Пелопонез заузима површину од 21.549 km². Чини га најјужнији део континенталне Грчке, иако је данас практично острво после изградњеКоринтског канала1893. На два места је повезан са остатком Грчке, природним путем, преко Коринтске превлаке и вештачки, мостом Рио-Антирио који је изграђен2004).
Полуострво је у унутрашњости планинско са дубоко усеченим обалама. Највиша планина јеКилини са највишим врхом од 2.376 m. Пелопонез има четири мања полуострва окренута југу: Месенију, Мани, Епидаурус и Арголиду.
Поред пелопонеске обале леже две групе острва: Арго-саронска острва, на истоку и Јонска острва, на западу. ОстрвоКитера, близу полуострва Епидаурус на југу, сматра се делом Јонских острва.
Полуострво је било настањено још од преисторијских времена. Његово данашње име потиче из грчке митологије, посебно из легенде оПелопсу који је владао овим подручјем. ИмеПелопонез значи „Пелопсово острво”. У средњем веку острво је било познато каоМореја. Према народној етимологији, назив су му даликрсташи јер је било густо обраслодудовим дрвећем (грч.Μωρέας илиΜωριάς) које се користило у производњисвиле. Пошто су ту живели и Словени, могућа етимологија, као и у случају Морлака је од мора. Такву етимологију ове речи, иако словенофоб, је заступао и тиролски путник, новинар, политичар и историчар Jakob Philipp Fallmerayer.
Пелопонез је пуних двеста осамнаест година (од587. до805. године) био подсловенском влашћу, а насељавала су га племенаЈезераца иМилинга. Покоравање Словена на тлу данашње Грчке и њихова поступнахеленизација почели су под крај 8. века, а најзначајнији фактори у хеленизацији Словена били су црква, са грчким богослужбеним језиком, одсуство јачих словенских држава или племенских савеза и удаљеност од других Словена у Европи.[1]
Потом су Пелопонезом владали Византинци, мада су многе делове полуострва освојили Млечани и Франци. Франци су основалиКнежевину Ахају на северној половини полуострва1205, док су Млечани основали већи број лука дуж обале, као што су Монемвасија, Пил и Корони, које су трајале до 15. века. Византинци су држали контролу над јужним делом полуострва, којим су владали из утврђеног градаМистра близу Спарте. Град је цветао од средине 13. до средине 15. века, када суосмански Турци заузели Пелопонез, између1458—1460. Млечани су заузели делове полуострва између1699—1718, али је турска власт иначе била стабилна уз спорадичне побуне на полуострву Мани, најјужнијем делу Пелопонеза.
Становници Пелопонеза играли су најважнију улогу у грчком рату за независност — рат је у ствари и почео на Пелопонезу под вођством Колокотрониса Теодороса, када су побуњеници заузели Каламату23. марта1821. Одлучујућа битка код Наварина водила се близу Пила на западној обали Пелопонеза, а град Нафплио на источној обали постао је седиште првог парламента независне Грчке.
За време 19. и 20. века, овај регион је био прилично заостао и сиромашан тако да је велики број становника отишао у градове, нарочито уАтину, и друге земље, нарочито уСАД иАустралију. Тешко је погођен у првом иДругом светском рату. Ствари су се мало поправиле, нарочито кад је Грчка ушла уЕвропску унију1981. године и с развојем туризма. Међутим, Пелопонез је и даље најсиромашнији део Грчке. Он је познат као најтрадиционалнији и најконзервативнији регион Грчке и упориште десничарске партијеНова демократрија.
