледишта на крају су проглашенајересима, друга су довела до раскола и формирања нових огранака Цркве.[61][62][63][64]
Акценат на спасењу у јеванђељу по Матеји (1:21) утицао је касније на теолошка питања и оданости Светом Исусовом имену.[65][66][67]Матеј у јеванђељу (1:23) пружа једини кључ захристологију Емануела уНовом завету. Почев од 1:23, Матеј показује јасан интерес да идентификује Исуса као „Бога с нама“ и да касније развије Емануелову карактеризацију Исуса у кључним тачкама остатка свог Јеванђеља.[68] Име Емануел се не појављује нигде другде у Новом завету, али Матеј га надограђује у Матеју 28:20 („Ја сам с вама вазда, све до свршетка света“) да укаже да ће Исус бити са својим верницима до краја времена[68][69]Према Улрицху Лузу, мотив Емануел заузима цело Матејево јеванђеље између 1:23 и 28:20, појављујући се експлицитно и имплицитно у неколико других одломака.[33]
У 4. и 5. веку је сазван већи бројвасељенских сабора који су се бавили овим питањима.Савет у Ефесу расправљао је оипостаси (супостојеће природе) насупротмонофизитизму (само једна природа) насупротмијафизитизму (две природе уједињене као једна) наспрамнесторијанизму (раздруживање две природе).[70][71] 451.Халкидонски сабор био је изузетно утицајан и означио је кључну прекретницу у христолошким расправама које су поделиле црквуИсточног римског царства у 5. веку. У Халкидону је одређена ипостасна заједница која је тврдила да је Исус уједно и у потпуности бог и у потпуности човек, чинећи овај део вере православног хришћанства.[72][73][74][75]
У 5. веку, водећи црквени отацпапа Лав пети користио је рођење као кључни елемент своје теологије. Лав је одржао10 беседа о рођењу, а 7 их је сачувано. Она 25. децембра 451. године показује своју забринутост да повећа важност празника Рођења и заједно са њим нагласи две Христове природе у одбрану христолошке доктрине ипостасног сједињења.[76] Лав је често користио своје проповеди рођења као повод за напад на супротна гледишта, без именовања опозиције. Тако је искористио прилику да празником Рођења утврди границе онога што би се могло сматрати јереси у вези са рођењем и природом Христа.[61]
У 13. веку светиТома Аквински позвао се на христолошко приписивање Христовог рођења: Треба ли ту реч приписати личности или само претпостављеној људској природи те особе. Аквински је обрађивао рођење у 8 засебних чланака уSumma Theologica, од којих је сваки постављао засебно питање. „Да ли се Рођење односи на природу, а не на личност?“ „Да ли привремено Рођење треба приписати Христу?“ „Да ли би се Пресвета Дева требала звати Христовом Мајком?“ „Да ли би се Пресвета Дева требала називати Богородицом?“ „Постоје ли два рођења у Христу?“ Итд.[77] Да би се позабавио овим питањем, Аквински прави разлику између рођене особе и природе у којој се рођење одвија.[78] Аквински је тако решио питање тврдећи да у ипостасном сједињењу Христос има две природе, једну примљену од Оца која је вечна, а другу од своје мајке која је ограничена временом. Овај приступ је такође решио мариолошки проблем Марије која је добила титулу Богородице, јер је она у овом сценарију „Мајка Божја“.
Током реформације,Џон Калвин је тврдио да Исус није био благословен да буде „Бог који се манифестује као Оваплоћени“ (Deus manifestatus in carne) само захваљујући свомДевичанском рођењу, већ деловањем Светог Духа у тренутку његовог рођења. Тако је Калвин тврдио да је Исус био изузет одпрвобитног греха јер је био освећен у тренутку рођења тако да његово поколење није имало мане; као што је поколење пре пада Адама било беспрекорно.[79]
Хришћанске цркве на Божић славе Рођење Исусово; западне хришћанске цркве обележавају га 25. децембра, док га многе источно хришћанске цркве обележавају 7. јануара.[80] Ово није неслагање око датума Божића као таквог, већ пре у преференцији календара који треба користити за одређивање дана 25. децембра. НаСабору у Торусу 567. године, Црква је, са жељом да буде универзална, „прогласила дванаест дана између Божића и Богојављења једним уједињеним свечаним циклусом“, дајући тако значај и западном и источном датуму Божића.[81][82][83][84] Обичаји божићне сезоне укључују прављење адвентског дневног девоцијског иадвентског венца,[85]певање коледа,[86]даривање поклона,[87] гледање представа о Христовом рођењу,[88] присуствовањецрквеним службама,[89] и једење посебне хране, попутбожићног колача.[90] У многим земљама, попутШведске, људи почињу постављати своје украсе првог дана периода Адвенте.[91][92] У неким парохијама то се ради литургијски кроз церемонију качења зеленила.[93]
У 1. и 2. векуГосподњи дан (недеља) био је најранија хришћанска прослава и обухватао је бројне теолошке мотиве. У 2. веку, Исусово васкрсење постало је засебан празник, као Васкрс, у истом веку,Богојављење је почело да се слави у источним црквама 6. јануара[45]. Прослава празника Пророка 6. јануара може се односити на предхришћанско славље благослова Нила у Египту, 5. јануара, али ово није историјски поткрепљено.[94] Празник Рођења, који се касније претворио у Божић, је празник из 4. века, западне цркве, посебно Рима и севернеАфрике, иако није познато где и када је први пут прослављен.[95]
Најранији извор који наводи 25. децембра као датум рођења Исуса био јеХиполит из Рима (170–236). Написан је врло рано у 3. веку, заснован на претпоставци да се Исусово зачеће догодило у пролећној равнодневници коју је он ставио на 25. марта, а затим је додато девет месеци.[46] Постоје историјски докази да су средином 4. века источне хришћанске цркве славиле рођење и крштење Исусово истог дана, 6. јануара, док су оне на западу празник Рођења славиле 25. децембра; као и да су до последње четвртине 4. века календари обе цркве укључивали оба празника.[96] Најранији помињање празника Крштења Исусовог, 6. јануара, било је током 2. века, а потиче одКлимента Александријског. Међутим таква гозба се више не помиње до 361. године када је цар Јулијан присуствовао гозби 6. јануара.[96]
Сцене Исусовог рођења
Хронографија 354 осветљених рукописа састављена у Риму укључује једну рану референцу на прославу празника Рођења. У беседи одржаној уАнтиохији 25. децембра 386. године,свети Јован Златоусти пружа конкретне податке о тамошњој гозби, наводећи да је гозба, тада, постојала већ око 10 година.[96] Око 385. године празник Исусовог рођење разликовао се од празника Крштења, одржаван је 25. децембра уЦариграду, Ниси иАмасеји. У проповеди 386. године,Григорије Ниски је празник Рођења повезао са празником мучеништваСветог Стефана, који се прослављао дан касније. До 390. године тај дан ће бити прослављан и уИконију.[96]
Папа Лав Први установио је празник „Мистерија оваплоћења“ у 5. веку, заправо као први формални празник за Рођење Исусово. Онда јепапа Сикст трећи успоставио праксу поноћне мисе непосредно пред тај празник.[97] У 6. векуцар Јустинијан је Божић прогласио правим празником.[98]
У 14. и 15. веку, теолошки значај Рођења Исусовог био је беседама личности као што јеЈан Герсон, које су наглашавале љупку природу Исуса као детета. У његовим проповедима Герсон је нагласио Исусову љупку природу у данима након његовог рођења, као и његов космички план за спасење човечанства.[99]
Са почетком 20. века Божић је постао „културни потпис“ хришћанства, а заправо изападне културе, чак и у земљама као што суСједињене Државе које званично нису религијозне. Са почетком 21. века ове земље су почеле да обраћају више пажње на осетљивост нехришћана током свечаности на крају календарске године.[98]
Рани хришћани су на Исуса гледали као на „Господа“, а речKyrios појављује се више од 700 пута у Новом завету, алудирајући на њега.[100] Употреба ове речи уСептуагинској Библији такође је приписала Исусу старозаветне атрибуте свемогућег Бога.[100] Употреба овог израза, а тиме и господства Исусовог, датира још пре павлинске посланице, али ју је свети Павле проширио и детаљно разрадио ту тему.
Павлови списи су међу раним хришћанима установилиХристову слику и Исусове атрибуте који не само да се односе на његовуесхатолошку победу, већ и на њега као „божанску слику“ (грчки εικων - eikōn) у чијем лицу блиста слава Божја. Ова слика је постојала међу хришћанима као преовлађујућа перцепција Исуса током векова.[101] Боље од било ког другог имена, Kyrios је дефинисао однос између Исуса и оних који су веровали у њега као Христа: Исус је био њихов Господ и Учитељ коме је требало служити свим срцем и који ће једног дана судити о њиховим поступцима током живота.[102]
Атрибути господства повезани са сликом Исуса као Христа, такође су подразумевали и његову моћ над свим створењима.[103][104] Павле се осврнуо на то и образложио да је коначно Исусово господство припремљено од самог почетка, почев од постојања и Рођења, а базирано на његовој послушности као Божје слике.[105] Временом, на основу утицаја Анселма из Кантербурија, Бернарда из Клаирваукса и других слика Исуса као Христа почела је да се допуњава „нежнијом Исусовом сликом“, афрањевачки приступ народној побожности био је кључан за успостављање ове слике.[104]
Објава Христовог рођења
13. век је био сведок велике прекретнице у развоју нове „нежне Исусове слике“ у хришћанству, пошто су фрањевци почели да истичу Исусову понизност и при његовом рођењу и након његове смрти. Изградња сцене Исуса у јаслама, коју је урадио светиФрањо Асишки, била је од кључне важности за приказивање мекше Исусове слике, која је била у супротности са моћном и блиставом сликом наПреображењу, и нагласио је како је Бог кренуо смерним путем до свог рођења.[5] Док јеЦрна смрт беснела у средњовековној Европи, два бедна реда фрањеваца идоминиканаца помогла су верницима да се носе са трагедијама. Један од елемената фрањевачког приступа био је нагласак на Исусовој понизности и сиромаштву његовог рођења: слика Божја била је слика Исуса, не строгог и кажњавајућег Бога, али он је био понизан при рођењу и жртвован смрћу.[6] Концепт да ће свемогући Створитељ одвојити сву моћ да би љубављу освојио људска срца и да би био беспомоћно смештен у јасле био је тако диван и дирљив за вернике као и жртва умирања на крсту у Калварији.[7]
Исусово рођење у јаслама
Тако су се до 13. века нежне радости Исусовог рођења додале агонији његовогРаспећа и уведен је читав нови низ одобрених верских осећања, са широким културним утицајима током предстојећих векова.[7] Фрањевци су се приближили оба краја овог спектра осећања. С једне стране представљање јаслица подстакло је нежну Исусову слику, док је с друге стране сам Фрањо Асишки био дубоко везан за Исусове патње на Крсту и за њега се говорило да је добиостигме као израз те љубав. Двострука природа фрањевачке побожности заснована на радости Рођења и жртви наГолготи имала је дубоку привлачност међу становницима градова, а док су фрањевци путовали, ове емоције су се шириле широм света, трансформишући слику Исуса као Христа у нежнију, љупкију и саосећајнију.[7] Ове традиције нису остале ограничене на Европу и убрзо су се прошириле и на друге делове света као што суЛатинска Америка,Филипини иСједињене Државе.[106][107]
Према надбискупуРован Вилиамсу, ова трансформација, праћена ширењем нежне слике Исуса на сликама Богородице и Детета, имала је важан утицај у хришћанској служби, омогућавајући хришћанима да осете живо Исусово присуство као љупке фигуру „која је увек ту да прихвати и негује оне који му се обраћају за помоћ“.[108][109]
Лукин текст о Рођењу родио је четири позната кантикла:Benedictus иMagnificat у првом поглављу иGloria in Excelsis иNunc dimittis у другом поглављу.[110] Ови „јеванђељски кантикли“ сада су саставни део хришћанске литургијске традиције.[46] Паралелна структура у Јеванђељу по Луки у вези са рођењем Јована Крститеља и Исуса, протеже се на три кантиклаBenedictus (Песма о Захарији),Nunc dimittis иMagnificat.[111]
Magnificat у Луки1 46–55, говори Марија и он је једна од осам најстаријиххришћанских химни, можда најранија маријанска химна.[112]Benedictus у Луки1 68–79, говори Захарија, докNunc dimittis у Луки2 29–32 говори Симеон.[113] ТрадиционалнаGloria in Excelsis дужа је од уводне строфе представљене у Луки 2:14 и често се назива „Песмом анђела“ с обзиром на то да су је анђели изговарали уБлаговештењу пастирима.[114]
Ова три кантиклаBenedictus,Magnificat иNunc dimittis, ако не потичу од самог Луке, можда имају своје корене у најранијим хришћанским литургијским службама у Јерусалиму, али њихово тачно порекло остаје непознато.[115]
Једна од највидљивијих традиција током божићне сезоне је приказивање јаслица, обично у облику статуа или фигурица, у приватним кућама, предузећима и црквама, било унутар или изван зграде. Ова традиција се обично приписује светом Фрањи Асишком[116], за кога је написано да је створио такав приказ уИталији, 1223. године[117][118], ово помињеСвети Бонавентура у свом делу о животу светог Фрање Асишког написаном око 1260. године.[119]
Пре него што се развила традиција сцене јаслица, постојале су слике које су приказивале ту тему. Најранији уметнички прикази рођења били су укатакомбама и насаркофазима у Риму. Као посетиоци незнабожаца, Пророци су били популарни у овим сценама, представљајући значај доласка Месије за све народе. Волови и магарци такође су узети да симболизују Јевреје и незнабошце, а остали су стални од најранијих приказа. Марија је убрзо стављена на престо док су Пророци били у посети.[120]
Прикази Рођења су убрзо постали нормална компонента циклуса у уметности који илуструју и Христов и Девичин живот. Слике Јаслица такође носе поруку искупљења: Божје сједињење са материјом чини мистерију оваплоћења, прекретницу у хришћанској перспективи спасења.[121]
У источној цркви иконе Рођења често одговарају одређеним химнама Марији, нпр.: „Дева данас доноси Трансубстанцијално, а земља пружа пећину Неприступачном.“[122] У многим источњачким иконама Рођења (често праћене одговарајућим химнама) истичу се два основна елемента. Први догађај приказује мистерију оваплоћења као темељ хришћанске вере, а комбиновану природу Христа као божанску и људску. Други, догађај повезује са природним животом света и његовим последицама по човечанство.[122]
Попут Јевреја из 1. века, рани хришћани су одбацивали употребу музичких инструмената у верским церемонијама и уместо тога ослањали су се напојања и обичне песме што је довело до употребе изразаa cappella (у капели) за ове песме.
Једна од најранијиххвалоспева била јеVeni redemptor gentium коју јесвети Амброзије уМилану саставио у 4. веку. До почетка 5. века, шпански песникПрудентије написао је „Из Очевог срца“ где се девета строфа фокусирала на Рођење Исусово и приказивала Исуса као творца универзума. У 5. веку галски песникСедулиус је саставио „Из земаља које виде како излази Сунце“ у којој је приказана понизност Исусова рођења.[120]Magnificat, једна од осам најстаријих хришћанских химни и можда најранија маријанска химна, заснива се на Благовештењу.[112][113]
Свети Роман Мелодичар сањао је Девицу Марију ноћ уочи празника Рођења, а када се сутрадан ујутро пробудио, саставио је своју прву химну „На Рођење“ и наставио да саставља химне (неколико стотина) до краја свог живота.[123] Објаве Рођења, које се данас називају представе Рођења, биле су део химнитропара у литургијским обредимаВизантијске Цркве, још одсветог Софронија у 7. веку.[124] До 13. века фрањевци су подстакли снажну традицију популарних божићних песама на матерњем језику.[125] Божићне песме на енглеском први пут се појављују у делуЏона Авдлаја, шропсхирског капелана, који наводи двадесет и пет „Божићних песама“.[125] Највећа музичка дела о Христу у којима он не говори су о Рођењу. О Исусовом рођењу постоји мноштво литургијске музике, као и мноштво паралитургијских текстова, коледарских песама и народне музике. Божићне песме су почеле да се посматрају као културолошки потпис Исусовог Рођења.[126]
Већина музичких казивања о Рођењу није библијска и настала је тек у време када је црквена музика певана уоперама, у 17. веку. Али након тога настала је бујица нове музике, нпр.Хеинрих Шутц из 1660. године,Марк-Антоине Карпентиер (поноћна миса,пасторали,ораторијум, инструментална музика, 11 поставки), Божићне приче иБаховог божићног ораторија у 18. веку. И Лисзов Христос, БерлиозовL’Enfance du Christ (1850), Божићни ораторијум Камиле Саинт-Саенс (1858) итд.[126] Класичну песму Џона Милтона из 1629.Ода на јутро Христовог рођења 190. употребио је Џон Мекин.[126]
Према хришћанскомфундаментализму, ова два извештаја су историјски тачна и не противрече једна другом,[127] са сличностима као што су родно место Витлејем и девичанско рођење.Џорџ Килпатрик иМајкл Патела наводе да поређење порођаја о рођењу Луке и Матеја показују заједничке елементе у погледу рођења девице, рођења у Витлејему и васпитања у Назарету, и да иако постоје разлике у извештајима о рођењу код Луке и Матја, општи наратив може се створити комбиновањем два.[128][129] Бројни библијски научници покушали су да покажу како се текст из обе приповести може испреплетати као јеванђелска хармонија да би се створио један наратив који започиње путовањем од Назарета до Витлејема, где се Исус родио, пратећи путовање у Египат, и завршавајући се повратком у Назарет.[44][130][131][132][133]
Ни Лука ни Матеј не тврде да су њихови наводи о времену Исусовог рођења засновани на директном сведочењу.[101]Рејмонд Е. Браун је 1973. године сугерисао да је Јосиф извор Матејевих извештаја и Марија Лукиних, али модерни научници то сматрају „крајње невероватним“, с обзиром на то да се прича појавила тако касно.[134]
Римокатолички научници, као што суЏон Л. Макензи,Рејмонд Е. Браун иДанијел Ј. Харингтон, изражавају став да се због оскудице древних записа, бројна питања у вези са историчношћу неких епизода Христовог рођења у јаслама никада не могу у потпуности утврдити и да је важнији задатак одлучивање шта је његово рођење значило за ранохришћанске заједнице.[135][10][136]
Многи савремени научници сматрају да су наративи о Исусовом рођењу неисторијски, јер су преплетени са теологијом и износе два различита извештаја.[137][138] На пример, они указују на Матејев извештај о појављивању анђела Јосифу у сну; мудраци са Истока; масакр невиних; и одлазак у Египат, који се не појављују код Луке, који уместо тога описује појаву анђела Марији; римски попис; рођење у јаслама; и хор анђела.[139]
Живот и рођење Исуса у Јеванђељу по Матеју
Већина савремених научника прихвата марканску приоритетну хипотезу, да су записи Луке и Матеја засновани на Марковом јеванђељу, али да наративи о рођењу потичу из независних извора јеванђелиста, познатих као М извор за Матеја и Л извор за Луку, који су били додати касније.[140]
Живот и рођење Исуса у Јеванђељу по Луки
Научници сматрају да извештаји у Луки и Матеју објашњавају рођење у Витлејему на различите начине, дајући Исусову одвојене генеологије, које вероватно нису историјске.[137][141][142][143][144] ДокГеза Вермес иЕ. П. Сандерс одбацfују те извештаје као побожну фикцију,Рејмонд Е. Браун их сматра изграђеним на основу историјских традиција које су претходиле Јеванђељима.[145][146][147] Према Брауну, међу научницима не постоји јединствен договор о историчности извештаја, нпр. већина научника који одбацују историчност рођења у Витлејему залажу се за рођење у Назарету, неколицина сугерише Капернаум, а други претпостављају локације чак доХоразина.[148]Брус Чилтон и археологАвирам Осри сматрају да је место рођења у Витлејему Галилејском, месту које се налази 11км од Назарета, а на ком су ископани остаци из временаИрода Великог.[149][150]Арманд П. Тареч наводи да Чилтонова хипотеза нема подршку ни у јеврејским ни у хришћанским изворима, иако Чилтон изгледа озбиљно схвата изјаву из Луке 2: 4 да се и Јосиф попео из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју, у град Давидов, који се зове Витлејем.[151]
Сандерс сматра да је попис становништва из Лукиног јеванђеља, за који се свако вратио у своју прадомовину, историјски непоузданим, јер је то било супротно римској пракси; они не би протерали све из својих домова и фарми у Царству натеравши их да се врате у градове својих предака. Штавише, људи тада нису били у могућности да пронађу сопствене лозе 42 генерације уназад.[142]
Многи научници причу о јаслама по Луки и Матеју не виде као историјске чињенице.[141][142][152]Многи сматрају да је расправа о историчности секундарна, с обзиром на то да су јеванђеља првенствено писана као теолошки документи, а не као хронолошки временски оквири.[153][154][155][156]
На пример, Матеј обраћа много више пажње на име детета и његове теолошке импликације него на стварни догађај рођења.[157] ПремаКарлу Рајнеру, јеванђелисти показују мало интересовања за синхронизацију епизода рођења или уопште следа догађаја Исусовог живота са секуларном историјом тог доба.[52] Као резултат, савремени научници не користе већи део приповедака о Исусовом рођењу за историјске информације.[137][143] Ипак, сматра се да садрже неке корисне биографске податке: Исус који се родио пред крај Иродове владавине и његов отац који се звао Јосиф сматрају се историјским личностима.[137][158]
^Doggett 1992, стр. 579 harvnb грешка: no target: CITEREFDoggett1992 (help): "Although scholars generally believe that Christ was born some years before AD 1, the historical evidence is too sketchy to allow a definitive dating".
^Brown, Raymond E. (1988).An adult Christ at Christmas : essays on the three Biblical Christmas stories, Matthew 2 and Luke 2. Collegeville, Minn.: Liturgical Press.ISBN0-8146-0997-X.OCLC18053037.
^Matthias Berghorn, "Die Genesis Jesu Christi aber war so ...". Die Herkunft Jesu Christi nach dem matthäischen Prolog (Mt 1,1-4,16), Göttingen 2019. стр. 37-64.
^абMenken, M. J. J. (2004).Matthew's Bible : the Old Testament text of the evangelist. Leuven: University Press.ISBN90-5867-363-4.OCLC53975548.
^Novum Testamentum Graece et Latine. Eberhard Nestle, Erwin Nestle, Kurt Aland, Barbara Aland, Universität Münster. Institut für Neutestamentliche Textforschung (3., neuarbeitete Aufl изд.). Stuttgart: Deutsche Bibelgesellschaft. 1994.ISBN3-438-05401-9.OCLC33476282.
^Menken, Maarten J. J. „The Sources of the Old Testament Quotation in Matthew 2:23”.Journal of Biblical Literature.120 (3): 451—68.JSTOR3267902.doi:10.2307/3267902.
^абBarth, Karl (2004).Church dogmatics. Vol. 2, pt. 2, Doctrine of God. G. W. Bromiley, Thomas F. Torrance. London: T. & T. Clark International.ISBN978-0-567-09384-4.OCLC747950485.
^абAn introduction to the early history of Christian doctrine by James Franklin Bethune-Baker.Bethune-Baker, James Franklin (2005).An Introduction to the Early History of Christian Doctrine: To the Time of the Council of Chalcedon. Adegi Graphics LLC. стр. 334.ISBN1-4021-5770-3.
^абWALKER, WILLISTON (2015).History of the christian church (classic reprint). [Place of publication not identified]: FORGOTTEN Books.ISBN978-1-4400-4446-5.OCLC975985806.
^Grillmeier, Alois (1975).Christ in Christian tradition-- From the apostolic age to Chalcedon (451). John Stephen Bowden (2nd, rev. изд.). Atlanta: John Knox Press.ISBN0-664-22301-X.OCLC52446172.
^Helyer, Larry R. (2008).The witness of Jesus, Paul, and John : an exploration in biblical theology. Downers Grove, Ill.: IVP Academic.ISBN978-0-8308-7920-5.OCLC952015261.
^абOrthodox readings of Augustine. George E. Demacopoulos, Aristotle Papanikolaou, Orthodox Readings of Augustine Conference. Crestwood, New York. 2008.ISBN978-0-88141-327-4.OCLC234257151.
^Lockyer, Herbert (1964).All the doctrines of the Bible; a study and analysis of major Bible doctrines. F. F. Bruce. Grand Rapids.ISBN0-310-28050-8.OCLC1427682.
^абKupp, David D. (1996).Matthew's Emmanuel : divine presence and God's people in the first Gospel. Cambridge: Cambridge University Press.ISBN0-521-57007-7.OCLC34245961.
^The Seven Ecumenical Councils of the Undivided Church, trans H. R. Percival, in Nicene and Post-Nicene Fathers, 2nd Series, ed. P. Schaff and H. Wace,. repr. Grand Rapids MI: Wm. B. Eerdmans. 1955. стр. 192—242.Недостаје или је празан параметар|title= (помоћ). XIV,
^The acts of the Council of Chalcedon. Richard, December 10- Price, Michael Gaddis. Liverpool: Liverpool University Press. 2005.ISBN0-85323-039-0.OCLC61260294.
^Thomas, Aquinas, Saint,?-1274 (2007).Summa theologica. Dominicans. English Province. New York: Cosimo Classics.ISBN978-1-60206-554-3.OCLC854984400.
^Aquinas on doctrine : a critical introduction. Thomas G. Weinandy, Daniel A. Keating, John Yocum. London: T & T Clark International. 2004.ISBN0-567-08419-1.OCLC53709954.
^Hynes, Mary Ellen (1993).Companion to the calendar : for homes, schools and parishes : a daily and seasonal guide to the saints and mysteries that make up the calendar of Christians with additional notes on the calendars of Jews and Muslims and the national days of the United States and Canada. Chicago.ISBN1-56854-011-6.OCLC29515541.
^The Church of England Magazine, Volume 49. 1860. стр. 369.. J. Burns. .
^Kennedy, Rodney Wallace (2013).Gathering Together : Baptists at Work in Worship. Derek Christopher Hatch. Eugene, Oregon: Pickwick Publications.ISBN978-1-62189-843-6.OCLC1088338099.
^Geddes, Gordon (2002).Christian belief and practice : the Roman Catholic tradition. Jane Griffiths. Oxford: Heinemann.ISBN978-0-435-30691-5.OCLC48753713.
^Kubesh, Katie; McNeil, Niki; Bellotto, Kimm.The 12 Days of Christmas. In the Hands of a Child. стр. 16.The Twelve Days of Christmas, also called Twelvetide, are also associated with festivities that begin on the evening of Christmas Day and last through the morning of Epiphany. This period is also called Christmastide ... one early American tradition was to make a wreath on Christmas Eve and hang it on the front door on Christmas night. The wreath stayed on the front door through Epiphany. Some families also baked a special cake for the Epiphany. Other Old Time Traditions from around the world include: Giving gifts on Christmas night only. Giving gifts on the Twelfth Night only. Giving gifts on each night. On the Twelfth Night, a Twelfth Night Cake or King Cake is served with a bean or pea baked in it. The person who finds the bean or pea in his or her portion is a King of Queen for the day.
^абHurtado, Larry W. (2005).Lord Jesus Christ : devotion to Jesus in earliest Christianity (Pbk. изд.). Grand Rapids, Mich.: W.B. Eerdmans Pub. Co.ISBN0-8028-3167-2.OCLC63676490.
^Sanctity of time and space in tradition and modernity. Alberdina Houtman, Marcel Poorthuis, Joshua Schwartz. Leiden: Brill. 1998.ISBN90-04-11233-2.OCLC39223654.
^абDavid R Breed (2009).The History and Use of Hymns and Hymn-Tunes. стр. 17.ISBN978-1-110-47186-7. .
^абOuspensky, Léonide (1982).The meaning of icons. Vladimir Lossky, Titus Burckhardt ([2nd edition] изд.). Crestwood, New York.ISBN0-913836-77-X.OCLC9044451.
^Benedict XVI, Pope (2010).Church Fathers and teachers : from Saint Leo the Great to Peter Lombard. San Francisco: Ignatius Press.ISBN978-1-58617-317-3.OCLC587219954.
^абвJesus in history, thought, and culture : an encyclopedia. J. L. Houlden (1st изд.). Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. 2003.ISBN1-57607-856-6.OCLC52109079.
^Kilpatrick, George Dunbar (2007).The origins of the Gospel according to St. Matthew. Wauconda, Ill.: Bolchazy-Carducci Publishers.ISBN978-0-86516-667-7.OCLC162118867.
^Gospel parallels : a comparison of the Synoptic Gospels : with alternative readings from the manuscripts and noncanonical parallels. Burton H. Throckmorton (5th изд.). Nashville. 1992.ISBN0-8407-7484-2.OCLC26589905.
^Cox, Steven L. (2007).Harmony of the Gospels. Kendell H. Easley. Nashville, Tenn.: Holman Bible Pub.ISBN978-0-8054-9444-0.OCLC83596188.
^абвгThe New Interpreter's Dictionary of the Bible: Volume 3. Abingdon Press. 2008. стр. 42, 269—70.. .
^Brown, Raymond Edward (1999).The birth of the Messiah : a commentary on the infancy narratives in the gospels of Matthew and Luke (New updated ed., 1st pbk. изд.). New York: Doubleday.ISBN0-385-49447-5.OCLC41751751.
^Funk, Robert W. and the Jesus Seminar.,The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus., стр. 497—526 HarperSanFrancisco. 1998. "Birth & Infancy Stories".
^абвSanders, E. P. The historical figure of Jesus. Penguin, 1993. Sanders discusses both birth narratives in detail, contrasts them, and judges them not historical on стр. 85–88.
^абJeremy Corley (2009).New Perspectives on the Nativity. Continuum International Publishing Group. стр. 22..
^Marcus Borg, 'The Meaning of the Birth Stories' in Marcus Borg, N T Wright,The Meaning of Jesus: Two Visions (Harper One, 1999) page 179: "I (and most mainline scholars) do not see these stories as historically factual."
^Wiarda, Timothy (2010).Interpreting gospel narratives : scenes, people, and theology. Nashville, Tenn.: B & H Pub.ISBN978-0-8054-4843-6.OCLC613962479.
Allen, O. Wesley Jr. (2009).„Luke”. Ур.: Petersen, David L.; O'Day, Gail R.Theological Bible Commentary. Westminster John Knox Press.ISBN9781611640304.
Fuller, Reginald H. (2001).„Biblical Theology”. Ур.: Metzger, Bruce M.; Coogan, Michael D.The Oxford Guide to Ideas & Issues of the Bible. Oxford University Press.ISBN9780195149173.
Van de Sandt, H.W.M. (2005).„Introduction”.Matthew and the Didache: Two Documents from the Same Jewish-Christian Milieu ?.ISBN978-9023240778., inVan de Sandt, H.W.M, ур. (2005).Matthew and the Didache. Royal Van Gorcum&Fortress Press.ISBN978-90-232-4077-8.
.jpg)
.jpg)
