Удруштвеној теорији,метанаратив (такођеглавни наратив иливелики наратив;métarécit илиgrand récit) је свеобухватни наратив о мањим историјским наративима, који друштву нудилегитимацију кроз очекивано остварење (још увек неостварене) главне идеје. Термин је популаризоваофранцускифилозофЖан-Франсоа Лиотар 1979. године. Метанаратив се сматра темељним концептомпостмодернизма.[1][2][3][4]
Главни наратив и синонимни изрази попутметанаратива такође се користе унаратологији у значењу „приче унутар прича”, како је то сковао теоретичар књижевностиЖерар Женет.[4]
Примери главних наратива могу се наћи у америчким средњошколским уџбеницима, према научнику Дерику Олдриџу: „наставни планови и програми историје су доминирани таквим херојским и слављеничким главним наративима као што су они који приказујуЏорџа Вашингтона иТомаса Џеферсона као херојске 'очеве осниваче',Абрахама Линколна као 'Великог ослободиоца', иМартина Лутера Кинга Млађег каомесијанског спаситељаАфроамериканаца”.[5]
„Мета” је грчка реч за „изнад” или „преко”; „наратив” јеприча коју карактерише њено приповедање (на неки начин се саопштава).[6]
Иако је први пут употребљен раније у 20. веку, термин је доживео пробој захваљујућиЖан-Франсоа Лиотару 1979. године, са његовом тврдњом да је постмодерно доба прецизно окарактерисано неповерењем у „велике наративе” (попут идеја опрогресу,просветитељству,еманципацији имарксизму) који су чинили суштински деомодерности.[7] Метанаратив може бити повезан и често се користи као синоним за метафикцију, али постоји разлика. Метафикција наглашава или открива фикционалност наратива, док метанаратив не подрива фикцију.[8]
У делуПостмодерно стање: Извештај о знању (1979), Лиотар наглашава растући скептицизампостмодерног доба према наводнојуниверзалности („тотализујућој природи”) метанаратива и њиховом ослањању на неки облик „трансцендентне и универзалне истине”:[9]
Крајње поједностављујући, дефинишем постмодерно као неверицу према метанаративима. ... Наративна функција губи своје функторе, свог великог хероја, своје велике опасности, своја велика путовања, свој велики циљ. Она се распршује у облаке наративног језика ... Где, након метанаратива, може почивати легитимност?
Лиотар и другипостструктуралистички мислиоци (попутМишела Фукоа)[10] ово виде као углавном позитиван развој. Они тврде да покушаји конструисања великих теорија неоправдано занемарују природни хаос и неред универзума, као и моћ појединачног догађаја.[11]
Веб-сајт Sociology.org.uk наводи да није јасно да ли Лиотаров рад описујеглобално стањескептицизма према метанаративима у постмодерности, илипрописује такав скептицизам. Лиотарови критичари наглашавају да метанаративи и даље играју главну улогу у постмодерном свету.[12]
Лиотар је предложио да метанаративи треба да уступе местоpetits récits, или скромнијим и „локализованим” наративима, који могу „збацити” велики наратив стављањем у фокус појединачног догађаја.[13] Позајмљујући из делаВитгенштајна и његове теорије о „моделима дискурса”,[14] Лиотар конструише своју визијупрогресивне политике, утемељене на коегзистенцији читавог низа различитих и увек локално легитимисанихјезичких игара; вишеструких наратива који суживе.[15] Лиотар се ослањао на Витгенштајнов појам језичке игре како би открио вишеструкост значења која се налазе у различитим контекстима, укључујући и утицај значења на наше разумевање истине.[16] Кључни концепти Лиотарове тезе укључују:
Постмодернисти покушавају да замене метанаративе фокусирањем на специфичне локалне контексте, као и на разноликост људског искуства. Они се залажу за постојање „вишеструкости теоријских становишта”[17] уместо за велике, свеобухватне теорије.
Јоханес Вилем Бертенс и Дуве Фокема тврдили су да је, уколико је један од Лиотарових циљева била наука, погрешио мислећи да се наука ослања на велики наратив за друштвену и епистемолошку валидацију, уместо на акумулацију многих мањих наративних успеха.[18]
Сам Лиотар је такође критиковао научни садржај своје тезе и назвао је „једноставно најгором од свих мојих књига”.[19]
Метанаратив има специфичну дефиницију унаратологији и теорији комуникације. Према Џону Стивенсу и Робин Мекалум, метанаратив је „глобална или тотализујућа културна наративнашема која уређује и објашњавазнање иискуство”[20] – прича о причи, која обухвата и објашњава друге „мале приче” унутарконцептуалних модела који те „мале приче” састављају у целину. Постмодерни наративи често намерно ремете формулисана очекивања која такви културни кодови пружају,[21] указујући тиме на могућу ревизију друштвеног кода.[22]
Укомуникацији истратешкој комуникацији, главни наратив (или метанаратив) је „трансисторијски наратив који је дубоко укорењен у одређеној култури”.[23] Главни наратив је, дакле, посебна врста наратива, који се дефинише као „кохерентан систем међусобно повезаних и секвенцијално организованих прича које деле заједничку реторичку жељу да реше сукоб успостављањем очекивања публике у складу са познатим путањама своје књижевне и реторичке форме”.[23]
Конзорцијум за стратешку комуникацију такође одржава веб-сајт о главним наративима.[24]
Други су повезали метанаративе са главним заплетима (masterplots), „понављајућим скелетним причама које припадају културама и појединцима и играју снажну улогу у питањима идентитета, вредности и разумевања живота”.[25]
. . 
