Откровење илиобјава (грч.Ἀποκάλυψιςапокалипсис - подизање вела) је деловање којимБог открива себе створеномесвету. Божанско откривање не треба да се схвати само као саопштавање учења, јер се Бог открива и преко дела, догађаја, знакова и чуда.
Грчка речапокалипса се данас најчешће користи у значењусмак света.
У хришћанству се веома рано јавио проблем односа нових објава према објави која је дана поИсусуХристу и уапостолско доба.[1] Католичка теологија је много касније терминолошки фиксирала говор о службеној (јавној) објави, која је за све вјернике обавезна, али која је закључена »смрћу задњега апостола«, и приватној објави, која је увијек могућа, али не може бити опћеобвезатна.[1]
Ураном хришћанству је био посебно популаран књижевни жанр тзв. дијалог откривења, који се разликује одплатонскогдијалога, у којем се до рађања знања долази поступно, кроз конверзацијски процес аргумента, протуаргумента и разјашњења. Дијалог откривења, пак, слиједи књижевну форму звануeratapokriseis („питања и одговори”), у којем су искушеници откривали истину од духовног ауторитета у облику катехетских одговора на актуелна питања.[2]
Дијалоге откривења налазимо у многим паганским херметичким, и гностичким кршћанским текстовима, укључујући и многе иззбирке Наг Хамади (Иванов апокриф,Софија Исуса Христа,Расправа о Осмом и Деветом,Дијалог Спаситеља,Петрова посланица Филипу). Ти дијалози су обично смјештени у временски оквир измеђуИсусовог ускрснућа иузашашћа, када сеСпаситељ на земљи указао у свом правом божанском облику, тако да су и он и његов наук изабранимапостолима доступни у облику с којег је подигнут облак материјалнога, који - сматрало се - замућује духовни значај његовапараболичног земаљског наука прије ускрснућа. Овај посебан наук може бити појашњење његовог мање јасног земаљског наука, или чак ново откривење одређеним апостолима.[2]
Медији везани за чланакОткровење на Викимедијиној остави
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
Подаци на Википодацима
