Родио се15. маја1859. године уПаризу. Његов отац Еужен Кири био је лекар а мати Софија-Клара Депули била је кћерка фабриканта. У детињству је био подучаван од стране приватног учитеља и већ са 16 година је положио матурски испит.[3] Са 19 година је добио универзитетско образовање у физици.[3][4][5] Могао је да предаје физику и хемију. Примио је рад на месту асистента у физикалној лабораторији. Он није одмах приступио докторату због недостатка новца. Уместо тога, радио је као лабораторијски инструктор.[6] Док је Пјер Кири био додипломски студент, он је радио у лабораторијиЖан-Густав Бурбоза на Природно-математичком факултету.[7] Године 1895, докторирао је наУниверзитету у Паризу у Француској.[8] Материјал за докторат састојао се од његовог истраживањамагнетизма.[9] Након доктората постао је професор физике, а 1900. године професор на научном факултету.[10]
Године 1880. Пјер и његов старији братПол-Жак (1856–1941) су демонстрирали да се при компресији кристала ствара електрични потенцијал, односнопиезоелектрицитет.[11] Да би унапредили свој рад, изумели су пиезоелектрични кварцни електрометар.[12] Следеће године су показали обрнути ефекат: да се кристали могу деформисати када су изложени електричном пољу.[11] Скоро сва дигитална електронска кола се сада ослањају на ово у обликукристалних осцилатора.[13] У каснијим радовима на магнетизму Пјер Кири је дефинисао Киријеву скалу.[14] Овај посао је такође укључивао деликатну опрему – ваге, електрометре, итд.[15]
У години1895. је добио титулу доктора и био је именован на место професора физике. Те исте године оженио се са Маријом Склодовском кћерком учитеља средње школе у Варшави.[16][17][6][18][19] Године1900, добио је место професора на факултету природних наука. Краљевско друштво уЛондону га је1903. године наградило медаљом коју је добио скупа са својом супругом а1905. године је постао члан Француске академије наука. Дана19. априла1906. године ујутро када је журио на свој посао у париску лабораторију доживео је приликом преласка улице саобраћајну несрећу и смртно рањен преминуо је на лицу места. По супружницима Кири био је именован curium, елеменат са атомским бројем 96 и јединица радиоактивности 1 кири која је дефинисана као број распада за 1 секунду 1 грама чистог радија. Данас је ова јединица замењена јединицом 1 бекерела
У почетку се посвећивао студирању симетричних кристала и1880. године је открио са својим братом Пол Жак Киријем пиезоелектричну појаву. После тога је своју пажњу окренуо ка магнетизму. Доказао је да се магнетске особине датог материјала мењају приликом одређене топлоте- ова топлота се сада назива Киријева топлота.
Пре својих чувених докторских студија о магнетизму, дизајнирао је и усавршио изузетно осетљивуторзиону вагу за мерење магнетних коефицијената. Варијације ове опреме најчешће су користили будући радници у тој области. Пјер Кири је проучаваоферомагнетизам,парамагнетизам идијамагнетизам за своју докторску тезу и открио утицај температуре на парамагнетизам који је сада познат каоКиријев закон. Материјална константа у Киријевом закону позната је каоКиријева константа. Такође је открио да феромагнетне супстанце показујукритичну температурну транзицију, изнад које су супстанце губиле своје феромагнетно понашање. Ово је сада познато каоКиријева температура. Киријева температура се користи за проучавање тектонике плоча, лечење хипотермије, мерење кофеина и разумевање ванземаљских магнетних поља.[20]Кири је мерна јединица која се користи за описивање интензитета узорка радиоактивног материјала и названа је по Марији и Пјеру Кирију.[21][22]
Пјер Кири је формулисао оно што је сада познато каоПринцип Киријеве дисиметрије: физички ефекат не може имати дисиметрију која је одсутна у његовом ефикасномузроку.[23][24] На пример, насумична мешавина песка у нултој гравитацији немадисиметрију (изотропна је). Увеђењемгравитационог поља настаје дисиметрија због правца поља. Тада се зрна песка могу 'само-сортирати' са повећањем густине са дубином. Али овај нови распоред, са усмереним распоредом зрна песка, заправо одражава дисиметрију гравитационог поља које изазива раздвајање.
Проучавање радиоактивних материјала је вршио са својом супругом. Своја открића су изводили у неповољним условима и нису имали довољно лабораторијске опреме и уређаја.1898. године објавили су проналазакрадијума иполонијума, које су добили изуранијума. Касније су изучавали радијум и његов радиоактивни распад. Њихов рад је створио основу за изучавање у атомској физици и хемији. Заједнички су1903. године одликовани Нобеловом наградом за физику за проучавање радиоактивног зрачења, које је открио Антоан-Анри Бекерел и који је скупа са њима добиоНобелову награду.
Кири је радио са својом женом на изолацијиполонијума ирадијума. Они су први употребили термин „радиоактивност”, и били су пионири у проучавању те појаве. Њихов рад, укључујући прослављени докторски рад Марије Кири, користио је осетљиви пиезоелектричниелектрометар који су конструисали Пјер и његов брат Жак Кири.[25] Публикација Пјера Кирија од 26. децембра 1898. са његовом супругом и М. Г. Бемонт[26] о њиховом открићу радијума и полонијума награђена је наградом Цитат за хемијски продор Одељења за историју хемије Америчког хемијског друштва урученојESPCI ParisTech (званичноÉcole supérieure de physique et de Chimie industrielles de la Ville de Paris) 2015. године.[27][28] Године 1903, да би одало почаст раду породице Кири,Лондонско краљевско друштво је позвало Пјера да представи њихово истраживање.[29]Марији Кири није било дозвољено да држи предавање, те јелорд Келвин седео поред ње док је Пјер говорио о њиховом истраживању. После овога, Лорд Келвин је одржао ручак за Пјера.[29] Док су били у Лондону, Пјер и Марија су награђени Дејвијевом медаљом Краљевског друштва у Лондону.[30] Исте године, Пјер и Марија Кири, као и Анри Бекерел, добили су Нобелову награду за физику за своја истраживања радиоактивности.[31]
Кири и један од његових ученика, Алберт Лаборд, направили су прво открићенуклеарне енергије, идентификујући континуирану емисију топлоте из честица радијума.[32] Кири је такође истраживао емисије зрачења радиоактивних супстанци и помоћу магнетних поља успео да покаже да су неке емисије позитивно наелектрисане, неке негативне, а неке неутралне. Они одговарајуалфа,бета игама зрачењу.[33]
^„Pierre Curie”.Atomic Heritage Foundation (на језику: енглески).Архивирано из оригинала 11. 2. 2021. г. Приступљено6. 11. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Pierre Curie”.history.aip.org.Архивирано из оригинала 11. 2. 2021. г. Приступљено11. 12. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Molinié, Philippe; Boudia, Soraya (мај 2009). „Mastering picocoulombs in the 1890s: The Curies' quartz–electrometer instrumentation, and how it shaped early radioactivity history”.Journal of Electrostatics.67 (2–3): 524—530.doi:10.1016/j.elstat.2009.01.031.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Kürti, N.; Simon, F. (1938). „LXXIII. Remarks on the "Curie" scale of temperature”.The London, Edinburgh, and Dublin Philosophical Magazine and Journal of Science.26 (178): 849—854.doi:10.1080/14786443808562176.
^P. Curie, Mme. P. Curie, and M. G. Bémont,Comptes Rendus de l'Académie des Sciences, Paris, 1898 (26 December).127 1215–1217.
^„2015 Awardees”.American Chemical Society, Division of the History of Chemistry. University of Illinois at Urbana-Champaign School of Chemical Sciences. 2015.Архивирано из оригинала 21. 6. 2016. г. Приступљено1. 7. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Citation for Chemical Breakthrough Award”(PDF).American Chemical Society, Division of the History of Chemistry. University of Illinois at Urbana-Champaign School of Chemical Sciences. 2015.Архивирано(PDF) из оригинала 19. 9. 2016. г. Приступљено1. 7. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Pierre Curie”.Atomic Heritage Foundation (на језику: енглески).Архивирано из оригинала 11. 2. 2021. г. Приступљено14. 11. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
