Православље (калк изгрч.ὀρθοδοξία[1] — „правилно славље”, у историјском смислу „правилно мишљење”[а], „правилно учење”) једно је од главних и најстаријих праваца ухришћанству, које се развило током првог миленијума уВизантији, за вријемеседам Васељенских сабора.[5][6] По броју вјерника је на трећем мјесту (око 300 милиона)[7][8] међу хришћанским правцима, послијекатолицизма (око 1,25 милијарди) ипротестантизма (око 800 милиона).
Историјски, као и у богословској литератури, „православље” означава доктрину званично одобрену одкатоличанске цркве — за разлику одјереси. Израз се јавља као антоним ријечи „хетеродоксија” („инославље”), која је означавала „ине” или нецрквене, богословске ставове разних врста јеретика и оних учитеља, чије је мишљење Црква из неког разлога одбациал.[14] У хришћанском контексту ријеч „православље” (грч.ὀρθοδοξία) већ се налазила у списимаапологетика из 2. вијека (нарочитоКлимент Александријски).[в] Терминолошко значење послије њега одређујеЈевсевије Кесаријски (3. вијек), први пут званично забиљежен у актимаХалкидонског (четвртог васељенског) сабора (451), а од временаЈустинијана I (6. вијека) ријеч „православље” је доста широко коришћена за означавање богословских погледа, за које постоји мишљење да тачно одговарају јеванђељу и учењу Цркве.[14] У доктринарним докумнтима, израз се понекад користи каосиноним за „католичански” (грч.καθολικός). У том смислу га користи иКатоличка црква, укључујући и своје литургијске текстове,[г] а за нехалкидонскедревноисточне православне цркве чак је дио њиховог општепризнатог назива.[д]
Према дефиницији професора Императорске санткпетербуршке духовне академије Николаја Глубоковског: „православље је «право исповиједање» — ορθο-δοξία — јер оно су себи репродукује цио разумљиви објекат, себе види и показује другима у «исправном мишљењу» у свом предметном богатству и са свим особеностима.”[15]
Објашњење израза „православље” као „правилног начина слављења Бога” (алузија на литургијску праксу) етимолошки је препознато као неодрживо[1][а] и погрешног значења,[16][17] па чак и у изјавама црквених јерарха,[18][19] као израз принципаLex orandi, lex credendi.
Учење Православне цркве садржано је уСветом предању које укључује, поредСветог писма, одредбе Васељенских и некихпомјесних сабора које је усвојила цјелокупна Црква,каноне (апостолски закони, васељенски и неки помјесни сабори), богослужбени текстови које је одобрила Црква, дјелаЦрквених отаца,житије светих, као и обичаји Цркве.[20] Према литератури Светих отаца, Предање је „животДуха Светог у Цркви”. Свето писмо за православне хришћане је најважнији облик Светог предања.[21]
Православну цркву чини заједница помјесних цркава —аутокефалних и аутономних.[22] Свака аутокефална црква је потпуно самостална и независна у дијелу своје канонске и административне управе. Аутономне цркве су у канонској зависности од једне или друге аутокефалне (киријархалне) цркве.
Границе помјесних цркава традиционално имају тенденцију да се поклапају са границама национално-државног разграничења, али не постоји одређено правило по овом питању. ТакоМосковска патријаршија (РПЦ), која је кроз историју имала јурисдикцију у оквируРуског царства и Руске Империје, послије распадаСовјетског Савеза 1991, своју искључиву јурисдикцију проширује на све земље бившег СССР-а, осим наГрузију иЈерменију, али и неке друге земље, попутЈапана,Кине иМонголије.[27] Међутим, поткрепљено одлуком Синода Руске православне цркве из 1943. да обнови „молитвено и евхаристијско општење између двије аутокефалне сестринске цркве, Руске и Грузинске” (признавање аутокефалности Грузинске цркве, једностано проглашене 1917.) позивајући се на 17. правилоХалкидонског сабора са образложењем, да према „црквеним правилима (Васељ. IV, 17 и др.) црквене границе требају да прате државне”.[28][29]
На основу појединих канонских одредби (9, 17. и 28. правилоIV васељенског сабора и 34. правило Светих апостола), Цариградска патријаршија од1920-их сматра да цјелокупна православна „дијаспора” треба буде под њеним окриљем („црквеној јурисдикцији”), а православне заједнице на територијама које су произашле из грађанско-политичке јурисдикције држава (односно постале суверене државе) имају право да се организују као дио аутономне цркве под њеном врховном јурисдикцијом. Дакле, на основу ових канона Цариградска патријаршија је фебруара 1996. извршила „Патријаршијске и синодалне акте о обнови Патријаршијског и синодског томоса из 1923. године који се односи наПравославну естонску митрополију”, у којима се посебно истиче: „показујући пажљиво понашање и старање о свему што је потребно, у складу са канонским предањем од памтивијека, када је Свети Васељенски пријесто добио право да мијења и обезбјеђује устројство Цркава и суштину послова у складу потребама времена и благостањем цјелокупног домаћина, увијек тежећи складној и повољној слици и владавини мјесној и васељенској, поново проглашавамо обнову Патријаршијског и синодског томоса из 1923. године у односу на Православну естонску митрополију у свим детаљима”.[30] Занимљиво је да је епиграф назначеним дјелима била изрекацариградског патријарха Фотија: „Уобичајено је мијењати границе Цркве када се мијењају политички субјекти и владе”. Портпарол Московске патријаршије је у августу 2008. рекао: „Политичке одлуке не одређују питања о црквеним јурисдикцијама и областима пастирске одговорности. Ова питања треба да се рјешавају на канонском терену у току дијалога двије Цркве”.[31]
Почетком 2008. дошло је до сукоба јурисдикције између Московске и Цариградске патријаршије око територије Народне Републике Кине као резултат реорганизације Хонгкошке митрополије Цариградске патријаршије са укључивањем територије Кине, што је Свети синод Руске православне цркве на састанку 25. априла2008. схватио као „задирање у праваКинеске аутономне православне цркве”,[32][33] која сада дефакто не постоји, али је Московска патријаршија сматра да је подручје историјски у њеној канонској јурисдикцији. Обраћајући се 26. јула 2008. окупљеним представницима разних (канонских и неканонских) украјинских јурисдикција уКијеву, у оквиру прославе повод 1020. годишњице „крштења Кијевске Русије”, васељенскипатријарх Вартоломеј I примјетио је да је уступак Кијевске митрополије Московској патријаршији 1687. био посљедица „анексије” Украјине од стране Московског царства.[34][35]
Православље је други по бројности огранакхришћанства, одмах наконкатолицизма. Процјењује се да има укупно око 300 милиона православних вјерника у цијелом свијету.
Православнима се још називају идревноисточне цркве, које исповиједајудогмате само прва тривасељенска сабора. Вјерници ових цркава чине већину становништва у сљедећим државама:
Вјерујем у једногаБога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога ГосподаИсуса Христа,Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога иМарије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у вријемеПонтија Пилата, и страдао и био погребен;
Основа православног учења је Васкрсење Господа Исуса Христа. По речима преподобногЈустина Ћелијског "Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај - Васкрсење Христово. Својом необичном и неодољивом стварношћу факт васкрсења Христовог постаје темељ хришћанске проповеди. Оно је основни факт; не пође ли се од њега, не може се пронићи у сложену тајну Личности Христове. Васкрсењем се објашњава Оваплоћење. До васкрсења Господ Христос је учио о вечном животу; васкрсењем је доказао да је Он - вечни живот. Сва Његова наука - у васкрсењу добија опитну, експерименталну потврду и објашњење. Не прими ли човек ту најочигледнију потврду, очигледнија му се неће дати. "
Апостол Павле у својојПрвој посланици Коринћанима, то јасно потврђује "Сваки дан умирем, браћо, ... но каква ми је корист (од тога) - ако мртви не устају? (1Кор.15,31-32).
Васкрсење Христово најнеопходнија је нужност у новозаветном домостроју спасења. Алфа и омега васкрсења је васкрсла личност Богочовека Христа. Њоме је предестиниран сам факт и сам процес свеопштег васкрсења. Христов мучни подвиг спасења света крунисан је његовим Васкрсењем из мртвих. Зато његово Васкрсење безнадежно срце човеково испуњује живом надом, небивалом надом и радошћу (1 Петр. 1,3)[36].
Света тајна, свака за себе, ставља печат на заједницуБога ичовјека. Свете тајне крштење,помазање и свештенство се не могу поновити, док се остале тајне понављају.
Православна вјерница уКијевско-печерској лаври. Жене за вријеме посјете цркви (манастиру) главу покрију марамом.Паљење свијеће, један од симбола православља.
Најзначајнији аспекти православног хришћанског живота јесупост,молитва,исповест,литургија ипричешће. И пост и молитва имају за циљ да човјеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужиЦарство небеско.[37]
Значајна одлика Цркве јесусвеци који су својим животом и дјелима допринијели много добробити Цркве. Они су још овдје на земљи својим усавршавањем у хришћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили живот вјечни и Царство небеско. Многи од ових светитеља су још за живота чинили чуда, исцјељивали тешке болеснике и многе утјешили и на исправан пут извели. Неки су и послије смрти чинили чуда преко својих нетрулежнихмоштију. Чуда светаца су један од многих потврда истинитости православља.
Најважнија улога православниххрамова је да служе као мјесто гдје жива Црква — вјерници, узносе Богу своје молитве, а најважнији дио црквеног живота јестеСвета литургија тј. богослужење, које се служи недјељом и другимпразницима у храмовима. Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер —катихеза. Литургију служисвештеник са присутним вјерним народом, а уз помоћ пијевнице која није неопходна ако народ зна да одговара на литургији. Тако окупљени на заједничку молитву и благодарење Господу,свештенослужитељ и вјерни народ – осењени мистичним дејством Духа Светог – представљају истинску Цркву Христову.[38]
Највећи значај у животу православних имајуБожићна иВаскршња литургија, као и сви други празници везани за животИсуса Христа. Посебно је значајно богослужење наВелику суботу на његовомСветом Гробу уЈерусалиму, током којег се чудесно појављујеБлагодатни огањ (грч.Ἄγιον Φῶς) који представља видљиву појавуДуха Светога и потврду васкрсења Исуса Христа. Благодатни огањ се „призива“ након што се претходно провјери да у храму не постоје било каква запаљива средства. Наконпризива Духа Светогајерусалимски патријарх прима огањ на своју свијећу и предаје га присутнима. Вјерници тврде да огањ при додиру не ствара опекотине, нити осјећај високе температуре.
Најзначајније дјело на којем се заснива литургија јестеБиблија које чиниСтари иНови завјет, као иСвето предање. За православље је посебно значајан Нови завјет који представља живот и учење ГосподаИсуса Христа.
Православље се изражава крозсаборност, тј. кроз искуство сабирања Цркве, будући да је истинита заједница уДуху Светом. Заснива се на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења,Богородице иСветих Отаца. Свети оци за православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човјековом општењу са Богом; аиконе у православљу представљају мјесто благодатног присуства, прозоре ка небесима. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вјери у благодатно присуство те садржине.
Богослужење у православљу је веома обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:
У православном богослужењу с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоцјеније насљеђе антике са духовним виђењем љепоте овога свијета.
Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.
Карактеристична црта православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.
Осим тога, православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским свијетом, нарочито у светој тајнипричешћа, која је врхунац православне религиозности. Најзад, православље не познајеморал који би се могао издвојити и третирати као посебна филозофска област. Православље морал изводи издогматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човјекове душе.
Свештеници, односно припаднициклера, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (храмовни свештеници) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена:ђаконски,презвитерски иепископски.
Епископ може да врши све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна два или више епископа, а именује га сабор епископа. Свештеник може да врши скоро свесвете тајне, осим што не може да рукополаже друге свештенике, улога ђакона је да помаже свештенику и епископу.
Целибат је обавезан само за монаштво, укључујући и епископат.
^абУ словенским преводима Светог писма и богослужбених текстова, као и са савременог грчког, ријеч δόξα најчешће се преводи као „слава”, „похвала”, међутим, на античком грчком, значење ријечи било је вишеструко: тако, рјечник Дворецког даје сљедеће преводи ријечи δόξα: „мишљење, излагање; очекивање, калкулација; плод маште, виђење, дух; у филозофији — мишљење, замисао; намјера, рјешење, замисао; слава, име, углед; бљесак, свјетлост, освјетљеност;[2] Вајсманов рјечник као основно значење ријечи δόξα даје „мишљење, представа, претпоставка”.[3] Истовремено, „распрострањено тумачење, по коме се говори о исправном начињу слављења Бога, са наговјештајем литургијске културе православља, етимолошки је немогућ”:[1] облик -δοξία образује се непосредно од глагола δοκέω, до чијег пасивног облика (у значењу чинити) се такође враћа δόξα.[4]
^„Они који себе називају православцима (грч.ορθοδοξασται) морају чинити добра дјела, јасно разумијевајући шта раде.” (Строматы, 1:9)
^Конкретно, у традиционалној римској миси:et omnibusorthodoxis, atque catholicae et apostolicae fidei cultoribus
^На језицима народа који нису повезани са источноправославном традицијом, концепт „православног хришћанства” је општи појам који условно обједињује грчкоправославне и нехалкидонске цркве, што се може видјети у верзијама овог чланка у одговарајућим језичким секцијама.
^Православну цркву Украјине признају Цариградска, Александријска, Грчка и Кипарска православна црква.
^Православну цркву у Америци као аутокефалну признају Руска, Грузинска, Бугарска, Пољска православна црква и Православна црква Чешких земаља и Словачке, док остале помјесне цркве ПЦуА сматрају дијелом Руске православне цркве.
^Дворецкий, Иосиф Ханович (1958).Древнегреческо-русский словарь (на језику: руски). Гос. изд-во иностранных и национальных словарей. стр. 421. Приступљено17. 11. 2021.
^Вейсман, А. Д. (1894).Греческо-русскій словар (на језику: руски). А.Д. Вейсман. Приступљено18. 11. 2021.
^„Глава I. Общие положения / Официальные документы / Патриархия.ru”.Патриархия.ru (на језику: руски). „Юрисдикция Русской Православной Церкви простирается на лиц православного исповедания, проживающих на канонической территории Русской Православной Церкви: в Российской Федерации, Украине, Республике Беларусь, Республике Молдова, Азербайджанской Республике, Республике Казахстан, Китайской Народной Республике, Кыргызской Республике, Латвийской Республике, Литовской Республике, Монголии, Республике Таджикистан, Туркменистане, Республике Узбекистан, Эстонской Республике, Японии, а также на добровольно входящих в нее православных, проживающих в других странах.”
^„Возобновление молитвенно-канонического общения между двумя Православными Церквами — Грузинской и Русской”.Журнал Московской Патриархии (на језику: руски).3: 7. 1944.
^„КАЛЛИСТРАТ”.www.pravenc.ru (на језику: руски). Приступљено30. 11. 2021.
^Журнал Московской Патриархии (на језику: руски).3. 1996.Недостаје или је празан параметар|title= (помоћ)
Јакшић, Душан Н. (1931).Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”.Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
