Охлократија (грч.οχλοκρατια,лат.ochlocratia) је назив који се користи завладавину руље или масе људи, односно њену способност да утиче науставне власти.Полибије види опасност деградациједемократије у охлократију када њене врлине пропадају, те маса људи даље немају за циљ интерес свих већ једино своје и својих групација.
Охлократија је по значењу и употреби синоним за савремени, неформални израз „мобократија“, који је настао у 18. веку као колоквијални неологизам. Слично томе, док владајућа руља у охлократијама понекад може истински да одражава вољу већине на начин који је приближан демократији, охлократију карактерише одсуство или нарушавање процедуралног грађанског и демократског процеса.[1]
Сматра се да јеПолибије сковао термин охлократија у свом делуИсторије из 2. века пре нове ере (6.4.6).[4] Он га користи да именује „патолошку” верзију народне владавине, за разлику од добре верзије, коју он назива демократијом. Постоје бројни спомени речи „охлос“ уТалмуду, у којем се „охлос“ односи на било шта, од „руље“, „становништва“, до „наоружане страже“, као и у списимаРашија, јеврејског коментатора Библије. Реч је први пут забележена на енглеском 1584. године, изведена изфранцуске речиochlocratie (1568), која потиче од оригиналнегрчке речиokhlokratia, одokhlos („руља“) иkratos („владавина“, „моћ“, „снага“).
Старогрчки политички мислиоци сматрали су охлократију једним од три „лоша“ облика владавине (тиранија,олигархија и охлократија) за разлику од три „добра“ облика владавине:монархије,аристократије идемократије. Они су разликовали „добро“ и „лоше“ према томе да ли ће облик власти деловати у интересу целе заједнице („добро“) или у искључивим интересима групе или појединца на рачун правде („лоше“).
Полибијска терминологија за облике државе у античкој грчкој филозофији постала је устаљена. Полибијев претходник,Аристотел, правио је разлику између различитих облика демократије, наводећи да су они који не поштујувладавину права прерасли у охлократију.[5] Полибијска разлика између демократије и охлократије је одсутна уПлатоновим делима, који је демократију сматрао деградираним обликом владавине.[6]
Претња „владавине руље“ демократији се ограничава тако што се осигурава да владавина права штитимањине или појединце од краткорочнедемагогије илиморалне панике.[7] Међутим, с обзиром на то како законе у демократији успоставља или укида већина, заштита мањина владавином права је упитна. Неки аутори, попут босанскохерцеговачког политичког теоретичара Јасмина Хасановића, настанак охлократије у демократским друштвима повезују са декаденцијом демократије унеолиберализму у којем је „демократска улога народа сведена углавном на изборни процес“.[1]
Током касног 17. и раног 18. века, енглески живот је био веома неуређен. Иако је устанаквојводе од Монмута из 1685. био последња побуна, једва да је било године у којојЛондон или провинцијски градови нису видели како незадовољни људи изазивају у немире. У време владавине краљицеАне (1702–14) реч „mob“, која се први пут чула недуго пре тога, ушла је у општу употребу. Без полиције, било је мало јавног реда и мира.[8] Неколико деценија касније, антикатоличкиГордонови немири захватили су Лондон и однели стотине живота; у то време, проглас насликан на зиду затвора Њугејт објавио је да су затвореници ослобођени ауторитетом „Његовог Величанства, краља руље“.
Године 1837,Абрахам Линколн је писао олинчу и „све већем непоштовању закона који прожима земљу – све већој склоности да дивље и бесне страсти замене трезвене пресуде судова, и горе од дивље руље за извршне министре праведности.“[10]
^Blössner, Norbert (2007). „The City-Soul Analogy”. Ур.: Ferrari, G. R. F.The Cambridge Companion to Plato's Republic. Translated from the German by G. R. F. Ferrari. Cambridge University Press.
^Padilla Gálvez, Jesús (23. 8. 2017). „Demokracija u vremenu ohlokracije”.Synthesis Philosophica.32 (1): 167—178.doi:10.21464/sp32112.CS1 одржавање: Формат датума (веза), 2017, pp. 167–178.
^Clark, Sir George (1956).The Later Stuarts, 1660–1714. The Oxford History of England: Oxford University Press. стр. 258—259.ISBN0-19-821702-1.
Ronald T. Libby, "American Ochlocracy: Black Lives Matter & Mob Rule" (2021. Miami: Twelve Tables Publisher/
Campbell, Francis Stuart (pseudonym forErik von Kuehnelt-Leddihn) (1943)The Menace of the Herd. Milwaukee: The Bruce Publishing Company/
Abi-Hassan, Sahar (2017). „Populism and Gender”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy.The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 426–445.ISBN9780198803560.
Adamidis, Vasileios (2021). „Populism and the Rule of Recognition”.Populism.4 (1): 1—24.doi:10.1163/25888072-BJA10016.
Adamidis, Vasileios (2019), Manifestations of populism in late 5th century Athens. In: D.A. FRENKEL and N. VARGA, eds.,New studies in law and history. Athens: Athens Institute for Education and Research, pp. 11–28.ISBN9789605982386
Akkerman, Tjitske (2011). „Friend or Foe? Right-wing Populism and the Popular Press in Britain and the Netherlands”.Journalism.12 (8): 931—945.S2CID145697478.doi:10.1177/1464884911415972.
Albertazzi, Daniele; McDonnell, Duncan (2008). „Introduction: The Sceptre and the Spectre”.Twenty-First Century Populism(PDF). Houdmills and New York: Palgrave MacMillan. стр. 1—11.Архивирано(PDF) из оригинала 24. 9. 2015. г.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Albertazzi, Daniele; McDonnell, Duncan (2015).Populists in Power. London: Routledge.
Anselmi, Manuel (2018).Populism: An Introduction. London: Routledge.ISBN9781138287150.
Berman, Sheri (11. 5. 2021). „The Causes of Populism in the West”.Annual Review of Political Science.24 (1): 71—88.doi:10.1146/annurev-polisci-041719-102503.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Brett, William (2013). „What's an Elite to Do? The Threat of Populism from Left, Right and Centre”.The Political Quarterly.84 (3): 410—413.doi:10.1111/j.1467-923X.2013.12030.x.
de la Torre, Carlos (2017). „Populism in Latin America”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy.The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 195–213.ISBN9780198803560.
Dobratz, Betty A; Shanks–Meile, Stephanie L. (1988). „The Contemporary Ku Klux Klan and the American Nazi Party: A Comparison to American Populism at the Turn of the Century”.Humanity & Society.12: 20—50.S2CID148817637.doi:10.1177/016059768801200102.
Eatwell, Roger (2017). „Populism and Fascism”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy.The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 363–383.ISBN9780198803560.
Foxley, Rachel (2013).The Levellers: Radical Political Thought in the English Revolution. Oxford and New York: Oxford University Press.ISBN9780719089367.
Gagnon, Jean-Paul; Beausoleil, Emily; Son, Kyong-Min; Arguelles, Cleve; Chalaye, Pierrick; Johnston, Callum N. (2018). „What is Populism? Who is the Populist?”.Democratic Theory.5 (2): vi—xxvi.doi:10.3167/dt.2018.050201.
Hawkins, Kirk A.; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2019). „Introduction: The Ideational Approach”. Ур.: Kirk A. Hawkins; Ryan E. Carlin; Levente Littvay; Cristóbal Rovira Kaltwasser.The Ideational Approach to Populism: Concept, Theory, and Analysis. Routledge Studies in Extremism and Democracy. London and New York: Routledge. стр. 1—24.ISBN978-1138716513.
March, Luke (2007). „From Vanguard of the Proletariat to Vox Populi: Left-Populism as a 'Shadow' of Contemporary Socialism”.SAIS Review of International Affairs.27 (1): 63—77.S2CID154586793.doi:10.1353/sais.2007.0013.
McDonnell, Duncan; Cabrera, Luis (2019). „The Right-Wing Populism of India's Bharatiya Janata Party (and why comparativists should care)”.Democratization.26 (3): 484—501.S2CID149464986.doi:10.1080/13510347.2018.1551885.
Mény, Yves; Surel, Yves (2002). „The Constitutive Ambiguity of Populism”. Ур.: Yves Mény; Yves Surel.Democracies and the Populist Challenge. Basingstoke: Palgrave Macmillan. стр. 1—23.ISBN978-1-4039-2007-2.
Mudde, Cas; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2013). „Exclusionary vs. Inclusionary Populism: Comparing Contemporary Europe and Latin America”.Government and Opposition.48 (2): 147—174.doi:10.1017/gov.2012.11.
Resnick, Danielle (2017). „Populism in Africa”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy.The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 101–120.ISBN9780198803560.
Taggart, Paul (2000).Populism. Buckingham: Open University Press.ISBN9780335200467.
Taggart, Paul (2002). „Populism and the Pathology of Representative Politics”. Ур.: Yves Mény; Yves Surel.Democracies and the Populist Challenge. Basingstoke: Palgrave Macmillan. стр. 62—80.ISBN978-1-4039-2007-2.
Tindall, George (1966).A Populist Reader. New York: Harper Torchbooks.
Zaslove, Andrej; Geurkink, Bram; Jacobs, Kristof; Akkerman, Agnes (2021). „Power to the People? Populism, Democracy, and Political Participation: A Citizen's Perspective”.West European Politics.44 (4): 727—751.doi:10.1080/01402382.2020.1776490.
.jpeg)
. CS1 одржавање: Формат датума (веза), 2017, pp. 167–178.
Подаци на Википодацима
