Познат је по чувеномСтаром мосту, изграђеном у 16. вијеку, који је срушен током рата 1993. због тактичких разлога, да би након рата био изграђен поново. Околина Мостара је веома насељена са богатим селима, попут села Потоци (2.183 становника 2013. године), Врапчићи (3.266 становника 2013. године) и Родоч (3.257 становника 2013. године)
Мостар се налази на југуБосне и Херцеговине, тачније, у центруХерцеговине. Градско подручје (Мостар и његова околина) географски се може описати као чвориште сјеверне, западне и источне Херцеговине. Кроз центар града се протеже кањон ријекеНеретве, па је Мостар познат и под надимком „град на Неретви“.
У градском подручју (општини) Мостара смјештене су три котлине: Бијело Поље на сјеверу, у којем је смјештена већина сјеверних приградских насеља; Мостарска, у којој је смјештен град Мостар и већина западних приградских насеља, и Бишће Поље на југу, у којој је смјештена већина јужних приградских насеља и мостарска индустријска зона.
Најпознатија брда око мостарске котлине су:Хум,Брканово брдо,Галац,Орловац,Микуљача,Жовница,Планиница иФортица, а сам град се налази на надморској висини од 60–80 m. Двије најпознатије планине које се налазе у близини Мостара суВележ иПрењ. Кроз Мостар теку ријеке Неретва иРадобоља, а у његовој ближој околини налазе се:Дрежанка,Буна,Буница иЈасеница. Мостар је, као и већина херцеговачких градова, веома кршевит.
Мостар има умјерену средоземну климу са блажим, али хладним зимама (уз мало или нимало снијега), те веома врућим љетима, када температуре у хладу знају износити и до 45°C. Због тога је Мостар био један од најтоплијих градова у бившојЈугославији, а данас је, узТребиње иНеум, најтоплији град уБосни и Херцеговини. Мостар је узАтину град са највише сунчаних дана у години, а снег у Мостару је права ријеткост. Зиме у којима се снијег у Мостару задржао више од 15 дана: 1955/56. (15 дана), 1962/63. (23 дана), 1984/85. (27 дана), 2004/05. (15 дана) и 2011/12. (26 дана).
Дана 6. августа 2008. жива у термометру у 13 сати у средишту Мостара досегнула је 39, а на сунцу је измерено чак 56,4°C.[тражи се извор] Тачно у поноћ, у ноћи са четвртка, 16. јула, на петак, 17. јула 2009. у Мостару је забиљежена температура зрака од 29,3°C, што је, по ријечима метеоролога из Федералног хидрометеоролошког завода, највиша ноћна температура икада забиљежена од 1893. откад се у БиХ службено воде метеоролошка мјерења.[тражи се извор]
Клима у Мостару се у посљедњих десетак година примјетно мијења. Прије изразито сушна клима данас је све влажнија, што љетње врућине чини несношљивим и често зрелим за проглашавање елементарне непогоде. Мостар ипак има угодну климу погодну за узгој различитих врста воћа и поврћа. Јесени и прољећа у Мостару знају бити изразито кишовити.
Шире подручје данашњег Мостара било је насељено још у праисторијском времену, што потврђују бројна налазишта (више од 150) изнеолита,бакарног,бронзаног игвозденог доба. Међу њима су насељене пећине, гробови, оружје, предримски новац и сл. Узсточарство иземљорадњу у гвозденом добу се развија итрговина с околним средиштима.
За вријемеримске управе подручје су насељавалаилирска племена, а административно је припадаодалматинској провинцији. У то доба настају и путеви у долиниНеретве. Базилика из 3—6. вијека уЦиму (данас део Мостара) вјероватно је била сједиште бискупије Сарсентерум, која се налазила на подручју данашње Херцеговине.
Ново раздобље настаје падом Царства и досељењемСловена. Током раног средњег вијека подручје Мостара припадало је покрајиниЗахумље (Хум). Упркос врховној властиФранака, ови су крајеви имали одређени степен самосталности, посебно за кнезаМихајла Вишевића (910. — 950.). Подручјем су једно вријеме владалиНемањићи, затим босански бан, а током 14—15. вијека све су снажнији хумски кнезови. Један од њих —Стефан Вукчић Косача (у народним пјесмама познат и као Стјепан због ијекавског говора), који је столовао уБлагају поред Мостара, 1448. добија титулухерцега (одатле и назив Херцеговина).
Дан оснивања града Мостара везан је уз изградњу двије куле/утврђења, средином 15. вијека, вјероватно у доба херцега Стефана. Утврђење на десној обали Неретве звало се Цимски град, а на лијевој Небојша. И први писани спомен Мостара везан је уз ове двије куле:дубровачки извјештај од 3. априла 1452. описује како сеВладислав Херцеговић побунио против оца Стефана, отевши му неке посједе. У извјештају стоји: "узео је ... Благај и два утврђења на мосту на Неретви".
Име „Мостар“ први се пут појављује у турском попису становништва из 1468—1469, а да се оно односи на насеље око двије куле на Неретви, јасно је из једног документа са сједнице вијећа Дубровачке републике 1474.
Доградња Мостара за вријеме владавине Херцега Шћепанa Вукчићa Косаче
Османлијско освајање Мостара догодило се вјероватно 1468. У Мостару је тада боравило око 35 османлијских војника, којима су подјељени посједи, а затечени становници су постали кметови. Испочетка средиштекајмакамлука, Мостар је захваљујући саобраћајној важности прелаза преко Неретве почетком 16. вијека постао сједиштеХерцеговачког санџака. Године 1566. дотадашњи дрвени мост замјењен је каменим, одлука којој је допринио административни и саобраћајни развој града.
У 16. и 17. вијеку биљежи се интензивно ширење града; крајем овог раздобља Мостар је имао око 10.000 становника. Град се развијао као типично османлијско насеље, с карактеристичним стамбеним четвртима — махалама, и трговачком четврти — чаршијом. Током 18. вијека дошло је до стагнације и пада броја становника.
У Мостару је рођенЈован Бован, велики српски народни добротвор. Бавио се на велико трговином у Далмацији. Радио је трговину са Сарајевом, Мостаром, Трстом и Анконом. У браку није имао деце, па је помагао све сроднике. Своје богатство делио је за живота манастирима, црквама, те сиротињи. А у свом тестаменту сачињеном 2. децембра1801. године одредио је довољан износ да се за православце сународнике отвори српска школа и болница, у вољеном градуШибенику. После његове смрти удовица је две куће њихове уСкрадину дала за поменуту сврху. Оне су заиста продате али је новац није пратио вољу задужбинареву, већ је потрошен у ратне (француске) сврхе. Тек 1832. године покренута је ствар са мртве тачке, а аустријска власт је у Милану од Француза новац повратила. Бованов фонд од 17.000 форинти је добро уложен и давао је годишњи приход од 850 форинти (од камате). Шибеничка општина је поступајући по налогу Више власти, две куће за школу и болницу обезбедила и православног пароха Николу Вујиновића за учитеља поставила.[3]
Руски конзулат у Мостару је отворен 30. августа (11. септембра) 1858, на имендан руског цара Александра II.[4] Мостарски Срби су у руским конзулима налазили културне и црквене добротворе, али и заштитнике, јер претходно чак нису смели дању сахрањивати мртве.[5]
Пријеломно раздобље за Мостар била је 1878. година. Те године окончана је османлијска владавина и започела јеаустроугарска окупација. Аустроугарска управа донијела је са собом европске утицаје, не само у управљању градом, већ и његовом преобликовању, развоју и изградњи, што ће резултовати скоро потпуном преобразбом типичног османлијског насеља у европеизован град.[6] У 40 година аустроугарске управе, Мостар је жељезничком пругом и цестама повезан са осталим центрима у БиХ и Далмацији. Изграђена су три моста у самом граду — мост наМусали, Лучки и Царински мост. Град је добио модерни водовод и канализацију, те је електрификован.
Мостар је био средиште Херцеговачког округа.[7] Аустроугарска управа представља једно од најплоднијих раздобља у изградњи и урбанизацији Мостара у његовој читавој историји. Изграђени су нови објекти — јавни, школски, стамбени и индустријски. Нова архитектура и потпуно другачија мјерила критерија и обликовних квалитета, полако су замијенили и истиснули стару архитектуру, али не рушећи је, чувајући вриједно.
У Мостару су у том раздобљу направљене једне од најљепших грађевина оријенталног стила, помијешаног с аустроугарском градњом попут: Старе гимназије, Градске бање, хотела Неретве, војарни Сјеверни и Јужни логор, Старе жељезничке станице и тргова Мусале и Трга хрватских великана, познатијег као Рондо. Међу истакнутим архитектима који су градили у Мостару истичу сеМилош Комадина,Мирослав Лозе,Јосип Ванцаш,Максимилијан Давид и други.
Од 1914. до 1916, у време Првог светског рата, стрељана су или обешена четворица Срба: Јанко Ивезић, Трифко Зубац, Ђорђе Бартол и Сима Црногорац - соколи су им подигли споменик 1937.[8][9]
У вријеме успостављањаКраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Мостар је затечен као сасвим модеран европски град с дугом традицијом. У раздобљу 1918—1945. није се градило много, тако да у смислу урбанизације овај период није много значајан. Угљенокоп је отворен 1919, а осим њега нису отваране нове фабрике. Ипак, формирано је више културно-умјетничких друштава углавном на народној или вјерској основи. Радници су 1926. основали културно-умјетничко друштво Абрашевић, које је свој врхунац видјело у социјалистичкој Југославији. У кругу фабрике дувана је у октобру 1935. подигнута биста краља Александра.[10] Бетонски мост краља Петра Првог отворен је 7. јуна 1936.[11] Камен темељац Српског дома је освећен у јулу 1940.[12]
Хапшења и ликвидирања Срба, Јевреја и Рома у Мостару и околини почела су у љето 1941. године у три велика таласа, с тим што оно никада није потпуно престајало.
Масовна хапшења и убијања мостарских Срба (у првом реду интелигенције) почела су 24. јуна 1941. по подне. Хапшења су вршена по кућама, канцеларијама, занатским радионицама, на Лучкој малти, трговима, улицама, баштама, њивама, непрекидно три дана. Претходно је наређено да Срби и Јевреји за три дана не излазе из својих кућа, уз пријетњу да ће сваки онај који прекрши наређење бити на лицу мјеста стријељан. Због тога је, за три дана (24—26. јуна) ухапшено 450 људи и затворено у жандармеријску станицу и школу „Краљице Марије“ која је претворена у сабирни логор. Билу су то људи из свих друштвених слојева: интелектуалци, радници, сељаци, занатлије, трговци, службеници, пензионери.
Међу првима су похапшени познати мостарски трговци: Шаин, Радуловић, Кадијевић, Пешко, Чоловић, Тохољ, Њуњић, Комад, Хамовић, Черековић, Комненовић, Миљевић, и други; свештеници: В. Гвозденовић, Ј. Војовић, Д. Ашкрабић, О. Радић, П. Пејановић, В. Петковић; просветни радници: Д. Мучибабић, Ђ. Тилимбат П. Јанић, као и многи други. Похапшени људи су већ наредне ноћи убијени на мостовима мутне и крваве Неретве, на Скакалима, у Сутини, код Ортијешког гробља, у селуИлићима, код рудника мрког угља и другим стратиштима. Највише је оних који су камионима одвезени путЧитлука,Љубушког иШироког Бријега, поклани ножевима или побијени маљевима, моткама специјално направљеним гвозденим шипкама и сурвани у неку од знаних и незнаних јама и других масовних гробница.
Свједоци које је саслушавала Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача наводе да су тих суморних јунских дана својим очима гледали како усташе одвозе пуне камионе везаних Срба према Читлуку и Широком Бријегу и како се доцније враћају с празним камионима, каљави и крвави свраћају у кафану наБалиновцу, пију и љубе крваве каме. Свједок Марјан Павелић, на примјер истиче да му се као поглавниковом презимењаку усташа Агустин Турк хвалио да је убио 508 Срба и испричао му да су га приликом одвођења мостарских Срба на стратиште, у камиону напала два Србина, која су успјела да се одријеше, али да их је он савладао и лично убио осморицу.
.JPG)
