Научник, односнонаучница је, у ширем смислу, особа која учествује у систематској активности да постигнезнање.[1][2] У ужем смислу, научник је појединац који се служинаучним методом.[3] Особа може бити стручњак у једној или више областинауке.[4] Овај чланак се фокусира на ужи смисао речи. Научници истражује с циљем свеобухватнијег разумевања природе, укључујући физичке, математичке и друштвене сфере.Филозофија може да се схвати као одвојена активност, која циља свеобухватнијем разумевању недодирљивих аспеката стварности и искуства који не могу бити физички измерени. Научници се такође разликују одинжењера, оних који дизајнирају, граде и одржавају уређаје за одређене ситуације. Када наука има за циљ постизање одређене користи, назива сепримењена наука. Примењени научник не мора нужно да дизајнира нешто посебно; он ће пре да врши истраживање с циљем да развије нове технологије и нове практичне методе. Када наука укључује недодирљиве аспекте стварности, назива сеприродна филозофија.
Наука итехнологија су континуирано мењали постојањечовека кроз процес инжењеринга. Као професија, научник је данас широко признат. Научници укључујутеоретичаре који углавном развијају моделе да би објаснили постојеће податке и предвидели нове резултате,експериментичаре који углавном тестирају моделе правећи мерења — иако је у пракси подела између ове две активности јасно разликована, и многи научници обављају оба задатка.
Научници могу бити мотивисани на неколико начина. Многи имају жељу за разумевањем зашто јесвет такав каквим га видимо и како је постао такав. Они показују јаку радозналост за стварношћу. Друге мотивације су признање од њихових вршњака и престиж, или жеља да примене научно знање за корист здравља људи, нација, света, природе или индустрије (академски научник ииндустријски научник).
„Нико у историји цивилизације није обликовао наше разумевање науке и природне филозофије више од великог грчког филозофа и научникаАристотела (384-322. п. н. е.), који је извршио дубок и свеобухватан утицај више од две хиљаде година“ —Гери Б. Фернгрен[14]Алесандро Волта, проналазачелектричне батерије и откривачметана, сматра се једним од највећих научника у историји.Мери Сомервил, за коју је скована реч „научник“.ФизичарАлберт Ајнштајн развио је општу теорију релативности и дао је много значајних доприноса физици.Атомски физичарНилс Бор је дао фундаменталне доприносе разумевању структуре атома и квантне теорије.
Улоге „научника“, и њихових претходника пре појаве савремених научних дисциплина, су током времена знатно еволуирале. Научници различитих епоха (а пре њих, природни филозофи, математичари, историчари природе, природни теолози, инжењери и други који су допринели развоју науке) имали су веома различита места у друштву, адруштвене норме,етичке вредности иепистемичке врлине повезане са научницима — и које се од њих очекују — такође су се временом мењале. Сходно томе, многе различите историјске личности могу се идентификовати као рани научници, у зависности од тога које карактеристике модерне науке се сматрају битним.
Неки историчари указују нанаучну револуцију која је започела у 16. веку као на период развоја науке у препознатљиво модерном облику. Тек у 19. веку дошло је до довољних социоекономских промена да би научници постали главна професија.[15]
Током доба просветитељства,Луиђи Галвани, пионирбиоелектромагнетике, открио је животињски електрицитет. Он је открио да наелектрисање примењено на кичмену мождину жабе може изазвати грчеве мишића у целом њеном телу. Набоји би могли да натерају жабље ноге да скачу чак и ако ноге више нису причвршћене за жабу. Док је секао жабљи крак, Галванијев челични скалпел је додирнуо месингану куку која је држала ногу у месту. Нога се трзала. Даљи експерименти су потврдили овај ефекат, а Галвани је био уверен да види ефекте онога што је назвао животињским електрицитетом, животном снагом у мишићима жабе. НаУниверзитету у Павији, Галванијев колегаАлесандро Волта успео је да репродукује резултате, али је био скептичан према Галванијевом објашњењу.[24]
Лазаро Спаланзани је једна од најутицајнијих личности у експерименталној физиологији и природним наукама. Његова истраживања су извршила трајан утицај на медицинске науке. Дао је значајан допринос експерименталном проучавању телесних функција и репродукције животиња.[25]
Енглески филозоф и историчар наукеВилијам Вевел сковао је терминнаучник 1833. године, а први пут се појавио у штампи у Вевелловој анонимској рецензијиМери СомервилО повезаности физичких наука из 1834. објављеној уQuarterly Review.[30] Вевел је писао о „све већој склоности раздвајању и распарчавању” у науци; док су се веома специфични термини умножили — хемичар, математичар, природњак — широки термин „филозоф“ више није био задовољавајући да групише оне који су се бавили науком, без упозорења „природног“ или „експерименталног“ филозофа. Вевел је упоредио ове све веће поделе са Сомервиловим циљем да „[пружи] најважнију услугу науци“ „показујући како су се одвојене гране у историји науке ујединиле открићем општих принципа.“[31] Вевел је известио у својом прегледу да су се члановиБританске асоцијације за унапређење науке на недавним састанцима жалили на недостатак доброг израза за „студенте знања о материјалном свету колективно“. Алудирајући на себе, приметио је да је „неки генијални господин предложио да би, по аналогији сауметником, могли да формирају [реч]научник, и додао да не може бити скрупула у ослобађању од овог појма пошто већ постоје такве речи каоекономиста, иатеиста — али то уопште није било укусно“.[32]
Вевел је поново озбиљније (и то не анонимно) предложио ту реч у својојФилозофији индуктивних наука из 1840. године[33]:
Завршециизе (уместоисе),изам ииста примењују се на речи сваког порекла: тако ми морамо дапулверизујемо,колонизујемо,духовитост,паганство,новинар,дуванџија. Стога се могу правити такве речи када су пожељне. Пошто се не може користитиphysician за практичара физике, назвао сам гафизичаром. Веома нам је потребно име да опишемо култиватора науке уопште. Требало би да га назовемнаучником. Тако бисмо могли рећи да је уметник музичар, сликар или песник, научник је математичар, физичар или природњак.
Он је истовремено је предложио и терминфизичар, као пандан француској речиphysicien. Ни један ни други термин није стекао широко прихваћеност до више деценија касније;научник је постао уобичајен термин крајем 19. века у Сједињеним Државама и на прелазу из 20. века уВеликој Британији.[30][34][35] До двадесетог века, модерна представа науке као посебног бренда информација о свету, коју је практиковала посебна група и која је слеђена јединственим методом, у суштини је била успостављена.
^„Eusocial climbers”(PDF). E.O. Wilson Foundation. Архивирано изоригинала(PDF) 27. 04. 2019. г. Приступљено3. 9. 2018. „But he’s not a scientist, he’s never done scientific research. My definition of a scientist is that you can complete the following sentence: ‘he or she has shown that...’,” Wilson says.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Our definition of a scientist”. Science Council. Приступљено7. 9. 2018. „A scientist is someone who systematically gathers and uses research and evidence, making a hypothesis and testing it, to gain and share understanding and knowledge.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Исак Њутн (1687, 1713, 1726). "[4] Rules for the study ofnatural philosophy",Philosophiae Naturalis Principia Mathematica, Треће издање. The General Scholium containing the 4 rules follows Book3,The System of the World. Поново-одштампане странице 794-796 of И. Бернард Коен и Ен Витман издање превода из 1999, University of California Press.ISBN978-0-520-08817-7. стр. 974.стране.
^Lehoux, Daryn (2011). „2. Natural Knowledge in the Classical World”. Ур.: Shank, Michael; Numbers, Ronald; Harrison, Peter.Wrestling with Nature : From Omens to Science. Chicago: University of Chicago, U.S.A. Press. стр. 39.ISBN978-0226317830.
^Cahan, David, ур. (2003).From Natural Philosophy to the Sciences: Writing the History of Nineteenth-Century Science. Chicago, Illinois: University of Chicago Press.ISBN0-226-08928-2.
^Lightman, Bernard (2011). „Science and the Public”. Ур.: Shank, Michael; Numbers, Ronald; Harrison, Peter.Wrestling with Nature : From Omens to Science. Chicago: University of Chicago Press. стр. 367.ISBN978-0226317830.
^Einstein (1954, p. 271). "Propositions arrived at by purely logical means are completely empty as regards reality. Because Galileo realised this, and particularly because he drummed it into the scientific world, he is the father of modern physics—indeed, of modern science altogether."
^Stephen Hawking (пролеће 2009). „Galileo and the Birth of Modern Science”.American Heritage's Invention & Technology.24 (1): 36.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Peter Damerow (2004). „Introduction”.Exploring the Limits of Preclassical Mechanics: A Study of Conceptual Development in Early Modern Science: Free Fall and Compounded Motion in the Work of Descartes, Galileo and Beeckman. Springer Science & Business Media. стр. 6.
^Lindberg, David C.;Numbers, Ronald L. (1986), „Introduction”,God & Nature: Historical Essays on the Encounter Between Christianity and Science, Berkeley and Los Angeles: University of California Press, стр. 5, 12,ISBN978-0-520-05538-4
^Friedrich Ueberweg, History of Philosophy: From Thales to the Present Time. C. Scribner's sons v.1, 1887
^Steve Fuller, Kuhn VS. Popper: The Struggle For The Soul Of Science.Kuhn Vs. Popper: The Struggle for the Soul of Science. Columbia University Press. 2004. стр. 43.ISBN0-231-13428-2.
^абRoss, Sydney (1962). „Scientist: The story of a word”.Annals of Science.18 (2): 65—85.doi:10.1080/00033796200202722. To be exact, the person coined the termscientist was referred to in Whewell 1834 only as "some ingenious gentleman." Ross added a comment that this "some ingenious gentleman" was Whewell himself, without giving the reason for the identification. Ross 1962, p.72.
^Whewell, William (1834). Murray, John, ур. „On the Connexion of the Physical Sciences By Mrs. Sommerville”.The Quarterly Review.LI: 54—68.
Gilley, Sheridan (2006).The Cambridge History of Christianity: Volume 8, World Christianities C.1815-c.1914. Brian Stanley. Cambridge University Press.ISBN0-521-81456-1.
