Опијум (макове сузе; научни назив:Lachryma papaveris)супстанца је која се добија засецањем зеленихчахура посебне врстемака (лат.Papaver somniferum) из којих цури као млечни сок, а затим се суши на ваздуху док се не добије смеђа маса.[5] Садржи преко 20алкалоида од којих су неки присутни као слободни док су други везани засумпорну илимеконску киселину. Највећу практичну примену нашла су 4 алкалоида опијума:морфин,кодеин,папаверин инаркотин (носкапин). Приближно 12 процената опијума чинианалгетичкиалкалоидморфијум, који се хемијски прерађује ухероин и друге синтетичкеопиоиде за медицинску употребу и заилегалну трговину дрогом.Латекс такође садржи уско повезанеопијатекодеин итебаин и неаналгетичкеалкалоиде као што супапаверин иноскапин. Традиционални, радно интензиван метод добијања латекса је ручно гребање незрелихмахуна (плодова); латекс исцури и осуши се до лепљивог жућкастог остатка који се касније струже и дехидрира. Реч „меконијум“ (изведена изгрчког „опијуму сличан“, мада се сада односи за столице новорођенчади) у прошлости се односила на сродне, слабије препарате направљене од других деловаопијумског мака или различитих врста мака.[6]
Први писани подаци о употреби опијума потичу из најстарије људске историје, односно из 3. века п. н. е. Методе производње нису се значајно промениле од древних времена. Селективним оплемењивањем биљкеPapaver somniferum, садржајфенантренских алкалоида морфина, кодеина и у мањој мери тебаина је знатно повећан. У модерно доба, већи део тебаина, који често служи као сировина за синтезуоксикодона,хидрокодона,хидроморфона и другихполусинтетичких опијата, потиче из екстракцијеPapaver orientale илиPapaver bracteatum.
За нелегалну трговину дрогом, морфин се екстрахује из опијумског латекса, смањујући масу материјала за 88%. Затим се претвара ухероин који је готово двоструко снажнији,[7] и повећава вредност за сличан фактор. Редукована тежина производа олакшава шверц.[8]
У Краљевини Југославији, мак је сејан и опијум произвођен у Јужној Србији (Македонији) - нпр. принос 1935. је износио 57.051 кг, а 1935/36 засејано је 8.008 хектара у 14 срезова, највише ужеглиговском (крај око Куманова).[9] Према закону из 1939, приватна лица су била дужна пријавити и продати Призаду (Привилегованом извозном друштву) сав опијум који поседују - тада се пријавило 867 лица са 56.844.405 килограма (?) старог опијума.[10]
Семе и цвет опијумског мака у будистичкој ложиЧаурикарка у НепалуАпотекарска посуда за чување опијума као фармацеутског производа, Немачка, 18. или 19. век
Медитеранска регија садржи најраније археолошке доказе о људској употреби опијума; најстарија позната семена потичу из више од 5000 година пре нове ере изнеолитског доба[11] кад су кориштена у сврхе као што су храна,анестетици иобреди. Евиденција из древне Грчке указује на то да се опијум конзумирао на неколико начина, укључујући удисање пара, супозиторија, медицинскихоблога и у комбинацији са кукутом за самоубиство.[12]Сумерска,Асирска,Египатска,Индијска,Минојска,Грчка,Римска,Персијска иАрапска империја су широко користиле опијум, који је тада био најмоћнији обликублажавања болова, омогућавајући древним хирурзима да изводе дуже оперативне захвате. Опијум се помиње у најважнијиммедицинским текстовима древног света, укључујућиЕберски папирус и списеДиоскорида,Галена иАвицене. Широка медицинска употреба непрерађеног опијума наставила се токомАмеричког грађанског рата пре него што је уступила местоморфину и његовим наследницима, који су могли да се убризгавају у прецизно контролисаним дозама.
Род мака изМалве у Индији (вероватноPapaver somniferum var.album[1])
Опијум се активно сакупља од око 3400. п. н. е.[13] Горњи азијски појас Авганистана, Пакистана, северне Индије и Бурме и даље чине највећу залиху опијума на свету.
Извештено је о најмање 17 налазаPapaver somniferum изнеолитских насеља широм Швајцарске, Немачке и Шпаније, укључујући постављање великог броја капсула маковог семена на местима сахране (Куева де лос Мурциелагос, или „Пећина слепих мишева“, у Шпанији)), које су угљеником-14 датиране на 4200. п. н. е. Објављени су и бројни налазиP. somniferum илиP. setigerum из насељабронзаног игвозденог доба.[14] Први познати узгој опијумског мака су уМесопотамији, отприлике 3400. п. н. е., обављали суСумери, који су биљку називалихул гил, „биљком радости“.[15][16] Плочице пронађене уНипуру, сумерском духовном центру јужно одБагдада, описивале су сакупљање сока од мака ујутру и његову употребу у производњи опијума.[1]
^абвPaul L. Schiff, Jr. (2002).„Opium and its alkaloids”.American Journal of Pharmaceutical Education. Архивирано изоригинала 21. 10. 2007. г. Приступљено8. 5. 2007.
^Sawynok J (јануар 1986). „The therapeutic use of heroin: a review of the pharmacological literature”.Canadian Journal of Physiology and Pharmacology.64 (1): 1—6.PMID2420426.doi:10.1139/y86-001.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Ahmad, Diana L (2007).The Opium Debate and Chinese Exclusion Laws in the Nineteenth-century American West. University of Nevada Press.. Drugs and Racism in the Old West.
Armero and Rapaport (2005).The Arts of an Addiction. Qing Dynasty Opium Pipes and Accessories. privately printed.
Auerbach, Sascha (2009),Race, Law and 'The Chinese Puzzle' in Imperial Britain., New York: Palgrave-Macmillan Press
Booth, Martin.Opium: A History. London: Simon & Schuster., Ltd., 1996.
Review:Julie Peakman (октобар 2018). „Not Just Smelling the Flowers”.History Today.68: 102—103.CS1 одржавање: Формат датума (веза) History Today Vol. 68/10, October 2018, pp. 102–103.
Latimer, Dean, and Jeff Goldberg with an Introduction by William Burroughs. (1981).Flowers in the Blood: The Story of Opium. New York: Franklin Watts.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
