Територија Перуа је дом древних култура од цивилизације Норте Чико, једне од најстаријих на свету, доЦарства Инка, највеће државе претколумбовске Америке.Шпанска империја је покорила ову област у 16. веку и основалавицекраљевство са главним градом Лимом, које је обухватало највећи део јужноамеричких колонија. Након стицања независности 1821, Перу је пролазио кроз раздобља политичких немира и финансијских криза као и раздобља стабилности и привредног напретка. Привредни успон је био везиван углавном за експлоатацију сировина као што сугвано (1845—1866) игума (почетак 20. века).
Перу је по државном уређењу република подељена на25 региона. Географија Перуа је разноврсна, од равница на пацифичкој обали до врховаАнда и тропских шума уАмазонском басену. Перу спада уземље у развоју са веома великиминдексом хуманог развоја и стопом сиромаштва од 25,8%.[3] Главни привредне активности су рударство, индустрија, пољопривреда и рибарство.
Становништво Перуа је мултиетничко а чине га припадници домородачких народа, Европљани, Африканци, и Азијци. Језик споразумевања је шпански, који је и службени, иако значајан број Перуанаца говори кечуа или неки други домородачки језик. Мешавина различитих култура допринела је разноврсности која се огледа у уметности, храни, књижевности и музици.
Речперу има порекло уокситанском језику, међутим Европљанима је ова реч послужила да замене оригинално име Биру (шп.Birú), локалног владара које је живео поредЗалива Сан Мигел у Панами почетком 16. века.[4] Његови поседи су 1522, у време доласка шпанских истраживача, били најјужнији деоНовог света познатог Европљанима.[5] Самим тим, када је Франсиско Пизаро истраживао области које се налазе јужније он их је означио као Биру или Перу.[6]
Шпанска круна је 1529. озваничила употребу овог имена чиме је новооткривено Царство Инка именовала у провинција Перу.[7] Касније је током шпанске владавине ова област преименована у Вицекраљевство Перу, које је наконПеруанског рата за независност постало Република Перу.
Иза сушног региона, почиње регион планина. Састоји се из више венаца планина, понегде раздвојеним долинама. Типично је за цео регионАнда да се дубоко усечене долине (кањони) и велике реке протежу правцем исток-запад.
Типична конфигурација Анда види се у пресеку централног дела:Од запада ка истоку протежу се „Црни Кордиљери“ (висине до 5.000 m), иза њих су планинеКалехон де Хуајлас (Callejón de Huaylas, до 3.000 m). Следећи венац су „Бели Кордиљери“, овде се налази највиши врх ПеруаНевадо Хуаскаран (6.768 m). Ка истоку су планинеКалехон де Кончукос, које рекаМарањон (притокаАмазона) дели од даљих планина.
У средишњем подручју постоји повремена вулканска активност. На југу, у регионимаАрекипа,Пуно иТацна, планинска област је заравњена, а ова област се називаАлтиплано. На овој висоравни се налази језероТитикака.
Највиши врхови су Невадо Хуаскаран (6.768 m),Јурупаја (6.634 m),Коропуна (6.425 m),Ампато (6.310 m) и други.
Југоисточни део лежи у подручју око извора рекеМадре де Диоса (1100 km) иПуруса (3211 km), док се на североистоку два изворишна огранкаАмазона увлаче дубоко у унутрашњостАнда: Укајали с Апуримаком (2730 km), Ваљага (1100 km) и Марањон (1415 km).Висораван Алтиплано у средишњем делу нема отицања у море јер се реке углавном уливају у језероТитикаку (3812 м надморске висине; 8300 km²; дубина до 304 м; највише пловно језеро на свету). Реке на тихоокеанској страни кратке су и са великим падом, а у планински ланац усекле су дубоке долине и кањоне (најдужа јеРио Санта, 300 km).[8]
Обала Перуа је под утицајем хладнеХумболтове струје и стога је обалскапустиња у којој је пољопривреда могућа само уз реке које се сливају са планинаАнда.
На југу Перуа, на граници саЧилеом, почиње најсушнија пустиња на свету,Атакама.
На јужном делу обале, укључујући престоницу Лима, падавине су током године веома ретке.
Северно од Лиме, падавине и квалитет земљишта су нешто бољи, па је пољопривреда могућа и ван области речних токова. Температуре варирају од 12 °C зими до 35 °C лети.
Док на северу земље планине Анди не достижу снежну границу, и стога су покривене вегетацијом, у средишњем делу постоје врхови покривени сталним снегом и ледом (глечери). На југу Перуа, укључујући залеђеЛиме, планине достижу 3.000 до 4.000 m, и ретки су снежни врхови изнад 5.000 m.
Средња годишња температура на висини од 3.300 m је око 11 °C. Чести су пљускови у периоду октобар-април. Већи градови овог подручја су (од севера ка југу):Кахамарка,Хуанкајо,Куско, Пуно, Арекипа.
Просечна годишња температура у овом региону је око 26 °C, а годишња количина падавина достиже 3.800 mm. Овде извиру многе притокеАмазона, које теку каБразилу.
Перуанске прашуме су густе и готово непролазне. Реке, које се са Анда сливају ка Амазонији, су једине саобраћајнице кроз ову шумску област.
Једини већи и туристички занимљиви градови овог региона суИкитос иПуерто Малдонадо. Од Лиме до Икитоса се може стићи једино авионом или бродом. До Пуерто Малдонада се може доћи бродом, авионом (1,5 сат од Лиме; пола сата од Куска) или теренским возилом (24–60 сати) од Куска.
Перу је територија на којој су се хиљадама година развијале цивилизације. Први насељеници су се појавили 20.000 до 10.000 година п. н. е. Прва развијена култура била јекултура Чавин, названа по археолошком налазишту Чавин де Хуантар. Она се развијала од око800. п. н. е. до300. п. н. е. Уз обале језераТитикака, од 1. века п. н. е. до 10. века нове ере, постојала јекултура Тиахуанко. Током првог миленијума нове ере, уз обалу су се појавиле различите културе, рецимоМочика. Пре појаве Инка,град Чанчан је био најразвијенија градска заједница (култура Чиму).
Шпанци су заузели ову државу 1532. и основалиВицекраљевство Перу, која је била под окриљем шпанске краљевске куће. Територија вицекраљевине се протезала одПанаме до крајњег југа Америке.
Године 1821,Хосе де Сан Мартин иСимон Боливар су ослободили Перу и прогласили његову независност. Побуне и грађански ратови ометали су развој ове младе државе. Независност је коначно потврђена децембра1824.
Перу је заједно са Боливијом ратовао против Чилеа, уПацифичком рату, од 1879. до 1883. Рат се прво водио на мору, а касније су Чилеанске трупе заузеле Перу. Мировним уговором, Чиле је преузео територије на југу Перуа и некадашње приморје Боливије.
Каснија политичка историја Перуа се углавном своди на смењивањевојних хунти и диктатора.
Током 1980-их у Перуу се појавила левичарска терористичка герилаСендеро Луминозо (Sendero Luminoso, „светлећа стаза“). И герила и влада су починиле бројне масакре становништва у бескомпромисном сукобу. Овај сукоб се окончао 1990-их.
Данас у Перуу постоји релативно стабилан демократски политички систем.
ПоредБоливије иГватемале, Перу је једна од три америчке државе са већинскиминдијанским становништвом. 45% становништва је индијанског порекла, од тогаКечуа (40%) иАјмара (5%). 37% становника суместици, 15% Европљани, а преосталих 3% су афричког или азијског порекла.
Због великемиграције у главни град, где је концентрисано око трећине становништва, уследили су велики социјални проблеми: приличан број становника Лиме, нарочито оних домородачког порекла, живи испод границе сиромаштва.
Око два и по милиона Перуанаца живи уемиграцији, највише у САД, Европи и Јапану.
Велика већина становништва говоришпански језик (80%). Индијански језици (кечуа 16% иајмара 3%) су били све мање у употреби у 20. веку, иако су раније били језици већине становништва. Проблем за ове језике је дијалекатска подељеност, недостатак писмености и писане литературе. Данас постоји покрет за промоцију индијанских језика у школству и медијима.
Стопа писмености у Перуу је око 87%. Међу омладином (15-24 година), стопа је 96,8%.
Перу је подељен на 26 територијалних јединица: 24 департмана, Уставну провинција Каљао и провинцијуЛима - која је независна од било које регије и служи као главни град државе.[9] Према уставу, 24 департмана плус провинција Каљао имају изабрану „регионалну“ владу коју чине регионални гувернер и регионално веће.[10][11]
Изворна перуанска кухиња је егзотична у односу на европске стандарде. Заснива се на америчким биљним врстама, попут кукуруза, кромпира и паприка. Од животиња, за исхрану се користеалпаке,ламе иморско прасе (cuy).
Најпопуларније перуанско јело је „себиће“ (cebiche), што су комади пресне рибе или шкољке у маринади од зеленог лимуна и, обично, црног лука.
Популарна пића сучича (chicha) - сок који се добија благим превирањем кукуруза,мате ди кока (или чај од коке) који помаже у навикавању на услове високе надморске висине, иИнка Кола - врста жутог газираног пића које је перуански еквивалентКока Коле.
Национално алкохолно пиће јеПиско. То је врсталозоваче из области града Ика.
Перу има економију која је последњих година дерегулисана и приватизована. Ово је довело домонополске доминације северноамеричких концерна и европских фирми на тржишту.
Перу је богатрудама, нарочито злата и бакра, које експлоатишу међународне корпорације. Рибарство и пољопривреда су важне гране привреде. Производи се шећерна трска и кафа. Пољопривредни производи се углавном производе на западу, где је производња могућа само узнаводњавање. Огромна подручја под шумом се не користе за пољопривреду.
У Перуу се гаји биљкакока, чије се лишће користи у исхрани. Под овом биљком се налази 121.000 хектара, и по томе је Перу највећи произвођач коке у свету. Око 85% производње одлази на илегалну трговинудрогом.
Индустрија је концентрисана уз обалу, пре свега у Лими. Остали региони су, по правилу, неразвијени.
Туризам, а нарочито екотуризам, има велики значај и перспективу у Перуу. Најзначајније туристичке дестинације су планине Анда, Куско, Мачу Пикчу, језеро Титикака и шумски резервати природе.
.svg)
![[икона]](/image.pl?url=https%3a%2f%2fsr.wikipedia.org%2f%2fupload.wikimedia.org%2fwikipedia%2fcommons%2fthumb%2f1%2f1c%2fWiki_letter_w_cropped.svg%2f20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png&f=jpg&w=240)
_-San_Diego_Zoo-8.jpg)
.jpg)
.svg)
