Број леукоцита у крви често је показатељболести, те је стога бројбелих крвних зрнаца важан подскупкомплетне крвне слике. Уобичајени број белих ћелија јеобично између 4 × 109/L и 1.1 × 1010/L. У САД се то обично изражава као 4.000 до 11.000 белих крвних зрнаца по микролитру крви.[6] Бела крвна зрнца чине приближно 1% укупне запремине крви код здраве одрасле особе,[7] што их чини знатно мање бројним одцрвених крвних зрнаца са 40% до 45%. Међутим, ових 1% крви увелико утиче на здравље, јеримунитет зависи од тога. Повећање броја леукоцита прекогорњих граница назива селеукоцитоза. То је нормално када је то део здравих имунолошких одговора, који се често дешавају. Повремено је абнормалан, када јенеопластичног илиаутоимунсог порекла. Смањење испод доње границе назива селеукопенија. То указује на ослабљен имунски систем.
Све беле крвне ћелије имају једро, што их разликује од безједрених црвених крвних зрнаца и тромбоцита. Типови леукоцита могу се класификовати на стандардне начине. Два пара најширих категорија сврстава их или по структури (гранулоцити илиагранулоцити) или по ћелијској лози (мијелоидне ћелије или лимфоидне ћелије). Ове најшире категорије могу се даље поделити на пет главних типова:неутрофили,еозинофили,базофили,лимфоцити имоноцити.[5] Ове врсте се разликују по физичким и функционалним карактеристикама. Моноцити и неутрофили суфагоцити. Даљи подтипови се исто тако могу класификовати.
Гранулоцити се разликују од агранулоцита по облику језгра (режњасто наспрам округлог, односно полиморфонуклеарно насупрот мононуклеарно) и погранулама цитоплазме (присутне или одсутне, тачније, видљиве су при светлосној микроскопији или се не могу тако уочити). Друга подвојеност је према лози: Мијелоидне ћелије (неутрофили, моноцити, еозинофили и базофили) разликују се од лимфоидних ћелија (лимфоцити)хематопоетском лозом (лозаћелијске диференцијације).[9] Лимфоцити се даље могу класификовати као Т ћелије, Б ћелије и природне ћелије убице.
Настаје активацијом моноцита.Фагоцитоза и разградња ћелијских остатака и различитихпатогена, стимулирањелимфоцита и осталих ћелија имунолошког система које реагују на патоген.
након активације: неколико дана неактивиран: неколико месеци до неколико година
Лимфоцити су округле ћелије чије крупно једро заузима преко 90% унутрашњости и потискује цитоплазму у страну. Углавном круже лимфним системом и постоје у три врсте: Б-ћелије, Т-ћелије и Ћелије убице. Име су претежно добиле према енглеском називу места у телу на коме сазревају (постају способни да препознају стране антигене):
Б-ћелије стварајуантитела која се везују за патогене чиниоце како би омогућиле њихово уништавање.Т-ћелије постоје као: цитотоксичне Т-ћелије, помагачке Т-ћелије и као супресорске Т-ћелије. Само цитотоксичне ћелије директно учествују у уништавању страних агенаса у телу док помагачке и супресорске Т-ћелије имају регулациону улогу у имунолошком одговору организма кроз лучење цитокина којима се модулише понашање осталих, углавном ефекторских ћелија, имунолошког система. Примера ради, помагачке ћелије типа CD4+ учествују у координацији одзива имунолошког система и њихов недостатак је једна од појава изражених кодHIV-a. Цитотоксичне ћелије и ћелије убице су способне да уништавају ћелије тела које су инфицираневирусом.
Моноцити су ћелије које се, када из циркулације пређу у друга ткива, развијају умакрофаге. Макрофази затим делују као „усисивачи“ који су, слично неутрофилним гранулоцитима, способни дафагоцитују ("поједу") остатке изумрлих ћелија из организма. За разлику од неутрофила, међутим, макрофази могу да фагоцитују и целе ћелије. Уз то, они учествују у презентацији делова патогених организама лимфоцитима, како би их они препознали и уништили (Т лимфоцити), или створили одговарајућа антитела (Б лимфоцити).
Леукоцити садрже око 80%воде, велике количинегликогена који служи као извор енергије, нуклеопротеида,хистамин ихепарин. Од физичких особина најважније је амебоидно кретање којим леукоцити процесомхемотаксе прелазе изкрви у ткива.
Облик леукоцита се разликује зависно од врсте. Сви су леукоцити перифернекрви округлог облика. Основна карактеристика неких врста леукоцита је присутност специфичних зрнаца или гранула уцитоплазми које се боје киселим и базним бојама у оптичкојмикроскопији, а има и неутралних гранула. На основи присутности гранула, леукоцити се деле на гранулоците и агранулоците.[12][13]
Гранулоцити или полиморфонуклеарни леукоцити садрже зрнца које се у оптичкојмикроскопији могу видети као обојана телешца уцитоплазми. Обојана зрнца садрже низензима и других материја с антимикробним деловањем и имају улогу уништења и разградњемикроорганизама које бела крвна станица унесе у цитоплазму процесомфагоцитозе. Постоје три врсте гранулоцита, неутрофилни, еозинофилни и базофилни гранулоцити, који су добили име по врсти боје на коју реагирају.
Агранулоцити или мононуклеарни леукоцити су беле крвне ћелије које под оптичкиммикроскопом привидно не садрже обојана зрнца у цитоплазми. У ову групу спадајулимфоцити,моноцити имакрофаги.
Животни век леукоцита је различит, зависно од врсте којој припадају. Неки леукоцити који настају у коштаној сржи остају тамо похрањени док за њима не настане потреба. Нпр. гранулоцити након што доспеју у крв живе још око 5 дана. Главни задатак леукоцита је обрана организма од страних, опасних нападача. То су првенственомикроорганизми, али и други штетни чиниоци.
Нормалан укупан број леукоцита код одрасле особе је 4000 до 11 000 по mm3 крви. Диференцијални број леукоцита: број/ (%) различитих врста леукоцита по кубном mm крви. Испод су референтни распони за различите типове леукоцита.
^Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006).Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company.ISBN1429202114.
^Maton D, Hopkins J, McLaughlin CW, Johnson S, Warner MQ, LaHart D, Wright JD, Kulkarni DV (1997).Human Biology and Health. Englewood Cliffs, New Jersey, US: Prentice Hall.ISBN0-13-981176-1.
^абвгAlberts B, Johnson A, Lewis M, Raff M, Roberts K, Walter P (2002). „Leukocyte also known as macrophagesfunctions and percentage breakdown”.Molecular Biology of the Cell (4th изд.). New York: Garland Science.ISBN0-8153-4072-9.
^Worthen, G. S., Downey, G. P.; Henson, P. M., Doherty, D. E.; Schwab b, 3rd; Elson, EL; Henson, PM; Worthen, GS (1990). „Retention of leukocytes in capillaries: role of cell size and deformability”.Applied Physiology. svezak 69 (broj 5): str. 1767.—1778.PMID2272970.CS1 одржавање: Текст вишка: странице (веза)
Bain, Barbara; Bates, Imelda; Laffan, Mike (2012).Dacie and Lewis practical haematology. Edinburgh: Elsevier Churchill Livingstone.ISBN978-0-7020-3407-7.OCLC780445109.
Gibbs, Bernhard (2014). „The absolute basophil count”.Basophils and mast cells : methods and protocols. New York, NY: Humana Press.ISBN978-1-4939-1172-1.OCLC889943963.
John P. Greer; Daniel A. Arber; Bertil E. Glader; Alan F. List; Robert M. Means; George M. Rodgers (19. 11. 2018).Wintrobe's Clinical Hematology (14th изд.). Wolters Kluwer Health.ISBN978-1-4963-6713-6.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Lewandrowski, K; Rudolf, J (2016). „Utilization Management in the Routine Hematology Laboratory”. Ур.: Lewandrowski J, Sluss PM.Utilization Management in the Clinical Laboratory and Other Ancillary Services. Springer.ISBN978-3-319-34199-6.doi:10.1007/978-3-319-34199-6_10.
