Опажање или перцепција је психолошки процес путем којег човек добија информације о спољашњем свету или о сопственом телу, односно путем којег настаје сазнање.[1] Перцепција је једна од основних когнитивних функција која представља сложен и активан процес тражења, одабирања, примања, обраде, организовања и тумачења разноврсних дражи које делују на чула и нервнисистем.[2] Опажање је важанпсихички процес на основу којегорганизам непосредно упознаје важна својства појава и предмета у стварности. Опажање није просто и пасивно одражавање стварности, већ укључује повезивање чулнихподатака са ранијим искуством, њихово категорисање и придавање значења. Опажање је процес стицања, тумачења, одабира и организације сензорних информација изазваним чулним надражајима.[3][4] Различите методе проучавања перцепције се простиру од у основи биолошких или психолошких приступа, и психолошких приступа преко мисаоних експеримената уфилозофији ума. Супротно:аперцепција...
Опажање је сазнање спољашње средине посредством чула; елементи тог сазнања суосет илиосећај (прост чулни податак које се односи на само једну особину предмета) иопажај (знање о тим простим чулним подацима које се односи на предмет у целини). Одраслом човеку су осети дати у оквиру опажаја и само бебе имају просте, неуређене чулне податке.
Људи могу врло добро претпоставити основну категорију/идентитет/геометрију 3Д облика полазећи од силуете тог облика. Истраживачирачунарског вида су успели да направе рачунске моделе за перцепцију који манифестују слично понашање и имају способност генерисања иреконструкције 3Д облика из појединачних или вишеструких приказа дубинских мапа или силуета.[5]
Осет је изолована информација о једној особини, а опажај је информација о једној целој особини. Опажај представља скуп осета.[1]
Драж --> рецептор (сензитивни нерв) --> сензорна зона--> доживљај дражи (осет). Више оваквих осета чине опажај.
Врсте дражи:адекватне (оне које можемо одредити својим чулима тј. за које постоје чулни органи) инеадекватне (дражи за које се у току еволуције нису развили чулни органи).Доњи праг дражи је најмања јачина дражи која је потребна да би се имао и најмањи осећај.Диференцијални праг или праг разлике је најмања промена у стимулацији која доводи до промене у сензацији.Горњи или максимални праг је стимулација код које са сваким даљим повећањем дражења нема промене у сензацији.
Гешталт - опажај није прост збир осета већ представља организацију дражи у опажаје.
Организација се врши по одређеним правилима:
Закон близине - Постоји тежња да се просторно и временски блиске дражи опажају као целине.
Закон симетрије - Постоји тежња да се сличне дражи организују у једну целину.
Закон континуитета или заједничке судбине - Група тачака на пресеку праве и криве линије не опажа као једна целина, већ као делови линија које се пресецају.
Основа перцепције јесте организација података из чула. Те процесе проучава гранапсихологије званагешталтизам. Људски мозак често мноштво објеката дели у групе, и то по разним начелима. Најпознатија су начела блискости (објекти који су ближе бит ће у једној групи), сличности (слични ће објекти творити једну групу) и затварања (мозак ће аутоматски затворити „рупе” да би перципирао познати облик).
Перцептивна константност омогућава људима да неки предмет перципирају баш каотај предмет из којег год угла и из које год удаљености га гледали (видимо јабуку,телефон,ЦД итд.). Да нема перцептивне константности, један би предмет могао бити перципиран као бесконачно много различитих предмета (особа кружи око столице и увек наново види нови предмет).
У свакодневном је животу врло важно разликовати фигуру од позадине, односно знати што је објект који се гледа, а што је његова околина. Са стране је приказана слика код које је то немогуће разликовати: могуће је видети белу вазу на црној подлози или два црна лица из профила на белој позадини. Међутим, готово је немогуће видети оба истовремено (два лица између којих је ваза). Треба напоменути да је исти механизам врло чест кодаудиторних подражаја, односно кад се мора разликоватиговор од околне буке (видиконтинуитет прекинутог тона).
Постоји више знакова помоћу којих људскимозак одређујеудаљеност различитих предмета.
Бинокуларни су знакови они који у својој основи имају чињеницу да људи поседују дваока. Основа тродимензионалног вида јесте различитост слика намрежњачи (видистереоскопија). Због различитог положаја људских очију, свако око гледа свет из другог угла, те се на мрежњачи стварају две различите слике. Мозак из тих података „схвати” који су објекти ближе а који даље, те људи перципирају свет тродимензионално. Осим различитости слика на мрежњачи, мозак за перципирање дубине користи и конвергенцију очију. Кад се гледа у неки предмет, оба су ока усмерена у исту тачку. Што је предмет ближе, очи гледају више унакрсно, односно примакнуте су ближе једна другом.
Монокуларни знакови су они помоћу којих се може перципирати дубина и кад се зажмири на једно око. Један од начина јесте успоређивање релативне величине разних објеката те закључивање уз помоћискуства. Ако се види кућа крај планине која је привидно исте величине као и кућа, закључиће се да је планина врло далеко, јер се из искуства зна да је немогуће да планина буде тако мала, или да кућа буде тако велика. Ако један објект прекрива други, зна се да је он испред, односно да је врло малавероватноћа да је онај други објект на неки начин одрезан баш тако да се кроз тај део види онај први објект. На слици са стране се видиДиону како прекриваРеју.
Линеарна перспектива користи привидно спајање паралелнихправаца у једној тачки у даљини (видипогрешне перцепције величине и облика). Промене вида кодкретања проматрача. Кад се проматрач гледајући у неке удаљене статичне објекте креће, угао између њих се мења те проматрач може да схватити однос између објеката.
Атмосферска перспектива - врло удаљени предмети су често (зависно оатмосферских прилика) замућени и плавкасти. Мозак то користи како би лакше установио удаљеност предмета. И ту се претежно ради о искуству.
Перцептивне варке (или илузије) су „криво” перципиране појаве које често могу бити збуњујуће. Најчешће суоптичке илузије, али је разлика у томе што оптичке варке укључују само појаве које перципирајуочи, а перцептивне укључују све појаве које перципирамо (на било који начин). Неке су перцептивне варке узроковане несавршеношћу наших чула (тромост ока, на пример), а неке радом нашегмозга.
Чула су делови организма који снимају и спроводе одређени тип информација до неког центра у мозгу. Дуго се сматрало да постоји само петчула (вид, слух, мирис, укус и додир). ОваАристотелова подела се односи само на спољашња чула. Само у кожи постоје рецептори за четири чула: додир, бол, топло и хладно. Постоји и чуло које човеку говори о осетљивости његових унутрашњих органа (ценестезија) и оних за кинестетику/покрете (кинестезија), заравнотежу... Може се рећи да у организму постоји најмање 11 различитих чула.
Чула се састоје одрецептора, односно од ћелија које примају информације,сензорних нерава (нервних ћелија које спроводе информацију до мозга) у коме се информације даље обрађују. Информације које рецептори региструју су промене у свету око човека или у човеку, које се називајудражи. Дражи су било које промене које активирају рецепторе. Промене у нерву коју драж изазове се називанадражај.[1]
Током еволуције, људска чула су се специјализовала за дражи које се зову адекватне дражи. Адекватна драж вида је светлост. Уколико се човек удари по оку, видеће светалце, што је резултат механичке, која је у овом случају неадекватна драж. Неке адекватне дражи се не региструју. Такве дражи нису довољно јаке да би активирале рецепторе и оне су испод доњег прага. Када нека драж пређе горњи праг и превише се појача, такође ће престати да се опажа.[1]
Један део чула налази се у кожи и то су чуло додира, бола, за топло и хладно. Ова четири чула имају различите рецепторе и различити делови коже "снимају" ове информације, па се због тога на једном делу коже не осећа хладно, а на другом бол.
Функција додира јесте да сакупи информације о предметима које човек хвата, да ли је предмет оштар, гладак... Друга и веома важна функција јесте да се испољава у социјалним односима. Човеку пријазагрљај, додир драге особе, кућног љубимца... Рецептори који реагују на промене у температури говоре човеку о топлоти и хладноћи. Ови рецептори реагују на то да ли је нека драж топлија или хладнија од тренутне температуре неког дела коже, који се зове физиолошка нула. Једна група рецептора реагује на јака дражења или на повреду ткива и обавештава човека о болу. Функцијабола јесте да човека обавести о потенцијалном већем оштећењу или о самом оштећењу ткива.[1] Функција бола је опстанак и здравље човека.
Захваљујући томе што у сваком делу тела постоји неки рецептор који шаље информацију центру у мозгу, човек зна где му се сваки део тела налази. Ти рецептори се налазе у мишићима и тетивама и шаљу кинестетске информације, односно обавештавају нас о покрету и положају, пре свега руку и ногу.
Једна група рецептора се налази поред чула слуха и извештава човека о положају читавог тела, односно о равнотежи и покретима целог тела. Ово чуло се називавестибуларни систем.[1]
Мирис и укус имају заједничку функцију и то је анализа хране. Ова чула су важна за опстанак, да случајно човек не би појео нешто покварено или отровно. Основних укуса има пет: кисело, слано, горко, слатко и умами. Умами је укус сличан укусу печења. Сви остали укуси су комбинација основних. Осећај љутог јесте заправо иритација чула, односно прејако дражење свих рецептора укуса, због чега га прате осећаји пецкања, а понекад и бола.[1]
Августин наводи пример весла у води, које изгледа поломљено, и које скептици користе као аргумент да нас чула варају. Он, напротив, каже да пука појава сломљеног весла није варка, јер „када би ми оно изгледало право, онда са мојим очима нешто не би било у реду.”[6] Августин сматра да нас чула нити лажу нити обмањују, иако ми можемо да се преваримо у просуђивању да ствари постоје објективно на исти начин на који се појављују.[6]
Рене Декарт започињући критику свога досадашњег знања, каже:
Што год сам досад примио као најистинитије, примио сам од чула или чулима; открио сам међутим да она покаткад варају, а разборитост налаже да се никада у целости не поуздајемо у оне који нас макар и само једном преварише.[7]
И поред бескрајне разноврсности идеја или објеката сазнања постоји и нешто што их сазнаје или опажа и што на њима врши различите операције, као што су хтење, замишљање, запамћивање, итд. Ово опажајуће, активно биће је оно што ја називам умом, духом, душом или својим ја. Тим речима ја не означавам ниједну од својих идеја, већ нешто потпуно различито од њих, нешто у чему оне постоје или, што је исто, чиме су оне опажене; јер, постојање једне идеје састоји се у томе да је опажена.[8]:стр. 36–47
— Џорџ Беркли
Он даље тврди да ствари не могу постојати изванума, тврдећи да јебити немислећих ствари опаженост:
За сто на коме пишем ја кажем да постоји; другим речима, ја га видим и осећам: и када би био изван своје радне собе рекао би да постоји – мислећи тиме да када бих био у радној соби могао бих да га опазим или да га неки други дух сада заиста опажа. Неки се мирис ширио, то јест, ми смо га осетили; неки је звук одјекнуо, то јест, ми смо нешто чули; нешто је било обојено или уобличено и то смо опазили видом или додиром. То је све што ја могу да разумем под овим и сличним изразима. Јер, потпуно ми је неразумљиво оно што се говори о апсолутном постојању немислећих ствари, без обзира да ли су опажене или не.... оне ни на који начин не би могле постојати изван ума.[8]:стр. 36–47
Џорџ Беркли, попут других филозофа, увиђа да намчула дају знање једино о нашимосећајима,идејама илиопажајима, али нас не обавештавају о постојању неопажених ствари изван свести. Дакле, ако имамо било какво знање о спољним стварима њега нам мора датиразум. Али, за разлику од других филозофа, Беркли не види разлог да верујемо у постојање тела изван свести. Јер, не постоји нека нужна веза између претпоставке спољних тела и наших идеја.:стр. 48–50 Оно што се дешава у сновима, бунилу и слично, неоспорно потврђује да је могуће да будемо под утицајем идејама без икаквих спољашњих тела. Отуда је очигледно да претпоставка о спољашњим телима није неопходна за њихов настанак.:стр. 48–50 Међутим, има разлике између чулних идеја и идеја маште. Чулне идеје су јаче, живље и разговетније. Оне, такође, поседују постојаност, ред и повезаност и нису изазване насумце, већ у правилним низовима или серијама, „чији изванредан спој довољно сведочи о мудрости и благонаклоности њиховог творца”.:стр. 55
ФилозофДавид Хјум је закључио да мнење о трајном и засебном постојању предмета не подстиче искључиво од опажаја, који су раздвојени и испрекидани, већ ум то замишља на основу постојаности њихове појаве.[9]
Кант сматра да када се од опажаја одвоји све што му разум и осећај придодају, ипак остају просторност и облик, који припадају „чистом опажају” и налазе се у душиа приори.:стр. 62 Према Канту, као принципи сазнањаа приори постоје две форме чулног опажања,простор ивреме.:стр. 63
Простор је нужна представааприори која чини основ свих спољашњихопажаја. Никада се не може створити представа о томе да не постоји простор, премда се сасвим лепо може замислити да се у њему не налазе никакви предмети.[10]:стр. 64
Кант закључује да је простор форма свих појава спољашњих чула, субјективни услов чулности под којим нам је опажање једино могуће.:стр. 672 Он напомиње да о простору можемо говорити само с гледишта човека, јер не можемо судити јесу ли опажаји других мислећих бића везани за исте услове који ограничавају наше опажање.:стр. 68 Нама заправо нису познати предмети по себи, и све што називамо спољашњим предметима јесу само представе нашихчула, чија је форма простор.:стр. 70 Сваки наш опажај није друго до представа о појави.:стр. 79
^абвгдђеPavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2. razred gimnazije i 2.i 3.razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
Robles-De-La-Torre, G. (2006). "The Importance of the Sense of Touch in Virtual and Real Environments". IEEE Multimedia,13(3), Special issue on Haptic User Interfaces for Multimedia Systems, pp. 24–30. (PDF)
Kant,Kritika čistog uma, Beograd, 1970.
Džordž Berkli,Rasprava o principima ljudskog saznanja, Beograd 1977.
