Пурпурни глатки плиш, у енглеском језику познатији као велурДвобојни шпански баршуни из 17. века
Плиш,[1]баршун,велур,сомот иликадифа (енгл.velvet) је општи назив затканине које су с наличја глатке, а с лица „длакаве” попут крзна, односно покривене издигнутим свиленкастим нитима које стварају мекани слој, пријатан у додиру са кожом. Првобитно су овакве тканине биле израђиване искључиво од свиле, што их је чинило веома скупим и доступним само најбогатијим слојевима друштва. Данас се израђују од различитих врста влакана –памука,свиле или вештачких материјала (целулозних исинтетичких влакана). Ипак, чисти свилени баршун данас је редак, јер је и даље изузетно скуп.[2] На тржишту се ове тканине могу наћи једнобојне, вишебојноткане, са штампаним узорком, понекад чак и рељефне. Употребљавају се за израду разноврсне одеће, као и за декорацију ентеријера -облагање намештаја изидова.[3] Тканина може бити водоотпорна и отпорна на гужвање.[4]
Сви називи за ову врсту тканина усрпском језику сутуђице које су ушле из разних језика, зависно од преовлађујућег утицаја у појединим деловима српског говорног подручја:
У енглеском језику под појмомплиш обично се мисли на тканину са нешто краће сеченим нитима него код баршуна.[5]
Иако у немачком језикусомот (samt) означава плиш, односно баршун, у многим областима у којима се говори српским језиком ова реч се одомаћила за сасвим другачију тканину -сомот. Иако крзнасте структуре попут плиша, тканина коју ми називамо сомот увек има ребрасту површину (за разлику од глатког плиша), а технологија ткања је другачија. У немачком језику ова тканина назива сеcord, а у енглескомcorduroy (изведено од енглеске речиcord - конопац или жица).[6] При томе, плиш (баршун) је мекана и нежна тканина, често скупоцена, док је сомот издржљив и чврст, израђен од јефтиних материјала (најчешће памука). Плиш такође може бити рељефан, чак и ребраст, али је разлика у томе што се рељеф постиже сеченим и несеченим нитима, док се код сомота ребра стварају самим ткањем - на простору између ребара нема утканих нити.
Индијски баршун (18/19. век)Кинески баршун са цветним мотивом (друга половина 19. века)
Плиш, односно баршун је настао у источној култури. Постоје докази да суСтари Египћани још2000. године пре нове ере користили сличну технику као и она која се данас користи у производњи овакве тканине. УКини се за овакве тканине знало још у периоду династијаКин (око 221-206 пне) иЗападни Хан (од 206 пне).Ирак је такође познат као један од првих произвођача баршуна, а дуго времена је средиште производње ове тканине биоКаиро. Због своје компликоване, скупе производње и необичне мекоће и изгледа, баршун је кроз историју био повезан са друштвеним елитама. У то време техника израде баршуна била је толико сложена да је била доступна само краљевским породицама и веома богатима.
Баршун се најчешће повезује са европским племством. Међутим, У Европу су баршуна донели трговци који су трговали дужПута свиле. Европљани су први пут дошли у додир са баршуном уБагдаду, око 750. године,> а током средњег века почели су да га производе. У Француској су пронађени фрагменти памучног баршуна који датирају из 9. века, а одећа у којој је сахрањен француски краљФилип I Француски (1052—1108) била је направљена одвуненог плиша.[7] Иако је производња ове тканине цветала уШпанији, ипак јеИталија, а посебноФиренца,[2] била прва европска земља која је створила индустрију производње баршуна, а затим као произвођач доминирала у периоду између12. и18. века. Током15. и16. века ова индустрија достигла је свој врхунац. Баршун се користио за израду врхунске одеће, намештаја, завеса и др. Постоје историјске приче да јеХенри VIII Тјудор чак и својутоалет обложио овим материјалом.
Брокатовани плиш из прве половине 17. века
Ако постоји тканина за коју се може рећи да представљаренесансу, онда је то баршун. Посебно су цењени били они са сложеним дезенима (брокатовани), ткани од свиле и украшавани нитима од племенитих метала попутзлата исребра (срма), које су носили владари и поглавари цркве. Баршун јепородици Медичи донео богатство и моћ, а постао је изазов и за уметнике.Микеланђело Буонароти је дизајнирао неколико врста баршуна, аЛеонардо да Винчи проучавао је разбој за израду ове тканине.[8]
Када је, токоминдустријске револуције, производња баршуна постала механизована, баршун, односно плиш постао је јефтинији и доступнији. Од почетка20. века баршун је био изузетно популаран у светумоде иентеријера. Вечерње хаљине и одела обично су шивени од класичне тканине, док суедвардијански намештај, попутлежаљки итрпезаријскихстолица обично били тапацирани баршуном израђенимдеворе техником. Деворе техника постала је симбол 20-их година иАрт-Декоа, уметност која је издржала тест времена и до данас се може видети на кућном посуђу.
Од седамдесетих година баршун је постао омиљен међу познатим личностима, што га је чинило веома цењеним и лако доступним популарној култури.[9] На модне писте враћа се и данас, зависно од модних трендова поједине сезоне.[10][11]
Сложени поступак ткања плиша "лице на лице": током ткања ножеви секу нити потке кроз средину, правећи тако два слоја тканине
Иако се за израду сомота могу користити различити материјали, поступак израде ове тканине је исти. Може се ткати само на специјалнимразбојима који истовремено тка једну потку на две основе, правећи истовремено два слоја тканине - лицем у лице. Ови слојеви се затим пресецају по средини, одвајају и намотавају на ролне. На тај начин настаје „крзнаста”текстура.
Постоје два типа плиша, у енглеском језику познати каовелвет ивелветин (velveteen). Једина разлика је у томе што се прави тка са вертикалним предивом, док се велветин прави са хоризонталним. Иначе су ове две тканине направљене углавном истим поступком. Велветн се, међутим, често меша сапамучним предивом, што смањује његов квалитет и мења текстуру.[12] Прави плиш, односно баршун се традиционално правио искључиво од свилених нити. Данас се и он може израђивати од различитих влакана, што резултира мало другачијом текстуром, сјајем и ценом.[8]
Као и већину других врстатекстила, највећи произвођач плиша јеКина. Ова тканина данас се производи од природних (свила) и вештачких материјала. Највећи светски произвођач свиле је такође Кина, али је пратиИндија. Како Кина предњачи у свету као најплоднији произвођач синтетичког текстила, већа је вероватноћа да ће индијска свила бити сертификована и обично је квалитетнија. Иако се и памук понекад користи и за израду баршуна, ова пракса је толико неуобичајена да заслужује само успутно помињање.
Плиш направљен од синтетичких материјала најчешће је прилично јефтин. Баршун од свиле може бити изузетно скуп јер је израда ове тканине и даље веома сложена. Баршунаста тканина која се пажљиво тка од одрживих материјала увек ће коштати више од тканине која је направљена од јефтиног синтетичког текстила.[12]
На тржишту се под различитим називима могу наћи тканине различите текстуре, али су у питању нијансе:
Памучни баршун (понекад ипамучни сомот) је с лица покривен кратким шишаним нитима свиленкастог сјаја. Употребљава се за израдусакоа, вечерњиххаљина, свечанихблејзера ипанталона. У српском језику под појмомсомот најчешће се мисли на ребрасту тканину, док појамплиш означава сличну, али глатку.[11]
Свилени баршун (понекад исвилени сомот) је сличан памучном, са кратко шишаним, врло сјајним и полеглим нитима. Од њега се шију свечане хаљине, а користи се и за израду модних детаља, какви сукапе,шешири,шалови и др.
Велур има мање сјајне нити. Употребљава се за израдукапута и ветровки (виндјакни).
Памучни плиш има дуже, нешишане нити,[1] често са утканим шарама. Употребљава се за израду тешкихзавеса и тапацирањенамештаја.[10]
Плиш, односно баршун, данас има најширу примену. Главни атрибут је његова мекоћа, па се овај текстил првенствено користи у производима у којима се тканина користи близу коже. Истовремено, баршун има и препознатљиву визуелну привлачност, па се обично користи код уређења ентеријера, за израду детаља какви сузавесе илијастучићи.
Због своје мекоће, баршун се понекад користи и за израдупостељине. Конкретно, ова тканина се обично користи у изолацијским прекривачима који се постављају између постељине ијоргана.
Када јеодећа у питању, баршун је много заступљенији у женској него у мушкој, а често се користи за наглашавање женских облина и екстравагантне вечерњехаљине.[13] Крући баршуни користе се за израдушешира, а популаран је и као подстава зарукавице. Од плиша се израђују и други модни детаљи, какви су ципеле, ташне, каишеви, траке за косу и др.[14]
Када су у употребу ушли машински разбоји производња баршуна постала је много јефтинија, а развој синтетичких тканина које донекле имају својства свиле учинили суа баршун доступним и најнижим слојевима друштва. Иако данашњи баршун можда није толико чист или егзотичан као у прошлости, остао је цењен као материјал за завесе,ћебад,плишане играчке и све друге производе од којих се очекује да буду мекани и нежни на додир.[12]
У српским народним ношњама плиш се, као скупоцена тканина (узчоју,атлас, свилу и друге) користио у изради појединих делова. Тако су се уПанонској низији од плиша израђивали јелеци, украшени са гајтански и златним везом цветних мотива и кецеље које су допуњавале одевну силуету израженог струка.[15] Под оријенталним утицајем плиш је чест и у народним ношњама на југу Србије, често у комбинацији са свилом.[16] Народни изразсвила и кадифа озна чава богатство и благостање.[17]
%2c_17th_century_(CH_18130821).jpg)
_(detail_of_cut_and_uncut_velvet).jpg)
