До1870, папска власт се простирала на велики део централнеИталије, познату под именомПапска држава. Положај папе се незванично називапапство, а званичнопонтификат (лат.Pontificatus); његова црквена јурисдикција се зовеСвета столица (лат.Sancta Sedes). Католици широм света сматрају римског папу за наследника Светог Петра иХристовим представником на Земљи.
Званична титула папе јеепископ Рима, намесник Исуса Христа, кнез апостола, намесник Светога Петра, врховни свештеник свеопште Цркве, примус Италије, архиепископ и митрополит Римске покрајине, суверен државе Града Ватикана и слуга слугу Божјих (лат.Servus Servorum Dei — овако у рукописима папа сам себе именује). Пре титулепримус Италије је стајала ипатријарх Запада, али јеВатикан објавио да се од1. марта2006. године ова дезигнација неће више бити део титуле папе.
Најпознатији симбол папства је папска тијара (лат.Triregnum), која представља стилизовану бискупску капу (митру) окруњену са три круне. Последња тројица папа су одбила да буду крунисана, већ су на свечаној инаугурацији носили обичну бискупску митру. За разлику од редовнихбискупа, папа нема пастирски штап, већ користи палицу која се завршава Распећем, што је установљено у13. веку.
Грб Ватикана
Уз тијару, још један од најпознатијих симбола папства је слика два укрштена кључа, једног златног и једног сребрног, повезаних црвеним канапом. Они представљају`Кључеве Царства Небеског` (премаМат. 16:19 иИс. 22:22).
Христова изјава о Петровом ауторитету:
И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.превод Вука Караџића
Ова изјава засновала је две надлежности Цркве, над Земљом и Небом; сребрни и златни кључ представљају ову надлежност. Сребрни кључ симболизује моћ да се везује и развезује на Земљи, а златни исту моћ над Небом.[4]
Други познати део папских регалија је ириболовчев прстен, златни прстен украшен сликом Светог Петра у чамцу како баца мрежу, са именом папе који га носи око ње. Овакав прстен се први пут спомиње у писму папеКлимента IV свом нећаку из1265, где спомиње да су папе уобичајиле да печате јавне документе са окаченом папском булом, а приватна писма са„... печатом Риболовца”. Овакав прстен на руку новоизабраног папе ставља кардинал-канцелар (најчешће се означава италијанском титуломкамерленго (лат.Camerlengo))[5], а по папиној смрти, камерленго га скида и разбија чекићем, тиме симболично окончавајући ауторитет покојног папе.
Umbracullum је балдахин који је украшен црвеним и златним пругама је почео да користипапа Александар VI према обичају краљева да прикаже земаљску моћ папства. Носио га је човек који је стајао иза папе и увек је био означен грбом камерленга (који води Цркву токомSede Vacante, папскогинтерегнума.) и старим грбомПапске државе. Овај обичај је престао да се упражњава, иако је и даље део хералдике папства и стоји унутар базилике, десно од олтара.
Папски грб представља већ споменуте укрштене кључеве од сребра и злата повезане црвеним канапом над којима је сребрна тијара са три златне круне и црвениминфулама, тракама које висе са задње стране Тијаре и падају преко рамена док се носи. Папска застава је бело-жута заставаВатикана са грбомСвете Столице са десне стране, на белом пољу. Ова застава је усвојена1808, док је претходна била златно-црвена, традиционалних боја понтификата.
Још један део папског крунисања (који се данас више не упражњава, већ је замењен папском инаугурацијом) јеsedia gestatoria, трон на носиљци који су носили дванаест мушкараца у црвеним униформама. Традиционално, кориштен је само у посебним ситуацијама, посебно у процесији након избора папе одСикстинске капеле доБазилике Светог Петра где се одржавало крунисање папе. Ову традицију је прекинуопапа Јован Павле II.
Статус и ауторитет папе уКатоличкој цркви је догматски одређен наПрвом ватиканском сабору уДогматском Уставу Христове Цркве од18. јула1870. године. Прво поглавље овог документа носи насловО институцији апостолског примата и благословеном Петру, и у њему се каже да„према Јеванђељском доказу, примат надлежности над целом црквом Господњом је непосредно и директно обећана благословеном апостолу Петру и поверена њему од стране Христа Господа” и да„ако неко каже да благословеног Петра апостола није именовао Христ Господ као кнеза апостола и видљивом главом целе Цркве; или да је тај примат само почаст, а не права и истинска надлежност коју је он примио непосредно и директно од самог нашег Господа Исуса Христа: нека је анатема на њега.”
У другом поглављуДогматског устава, под називомО сталности примата благословеног Петра у римским понтифима, каже се да„оно што је наш Господ Исус Христ [...]засновао у благословеном апостолу Петру [...]мора остати заувек, самим Христовим ауторитетом, у Цркви која, основана као таква на стени, мора опстати до краја времена”, и да„ко год наследи Петров престо прима кроз институцију самога Христа примат Петра над целом Црквом”, и„ако ко каже да није кроз институцију самога Христа Господа (то јест, кроз божанско право) да благословени Петар има сталне наследнике примата над целом Црквом; или да римски понтиф није наследник благословеног Петра у његовом примату: нека је анатема на њега.”
У трећем поглављуДогматског устава, под насловомО моћи и одликама примата римског понтифа, каже се да према„дефиницији екуменског сабора у Фиренци, у коју морају веровати сви верни хришћани, каже се да апостолска столица и римски понтиф имају светски примат, и да је римски понтиф наследник благословеног Петра, кнеза апостола, истински викар Христа, глава целе цркве и отац и учитељ свог хришћанског народа“, као и да„према божанској промисли, римска Црква држи предност у моћи над свим осталим црквама и да је надлежна моћ римског понтифа и епископска и непосредна” и да су„клир и верни, било којег обреда и положаја, појединачно и укупно, дужни подвргнути се овој моћи и обавезом хијерархијског положаја и истинском послушношћу, и то не само у стварима вере и морала, већи у онима који се односе на дисциплину и власт цркве широм света.”
Моћ папе је дефинисана уДогматском уставу у његовом трећем поглављу, према којем је он„врховни судија верних и у свим случајевима који потпадају под црквено судство случај може бити поднет његовом суду” и да„пресуда апостолске столице (од које нема вишег ауторитета) није подложна ничијој ревизији, нити ико може правно донети другу пресуду” (канон 331 дефинише моћ папе као„врховну, потпуну, непосредну и општу моћ у Цркви, коју може слободно испољавати”). Такође је догматски дефинисана (погл. 4, став 9) и доктрина папске непогрешивости:
„Кад римски понтиф говориex cathedra1, то јест, када у функцији своје службе као пастира и учитеља свих хришћана, у смислу његовог врховног апостолског ауторитета, он дефинише доктрину по питању вере или морала којих треба да се држи цела Црква, он поседује, божанском помоћи обећаном њему кроз благословеног Петра, ту непогрешивост коју је божански Искупитељ желео да Његова Црква поседује у дефинисању доктрине вере или морала. Стога, такве дефиниције римског понтифа су саме по себи, а не по вољи Цркве, непроменљиве.”
1 –лат.са престола (у овом случају престола Светога Петра)
Иако прогресивно ширење хришћанства Римског царства у4. веку није далобискупима цивилну моћ над државом, постепено повлачење царске надлежности је током5. века оставило папу као вишег царског званичника уРиму, а бискупи су све више управљали јавним животом у другим градовима западног Царства. Статус секуларног и профаног вође је очигледно показан у сукобу светогпапе Лава I и хунског вођеАтиле452. године. Овакав утицај је постајао све већи до754, када је франачки владарПипин Мали дао папи део територије која је чинила срце Папске државе. Године 800,папа Лав III је крунисао франачког владараКарла Великог за римског цара, што је био основни и велики корак ка будућемСветом римском царству; од тада је постала папска дужност да крунише потчињене му цареве, традиција која је важила до избора цараКарла V, последњег Светог римског цара којег је крунисао папа, и коју је донекле оживеоНаполеон Бонапарта. Папски суверенитет је нестао анексијом Папске државе од стране Италије1870. године.
Уз папин положај као територијалног владара и највишег кнеза бискупа хришћанства (што се посебно огледало у ренесансним папама као што супапа Александар VI, амбициозан, иако спектакуларно коруптабилан политичар ипапа Јулије II, сјајан државник) и духовног поглавара Светог римског царства (посебно истакнуто у периодима сукоба са царевима, као што су понтификати папеГргура VII и папеАлександра III), папа поседује и извесни степен политичке и привремене власти каоврховни понтиф (лат.Pontifex Maximuss). Најпознатији примери папског политичког утицаја субулаLaudabiliter из1155. (која даје благословХенрију II од Енглеске да нападнеИрску), булаInter Caeteras из1493. (која је довела доспоразума из Тордесиљаса1494, који је поделио свет на територије под шпанском и португалском влашћу), булаRegnans in Excelsis из1570. (којом је екскомунициранаЕлизабета I од Енглеске),[6] као и булаInter Gravissimas из1582. (којом је уведенГрегоријански календар[7]).
Тренутне регуле папског интерегнума (Sede Vacante) је донеопапа Јован Павле II1996. године у документуUniversi Dominici Gregis (Свеопштему божјем стаду). ТокомSede Vacante,Колегијум кардинала, који се састоји од папиних главних саветника и помоћника је здружено одговоран за вођење Цркве и самог Ватикана под председништвом камерленга; ипак, канонски закони изричито забрањују кардиналима да уводе новине у власт Цркве током овог периода. Свака одлука која мора имати благослов папе мора чекати избор и постављење новог понтифа.
Папину смрт званично утврђујекамерленго ударајући нежно главу покојног папе три пута златним чекићем и зовући га по крштеном имену. Лекар може и не мора претходно утврдити смрт. Камерленго тада скида папинРиболовачки прстен (углавном на десној руци, мада јепапа Павле VI престао да га носи током последње године понтификата и држао га је на столу; прстен може бити скинут и из медицинских разлога) и ломи га надвоје у присуству кардиналâ. Печат покојног папе се уништава, чиме се спречава могућа злоупотреба, и папске одаје се запечаћују.
Тело папе се након одређеног времена (према канону између четвртог и шестог дана по смрти, осим, како се прописује, „... у посебним случајевима...”) полаже у крипту главне цркве или катедрале; папе20. века, укључујући иЈована Павла II, су све сахрањене уБазилици Светог Петра. Након погреба отпочиње деветодневна жалост (novem dialis).
Папу је раније бирао виши клир настањен у и око Рима. Године 1059, електорат је ограничен само на кардинале Римске цркве, и појединачни гласови кардинала-електора су били изједначени до1179. године. Папа је углавном чланКолегијума кардинала, али теоријски, сваки мушки католик (укључујући и лаика) може бити изабран; ипак,папа Урбан VI је био последњи изабрани који није био кардинал у време избора. Канонски закон налаже да ако изабраник није бискуп или је лаик, прима бискупско рукоположење од декана Колегијума кардинала пре него што прими понтификат. Према важећем канонском закону, папу бирају кардинали-електори, односно, сви кардинали који су у тренутку почетка Конклаве млађи од 80 година.
Други лионски сабор је сазван7. маја1274. године између осталог да би регулисао избор папе. Сабор је одлучио да се Колегијум кардинала мора састати у року од десет дана од папине смрти, и да кардинали не смеју да напусте конклаву док папа не буде изабран;[8] ово је било условљено трогодишњимSede Vacante након смрти папеКлимента IV1268. године. до средине16. века, изборни процес се развио до мање-више данашњег облика, мењајући време од смрти папе до сазивања Колегијума кардинала.
Традиционално се гласа акламацијом, избором одређеног комитета или пленарним гласањем. Акламација је најједноставнија процедура, која се састоји само од гласања говором, али је последњи пут коришћена1621. године. Папа Јован Павле II је избацио из канона гласање акламацијом и преко комитета, тако да ће надаље папе бити биране искључиво редовним гласањем Колегијума кардинала путем гласачких листића.
Избор папе се скоро увек одржава уСикстинској капели уВатикану[9] на заседању које се називаКонклава (одлат.cum clavi –под кључем, јер се двадесет дана након папине смрти, Колегијум кардинала у заседању закључава док не изаберу новог папу). Три кардинала се бирају да сакупе гласове одсутних кардинала (због болести), три се бирају да броје гласове и три да поново преброје гласове. Листићи се деле и сваки кардинал записује име по свом избору и заклиње се гласно да гласа за оног којегпод Богом сматра да треба бити изабран пре него преда листић. Гласање се траје док папа не буде изабран двотрећинском већином (Universi Dominici Gregis дозвољава просту већину након неизбора после 12 дана).
Један од најпознатијих догађаја Конклаве је начин којим се резултати гласања објављују свету. Након што се листићи преброје, спаљују се и дим одаје резултат: црни (који се добија стављањем сламе на ватру, данас помоћу хемикалија) оглашава да папа није изабран, а бели да јесте.[10] Због несигурности оваквог метода, као и грешака при избору њега и његовог претходника, папа Јован Павле II је одредио да се избор папе објављује и звоњавом звона Базилике Светог Петра.[10] Када је изабран, декан Колегијума кардинала тражи од изабраног кардинала да прихвати положај, што он чини речју „Accepto” (или, у супротном случају,Non accepto), и да каже које ће име користити као папа[11] (што се усталило од535). Тада виши кардинал ђакон излази на балкон над Тргом светог Петра и објављује:
Annuntio vobis gaudium magnum; habemus Papam:
Eminentissimum ac Reverendissimum Dominum, Dominum [име изабраног кардинала] Sanctae Romanae Ecclesiae Cardinalem [презиме кардинала] qui sibi nomen imposuit [папско име које је себи изабрао].
Објављујем Вам велику радост; имамо папу:
Најузвишенијег и најпреданијег Господина, Господина [име] Свете Римске Цркве кардинала [презиме] који себи узе име [папско име].
До1978, након избора је следила процесија уз велику помпу одСикстинске капеле доБазилике Светог Петра са папом ношеним на почасном тронуsedia gestatoria. Тамо би папа био крунисан тијаром и објављивао свој први благослов, познатиUrbi et Orbi (лат.Граду [тј. Риму] и Свету).[12] Након тога је следило паљење бакље која би засјала и нагло се угасила уз прокламацијуSic transit gloria mundi (Тако прође слава света). Након тога би папа требало да положи папску заклетву (понекад погрдно званаЗаклетва против модернизма), што су папе наконЈована Павла I одбили.
Папски положај као врховног понтифа екуменске Цркве је догматски и стога није отворен за критику и оповргавање унутарКатоличке цркве. Први ватикански сабор је анатемисао све који су оповргавали папин примат по части и надлежности (могуће је расправљати о тачној природи примата док се то не коси саДогматским уставом). Ипак, папин ауторитет је често оповргаван ванкатолицизма, у облицима који се разликују одденоминације до деноминације, али се уопштено могу поделити на критике на рачун ширине примата папе и критике саме институције папства.[13]
Неке не-католичке хришћанске деноминације, као што суПравославна црква,Англиканска заједница,Асиријска црква Истока иДревноисточне цркве прихватају догмуапостолског наслеђивања и стога прихватају (у различитим облицима) право папе као наследника Светог Петра и наследника Петровог примата по части, што је и потврђено Римокатоличко-православним споразумом из1965. године. Међутим, оне оповргавају наследност Петровог примата по надлежности. Пошто ни једна од наведених цркава не признајеПрви ватикански сабор као екуменски, не сматрају дефиниције папине надлежности и непогрешивости (као и анатемизације оних који их не поштују) као обавезујуће.
Остале не-католичке хришћанске деноминације не прихватају ни догмуапостолског наслеђивања, или је не препознају у хијерархијском смислу, те стога не прихватају папин примат ни по једном основу. Комплексни односи између Римског и Византијског царства и осталих секуларних држава, као и папске територије у Италији су биле још једна основа за оспоравање, као што је то и монархијски карактер папске функције. У западном хришћанству су ови приговори папству — као и оштрареторика упућена са обе стране у то време – довели допротестантске реформацијеМартина Лутера. Ове цркве, данас хетерогене и разнолике, уз многе секте које су уXIX и20. веку из реформације настале, значајно се разликују у степену критика папства, од простог неприхватања папског ауторитета као легитимног и истинског (старије цркве каоЛутерова евангелистичка црква, Калвинистичка, Хуситска и друге, односно, претежно протестантске цркве Старог континента), до веровања да је папа Антихрист или једна од Звери наведених у Књизи Откровења Светог Јована (неке савременије пара-хришћанске секте Америке).
Неки приговарачи папству наводе чисто емпиријске аргументе, наводећи папе као што суАлександар VI иКалист III из познате породицеБорџија, који својим понашањем нису били подобни за моћ да„везују и развезују на Земљи и Небу”. Неки говоре да свезнајући и милосрдни Бог не би допустио да овакви људи имају моћ коју им приписује Римокатоличка црква. Браниоци папства наводе примере из Библије у којима Бог даје привилегије чак и осведоченим грешницима (као што су краљеви Израела, АпостолЈуда Искариотски, и чак и Свети Петар након што се одрекао Христа), и тврде да чак ни најгрешније папе нису користиле моћ да отргну Цркву од њених апостолских корена, што је доказ да је у тим случајевима сама институција под божанском заштитом, а да ће се грешним папама судити на Крају времена.
^„{Urbi Et Orbi}”. Newadvent.org. 1. 10. 1912. Приступљено12. 3. 2013.
^Неке од ових критика се могу видети код реформатора из 16. века, Филипа Меланктона,„Расправа о моћи и примату папе”. Архивирано изоригинала 10. 10. 2008. г. Приступљено17. 4. 2013.
.png)
