Париз (фр.Paris,/pa.ʁi/ⓘ,лат.Lutetia) јеглавни инајвећи градФранцуске. Налази се у центруПариског басена, над рекомСеном (La Seine). Реком је подељен на два дела: на северну „Десну обалу“ и на јужну, мању, „Леву обалу“. Град представља политичко, економско, образовно и културно средиште централизоване француске државе, а иЕвропе.
Париз је један од најзначајнијих светских градова. У њему су седишта међународних организацијаУНЕСКО,ОЕЦД и неформалногПариског клуба. Са светом је повезан преко 2 велика аеродрома и 6 главних железничких станица.
У Паризу се налазе многе знаменитости и туристичке атракције. Са историјом дугом 2 миленијума, овај град је био место значајних историјских догађаја и стециште уметника. Због тога сваке године Париз посети до 30 милиона туриста[1]. По броју туриста Париз је најпосећенија светска туристичка дестинација. Такође је познат по имену „Град светлости“.
Град има преко два милиона становника (2.102.650, процена из2023[2]), а англомерација преко 13 милиона (13.024.518[3], процена из2017). Ова непрекинута урбана зона Париза (без сателитских насеља) је највећа уЕвропској унији.
Париз је засебандепартман у Француској са бројем 75 и седиште административног регионаИл-д-Франс (Île-de-France). Сем Париског департмана у његов састав улазе и:Есон (Essonne) број 91,Сенски висови (Hauts-de-Seine) број 92,Сена Сен Дени (Seine-Saint-Denis) број 93,Сена и Марна (Seine-et-Marne) број 77,Долина Марне (Val-de-Marne) број 94,Долина Оазе (Val-d'Oise) број 95 иИвлен (Yvelines) број 78.
Париз је подељен у двадесет нумерички организованих области (арондисмана). Арондисмани су распоређени по спиралној шеми, са првим арондисманом у центру града.
Париз се простире на 105,4 km². Град има две велике градске шуме које га одвајају од предграђа:Булоњску иВенсенску.РекаСена повезује Париз са унутрашњошћу земље (Бургундија) и са каналомЛаманш. Близина велике реке је била разлог за оснивање града на овом месту и најважнији фактор његовог развоја. Већи део града, који се налази на десној обали, посвећен је институцијама трговине и финансија, док је лева обала саЛатинском четврти универзитетски и стамбени центар.Острво Де ла Сите се налази у срцу града. Ту је настало прво насеље у доба антике. Године 1584. краљАнри III је повезао мања острва и добио већу површину за изградњу. Временом је острво од 8 хектара порасло на 17. Мост који повезује обале Сене преко овог острва, „Нови мост“ (Pont Neuf), је најстарији сачувани мост у Паризу.[4]Некадашње Острво лабудова (Île aux Cygnes) је 1773. спојено саМарсовим пољима.Највише природно узвишење у граду је брдоМонмартр са 129 m висине. До његовог врха вози жичара. Ту се налази цркваСакре кер („Свето срце“).
Град се налази уумереној климатској зони. Средња годишња температура износи 10,8 °C, док је просечна годишња количина падавина 647 милиметара. Најтоплији је месец јул са просеком од 18,4 °C, а најхладнији јануар са 3,5 степена. Највише падавина има у мају, а најмање у фебруару.
Најранији археолошки знакови сталног људског насељавања париског подручја датирају око4200. п. н. е.[5] Претпоставља се да је Париз касније име добио по келтском племенуПаризи, који су населили подручје крај реке Сене средином3. века пре наше ере ококелтске тврђаве под именомЛутеција. Тврђава се налазила наострву Де ла сите. Име Лутеција се по први пут помиње године53. п. н. е. у шестој књизиЈулија Цезара из циклусаDe bello Gallico.
Када су сеРимљани приближили овом насељу52. п. н. е., Паризи су спалили Лутецију и све мостове.Римљани су освојили париски базен 52. п. н. е. и на левој обали Сене саградили нови град на брду које ће касније бити познато као брдо Свете Женевјеве.[5] Галско-римски град изворно је називан „Лутеција“, али назив је касније галициран у Лутеце. Уримској Галији овај град се зваоCivitas Parisiorum, или Паризија, и није имао већи значај. Током следећих столећа знатно се проширио, прераставши у напредан град сфорумом, палатама,купатилима, храмовима, театрима и амфитеатром.[6] Пад Римског царства и германске инвазије у петом столећу, означили су за Париз почетак периода опадања. До 400., Лутеце, тада увелико напуштен од својих становника, био је скоро само гарнизон утаборен у ужурбано утврђеном средишњем острву.[5] Свеци заштитници града су Свети Жермен (Saint Germain) и Света Женевјева (Sainte Geneviève), за које се верује да су убедилихунског ратникаАтилу да поштеди град у5. веку. При крају римске окупације град је поново назван именом „Париз“.
ДолазакМеровинга у 5. веку је означио крај римске владавине. Године 508, Париз је постао престоница меровиншке државе под краљемХлодовехом I. Током владавинеКаролинга град су више пута нападалиНормани. Владаридинастије Капет су Париз прогласили престоницом Француске. КраљФилип II Август (1165–1223) је утврдио град и саградиопалатуЛувр. У то време се на десној обали развило занатство. Прва наткривена пијаца је отворена 1181. Почетком 14. века из више мањих школа се развиоУниверзитет Сорбона. КраљШарл V је на левој обали Сене подигао зидине за одбрану града од Енглеза. Године 1370. подигао је зид и на десној обали. ТокомСтогодишњег рата, Паризом су од 1420. до 1436. владали Енглези.
Париз је био католичка тврђава за време верских ратова у Француској у другој половини16. века. УБартоломејској ноћи 24. августа1572. хиљаде француских протестаната (хугенота) су побијени у Паризу. За време владавинеЛуја XIV уведено је улично осветљење, модернизовано снабдевање водом и изграђене болнице. Он је наредио рушење градских зидина и изградњу великих градскихбулевара. Краљева резиденција се преселила уВерсај. Ипак, Париз је остао, без премца, политички, привредни и демографски центар Француске.
Француска револуција 1789. (пад Бастиље)
Године 1789, у Паризу је избилаФранцуска револуција која је утрла пут збацивању монархије и оснивању француске Републике. Нова градска утврђења су подигнута1844. на месту данашњег Периферијског булевара. Са дужином од 39 km, са 94бастиона и 16 тврђава, ово је представљало највеће утврђење на свету.
У другој половини 19. и првој половини 20. века у Паризу је одржано шестСветских изложби (1855, 1867, 1878, 1889, 1900. и 1937). Ове изложбе су подвукле глобални културни и политички значај Париза. Немачке трупе су освојиле Париз1871. Уследила је народна побуна позната каоПариска комуна. Период од 1871. до 1914. се означава као „Бел епох“ (лепа епоха,belle époque). Град је у другој половини 19. века доживео велике архитектонске промене по плановимабарона Османа. Цели блокови кривудавих и уских средњовековних улица су срушени да би се изгрдиле широке авеније, булевари и неокласицистичке фасаде које су слика Париза данас. У то доба су изграђене железничка станица Лион,зграда Опере, мост Александра III, и препознатљиве станице метроа у стилу ове епохе.
У мају1968. Париз је био центарстудентских демонстрација, масовних штрајкова и нереда. Године 2005. нереди су избили у сиромашним имигрантским предграђима и проширили се на друге градове Француске.
У старом и средњем веку, а и касније, становништво Париза је пролазило кроз бројне ратове, епидемије и периоде глади, тако да је њихова бројност стагнирала. Тако је рецимо, 1832. у епидемијиколере страдало 20.000 људи. Тек је периодИндустријске револуције у 19. веку означио почетак снажног демографског развоја.
Од 1846. до 1876. број становника се од једног милиона удвостручио. Године 1921. у Паризу је живело 2,9 милиона људи. До данас је број становника у ужем, централном Паризу опао, али се њихов број у Париском региону попео на више од 9 милиона. По густини становништва у ужем центру, Париз је први међу милионским градовима света.По закону, француски пописи становништва не смеју да прикупљају податке о етничкој или религијској припадности становништва. Међутим, по подацима пописа из 1999. види се да је 19,4% становништва рођено ван европске Француске. По томе је Париз веома мултикултуралан град. Највише нових имиграната пристиже из Кине и Африке.Историјски, у Париз су се досељавалиИталијани,Јевреји из централне Европе,Руси послеОктобарске револуције,Јермени, људи из француских колонија, шпански, португалски и северноафрички економски емигранти од 1950-их од 70-их.
Од 80% становника који се идентификују као верници, 75% припадајукатоличкој цркви. Град има 94 католичке општине, око 15 грчких и руских православних, као и једну српску (парохија Светог Саве у Паризу), која се налази на североистоку Париза, у 18. арондисману. У Паризу постоји седамсинагога за око 220.000Јевреја, и двеџамије за 50.000муслимана. Неки подаци говоре да су 15% становништва Париза муслимани. Само 12% хришћана и 15% Јевреја су активни верници.
Француска престоница има на стотине вредних историјских грађевина, цркава, улица, тргова и паркова, око 160 музеја, 200 уметничких галерија, око 100 позоришта, преко 650 биоскопа и више од 10.000 ресторана. Стално постоји богата понуда културних догађаја, попут концерата, изложби, фестивала и модних изложби. ДворциФонтенбло иВерсај (оба у предграђима) и обале Сене су наУНЕСКО-вој листи светске баштине. УНЕСКО има своје седиште у Паризу.
Мазаренова библиотека из1643. је најстарија јавна библиотека у Француској.Национална библиотека Француске се налази на две локације. Зграда „Ришеље“ је у другом арондисману, а крило „Франсоа Митеран“ у 13. Број књига у овој библиотеци се процењује на 30 милиона. У Паризу постоји 55 јавних библиотека.
Због историјске политике централизације у Француској, сва најбоља позоришта, опера и балет Француске су сконцентрисани у Паризу. Најпознатија позоришта суКомеди франсез (Comédie-Française, основано крајем 17. века) иПозориште на Јелисејским пољима (Théâtre des Champs-Élysées, основано почетком 20. века).Национална опера Париза наступа на две локације. Једна је стара зграда опере (Опера Гарније, по архитектиШарлу Гарнијеу), отворена1875, која је са 11.237 m² највећи светски театар. У њој наступа и балетска трупа Париске опере. Друга локација јеОпера Бастиља, отворена1989. Забавни и ревијални програм је репрезентован у театрима попутМулен ружа иЛида.
Познате грађевине, авеније, паркови и четврти Париза су још:
Пантеон — бивша црква, од 19. века маузолеј заслужних француских великана.
Палата инвалида — низ репрезентативних грађевина из 17. века намењених смештају ратних ветерана. Данас је то музеј и гробница више историјских личности, укључујућиНаполеона.
Периска регија има 17 јавних универзитета са 359.749 студената (податак из 2005). То је највећа концентрација студената у Европи. Велике школе и приватни универзитети образују још 240.778 студената.
Током 19. века, на Сорбони се учило: право, наука, медицина, фармацеутика, књижевност и теологија.
ПослеСтудентских нереда 1968. јединствени универзитет је подељен у 13 делова (Париз I до Париз XIII). Године 1991. основана су још 4 универзитета у предграђима (укупно 17).
Париз је најзначајнији привредни центар Француске. Париски регион остварује више од четвртине националног производа земље.БДП је 2005. износио 478,7 милијарде евра. Град је познат по производњи луксузне робе, високе моде и накита. Остале значајне индустријске гране су хемијска, машинска и индустрија електричних апарата.
Скоро све значајне француске банке и финансијске институције имају своје седиште у Паризу. Град је један од најзначајнијих финансијских и трговачких центара Европе. Овом положају Париза доприноси једна од најјачихагроиндустрија у Европи. У француској економској политици улога државе је традиционално јака. Кључни сектори, посебно сектор енергије, су под државним монополом.
У туризму и пратећим активностима запослено је 6,2% радно активног становништва Париза. Године 2006. град је посетило 27 милиона туриста, од тога 17 милиона странаца.
Париз спада у регије Европе са највишим стандардом живота. Незапосленост је основни проблем од почетка 1990-их. Од тада је Париз изгубио око 250.000 радних места.
Као међународни пословни, трговински и туристички центар, Париз има развијену транспортну мрежу ауто-путева, брзих пруга и два велика аеродрома.
Градски превоз укључује 654 аутобуске линије, метро, 3 линије трамваја, приградску железницу и приватнике који опслужују 1.070 споредних аутобуских линија.
Париски метро има 380 станица и 16 линија (14 главних и две споредне). Дужина шина је 221.6 km. Пошто је растојање међу станицама мало, од 1960-их уведен је систем 5 експресних линија ка удаљеним предграђима под именом RER. Париз има и 4 линије лаке железнице.
Париз је главни центар националног система железница. У граду постоји 6 железничких станица: Север (Gare du Nord), Монпарнас (Gare Montparnasse), Исток (Gare de l'Est), Лион (Gare de Lyon), Аустерлиц (Gare d'Austerlitz) и Сен Лазар (Gare Saint-Lazare). Постоје три типа железничких линија: линије велике брзине (TGV), линије нормалних брзина и приградска железница.
Од јула 2007. град Париз нуди грађанима и туристима систем изнајмљивања бицикала за градску вожњу (Велиб). За ову намену одређено је 750 станица са око 10.000 бицикала.
Два велика париска аеродрома суОрли (јужно од града) иШарл де Гол код местаРоаси. Постоји и много мањи аеродром уБовеу, око 70 km северно од града. Четврти аеродром,Ле Бурже, служи само за пословне авионе и сајмове авијације.
Главне медијске куће Француске су концентрисане у Паризу. То су: издавачка кућа „Le Figaro“, медијске компаније „Vivendi Universal“, „Groupe Lagardère“ и „Groupe TF1“. Најважнији дневни листови суЛе Фигаро („Le Figaro“),Ле Монд („Le Monde“) иЛиберасион („Libération“).
Сваке сезоне бициклистичка тркаТур де Франс има другачију маршруту, али се завршна етапа увек вози у Паризу. Од 1975. циљ је на авенији Јелисејска поља.
Од1956. једини партнерски град Париза јеРим. Од тог датума створен је ислоган „Само је Париз достојан Рима; само јеРим достојан Париза” (фр.Seule Paris est digne de Rome ; seule Rome est digne de Parisитал.Solo Parigi è degna di Roma; solo Roma è degna di Parigi).[7]
Давне 1940. године Француску су окупирале нацистичке снаге, али Парижани су на разне начине окупаторима пружали отпор. Тако је, на пример, 1941.Хитлер дошао у посету својим трупама и по плану је требало да се током свог боравка попне и наАјфелов торањ, како би уживао у погледу на покорену француску престоницу. Припадници Отпора су тада исекли каблове на лифту, и Хитлер је, бесан, ипак одлучио да се не пење уз 1.500 степеника торња. Мало је позната и чињеница да је током ратаВелика париска џамија имала значајну улогу у спасавању живота градскихЈевреја. Овде им је било обезбеђено уточиште, а добијали су и нове папире са муслиманским идентитетом. Иначе, Велика џамија је подигнута 1926. године у Латинском кварту и вредна је посете, а у њеном кафеу се можете окрепити одличним традиционалним чајем од нане.[8]
Париз није највећи град у коме се говори француски
Париз има само 2,8 милиона становника и није град са највише говорника француског језика. Иако ће многи помислити да та титула припада канадском градуМонтреалу, град у коме живи највише говорника француског језика се налази у Африци. УКиншаси, у Демократској Републици Конго, живи преко 10 милиона људи који говоре француски језик.[9]
Њујоршки Кип слободе је симбол овог града, а познато је да се ради о поклону Француске Сједињеним Америчким Државама. Многи знају да реплика Кипа Слободе постоји и у Паризу. Интересантно је да су ове две статуе окренуте једна према другој, и да симболишу француско-америчко пријатељство. Ипак, најзанимљивија чињеница је да Париз заправо има три Кипа Слободе. Први се налази на острву Île aux Cygnes, други се налази на улазу Музеја Орсеј, а трећи је на тргу испред Музеја уметности и заната.[10]
У Паризу постоји група која себе назива “Les UX”, што је скраћено од “Urban eXperiment“. Les UX проваљује на места од историјског и културног значаја и – поправља и рестаурира их. Циљ ове тајне организације је да улепша и унапреди Париз. Тако су, на пример, рестаурирали сат на Пантеону, али су изградили и бар-ресторан испод Трокадера. Заслужни су и за оснивање једног биоскопа, а редовно организују и културна дешавања.[11]
Широм града сусретаћете се са феноменом обезглављеног свеца, који своју главу дружи у рукама. Ради се о светом Дионизију (односно Денису), свецу заштитнику града, коме су Римљани одрубили главу јер није желео да се одрекне хришћанства. Према легенди, након погубљења, он је устао и одшетао, носећи сопствену главу у рукама – а тако је представљен на већини приказа у граду.
Ова средњовековна катедрала представља један од најлепших примера француске готике. Нажалост, крајем 18. века, у радикалној фази Француске револуције, оскрнављена је, опљачкана и у великој мери оштећена. Спасао ју јеВиктор Иго, чији роман Звонар Богородичине цркве јој је вратио популарност. Црква је почела да привлачи хиљаде туриста, Париз је уложио новац у њену обнову, а између осталог, Француска је тада почела да системски рестаурира предренесансне грађевине. За обнову Нотр Дама био је задужен Eugène-Emmanuel Viollet-le-Duc. Архитекта је себи дозволио ту слободу да један од гаргојла који красе цркву добије лице љутите жене са шеширом, за коју се популарно верује да је припадало његовој ташти.<ref name=":1">
La Campagne à Paris је једна од најбоље чуваних тајни Париза. Ово мини-село у 20. арондисману представља малу оазу мира, која је од Périphérique-a или Porte de Bagnolet Metro-a удаљена само неколико минута. Док се шетате идиличним улицама и дивите се пастелним фасадама и цветним двориштима, требало би да знате да цене ових кућица, које су некада припадале радничкој класи, сада крећу од милион еура, па навише. Али гледање је бесплатно.
Dottin, George (1920).La Langue Gauloise : Grammaire, Textes et Glossaire (на језику: French). Paris: C. Klincksieck.ISBN978-2-05-100208-0.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
Zarka, Yves Charles; Taussig, Sylvie; Fleury, Cynthia (2004). „Les contours d'une population susceptible d'être musulmane d'après la filiation”.L'Islam en France. Presses universitaires de France.ISBN978-2-13-053723-6.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.svg)
