Немањићи сусредњовековнасрпскадинастија која је владалаСрбијом више од два века и остварила највеће проширењесредњовековне Србије. Династија је названа поСтефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан саВукановићима по мушкој линији и саВојислављевићима поженској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династијуЛазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијомБранковића, који су владали деломСрба до прве половинешеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића. Такође Херцег Стефан био је ожењен праунуком Кнегиње Милице и кнеза Лазара, Јеленом, која му је родила синове Влатка и Владислава. За Владислава се поуздано зна да је избегао у Угарску, данашњу Хрватску, где је од Угарског краља добио у посед тврђаву Калник. Његови потомци готово сигурно живе и данас. Родвинске везе са Косачама доказују да лоза Немањића није изумрла као што се верује.[1][2][3]
Српска држава у средњем веку је свој врхунац доживела под владавином Немањића.Краљевина Србија је проглашена 1217. године, а аутокефална српска архиепископија је проглашена 1219. године. Исте године јеСава Немањић објавиоНомоканон Светог Саве.
Стефан Душан се крунисао за цара 1346. године. Током Душанове владавине, Србија је постигла свој територијални, политички и привредни развој. Душан је донеоДушанов законик, отворио нове трговачке путеве и ојачао привреду државе. Стефан Душан је покушао да са папомИноћентијем IV иМлетачком републиком организује крсташки рат против Турака, али је умро децембра 1355.[4] Наследио га синУрош Нејаки, за време чије владавине царство је упало у анархију. Овај период је обележио и успон нове претње у видуОсманског царства, које се ширило из Азије у Европу.
Представљен је двоглавим белим орлом на црвеном пољу, који је преузет одвизантијског грба династијеПалеолога. Двоглави орао је усвојен из византијске културе и убрзо је постао симбол српских краљева као и српске државе. Може се видети на каталонској мапи из 1339. где је престоница цара Душана означена двоглавим орлом, а тај исти симбол се налази и у манастиру Љевишка. Челенка је била омиљени део грба српске властеле и врло је присутна на новцу из тог периода, употребљавала се као грб, без штита.
Оснивач династије јавља се у писаним изворима каоСтефан Немања. Име Немања било је његово лично име, а имеСтефан, које је настало од грчког Стефанос (грч.Στεφανοσ), тј. „онај који је крунисан, који је овенчан”, изгледа је употребљено управо у том значењу. Сви његови наследници који су владали или су били одређени за наследнике престола такође се јављају и са именом Стефан, тј. овенчани владар. Поред владарског имена Стефан они су имали и лично име. Зато би сваком наследнику Стефана Немање I у подједнакој мери могао пристајати називСтефан Немањић, који се у историографији по правилу употребљава за именовање Немањиног сина и наследника Стефана Првовенчаног.[6]
Немањићи се у писаним изворима (повељама) у правилу јављају потписани само са заједничким владарски именом Стефан, а њихова лична имена која су добили по рођењу ређе су записивана. Према писањуСветог Саве у Студеничком типику, његов средњи брат који је 1196. године наследио оца на великожупанском престолу, звао се Немања, као и њихов отац, а владарско име Стефан је личном имену додао приликом ступања на власт.[7] Савин средњи брат се код већине историчара данас јавља само под заједничким именом Стефан Немањић, или као Стефан Првовенчани, а знатно ређе његовим личним именомСтефан Немања II.
Котроманићи, који су били потомци и Немањића, користили су владарско име Стефан од краљаТвртка I, али код њих је постојало и лично име Стефан (Степан).[8][9]
Династија је дала једанаест владара, који су већином од Српске православне цркве канонизовани и зато се цела династија назива и Светородном. Владари из породице Немањић владали су Србијом од 1166. до 1371. године:Владари:
