Монтини је служио уДржавном секретаријату Свете столице од 1922. до 1954. Док је био у Државном секретаријату Монтини иДоменико Тардини сматрани најближим и најутицајнијим саветницимапапе Пија XII. Године 1954, Пије је Монтинија именоваонадбискупом Милана, највеће италијанске бискупије.[1][2] Монтини је касније постао секретар Италијанске бискупске конференције. Јован XXIII га је уздигао уКолеџ кардинала 1958. године, а након смрти Јована XXIII, Монтини се сматрао једним од његових највероватнијих наследника.[3] По избору за папинство, Монтини је узео име Павле VI.
Он је поново сазвао Други ватикански сабор, који се аутоматски затворио смрћу Јована XXIII.[4][5] Након што је савет завршио свој рад, Павле VI је преузео одговорност за тумачење и спровођење његових мандата, често прелазећи танку линију између опречних очекивања различитих група унутар католичанства. Величина и дубина реформи које су утицале на сва поља црквеног живота током његовог понтификата премашиле су сличне реформске програме његових претходника и наследника. Павле VI је више пута говорио на маријанским конвенцијама имариолошким састанцима, посетио маријанске светиње и издао тримаријанске енциклике. СледећиАмброзија Миланског, именовао је Марију заМајку Цркве током Другог ватиканског сабора.[6] Павле VI је описивао себе као понизног слугу страдалног човечанства и захтевао је значајне промене од богатих у Северној Америци и Европи у корист сиромашних у Трећем свету.[7] Његови ставови оконтроли рађања, чувено проглашени у енциклициHumanae vitae 1968, често су оспоравани, посебно у западној Европи и Северној Америци. Иста опозиција појавила се као реакција на политичке аспекте његовог учења.
Наследио јепапу Јована XXIII, који је успоставиоДруги ватикански сабор, и одлучио је да га настави. Неговао је побољшане екуменске односе са православним и протестантским црквама, што је довело до многих историјских састанака и споразума. Као поборник реформске струје у католичкој цркви укинуо је 1966.Индекс забрањених књига, реорганизовао ватиканску курију, залагао се за мирољубива решења међународних спорова и нормализовање односа скомунистичким земљама.
Ђиовани Батиста родио се 26. септембра1897. као друго дете у породици месних племића. Његов отац Ђеорђ Монтини и мајка Ђиудита, рођена Алгиси, имали су још два сина Лудовика и Франциска. Ђиовани је као дечак био срамежљив и врло осетљивог здравља. Његова несигурност и хиперсензибилност пратиће га кроз цели живот и никада их неје у потпуности успео да сакрије пред људима. Али то га није спречило да постане папа. Основно образовање завршио је у исусовачкој школи у Брескији. Након редовног школовања с деветнаест година одлази у семениште, а за свећеника је заређен у Брескији 29. маја1920. Он наставља студије теологије и права уРиму, на Папинском универзитету Грегоријана и Папинској академији за образовање дипломата (Accademia dei Nobili Ecclesiastici).
Године1923. папаПапа Пије XI шаље га у службу при нунцијатури уВаршави, али због здравствених разлога брзо напушта ту дужност. Након тога ради у Државном секретаријату за време кардинала Гаспарија, а од1931. предаје на Академији историју дипломатије. Од1937. постаје блиски сарадник државног секретара кардинала Југенија Пакелија. Када је кардинал Пакели1939. изабран за папуПије XII, Монтини наставља уску сарадњу са њим. Године1954. папа Пије XII именује гамиланскимнадбискупом, а четири године касније папаЈован XXIII именује га икардиналом. У октобру1962. с радом започињеДруги ватикански сабор. Иако папа Јован XXIII није имао конкретан програм за радСабора (Концила), папа је желио, како је рекао, да у цркви спроведе „aggiornamento”, тј. посадашњење. У ту концепцијску збрку ред је унео кардинал Монтини који је на једанаест страница писаних руком предложио јасну линију, садржајно и организацијски, те добио потпору већине бискупа, чиме је била осигурана будућност Концила.
Осам месеци касније умро је папа Јован XXIII. Од самог почетка Монтини је „papabile”, најизгледнији кандидат. Наконклавама је учествовало 80 кардинала, што је тада представљало највећи број изборника у историји цркве. У петом кругу гласања 21. јуна1963. Ђиовани Батиста Монтини изабран је за 262. наследникаапостола Петра. Узео је име Павле по узору наапостола Павла.
Lazzarini, Andrea (1964).Paolo VI, Profilo di Montini [Paul IV: profile of Montini] (на језику: италијански). Roma,IT: Casa Editrice Herder. quoted fromPapst Paul VI (на језику: немачки),Freiburg: Herder, 1964.
Janet E. Smith,Pro-Humanæ Vitæ analysis, Good morals, Архивирано изоригинала 8. 12. 2020. г., Приступљено22. 3. 2003CS1 одржавање: Формат датума (веза), former Associate Professor of Philosophy at the University of Dallas.
Impostor, TLDM, comparing pictures of Pope Paul VI to 'prove' he had been replaced by an actor while the real Pope Paul was 'kept drugged' in the Vatican.
