Пекинг[а] (кин:北京;пин:Běijīng — „северна престоница“) јеглавни градНародне Републике Кине (НРК). Према процени из 2009. у граду је живело 7.817.968 становника.[6] Са 14,5 милиона становника у ширем подручју, други је највећи град у Кини послеШангаја. Једна је од четири градске области које су под директном контролом Централне владе, велики је саобраћајни центар са мноштвом пруга, путева и ауто-путева који улазе и излазе из њега у свим правцима. Такође је и политички, културни и образовни центар НРК, док су Шангај иХонгконг значајнији економски центри од Пекинга.[7] Пекинг је био домаћинЛетњих олимпијских игара 2008.
Најранији остаци људског становања у Пекингу су нађени у пећинама Брда змајеве кости код местаЏоукоудијен у дистрикту Фангшан, 50 km југозападно од Пекинга, у којима је живеопекиншки човек.[8] Фосилихомо еректуса из ове пећине потичу из времена од пре 230—250.000 година. На локалитету је откопано стотине хиљада артефаката одкамена, већином ситно оруђе разних облика. Карактеристичне су грубе алатке већег обима за бацање и сечење (рани период). Током позног доба користе семикролити, а честа су камена шила. Синантропуси су живели углавном сакупљачким начином живота, али су се бавили иловом. Археолошко налазиште на коме је откривен пекиншки човек је од1987. на листи Светске културне баштине[8].
Палеолитскихомо сапиенс је такође живео овде пре око 27.000 година.[9] У близини Пекинга су до пре 1000. година пре нове ере постојали градови, као и главни град државеЈан, једне од зараћених страна уПериоду зараћених држава, Ји је основан на месту данашњег Пекинга.[10]
Године 936,касна династија Јин (936—947) из северне Кине је изгубила своје северне територије, укључујући данашњи Пекинг, када их је анексираокитански владар Дегуан.[11] Године 938.династија Лијао је основала нову престоницуНанкинг (Јужна престоница).Јурченскадинастија Јин је заузела територију династије Лијао и 1153. пренела своју престоницу у Нанкинг и променила му име у Џунгду.[10] Џунгду се налазио у подручју око данашњегТијенингсија, југозападно од данашњег Пекинга. Неке од најстаријих грађевина које данас постоје у Пекингу, укључујућиџамију Нијуђије ихрам Тијенинг, потичу из времена династије Лијао[12]
Монголи су спалили Џунгду до темеља 1215. и поново га изградили године 1267. северно од престонице Јина.[13] У припремама за освајање целе Кине, оснивачдинастије ЈуанКублај Кан је подигао градКанбалик и учинио га својом престоницом. Изградња града је завршена 1293.[10] Канова одлука је умногоме побољшала статус града који се налазио на северним границама Кине. Канбалик се налазио северно од центра данашњег Пекинга. Центар му се налазио на месту где је сада северни део2. кружног пута, а простирао се на север до између3. и4. кружног пута.
Након пада династије Јуан 1368, град је обновиладинастија Минг и основала префектуру Шунтијен у области око града. Године 1403. трећи цар из династије МингЈугнле је преместио престоницу Минга из Нанкинга у Пекинг. Током династије Минг, Пекинг је добио данашњи облик, а зидине из времена Минга су служиле каоградске зидине Пекинга све до модерних времена, када су порушене, а2. кружни пут је саграђен на њиховом месту.
Верује се да је Пекинг био највећи град на свету од 1425. до 1650. и од 1710. до 1825. Данас је он 17. по реду највећих светских градова.[14]
Забрањени град је саграђен ускоро након тога (1406—1420), а пратио га јеХрам неба (1420) и бројни други градитељски пројекти.Тјенанмен, који је постао државни симболНародне Републике Кине и налази се на њеном грбу, је два пута спаљен за време династије Минг, а последња обнова је извршена1651.
Након што суМанџурци збацили династију Минг и успоставилидинастију Ћинг, Пекинг је остао престоница Кине током владавине династије Ћинг. Као и током претходних династија, Пекинг је носио и имеЂингши, што је имало исто значење као и Манџурски изразГ'мун Х'цен. Пекинг су токомБоксерског устанка1900.опселе и заузеле стране армије.
Синхајска револуција из 1911, чији је циљ био да се династија Ћинг замени републиком, је у почетку намеравала да успостави свој главни град у Нанкингу. Након што је високи званичник ЋингаЈуан Шикај приморао на абдикацију последњег цара из династије Ћинг и осигурао успех револуције, револуционари у Нанкингу су прихватили да Јуан буде председник новеРепублике Кине, а да главни град остане Пекинг.
Јуан је постепено учврстио власт, што је кулминирало његовим проглашењем Кинеског царства крајем 1915. са њим као царем. Овај потез је био врло непопуларан, а сам Јуан је умро мање од годину дана касније. У Пекингу је 1919. почеоПокрет 4. маја усмерен против феудализма и империјализма. Кина је након Јуанове смрти потпала под контролу регионалних команданата, а најјаче фракције су водиле честе ратове (Џилско-анхујски рат,Први џилско-фенгтијенски рат иДруги џилско-фенгтијенски рат) да би преузели власт над Пекингом.
Након успехаКуоминтанговеСеверне експедиције која је примирила команданте на северу, Нанкинг је званично проглашен престоницом Републике Кине 1928, а Пекинг је преименован уПејпинг 28. јуна 1928.[15], што значи „северни мир“.[7]
У време оснивања Народне Републике, градска област Пекинга се састојала само од њеног градског подручја и околних предграђа. Урбани део је подељен у неколико малих дистрикта унутар онога што је данас познато као 2. кружни пут. Од тада је неколико околних округа укључено у општину, проширивши површину пекиншке области неколико пута.Градске зидине Пекинга су порушене између 1965. и 1969, токомКултурне револуције, да би се ослободио простор за изградњу 2. кружног пута.
Након економских реформиДенг Сјаопинга, урбано подручје Пекинга се знатно проширило. Некада се налазило у границама 2. и 3. кружног пута, а данас излази из граница 5. и 6 кружног пута, уз многа пољопривредна подручја претворена у стамбене или пословне четврти. Нова пословна зона се развија у области Гуомао,Вангфуђинг иСјидан су се преобразили у трговачке четврти, док је Џунганцун постао центар електронске индустрије у Кини.
Током последњих година, ширење Пекинга је такође донело на видело неке проблеме урбанизације, као што је густ саобраћај, лош квалитет ваздуха, губитак историјских делова града и значајан прилив досељеника из сиромашнијих делова државе, посебно из сеоских крајева. Почетком2005. влада Кине је одобрила план да се коначно заустави неконтролисани развој Пекинга у свим смеровима. Развој главног града Кине ће се сада одвијати у два полукружна појаса изван центра града (на запад и исток), уместо у концентричним круговима.
Пекинг се налази на северном врху приближно троугластеСевернокинеске низије, која се отвара кајугу иистоку одграда.Планине насеверу,северозападу изападу штите град и пољопривредне области од пустињскихстепа. Над северозападним деловима градске области, посебноокругом Јенћинг идистриктом Хуаижоу, доминирајуЂинду планине, док западне границе области уоквирујуСјишан планине.Велики кинески зид, који се простире дуж северних делова градске области Пекинга, се користио овом неравном топографијом да одбрани Кину од номадских упада из степа. ВрхДонглинг у венцу Сјишан и на граници са Хебејском облашћу је највећи врх градске области Пекинга, са висином од 2303 m. Главне реке коју протиче кроз пекиншку област суЈунгдинг иЧаобаи, део система реке Хај, које теку на југ. Пекинг је такође северни терминалВеликог кинеског канала, који је ископан кроз Севернокинеску равницу доХангџоа.Резервоар Мијин, изграђен на горњим рукавцима реке Чаобаи је највећи пекиншки резервоар и од суштинске је важности за снабдевање града водом.
Урбани део Пекинга се налази у централном делу градске области и заузима мали, али све више растући део градске области. Урбани део Пекинга се шири изван граница концентричнихкружних путева, од којих је најудаљенији од центра6. кружни пут, који пролази кроз неколико приградских насеља.Капија итрг Тјенанмен се налазе јужно одЗабрањеног града, бивше резиденције кинеских царева. Западно од Тјенанмена јеЏунгнанхаи, резиденција највиших политичара Народне Републике Кине. Кроз центар Пекинга, правцем исток-запад јеАвенија Чанг'ан, једна од главних улица у Пекингу.
Клима у Пекингу јемонсунскавлажна континентална клима, коју одликују топла и влажна лета услед источноазијских монсуна и углавном хладне, ветровите и суве зиме због утицајасибирскогантициклона. Просечна температура у јануару је од -7 до -4 °C, док је температура у јулу 25 до 26 °C. Највиша икад забележена температура је 42 °C, а најнижа -27 °C.[16] Годишња количинападавина је преко 600 mm, од којих 75% падне лети.[17]
Велико загађење ваздуха је резултовало честимсмогом (на слици: панорама током обичног дана (лево) и панорама после дводневне кише (десно, магла).
Ниво загађења ваздуха у Пекингу је пет пута виши од стандарда безбедностиСветске здравствене организације.[18] Велика потрошња угља - главног извора енергије Кине - је резултовала загађењем. Упркос обећањима да ће ваздух бити бољи доОлимпијских игара 2008. године, ниво загађења је остао константан. Зато су званичници Пекинга редуковали саобраћај моторних возила на пола током игара како би се побољшао квалитет ваздуха. Од 2001. када је Пекинг добио право да организује Олимпијске игре, скоро 7 милијарди долара је утрошено да се очисти ваздух, али је смог и даље остао проблем града, због чега се спортисти жале.[19]
Прашина настала ерозијом пустиња у северној и североисточној Кини резултује сезонскимпешчаним олујама које муче град.Пекиншки уред за модификацију времена понекад вештачки изазивакишу како би се борили са таквим олујама и умањили њихове ефекте.[20] У априлу 2002. само једна пешчана олуја је на град избацила скоро 50.000 тона прашине пре него што је кренула наЈапан иКореју.[21]
Неколико имена општина се завршава са „мен“ (кин:门;пин:mén), што значи „капија“, пошто су она била локација капија у бившимГрадским зидинама Пекинга. Друга места се завршавају са „цун“ (кин:村;пин:cūn), што значи „село“, пошто су она претходно била села изван градских зидина.
Градска област Пекинга се састоји из 18 административних подјединица, округа којима директно управља град. Од тога, 16 судистрикти, а 2 суокрузи. Урбана и подурбана подручја града су подељена у 8 дистрикта:[22]
18 дистрикта и округа Пекинга је даље подељено у 273 нижих административних јединица на нивоу града: 119 градова, 5 етничких градова и 125 поддистрикта.
Политички систем Пекинга има двоструко партијско-управно уређење као и све управне установе у Кини. Градоначелник Пекинга је највиши званичник у Народној управи Пекинга. Како Пекинг има статус градске области у оквиру административне поделе Кине, па градоначелник има исти статус као и гувернер покрајине. Међутим, у двоструком политичком систему, градоначелник има мању моћ од секретара градског комитетаКомунистичке партије Кине.
Године 2006,БДП у Пекингу је износио 772,03 милијардијуана (око 97 милијарди америчких долара) и повећао се за 12% у односу на претходну годину. БДП по глави становника је износио 49.505 јуана и повећао се за 8,8% у односу на претходну годину, а скоро дупло у односу на2000. годину. Године 2005, примарна, секундарна и терцијарнаиндустрија у Пекингу су вределе редом 9,77 милијарди јуана, 210,05 милијарди јуана, и 461,63 милијарди јуана. Године 2006. просечан приход по глави становника који живе у градском подручју је износио 19.978 јуана, и реално се повећао за 12,9% у односу на претходну годину. У сеоским срединама просечан приход је износио 8.620 јуана, а реалан пораст је износио 9,6%.
У Пекингу трговинанекретнинама иаутомобилски сектор доживљавају прави процват последњих година. Године 2005. продато је укупно 28,032 милиона квадратних метара стамбеног простора чија је вредност износила 175,88 милијарди јуана. Укупан број регистрованих аутомобила у Пекингу је2004. године износио 2.146.000, од којих је 1.540.000 било у приватном поседу[24].
У Пекингу је основана централна пословна четврт (енгл.central business district) која се сматра економским центром града, и у којој се налазе регионална седишта разних компанија, тржни центри и најмодернији стамбени простор. УлицеВангфуђинг (Wángfǔjǐng) иСјидан (Xīdān) су главни трговачки центри.Џунганцун, назван „Кинеска силицијумска долина“ је главни центарелектронске ирачунарске индустрије, као имедицинских истраживања[25]. Пекинг је такође познат по томе што је центар фалсификоване робе.[26] Пекинг је такође светски лидер у производњи и продајимеламина и производа од меламина[тражи се извор]
Пољопривреда је развијена ван урбаног дела града. Главни пољопривредни производи супшеница икукуруз.Поврће се такође гаји у околини града.
Пекинг се убрзано развија, а то ствара бројне проблеме у граду. Нпр. град је познат по честим појавамасмога. Такође су чести пројекти за штедњуелектричне енергије које покреће власт. Грађани итуристи се често жале на квалитетводе за пиће и на цене електричне енергије игаса. Због проблема са смогом главниминдустријским загађивачима у околини града наређено је да уведу технологије које не загађујуживотну средину или да се иселе из околине Пекинга. Многефабрике, у немогућности да уведуеколошки задовољавајуће стандарде, се исељавају у друге градове.
Уз развој града уследекономских реформи, Пекинг је еволуирао у важан саобраћајни чвор. Град окружују 5 кружних путева, 9брзих путева и заобилазница, 11 националнихауто-путева, неколико железничких праваца и међународниаеродром.
У Пекингу се налазе две железничке станице: Пекиншка железничка станица (централна станица) и Пекиншка западна железничка станица. Три преостале железничке станице у пекиншкој области: Пекиншка источна железничка станица, Пекиншка северна железничка станица и Железничка станица Фенгтаи баве се редовним превозом путника. Такође постоје и мање железничке станице у предграђима.
Међународни правци, укључујући линије до градова уРусији иПјонгјанга такође пролазе кроз Пекинг. Изградња брзе пруге Пекинг-Тјенцин је почела4. јула2005. године, а отварање је заказано за август 2008. године.
Аутобус у Пекингу.
У Пекингу постоји девет брзих путева (уз шест нових који се још увек пројектују или граде) и 11 ауто-путева. У самом Пекингу је развијена мрежа између пет кружних путева.
Један он највећих проблема саобраћаја у Пекингу су редовне саобраћајне гужве, посебно у време саобраћајних шпицева. И ван саобраћајних шпицева, неколико путева је загушено саобраћајем. Брзи путеви су недавно продужени у територије унутар 3. кружног пута, тако да возачи не морају да пролазе кроз раскрснице са семафорима.
Други проблем је да јавни превоз није довољно развијен и да се и аутобуси заглаве у саобраћајним гужвама. Сам урбанистички план Пекинга додатно отежава стање у саобраћају.[27]
АвенијаЧанг'ан се простире правцем исток-запад кроз центар Пекинга, поред Тјенанмена. То је главни путни правац, а власти га често називају „првом улицом Кине“.[28]
Међународни аеродром Пекинг
Главни пекиншки аеродром јеМеђународни аеродром Пекинг кодШунјија, који се налази око 20 km североисточно од центра Пекинга. Највећи број унутрашњих и скоро сви међународни летови полећу или слећу на овај аеродром. Аеродром је главнихаб заЕр Чајну. Са центром Пекинга повезан је брзим путем и потребно је око 40 минута вожње од центра града када нису гужве. У току припрема за Олимпијске игре 2008, изграђен је још један брзи пут до аеродрома, као илаки шински систем.
Пекиншки метро, који се још увек гради, има пет линија (две надземне и три подземне), а још неколико се гради за потребе олимпијских игара. У Пекингу је 2004. године било 599 аутобуских и тролејбуских линија.Таксисти су присутни у великом броју, укључујући велики број, чак око 30.000, нерегистрованих таксиста[тражи се извор].
На ширем подручју Пекинга је крајем2007. године живело 17,43 милиона.[29] Око 12 милиона људи живи у самом граду, а остатак у селима која се налазе у околини. Стално пребивалиште је имало 12,03 милиона становника, а 5,4 милиона је имало дозволу за боравак на 6 месеци и дуже у току године.
Локалне власти предвиђају пораст броја становника на 19,5 милиона у2015. години и 21,4 милиона до2020. године.[30]
Становништво Пекинга по националности, попис из 2000.
Три архитектонска стила су преовладавајућа у урбаном Пекингу. Први је традиционална архитектура царске Кине, коју најбоље оличавају масивна капијаТјенанмен („Капија небеског мира“), која је посталасимбол Народне Републике Кине,Забрањени град иХрам неба. Други стил се понекад назива кинеско-совјетски стил, а коришћен је на објектима грађеним између1950-их и1970-их. Објекти грађени овим стилом су једноставног изгледа и подсећају на кутије. Последњи стил јемодерна архитектура — најпознатији пример је пословна област Пекинга.
Људи који су родом из урбаног дела Пекинга говорепекиншким дијалектом, који припадамандаринској подгрупи говорног кинеског језика. Пекиншки дијалект је основа застандардни мандарински језик, који се користи у Народној Републици Кини, наТајвану и уСингапуру. Руралне области градске области Пекинга имају своје дијалекте, сродне онима који се говоре у покрајиниХебеј, која окружује градску област Пекинга.
Пекиншка опера се често наводи као највеће остварење кинеске културе[тражи се извор]. Представе у њој се изводе кроз комбинацију песме, дијалога и кодификовним низом радњи, као што су гестови, покрети, борбе или акробације. Већина представа се изводи на архаичном дијалекту поприлично другачијим од модерног стандардног мандаринског језика и пекиншког дијалекта. Због овога су дијалози понекад тешко разумљиви, па модерна позоришта често имају електронске титлове на кинеском и енглеском језику.
Сихјуен (四合院) је традиционални архитектонски стил Пекинга. Састоји се од имања у облику правоугаоника, а собе окружују централно двориште. Овакво двориште често садржи нарове или друге врсте дрвећа, као и баште са засађеним цвећем или акваријуме. Хутунзи су улице које повезују унутрашњости старог дела Пекинга. Они су често уски и иду правцем исток-запад, тако да су дворишта окренута према северу и југу збогфенг шуија. Ширина таквих улица варира — неке су врло уске, довољне тек да неколико пешака прође одједном.
Некада свуда присутни у Пекингу, сихјуени и хутонзи сада брзо нестају, пошто су читаве градске четврти порушене и замењене високим зградама. Њихови становници добијају станове у новим зградама чија је површина барем једнака њиховим бившим кућама. Међутим, многи се жале да се традиционални осећај заједнице и уличног живота из хутонга не може заменити. Кинеска влада је сачувала и реновирала неке изузетно значајне историјске или лепе хутонге, посебно пред Олимпијске игре. Један такав пример јеНанч'ц.
Мандаринска кухиња је локални стил кувања у Пекингу, апекиншка патка је њено најпознатије јело.Манхан Ћијенсји („Манџу-хан кинески комплетан банкет“) је традиционална гозба која је првобитно била намењена само етничким манџурским царевима из династије Ћинг. И сада су они врло престижни и скупи. Ресторани за пијањечаја су такође честа слика у Пекингу.Фулинг Ђијабинг је традиционална пекиншка брза храна која подсећа на палачинке са филом начињеним одфу линг - печурке сличне тартуфу, који је чест састојак традиционалне кинеске медицине.
Клозон (илиђингтаилан) техника за обраду метала и традиција је специјалност пекиншке културе, и једна од најпоштованијих традиционалних заната у Кини. Пекиншке лакиране посуде су чувене по својим шарама и сликама урезаним на својим површинама.
Три радио-станице емитују свој програм на енглеском: „Hit FM“ наFM 88,7, „Easy FM“ који емитујеМеђународни радио Кине (CRI) на FM 91,5, као и „Radio 774“, новијег датума наAM 774.
Веома познате „Пекиншке вечерње новости“ („Пекиншки Ванбао“) се продају свако послеподне и баве се свим дешавањима у Пекингу. Друге новине су „Пекиншке новости“ („Сјин Ђинг Бао“), „Пекиншка звезда дана“, „Пекиншке јутарње новости“, „Пекиншка омладина данас“ („Пекиншки Ћингнијен Бао“), као и недељни часописи на енглеском језику „Пекиншки викенд“ и „Пекинг данас“ (што би била енглескаедиција „Омладине данас“). Дневне новине „People's Daily“ и „China Daily“ на енглеском се такође издају у Пекингу.
Међународна штампа, укључујући новине и магазине на енглеском ијапанском, доступна је у главним интернационалнимхотелима ирадњама („Friendship stores“).
^Иако се све чешће чује облик настао према транскрипцији са кинеског — Бејђинг,[1] једини исправни назив овог града јесте устаљени — Пекинг.[2][3][4][5]
^Department of Population, Social, Science and Technology Statistics of the National Bureau of Statistics of China and Department of Economic Development of the State Ethnic Affairs Commission of China (2003).Tabulation on Nationalities of 2000 Population Census of China. Beijing: Nationalities Publishing House.ISBN978-7-105-05425-1.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). 2 vols.
Cotterell, Arthur. (2007).The Imperial Capitals of China: An Inside View of the Celestial Empire. London: Pimlico. стр. 304pages.ISBN978-1-84595-009-5.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
