Основан 1694. године, Нови Сад је дуго времена био центарсрпске културе, због чега је често називан Српска Атина. Данас је великииндустријски и финансијски центар српске економије,универзитетски, школски, културни, научни, здравствени и политички центар Војводине, град домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних, научних и спортских манифестација, као и град музеја, галерија, библиотека и позоришта.[1][2] Нови Сад је биран заевропску престоницу младих (2019) иевропску престоницу културе (2022),[3] а такође је уврштен уУнесков списаккреативних градова (2023).[4][5]
Град лежи на обалама рекеДунав, између 1252. и 1262. километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцимаФрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док се са сремске стране креће између 250 и 350 m. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) уливаМали бачки канал, који је део системаканала Дунав—Тиса—Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала.[6]
У граду Новом Саду у службеној употреби су, поредсрпског језика, још имађарски,словачки ирусински језик.[7] Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidék (мађарски),[8][9] Nový Sad (словачки)[8] и Нови Сад (русински).[10] На осталим језицима који су (или који су били) од историјског значаја на овим просторима име Новог Сада гласи Neoplanta (латински),[8] Neusatz[8] или Neusatz an der Donau[9] (немачки), Novi Sad (хрватски), Novi Sad (румунски) и Млада Лоза (бугарски).[11]
Првобитна имена Новог Сада била суРацко (Српско) село, Рацка варош,Рацки град (Ratzen Stadt, Ratzenstatt) и Петроварадински шанац (Peterwardeiner Schantz), док име Нови Сад (Neoplanta, Neusatz, Újvidék) датира из 1748. године.[12][13]Манојло Грбић у првој књизи са насловомКарловачко владичанство на страни 288. пише: „У јесен 1722. држан је народни Сабор у Варадинском Шанцу, а то је у данашњем Новом Саду.”
Српска Атина јесиноним Новог Сада. Током хабзбуршке управе,Срби у Новом Саду су водили живу политичку и културну борбу, а свој културни процват град је доживео је у другој половини 19. века када добија овај ласкави назив.
Тиме је исказана сличност са културним и научним центромантичког света, грчкомАтином.[14] Нови Сад је средиште готово свеколиког политичког, књижевног, просветног и културног живота Срба. То је доба великог српског националног полета у свим правцима, полета којима је Нови Сад давао тон и одређивао правац.[15]
Град лежи на обалама рекеДунав, између 1252 и 1262 километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцимаФрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док се са сремске стране креће између 250 и 350 m. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) уливаМали бачки канал, који је део системаканала Дунав—Тиса—Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала.
Са 15 приградских насеља, општинско подручје града Новог Сада обухвата површину од 702,7 km², док уже подручје Новог Сада саПетроварадином иСремском Каменицом заузима површину од 129,4 km². Грађевински рејонграда обухвата површину од 106,2 km².
Град се налази на важним саобраћајним коридорима, што обезбеђује значајне компаративне предности. Нови Сад имадрумску,железничку иречну везу са окружењем. Место је стицања и повезивања мреже магистралних копненихсаобраћајница на правцима:
Кроз град пролазисаобраћајни коридор бр. 10 који на свом основном правцу одСалцбурга доСолуна повезује осам, а укључујући краке, још шест држава. Коридор бр. 7 илиДунавски коридор воденим путем, прекоДунава, повезује земље западне Европе саЦрним морем. Пловним малим каналом Нови Сад је повезан са системомканала Дунав—Тиса—Дунав који омогућава саобраћајне везе пловним путем и то узводно досредње Европе и низводно премаЦрном мору. Нови Сад се налази на 1.255 km тока, на сектору Града тече широко, кроз равницу, градећи многобројне аде, рукавце и спрудове.[16]
Клима у Новом Саду прелази из умерено континенталне у континенталну, тако да град има сва четири годишња доба. Преко јесени и зиме повремено дува хладан ветаркошава, који обично траје од три до седам дана. Кошава може током зиме да створи наносе и сметове снега током вејавица и мећава. Просечна температура ваздуха у граду је 10,9 °C, средња температура у јануару је −1 °C, док је у јулу 21,6 °C. Годишње падне просечно 578 mm падавина, а број дана са падавинама је 122. Због промене климе на глобалном (светском) нивоу, последњих година се на подручју Новог Сада повећала количина падавина, што повремено изазива поплаве у неким деловима града, будући да садашњи градски канализациони систем није пројектован за измењене климатске услове.[17]
Клима заРимске Шанчеве, Нови Сад (1981—2010, екстреми 1948—данас)
Уколико се изузмеПетроварадинска тврђава са околином, где су нађени трагови из скоро свих епоха, од праисторије, преко времена доминацијеРима и потомсредњег века, саБачке стране има више локација раштрканих налазишта која показују да су овде стално оснивана нова насеља. Тако је наКлиси откривено насељеземуница избронзаног игвозденог доба, а на месту Темеринске петље, када су ту извођени радови 1981. године, нађени су остаци из разних временских периода, одпалеолита до данас, констатовано је постојање некрополестарчевачке културе и нађени су трагови великог средњовековног села.[20]
И на другим локацијама је било трагова из периода пре нове ере, па је тако на пример у улици Јанка Чмелика 36 пронађена мања праисторијска остава у којој су пронађени фалсификовани новчићи са ликомАлександра Македонског, а претпоставља се да су фалсификатори билиКелти. Такође, на месту данашње нове зградеБиблиотеке Матице српске током радова 1991. године, пронађено је гробље избронзаног доба, деословенског насеља ихришћанско гробље. Међутим, овај период није богат писаним документима и тешко је утврдити да ли је било и неког већег насеља или само мањих насеобина од по неколико кућа.[21]
Насеље Бистрица (Bistritz) на подручју данашњег Новог Сада, уцртано на Лазарусовој карти Угарске из 1528. годинеНасеље Бистрица (Bistritz) на подручју данашњег Новог Сада, уцртано на мапи фламанског картографа Герхарда Меркатора из 16. века
Са локалитета Клиса—Барутана потичу налази који се везују забакарно доба — енеолит (3000—2000. година пре нове ере), када долази до прекида санеолитском традицијом и појавом нових култура, чији су носиоци степскиномади, односно говорницииндоевропских језика[22] који се досељавају саистока Европе. На налазиштима наДетелинари заступљени су траговилатенског периода, који се везује за експанзијуКелта. У 1. веку нове ере, на подручје Бачке досељава сесарматско племеЈазиги, а налази римског новца на подручју Новог Сада сведоче о трговачким везама Јазига иРимљана. На подручју данашњег Новог Сада археолози су пронашли трагове четири сарматска насеља: на Клиси, Сајлову, Салајци и Југовићеву.[23]
Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повељаугарског краљаБеле IV из 1237. године у којој дарује новој цистерциској опатији уБелакуту (средњовековно утврђење на локацији данашњеПетроварадинске тврђаве) имања и села набачкој страни. У повељи се помињу местаПетурварад (названо још и стари Петроварадин, Вашарош—Варад и Варадинци), два Зајола (Горњи иДоњи, познати и као Сајол, Исаилово и коначно, што је и данашње име, каоСајлово) иБакша (познато и као Бакшић, Бачић, Бакшафалва).[24]
Археолози су доказали да је Петурварад (Вашарош—Варад) био смештен код старе Барутане на Темеринском путу, односно код Темеринске петље, а ово је било и најзначајније средњовековно насеље на подручју данашњег Новог Сада, на бачкој обалиДунава. Насеље је било повезано скелским превозом преко Дунава са тврђавом и манастиром насремској обали. Ово је било велико насељесловенског живља које датира из периода сеобе народа (5—6. век).[25]
НаСајлову и другим локацијама где се претпоставља да су била насеља Зајол налажени су током година трагови људи из средњег века, као и гробља старија од 10. века, тако да је скоро сигурно да су ова насеља постојала, али се претпоставља да су се премештала током векова. Наиме, у та времена су доста чести били проласци пљачкашких хорди па су становници бежали и кад би се вратили поново би зидали насеље, често и даље од првобитног станишта.
За насеље Бакша (Бакшић) има више теорија где се налазило, али последња ископавања, нарочито из Католичке порте и других локација у центру Новог Сада (попут Његошеве 10 где је 2002. године пронађен део средњовековног насеља са стамбеним објектима), све више говоре да је било смештено не северно од улице Алексе Шантића у правцуТелепа, него ближецентру.
На подручју града постојало је и средњовековно насељеСент Мартон (или Ке Сент Мартон) и налазило се западно од Бакше уз скоро саму обалу Дунава, у правцуФутога. Постојање овог насеља је потврђено откривањем скелета са ратном опремом 1961. године у улици Ватрослава Јагића 21 на Телепу. У средњем веку су такође постојала и насељаБиваљош (које се, према претпоставци, налазило на подручју данашњеСлане баре) иБистрица (чији положај се не може са сигурношћу утврдити).[25]
Већина ових насеља је више пута уништавана и поново оснивана, најпре због походаМонгола у 13. веку, а потом и каснијих ратоваУгарске иТурске. Мада је становништво бежало пред ратним страдањима, оно се и враћало, тако да и турски списи о наплати пореза говоре о више десетина кућа уСајлову,Бакшићу,Варадинцима, Биваљошу и другим околним насељима. По пореском списку из 1522. године, међу становницима ових насеља срећу се какомађарска тако исловенска имена (Божо, Радован, Радоња итд.),[26] да би по турским подацима из 1590. године на овом подручју било забележено 105 кућа које плаћају порез — и то искључивосрпских.[27] Пошто се зна да је било и Срба који нису плаћали порез (уколико су рецимо били у турској служби), онда је број становника ових насеља сигурно био већи.
Мада није до краја потврђено, претпоставка је да ће потомци становника ових насеља, углавномСрби, чинити неке од првих становника Рацке вароши (Рацког града, Рацког села, Рацког шанца, Петроварадинског шанца), из које ће се касније развити и Нови Сад. Документи из периода оснивања Рацке вароши, конкретно карте, говоре и да је на месту садашњег укрштања Булевара Цара Лазара и Кеја Жртава Рације било и насељеCroaten Stadt, односно како се претпоставља рибарско село насељеноХрватима. Постоје претпоставке да је било и других насеља, али за сада нема чврстих археолошких доказа који иду томе у прилог.
За насеље Бистрица (Bistritz), настањено словенским живљем, које се помиње на више карата, углавном из 16. и 17. века, прекопута Петроварадинске тврђаве (између осталих, и на карти чувеногфламанског картографаМеркатора (1512—1594), који је картографију поставио на строго научне основе), археолози до сада нису налазили материјалне доказе постојања. Недавно су на подручју данашњег Новог Насеља — Бистрице нађени остаци средњовековног села, с тим да их археолози не поистовећују са старом Бистрицом.[28]
Најважнији археолошки локалитети који су мање или више испитани у Новом Саду, не рачунајућиПетроварадинску тврђаву, налазе се на потезуСлана бара,Клиса (на месту Барутана), Сајлово—Југовићево иЧенеј, као и у улицама Матице српске 3, Милеве Марић, Ватрослава Јагића 21, Јанка Чмелика, Позоришни трг 8, Лазе Телечког 6 и 8, Николе Пашића 16, 18 и 19, Трг слободе 5, Његошева 10, Цара Душана и Трг Марије Трандафил 5. Ту су проналажене ископине из праисторије, антике, средњег века и новог века.[23]
Карта Новог Сада (Ratzen Stadt) са околином, почетак 18. векаКарта Новог Сада из 1745. године, на којој је Нови Сад убележен под именом Рацка варош (Ratzen Stadt)
Сматра се да је насеље на левој обалиДунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано после изгона Турака из ових крајева 1694. године — а вероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградњаПетроварадинске тврђаве, на левој обали Дунава могло битиколиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску.[29]
Ово насеље је првобитно било познато под именима:Рацка варош (Raitzenstadt,Ratzen Stadt, односно Српски град) иПетроварадински Шанац, а касније је (1748. године) добило име Нови Сад. Првобитни становници насеља били су огромном већиномСрби, али иНемци,Јевреји,Мађари,Јермени,Бугари,Цинцари иГрци, o чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Од 1702. године, насеље је у саставухабзбуршке војне границе, а 1708. године постаје седиштебачког владике и главно место бачког дела подунавскевојне границе. После новог Аустријско—турског рата и успостављања нових државних граница 1718. године, Рацка варош није више погранично место, него се развија у трговачко насеље у којем се размењују плодови Сремско—фрушкогорског виногорја и житородне Бачке равнице.[30]
Године 1718., готово комплетно становништво селаАлмаш (налазило се измеђуТемерина иСрбобрана) пресељава се у Рацку варош (у данашњиАлмашки крај), чиме се становништво вароши нагло умножило. По подацима из 1720. године Рацка варош је имала 112српских домова, као и 14немачких и 5мађарских.[31] Рацка варош у то време постаје „Коморска варош”, са зачецима урбаних одлика, а будући да се налазио у саставу војне границе, град је по становништву био подељен на војни и цивилни део.
Године 1748. богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Немца) одлазе уБеч, где за 80.000 рајнских форинти купују од царицеМарије Терезије статусслободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара (који је од 1996. године и службени Дан Града) 1748. издаје едикт који каже:
{{цитат|Ми,Марија Терезија, Божјом милошћу царицаримска а краљицаУгарске,Чешке,Далмације,Хрватске,Славоније,Раме,Србије,Галиције,Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче [...] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљиштуСајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога [...] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта,мађарски Uj-Videgh,немачки пак -{Ney-Satz}.
Још пре успостављања првог магистрата новог слободног краљевског града, иселили су се из његаграничари. Августа 1746. године, када се приступило развојачењу граница у Бачкој, око 150 граничарских породица изјавило је да остаје у Шанцу, док се око 200 породица изјаснило за војни статус па према томе и за сеобу. У току 1747. године, ове су породице пресељене уСрем, а командантСекула Витковић — пошто је своју кућу и башту продао граду — одселио се 1748. уСтаре Бановце.[32]
Петроварадин и Нови Сад 1821.
Због статуса слободног краљевског града, Нови Сад доживљава нагли привредни развој и напредак, тако да шездесетих година 18. века има око 8.000 становника — претежно занатлија и трговаца, али и ратара и повртара. По узору на слободне градове тога времена, Новим Садом управља магистрат — на челу са судијом и дванаест сенатора. Србима је обезбеђена половина од укупног броја чланова магистрата, а судија, градски капетан и други се бирају наизменично из српске и других народности. 1780. године, Нови Сад има око 2.000 домова, од којих 1.144 српска.[33] 1771. и 1838. године град је страдао од поплава.
У првој половини 19. века, Нови Сад је био највећи српски град.[27] (Око 1820. године град је имао око 20.000 становника, од којих су око две трећине били Срби,[34] а данашњи највећи српски град,Београд, није достигао приближан број становника пре 1853. године.)[27] Још 1817. године,Вук Караџић говори за Нови Сад да је „данас највеће општество српско на свијету”,[35] докШафарик 1813. године говори да је „овде гнездо Српства”.[35] У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота целокупног српског народа. У Новом Саду су у то време стално боравили или се дуже задржавалиСветозар Милетић,Полит—Десанчић,Јован Јовановић Змај,Лаза Костић,Ђорђе Натошевић,Илија Вучетић,Стефан Брановачки,С. Павловић,Теодор Мандић,Л. Станојевић,А. Хаџић,Коста Трифковић,Арса Пајевић, као и многи виђенији емигранти из Србије. Све ово били су разлози да Нови Сад буде прозван „Српском Атином”.
Нови Сад (Рацка варош) и Петроварадин 1698. године
Мапа Новог Сада из 1745. године
Панорама Новог Сада са понтонским мостом, почетком 19. века
Мапа Новог Сада из 1805. године
Поглед на Нови Сад са Лиманом (19. век)
Нови Сад и Петроварадинска тврђава у првој половини 19. века
Новосадска обала и Петроварадинска тврђава после 1830. године
У почетку националних превирања 1848. године, Нови Сад има значајну улогу. У њему је 26. марта на заједничком скупу „општества српског” донета петиција од 16 тачака, услов за самоуправне слободеСрба уУгарској. У граду је смењен дотадашњи магистрат и изабран нови, састављен искључиво од Срба, а одавде ће потећи и иницијатива за одржавањеМајске скупштине уСремским Карловцима (13—15. мај 1848), на којој је проглашена аутономнаСрпска Војводина, у чијем ће саставу бити и Нови Сад.[36]
Пре проглашења Српске Војводине у Сремским Карловцима, новосадски Срби изабрали су на збору у Новом Саду депутацију, која је 8. априла отишла уПожун, да се споразуме саЛајошем Кошутом о односима између нове револуционарне мађарске владе и војвођанских Срба. Споразум није постигнут и тиме је на територији данашњеВојводине отпочео крвави рат између Срба иМађара. У рату је нарочито страдао Нови Сад, који је мађарска војска разорила, бомбардовањем саПетроварадинске тврђаве, а град је изгубио већину свог становништва. Од преко 2.800 зграда и кућа остало је једва 800, а становништво се разбежало на све стране. После гушења мађарског устанка, у град се поново враћа део становништва, али ће попис из 1850. године у граду избројати само 7.102 становника, што није ни половина броја од 20.000 колико је Нови Сад имао становника пре револуције. Требаће двадесет година да се број становника обнови, тако да је тек пописом из 1870. године забележено да Нови Сад има 19.000 становника, што је број приближан некадашњем. Колико је град био уништен у револуцији говоре и подаци о идејама аустријских званичника да се изгради нови град, неколико километара узводно.[37]
У политичкој и културној сфери, Нови Сад је задржао своју стару улогу и знатно је предњачио, не само испредвојвођанских, већ и испред другихсрпских ијугословенских градова. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су уБеограду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова.Матица српска се преселила изБудимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније (1861. године) у граду је основано иСрпско народно позориште. 1865. године поново се формираСрпска гимназија са вишим разредима. У граду се истицала и група људи која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције јеСветозар Милетић, а следе гаЈован Јовановић Змај,Јован Ђорђевић,Лаза Костић и други.[39]
Иако је и даље био политички и културни центар војвођанских Срба, до краја 19. века етнички састав новосадског становништва знатно се изменио, а већ осамдесетих година овог века вођство у градској управи прелази у рукеМађара и од тада су за саборске посланике бирани искључиво њихови представници. Од оснивања Новог Сада 1694. године, најбројнија етничка група у граду били су Срби, док бројнијег мађарског становништва овде нема све до половине 19. века. После 1867. године, Нови Сад се налази под управомугарског делаАустроугарске монархије. Током овог периода, политикамађаризације, коју је спроводила угарска влада, утицала је на промену демографске структуре града, односно, од претежно српског Нови Сад је добио етнички мешовит карактер. По попису из 1880. године, 41,2 % становника града је говорилосрпским, а 25,9 %мађарским језиком. До 1910. године, процентуално учешће говорника српског језика пало је на 34,52 %, док се процентуално учешће говорника мађарског језика попело на 39,72 %.[40]
Ове пописне податке ипак треба узети са резервом, јер се не може са сигурношћу рећи да ли су Мађари или Срби били најбројнији народ у граду 1910. године, с обзиром да многи историчари оспоравају тачност резултата пописа из 1910. године будући да овај попис није бележио етничку припадност грађана, нити је бележио искључиво матерњи језик, већ је такође бележио „најчешће говорен језик”.[41] Могуће је да резултати пописа преувеличавају број говорника мађарског језика, с обзиром да је ово био званични језик у то време и многи грађани којима мађарски није био матерњи су изјавили да га најчешће користе у свакодневној комуникацији. У говорнике мађарског језика урачунато је и 2.326Јевреја, који су се декларисали да се служе мађарским језиком[40][42] (по попису из 1910. године, укупан број говорника мађарског језика у Новом Саду, укључујући и поменуте Јевреје, био је 13.343, док је број говорника српског језика био 11.594).[40] Још један пропуст пописа из 1910. године био је тај што у попису нису бележени само стални становници града, већ такође и привремени становници, који нису живели у граду већ су овде били стационирани по дужности војне или цивилне службе.[40]
Мађарско становништво је у ово доба имало градску управу у својим рукама и мада се мађарски тада морао говорити у Градској кући и јавним здањима, српски језик је преовлађивао у трговинама, на пијаци и по улицама, јер поред Срба мештана и свакодневна српска потрошачка публика из околине давала је српско обележје Новом Саду. На данашњем општинском подручју Града Новог Сада, укључујући Нови Сад и околна насеља са бачке и сремске обале Дунава, било је 1910. године 74.854 становника, од чега је 29.611 (39,55 %) говорило српски језик, 18.379 (24,55 %) говорило мађарски језик, 14.026 (18,73 %) говорило немачки језик, 6.899 (9,21 %) говорило словачки језик и 4.945 (6,6 %) говорило хрватски језик.> Ова релативна већина Срба на данашњем општинском подручју Града Новог Сада била је невидљива на званично исказаним резултатима пописа из 1910. године, јер су тадашње административне границе општина биле уређене на другачији начин, тако да је у самом граду попис као главни језик исказао мађарски, а у општинском подручју Новог Сада на бачкој обали Дунава (тада административно одвојеном од урбаног дела града) главни језик исказан на попису био јесловачки.[43]
Привредни развој града у другој половини 19. века омеђен је карактеристикама тадашње Аустроугарске монархије, која је у индустријској експанзији помало заостајала за државамазападне Европе. Осамдесетих година 19. века Нови Сад је имао само свилару, а нешто касније саграђена је кланица, затим плинара, а 1910. године и електрична централа. Изградњом магистралне железничке пруге, 1883. године, која га је повезивала са Будимпештом, Нови Сад добија на значају, али је индустрија у граду и даље занемарива.[тражи се извор]
Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Предратни српски политичари и родољуби почели су да се окупљају и да организовано делују у Новом Саду већ почетком јесени 1918. године; међу њима је покренуто питање организовања одбора који би по слому Аустроугарске преузео власт у граду из руку мађарске управе. Први такав неформални одбор створен је на иницијативуЈаше Томића, предратног вођеСрпске народне радикалне странке. Радикали око Јаше Томића састали су се 27. октобра уСуботици са виђенијим људима и договорили се да се створи „средишња управа наших покрајина” (Баната,Бачке иБарање), што је и учињено по њиховом повратку. Образован је привремениСрпски народни одбор, са задатком да уинтеррегнуму преузме прерогативе власти и обезбеди ред до успостављања редовног поретка.[44]
Дана 2. новембра чланови Српског народног одбора су се договорили да се организује народна стража, а истог дана на улицама се појавило обновљено социјалдемократско гласилоСлобода, које је најавило национално ослобођење српског народа у Војводини (претходно је издавање свих српских листова било обустављено у лето 1914. године). У Нови Сад је возом из горње Угарске стигло око 1.500 српских заробљеника и интернираца, а један од повратника из ропства — потпоручник српске војскеБошко Павловић — на сопствену иницијативу организовао је приспеле војнике и заједно са њима ставио се на располагање Српском народном одбору.[45]
Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918; Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији
Одбор је разаслао општинама у Банату, Бачкој и Барањи „пожурнице”, у којима је апеловао да се оснивају народни одбори, који се имају покоравати једино његовим наредбама и упутствима. Српском народном одбору стизала су обавештења о нередима које су изазивали распуштени аустроугарски војници. У одбору је решено да се „крилатице” на новосадском аеродрому искористе за извиђање кретања непријатељских трупа и да се упути позивДунавској дивизији српске војске — која је ушла уСрем — да што хитније упути своје јединице и у Бачку. Српски народни одбор упутио је ултиматум команданту немачких трупа да 8. новембра, најкасније до шест часова ујутру, његови војници напусте град. По изласку и последњег непријатељског војника, Бошко Павловић је наредио да српске страже заузму све важне пунктове у граду, а у ноћи између 8. и 9. новембра мандатори Српског народног одбора су и званично преузели власт у Новом Саду од мађарског Магистрата. На седници је, пола сата пре поноћи, власт прешла у српске руке, тако да су новосадски Срби фактички сами себе ослободили дан пре уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра.[46] Када је јављено дасрпска војска долази у Нови Сад, у сусрет јој је пошло у току преподнева око 400 коњаника — који су били у народним оделима, а носили су српски барјак. На мосту је српске војнике у име Новосађана први поздравио угледни грађанинСава Стојковић, члан Управног одбораМатице српске. Он је окићену српску заставу предао мајоруВојиславу Бугарском, као команданту јединице српске војске која је имала част да ослободи Нови Сад. Потом је, уз присуство мноштва грађана, на главном градском тргу приређен дочек српској војсци, а добродошлицу им је са балкона Матице српске зажелео Јаша Томић.[47]
После спроведених избора по свим војвођанским местима (од 18. до 24. новембра), у Новом Саду се 25. новембра 1918. године састалаВелика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, која званично проглашава отцепљење ових региона одУгарске и њихово присаједињењеСрбији, а на истој скупштини формира се и покрајинска влада (Народна управа)Баната, Бачке и Барање са седиштем у Новом Саду. Затим је једна делегација предвођенаЈашом Томићем иБлашком Рајићем отпутовала уБеоград, где су највиши политички и војни фактори Краљевине Србије примили одлуку Велике народне скупштине о присаједињењу Србији „с пуним задовољством и одобрењем”. Власти у Београду, међутим, никад нису званично признале новоформиране покрајинске органе власти, који су наставили да функционишу до 12. марта 1919. године, када је одржана последња седница Народне управе.[48]
Нови Сад 1920. године
Дана 1. децембра 1918. године, проглашено јеКраљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а Нови Сад улази у ту нову државу као саставни деоКраљевине Србије. Иако је до 1918. године имао улогу културног и политичког центраСрба, Нови Сад до тада није био административни центар неке значајније управне територије или покрајине, што се уласком у нову државу мења: од 1918. до 1922. године, Нови Сад је административни центар покрајинеБанат, Бачка и Барања, а такође (1921—1922. године) и административни центарБачко—барањске жупаније, која је обухватала Бачку и Барању, затим је (од 1922. до 1929. године) административни центарБачке области, која је обухватала западне делове Бачке и Барању, да би1929. године постао административни центарДунавске бановине, једне од покрајинаКраљевине Југославије.
По попису из 1921. године, Нови Сад је имао 39.122 становника, од којих је 16.293 говорилосрпски, 12.991мађарски, 6.373немачки и 1.117словачки.[49] Јачање индустрије увећавало је и становништво града. До пописа из 1931. године број становника града нарастао је на 63.985, делимично и због тога што је Нови Сад у том периоду административно уједињен саПетроварадином, па се подаци са пописа из 1931. године односе на оба насеља (Петроварадин је тада имао око 5.000 становника). За разлику од пописа из 1921. године, на којем су говорници српског језика у Новом Саду чинили релативну већину од 41,1 %, попис из 1931. године бележи апсолутну већину од 50,4 % говорника српског илихрватског језика у уједињеном граду[50] (у Петроварадину су тада већинско становништво билиХрвати).
Зграда „Бановине”, саграђена 1939. године
У нову југословенску државу Нови Сад уноси културно благо и институције, као што јеМатица српска салетописом,Српско народно позориште, затим изузетно значајна библиотека и сликарске галерије... Привреда Новог Сада у тадашњој аграрној земљи је веома истакнута, а комунално уређење без премца у Југославији. У њему се налази знатан број стручне и техничке интелигенције, друштвени живот са развијеним културним и економским захтевима, веома развијене радне навике, дисциплина рада и стручно знање. Као административни центар Дунавске бановине, Нови Сад добија многе монументалне грађевине, као што су „Бановина” (садашња зградапокрајинске владе искупштине), Танурџићева палата, Раднички дом и друге.[51] Нови Соколски дом је освећен 1. децембра 1936.
Иако је 12. децембра 1940. године потписала Уговор о сталном миру и вечитом пријатељству саКраљевином Југославијом,Хортијева Мађарска се није одрекла претензија на северне делове југословенске територије. После обарањаТројног пакта у Југославији крајем марта 1941. године, у војним и политичким круговима Хортијеве Мађарске дилеме око напада на Југославију није било. Једини услов који је требало испунити било је тражење формалног разлога који би оправдао такав корак. Догађаји који су уследили после уласканемачких трупа у Југославију уклонили су и ту препреку. ФормирањеНезависне Државе Хрватске 10. априла 1941. године, протумачено је као престанак постојања Југославије, што је ослобађало обавезе из Уговора о пријатељству, те је Мађарска влада на седници од 10. априла 1941. године одобрила заповест регентаМиклоша Хортија о ратним операцијама у „јужним крајевима”. Два дана касније, мађарске фашистичке трупе су прешле мађарско—југословенску границу и за непуна четири дана, без борбе, заузелеБачку,Барању,Међумурје иПрекомурје. У окупацији ових територија је учествовало око 80.000 мађарских војника и официра.[52]
У ноћи између 11. и 12. априла у ваздух су одлетели новосадски мостови на Дунаву, Мост краљевића Томислава и Железнички мост, а порушила их јеЈугословенска војска приликом повлачења из Бачке. У граду су се појавили наоружани „немзетери” и „фолксдојчери” да контролишу улице и насеља. У периоду од 11. априла па до окупације града локалниНемци су преузели све установе у граду и градски аеродром и три дана обављали сву власт. 13. априла у град улазе мађарске окупационе трупе, а део локалногмађарског и немачког становништва их дочекује са заставама, цвећем и музиком. Улазак окупатора пропраћен је појединачним убиствима и организованим нападом на ненаоружано становништвоСалајке, дела града претежно настањеногСрбима. Током 14. и 15. априла убијено је око 300 новосадских Срба, а до краја априла још око 200.[53] Део немачког становништва је од првог дана окупације незадовољан, јер су локални Немци на овом подручју хтели да оснују своју подунавску државу. У једном немачком листу мађарску војску називају окупаторском, док у једном радиограму немачки локални лидери пишу: „Шта траже Мађари овде? Радије доживотно подХотентотима, но и један дан дозволити да се на нама распну благодети идејекруне Светог Стефана.”Хитлер је, међутим, имао другачије планове за комадањеЈугославије.[54]
Споменик жртвама рације у Новом Саду
Власт у граду преузима војна управа, која је имала за циљ да створи „основне услове” за поновно укључивање окупираних територија у оквире „Велике Мађарске”. Планом денационализације је било предвиђено протеривање готово свег становништва српског порекла из Бачке, а на њихово место досељавање становништва мађарске националности. Међутим, пошто између мађарских и немачких власти није постигнут споразум о протеривању, ова акција је делимично обустављена. Листови на српском језику су забрањени, радМатице српске је суспендован, док су имањаЕпархије бачке стављена подсеквестар. Српска гимназија у Новом Саду ради, али се национална историја избацује из наставног програма, док су матуранти морали полагати испит измађарског језика и мађарске националне историје.[55]
Крајем августа и почетком септембра 1941, укинута је војна управа а уместо ње формирана цивилна, чијим је увођењем створенаБачко—бодрошка жупанија са седиштем уСомбору; у оквиру ове жупаније налазио се и Нови Сад, којем је повраћен статус слободног краљевског града. Нови Сад се тако од некадашњег административног центраДунавске бановине претворио у погранични град на границиХортијевеМађарске иПавелићеве Независне Државе Хрватске.Петроварадин, који је до 1941. године био сједињен са Новим Садом нашао се сада са хрватске стране ове наметнуте границе. На седници мађарског парламента од 16. децембра 1941. године усвојен је „Закон о поновном прикључењу освојених јужних територија мађарској круни и уједињењу са осталим земљама Мађарске”, којим је насилно присвојено суверено право над окупираним југословенским крајевима. Према попису становништва, који су мађарске окупационе власти извршиле крајем 1941. године, а за који су неки историчари рекли да је тенденциозан и да није за јавну употребу,[56] Нови Сад је имао 61.731 становника, од којих је 31.685 (51,3 %) говориломађарски, а 17.039 (27,6 %)српски,[57] што представља знатно повећање броја говорника мађарског и смањење броја говорника српског у односу на ранији попис из 1931. године (по попису из 1931. године у Новом Саду је било 32.227 или 50,4 % говорника српског (и хрватског) и 17.354 или 27,1 % говорника мађарског).[57]
Током четворогодишње окупације (од 1941. до 1944. године), окупатори су починили бројне злочине (хапшења, убијања, паљења, стрељања, малтретирања) над српским и јеврејским становништвом града, а један од познатијих масовних злочина јеНовосадска рација спроведена јануара 1942. године, у којој је убијено и под дунавски лед бачено 1.246 Новосађана, по националности 809Јевреја, 375Срба, 18Мађара, 15Руса и 2Русина, а по полној и старосној структури 489 мушкараца, 415 жена, 177 старих особа и 165 деце.[58] Један од последњих злочина окупатора у Новом Саду било је и масовно одвођење Јевреја, читавих породица, од деце до стараца, у злогласне немачкелогоре смрти 1944. године.[59] Током целог рата, фашисти су укупно убили око 5.000 Новосађана. У току 1944. Нови Сад је бомбардован од стране савезничких авиона, који су за циљ имали стратешке објекте: железнички мост који су Немци подигли на месту порушеног, нека слагалишта материјала, као и извесне установе локалних Немаца, али су том приликом страдале и многе стамбене зграде, нарочито у близини моста.[60]
У Новом Саду је, током целог рата, деловао покрет отпора иНародноослободилачки покрет под вођствомКомунистичке партије Југославије. У граду се налазило седиште Окружног комитета КПЈ, који је у оквиру Народноослободилачког покрета био део Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. Значајну помоћ у свим облицима рада активистима НОП—а представљао је директивни и пропагандни материјал, који је упркос бројним тешкоћама везаним за одржавање веза, стизао у Бачку од виших партијских и скојевских руководстава. Посебно значајну улогу у том погледу представљали су формирање и рад Агитпроп групе и покрајинске технике у Новом Саду. У периоду свог постојања, од краја јуна до октобра 1941. године, ова група и техника издали су или умножили мноштво материјала који је доспевао у све делове Бачке захваљујући добро организованој мрежи за ’растурање’. И поред постигнутих резултата, рад на војном плану био је веома отежан, а тиме и мање успешан од неких других видова активности КПЈ. УНародноослободилачкој борби, у партизанским одредима и војвођанским бригадама, непосредно је учествовало 2.365 Новосађана, припадника свих националности.[61]
У Новом Саду је6. априла 1945. године одржано историјско заседањеГлавног народноослободилачког одбора Војводине (ГНООВ) на коме је донета одлука: "Да Војводина има да буде у саставу федералне јединице Србије. Да Војводина у саставу федералне Србије има пуну аутономију као аутономна покрајина".[63][64]
На заседању у Новом Саду 30. и 31. јула 1945. године, Скупштина изасланика народа Војводине је потврдила одлуку да се Војводина прикључи федералнојСрбији, што је на Трећем заседањуАВНОЈ—а од 10. августа 1945. године једногласно прихваћено, а 1. септембра 1945. године Председништво Народне скупштине Србије донело је Закон о установљењу и устројству Аутономне Покрајине Војводине.
По попису из 1948. године, у Новом Саду је највишеСрба (50,9 %), затимМађара (16,8 %),Хрвата (12,1 %), итд. После 1948. године, већина од малобројних преживелихЈевреја сели се у новоосновану државуИзраел, аНемци одлазе — делом добровољно, а делом под присилом — уАустрију,Немачку иЈужну Америку (углавномБразил иАргентину).Црвена армијаСовјетског Савеза, пак, крајем 1944. и током 1945, интернира неке одбелихруских избеглица и одводи их натраг у СССР; но, град и даље остаје национално шаролик, а у њега се досељава велик број људи из разних крајеваСФРЈ. Дочекавши слободу са 44.000 становника, град се релативно брзо увећавао, тако да шездесетих година има већ преко 100.000 становника. У периоду после Другог светског рата Нови Сад постаје не само главни већ и највећи град Војводине, а све до тада највећи војвођански град била јеСуботица.[57]
Споменик на месту порушене Јерменске цркве
Одмах по ослобођењу, Нови Сад приступа обнови и развијању индустрије. У већ постојећим индустријским гранама град вишеструко повећава производњу, као што оснива и нове. Године 1954. индустрија у граду запошљава око 10.000 радника, да би тај број 1984. године износио око 75.000. Током многобројних урбанизацијских резова у доба социјализма, град губи неке од својих препознатљивих грађевина, као што су Јерменска црква или део Јеврејске улице, а граде се велики булевари и стамбени блокови. Поред старих средњих школа, и нових, које су се у току времена специјализовале и знатно повећале број ђака, Нови Сад добија и више школе. Прво је то Виша педагошка школа (основана 1946. године), а затим Филозофски и Пољопривредни факултет (1954), да би 1960. године најзад био основан и цео самосталанУниверзитет, у чијем је саставу девет факултета и још неколико виших школа. 1980. године почиње да делује и новооснована Војвођанска академија наука и уметности.
Године 1965 Нови Сад је задесила катастрофална поплава, када је Дунав достигао рекордних 778 cm, после чега је извршена детаљна реконструкција новосадског Кеја. Круне насипа подигнуте су за око 1,2 метра изнад забележеног водостаја, свуда сем на каналу и Кеју.[65]
Дана 6. октобра 1988. године, у Новом Саду су организоване демонстрације, под чијим је притиском срушена тадашња војвођанска влада. По просутом јогурту који је дељен демонстрантима, а ови га бацали на неке функционере Војводине, овај догађај је остао познат као „Јогурт револуција”. Циљ ових демонстрација било је рушење тадашњег аутономног статуса Војводине, који је покрајина имала поуставу из 1974. године. Новиустав Србије из 1990. године укида државност и федерални статус Војводине и претвара покрајину у територију са ограниченим степеном аутономије.
Последњу деценију 20. века у Новом Саду обележили су и многи протести опозиционих странака као ипротести студената. Најдужи и најмасовнији протести студенатановосадских универзитета догодили су се у периоду децембар 1996 — март 1997. Од краја 1998. до краја 2000. године у Новом Саду деловао јеНародни покрет Отпор.
Послепромене власти у Београду 5. октобра 2000. године и отварања државе премасвету, створили су се услови за даљи развој града. Поред обнове порушених мостова и економије уништене дугогодишњим санкцијама, у Новом Саду се нарочито интензивирала изградња стамбених, пословних и других објеката, тако да је по неким тврдњама Нови Сад постао највеће градилиште у земљи,[68] а поред избеглица и расељених лица — која су се овде доселила током ратних година — град је постао стециште и нових економских миграната, као једно од два најразвијенија економска средишта уСрбији (2009. године, уБеограду и Новом Саду живело је 31 % од укупног становништва Србије и 40 % запослених, који су стварали две трећине укупног и 50 % индустријског дохотка).[69] По попису из 2002. године, општинско подручје Града Новог Сада имало је 299.294 становника, да би 2008. године овај број био процењен на 335.381, а поред општинаРашке области ијуга Србије, Град Нови Сад је једно од малобројних општинских подручја у Србији са позитивнимприродним прираштајем (в. чланакРеални број становника општина и градова Републике Србије 2008. године). О Новосадској рацији је написано неколико књига и организовано неколико јавних изложби у Новом Саду када су биле округле годишњице. Новинар Александар Вељић је 2007. године објавио књигу „Рација - заборављен геноцид” у коме се на 665 страница налазе не само исповести преживелих и родбине жртава већ и низ занимљивих и деценијама дуго скриваних информација од јавности. У фебруару 2015. године јавности је презентован играни филм "Аврамов пас", у коме се говори о страдању Јевреја у Новом Саду за време Новосадске рације.
Подручје Новог Сада је кроз историју било привлачно за насељавање због свог повољног географског положаја. Пораст становништва у граду бележи се кроз цео послератни период, при чему је у појединим раздобљима он био веома интензиван. На овај пораст је знатније утицао механички прилив него природни прираштај. Најинтензивнији демографски раст Нови Сад је остварио у периоду 1961—1971. године када је остварен пораст становништва за око 37 %. Највећи део досељеног становништва града потиче са подручјаВојводине (56,2 %), а затим и са подручјаБосне и Херцеговине (15,3 %) ицентралне Србије (11,7 %).
Према попису становништва из2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада живело је 299.294 становника (од тога 156.328 пунолетних лица), а просечна старост становништва износила је 39,8 година (38,3 код мушкараца и 41,2 код жена). На овом подручју има 72.513 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,63. Уже градско језгро Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) има 191.405 становника, док заједно са овим насељима, број становника у урбаном делу Новог Сада износи 216.583. Сам град, као и већина околних насеља, претежно су настањениСрбима, са изузетком насељаКисач у којем већину становништва чинеСловаци. Према подацима са сајта ЈКП „Информатика” из 2022. године, административно подручје Града Новог Сада има 408.076 становника, док уже градско подручје — које укључује насељена места Нови Сад, Петроварадин и Сремску Каменицу — броји 320.588 становника.[70]
Према попису из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада забележене су следеће бројније етничке групе: Срби (75,50 %),Мађари (5,24 %),Југословени (3,17 %), Словаци (2,41 %),Хрвати (2,09 %),Црногорци (1,68 %) и остали. На ужем подручју Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) било је 2002. године 73,91 % Срба, 6,03 % Мађара, 3,69 % Југословена, 2,23 % Црногораца, 1,84 % Хрвата, итд.
Нови Сад је економски центар Војводине, најплодније пољопривредне регије у Србији. Град је један од највећих економских и културних центара Србије и бивше Југославије.
Град је током ’90—их година (као и остатак Србије) био тешко погођен економским санкцијама ихиперинфлацијомјугословенског динара. Ембарго и лоше пословање су довели до пропадања или затварања некада великих индустријских предузећа, као што су „Новкабел” (индустрија електричних каблова), „Победа” (металска индустрија), „Југоалат” (алати), „Албус” и „ХИНС” (хемијска индустрија). Рафинерија нафте Нови Сад, смештена североисточно од града (заједно са термоелектраном—топланом) близу насељаШангај, практично је остала једино велико предузеће.
Привреда Новог Сада се углавном опоравила од тог периода и нагло је ојачала након 2001. године, после пребацивања привреде на терцијарни сектор. Процес приватизације државне и друштвене имовине, као и јака приватна иницијатива, повећали су удео приватних предузећа на 95 % у Јужнобачком округу, а мала и средња предузећа доминирају развојем града.[73]
Значај Новог Сада као финансијског центра потврђује велики број банака, као што су „Војвођанска банка”, „Ерсте банк”, „ОТП банка”, „Рајфајзен банка”, „АИК банка” и „НЛБ Континентал банка”;[74] као и ДДОР Нови Сад, друго највеће осигуравајуће друштво у Србији. У граду се још налази и седиштеНафтне индустрије Србије.Новосадски сајам је такође важан са привреду града.
Број туриста је почео да се повећава од 2000. када јеСрбија почела да се отвара према западној Европи и Сједињеним Државама. Почетком јула сваке године одржава се музички фестивалЕгзит, који годишње посећује око 150.000 посетилаца. Поред овог фестивала, Новосадски сајам привлачи многе пословне људе. У мају се у граду одржава највећи пољопривредни сајам у региону, а број посетилаца сајма је 2017. достигао 130.000.[75] У граду постоји туристичка лука код Варадинског моста на коју могу пристатибродови који крстареДунавом.
Најпознатија грађевина у Новом Саду јеПетроварадинска тврђава, која доминира над градом и пружа одличан поглед на градско језгро. Национални парк Фрушка гора је удаљен приближно 20 km од центра града.
Нови Сад се налази 80 km северозападно одБеограда иМеђународног аеродрома „Никола Тесла” и 346 km јужно одБудимпештеауто—путемЕ—75. Аутобуске линије повезују Нови Сад саевропским градовима, а иако је добро повезан пругама, редовних возова нема. У току је изградња брзе пруге до Будимпеште до Београда, чија завршена деоница Београд-Нови Сад повезује та два највећа српска града брзим возовима. Такође, Нови Сад се налази у непосредној близини ауто—путаЕ—70 и железничког коридора који повезује Београд иЗагреб. Доаеродрома Никола Тесла потребно је око 45 минута вожње.
Већи део Новог Сада смештен је између Дунава и једног рукавцаканала Дунав—Тиса—Дунав. Над каналом ДТД су изграђена три моста, премаКисачу,Темерину иКаћу. Дунав премошћујуВарадински мост,Мост слободе (оштећен у бомбардовању 1999, обновљен 2005) и новиЖежељев мост. Преко Дунава су некада стајали Мост краљевића Томислава иМост краљевића Андреја (такође познат као Мост Франца Јозефа) који су срушени у Априлском рату, стари Варадински мост (некада Мост маршала Тита, срушен у бомбардовању 1999),Жежељев мост (срушен у бомбардовању 1999) и привремени мост на баржама. Град планира изградњу новог моста који ће користити стубове порушеног Моста краљевића Андреја — а са сремске стране пут ће водити кроз тунел испод Петроварадинске тврђаве. Тренутно се у Новом Саду гради три нова моста. Један преко Дунава преко петроварадинске аде као прва деоница новог Фрушкогорског коридора, други, пешачко-бициклистички мост, на стубовима некадашњег моста Франца Јозефа, и трећи најдужи, мост у продужетку булевара Европе који ће убудуће спајати сремску страну града са Лиманом, Телепом и Булеваром Патријарха Павла.
Главна градска саобраћајница је Булевар ослобођења, који се пружа правцем север—југ и води од главне железничке станице, а на њега се наставља Мост слободе. По текућем урбанистичком плану планира се да булевар Европе постане главна саобраћајница која ће ићи од ауто—пута Е—75 и настављаће се на нови мост преко Рибарског острва ка Поповици.
Јавни превоз у граду обављају аутобусиЈГСП—а Нови Сад. Поред градских и приградских насеља Града Новог Сада, аутобуским линијама ЈГСП—а су повезана и насеља из суседних општинаБеочин,Темерин, Инђија, Жабаљ, Ириг иСремски Карловци. Мрежу ЈГСП—а чини 35 градских и 37 приградских линија, а тарифни систем се састоји од 5 зона. У Новом Саду су од 1911. до 1959. саобраћали итрамваји чије се поновно увођење најављује више година.
Код Ченеја, десетак километара северно од града, налази се аеродром Ченеј. Аеродром се тренутно користи у спортске и привредне сврхе, мада постоје и идеје о проширивању намене аеродрома.
Нови Сад је био 2019. године Омладинска престоница Европе (енгл.European Youth Capital) приликом чега су се кроз разне креативне пројекте мотивисали млади да преузму друштвену одговорност, учествују у доношењу одлука и буду покретачи промена у свом окружењу. Оваква иницијатива се покреће како би се путем омладинске сарадње кроз креативност и иновативност ојачале везе између европског, националног и локалног нивоа. Такође је 2022. биоЕвропска престоница културе.[79][80][81] Октобра 2023. Нови Сад је изабран на Унескову листу креативних градова.[82]
У граду се налази неколико музеја и бројне приватне или јавне галерије. Најпознатији музеј јеМузеј Војводине, који је основалаМатица српска 1847. године и у којем се налази трајна колекција која представља српску културу и живот у Војводини током историје.Музеј Новог Сада на Петроварадинској тврђави има сталну колекцију везану за историју тврђаве. У центру Новог Сада од децембра 2022. активан јеМузеј тамбурице.[84]
У Новом Саду постоји 37 основних школа (34 редовне и три специјалне) са око 26.000 ђака, као и 12 средњих стручних школа и 4 гимназије са око 18.000 ђака.[85] Нови Сад је универзитетски град, а највећа образовна институција у граду јеУниверзитет у Новом Саду, са око 50.000 студената и 5.000 запослених. Основан је 1960. године, а чини га 9 факултета у Новом Саду (од којих је 7 смештено умодерном универзитетском кампусу) и факултети уСуботици,Сомбору иЗрењанину. У граду од 1981. функционишеСтудентски културни центар, који од априла 2024. има сопствени наменски грађени објекат на готово 3.500 квадрата.[86]
Нови Сад је типичанцентралноевропски град. У граду постоји само неколико грађевина саграђених пре 19. века, пошто је стари Нови Сад разорен током револуције 1849. године. Центром данашњег града, због тога, доминира архитектура из 19. века. Некада су се у околини центра града претежно налазиле приземне куће, али се оне постепено замењују модерним вишеспратницама.
Токомсоцијалистичког периода, нови блокови вишеспратних зграда са широким улицама изграђени су око тада постојећег градског језгра. У том периоду доминирале су зграде са 3—6 спратова, а зграда са >10 спратова је било од 40. до 50. Главна градска саобраћајница,Булевар ослобођења, просечена је кроз блокове старих кућа између 1962. и 1964. године. На сличан начин је изграђено још неколико булевара, чиме је добијена ортогонална мрежа улица преко онога што је раније била зракаста структура старог града. Ове интервенције су утабале пут за неометан раст града (који је скоро утростручио број становника од 1950—их), тако да су саобраћајне гужве (осим на пар критичних локација) још увек релативно ретке упркос великом порасту броја аутомобила.[90][91]
У Новом Саду делује око двадесетак верских заједница. Верски објекти у Новом Саду укључују углавномхришћанске (православне,протестантске,католичке,гркокатоличке) верске објекте, поред којих постоје ијеврејска синагога, као и месџидиисламске верске заједнице. Током 18. и 19. века, у граду је преовлађивалоправославно становништво, да би крајем 19. и почетком 20. века однос верских група био измењен у користкатоличког становништва. У току 20. века, православно становништво поново постаје доминантно, тако да је попис из 2002. године забележио да на општинском подручју Града Новог Сада живи 232.995православаца, 24.843католика, 9.428протестаната, 2.542муслимана, 129јевреја и 35 припадника прооријенталних култова.[92]
Прваправославна парохија у Новом Саду вероватно је основана последњих година 17. века, а сигурно је да је постојала 1702. године. Неколико година касније у тадашњи Петроварадински шанац пресељено је седиштебачког епископа, који је још извесно време носио и титулусегединског владике. У граду је у 18. веку изграђено пет православних цркви:Саборна — храм Св. Великомученика Георгија (1720.),Николајевска — храм Преноса моштију св.оца Николаја (1730.),Алмашка — храм Света Три Јерарха (1733.)Успенска храм Успења Пресвете Богородице (1736.) и Светојованска — храм Светог Јована Претече (1767. г.). УСремској Каменици, Црква успења Богородице, је саграђена у времену од 1737. до 1758. године, а уПетроварадину се налази Ваведењска црква из 1922. године. После пада социјализма, изграђене су нове православне цркве наКлиси,Сланој бари,Телепу,Новом Насељу,Детелинари,Петроварадину,Парагову,Шангају,Мишелуку, а у току изградње су храмови на Грбавици иАдицама. Све ове нове цркве су подигнуте унеовизантијском стилу по чему се разликују од старијих православних цркава уцентру града, које су рађене убарокном стилу. У приградским насељима постоји још неколико православних цркава — како старијих, тако и новијих.[93]
Манастир Ковиљ је једини православни манастир на општинском подручју Града Новог Сада, а налази се у близини насељаКовиљ. Манастир је обновљен у периоду од 1705. до 1707. године, а по предању га је основаоСвети Сава у 13. веку.
Протестантизам, који је првобитно био раширен међуСловацима,Немцима иМађарима, током времена се раширио и међу Србима, тако да се данас у већини протестантских цркава у Новом Саду службе обављају насрпском језику. Значајнији протестантски верски објекти у граду су: словачкаЕвангелистичка црква наРоткварији (саграђена 1886. године), Мађарска реформистичка црква на Роткварији (саграђена 1865. године), Мађарска реформистичка црква на Телепу, као и црквеадвентиста,баптиста,назарена,методиста,пентекосталаца и других протестантских заједница. При баптистичкој цркви наАдамовићевом насељу смештен је и протестантски Теолошки факултет, док се наПодбари налази адвентистичка гимназија „Живорад Јанковић”.[94]
Иако суримокатолици мањина у Новом Саду, центром града доминира католичкаЦрква имена Маријиног, која је једна од најпрепознатљивијих грађевина у Новом Саду. Саграђена је 1895. године унеоготском стилу — на месту старије цркве, која је срушена. Ова црква је и највиша црква уБачкој. У граду постоји још неколико католичких цркава: једна на Телепу, једна наГрбавици (у Футошкој улици), четири у Петроварадину и једна у Сремској Каменици (саграђена 1811. године). У Петроварадину постоји ифрањевачкиСамостан светог Јураја.[95]
Град је седиште спортског друштва „Војводина”, фудбалских, кошаркашких, одбојкашких, рукометних, ватерполо, боксерских, рвачких, џудо, карате, стонотениских, тениских, хокејашких и других клубова. Посебно је значајанФК Војводина (1914), који игра уСуперлиги Србије, као иФК Нови Сад са Детелинаре. Остали значајни клубови из града суОК Војводина,КК Војводина,РК Војводина иВК Војводина.
На Мишелуку (између Петроварадина иСремске Каменице), кодМоста слободе, налазила се стаза где су се годишње одржавале аутомобилске и мото трке у оквиру шампионата Србије. Од 2009. године, Град Нови Сад не дозвољава одржавање трка на Мишелуку.
У граду постоји више тениских клубова: на Новом Насељу (ТК „6. мај”), на Сајмишту (ТК „Нови Сад”), на Камењару (ТК „Ас”), у центру (ТК „Војводина”), на Телепу (ТК „Винер”) и др. Поред тога, град има отворене базене на Сајмишту, као и затворене наСпенсу; такође постоји и отворено и затворено клизалиште.
Град је био домаћин многих спортских догађаја, а најзначајнији су били Европско првенство у стоном тенису 1974, Светско првенство у стоном тенису 1981, Шаховска олимпијада 1990,Европско првенство у рвању 2017., Европска првенство у каратеу и мачевању 2018. — као и групне фазе наЕвропском првенству за кошаркаше 2005., Европским првенствима за рукометаше и рукометашице 2012. и Светском првенству за рукометашице 2013.[97]
Поред најужег градског подручја Новог Сада на левој обалиДунава, урбаном подручју града такође припадају иПетроварадин иСремска Каменица на десној дунавској обали — који са остатком града на левој обали реке чине јединствену целину.
Лимани 2, 3 и 4,Сателит,Ново насеље,Нова Детелинара,Авијатичарско насеље иАдице настали су у време социјализма, углавном планском изградњом. Изузетак чини насеље Адице, које је настало као непланско приградско насеље, које се касније спојило са Новим Садом. На Лиманима, Новом насељу и Детелинари изграђене су модерне зграде и широки булевари, а ово су уједно и три највећа новосадска насеља по броју становника. Ова насеља су изграђена због великог прилива становништва послеДругог светског рата, на подручјима некадашњих шума и пољана. Многе старе куће уградском центру, наРоткварији и околини данашњегБулевара ослобођења, срушене су током 1950—их и 1960—их — да би биле замењене вишеспратницама. Град је доживео нови грађевински бум крајем 20. и почетком 21. века, а неке старије градске четврти — попутГрбавице,Старе Детелинаре или Телепа — потпуно су промениле своју физиономију.[100]
У 13 приградских насеља на општинском подручју Града Новог Сада живи 86.842 становника (23,7 % од укупног броја становника града). Највећа приградска насеља су (са приказаним бројем становника са пописа из 2002):Ветерник (18.626),Футог (18.582) иКаћ (11.166). Футог има статус самосталног градског насеља, док остала приградска насеља Новог Сада немају израженијих градских функција. Због повећања броја становника и ширења стамбених зона, нека приградска насеља — као што су Ветерник, Футог,Лединци,Стари Лединци иБуковац — током времена су се физички спојила са Новим Садом и са њим чине јединствену агломерацију.
Борисав Атанасковић (1931—1994), југословенски и српски књижевник, драмски писац за децу и одрасле, позоришни глумац, редитељ, драматург и уредник радио—драме за децу у РНС1
Исидор Бајић (1878—1915), српски композитор, учитељ и издавач
Јаника Балаж (1925—1988), југословенски тамбураш и музичар
Слободан Јовановић (1869—1958), српски правник, историчар, књижевник, политичар, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета
Лаза Костић (1841—1910), српски књижевник, песник, адвокат, полиглота, новинар, драмски писац и естетичар
^Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003; подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.
^Ciudades Hermanas de Toluca (на језику: Spanish), slideshare, 31. 7. 2014,Архивирано из оригинала 06. 05. 2019. г., Приступљено06. 05. 2019CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^„Градови партнери” [City of Banja Luka – Partner cities].Administrative Office of the City of Banja Luka. Архивирано изоригинала 17. 9. 2011. г. Приступљено9. 8. 2013.
Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003; подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
_by_Pudelek_02_-_clock_tower.JPG)
.jpg)
.jpg)
.svg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
