Летонију чине четири културноисторијска региона:Курземе (Курландија) на западу,Земгале у центру,Видземе на северу иЛатгале на истоку. Некада се сматра да је Земгале део области Курземе, па такогрб Летоније приказује 3 звезде које симболизују Курземе, Видземе и Латгале.[3]
Око 3000 година пре нове ере, протобалтички преци летонског народа населили су се на источној обалиБалтичког мора.[5]Балти су успоставили трговачке путеве до Рима иВизантије, тргујући локалнимЋилибаром за племените метале.[6] До 900. године нове ере, четири различита балтичка племена су насељавала Летонију:Курони,Латалци,Селонци,Семигали као и финско племеЛивонаца (који говоре фински језик).[7]
Иако је локални народ имаоконтакт са спољним светом, у 12. веку су се потпуније интегрисали у европски друштвено-политички систем.[9] Први мисионари, које је послао папа, пловили суреком Даугавом крајем 12. века, тражећи обраћенике.[10] Народ на територији данашње Летоније, међутим, није прешао на хришћанство тако лако као што се Црква надала.[10]
Првобитно позната каоЛивонија, област данашње Летоније је била под утицајемнемачкогЛивонијског братства мача од13. века па до 16. века када су институт Ливоније укинуле локалне аристократе, и продале гаПољској. Током неколико ратова, различите регионе Летоније су окупирале Пољска, Шведска и Русија. Међутим, у18. веку, током Великог северног рата и касније, након подела Пољске, Русија је преузела контролу над Летонијом и околним областима.[11]
Немачки крсташи су послати, или су, вероватније, одлучили да крену по сопственом нахођењу, као што је познато да раде.Свети Мајнхард од Сегеберга стигао је уИкшкиле 1184, путујући са трговцима уЛивонију, у католичкој мисији да преобрати становништво од њихових првобитнихпаганских веровања. Папа Целестин III је позвао накрсташки рат против пагана у северној Европи 1193. Када мирна средства преобраћења нису дала резултате, Мајхард је планирао да преобрати Ливонце силом оружја.[12]
Док је била под немачком окупацијом, Летонија је била у саставу Рајхскомесаријата Остланд.[13] Након пораза нациста, Летонија се вратила под совјетску администрацију каоЛетонска ССР. Када се Совјетски Савез распао, Летонија је искористила прилику да прогласи независност21. августа,1991. Летонија је 2004. постала чланицаНАТО-а иЕвропске уније.[14][15][16]
Летонија има повољан географски положај; смештена између остале две балтичке државе представља укрштање путева између југа и севера, од Балтика према истоку. На западу, Летонија излази наБалтичко море, веома важно запривреду државе.[18] Обале су слабо разуђене. На северозападу се налазиРишки залив, назван по главном граду државе.
Летонија је претежно равничарска земља, па јерељеф углавном једноличан.[19] Идући према истоку, терен се мало уздиже. Највиши врх Летоније јеГаизинкалнс висок свега 312 m.[20]
Летонија има укупну површину од 64.559 km2 (24.926 sq mi) од чега 62.157 km2 (23.999 sq mi) земљиште, 18.159 km2 (7.011 sq mi) пољопривредно земљиште,[22] 34.964 km2 (13.500 sq mi) шумско земљиште[23] и 2.402 km2 (927 sq mi) унутрашње воде.[24]
Укупна дужина границе Летоније је 1.866 km (1.159 mi). Укупна дужина копнене границе је 1.368 km (850 mi), од којих 343 km (213 mi) дели се саЕстонијом на северу, 276 km (171 mi) саРуском Федерацијом на истоку, 161 km (100 mi) саБелорусијом на југоистоку и 588 km (365 mi) саЛитванијом на југу. Укупна дужинапоморске границе је 498 km (309 mi), који се дели са Естонијом, Шведском иЛитванијом. Проширење од севера ка југу је 210 km (130 mi) и од запада ка истоку 450 km (280 mi).[24]
Већина територије Летоније је мање од 100 m (330 ft)изнад нивоа мора. Њено највеће језеро,Лубанс, има површину од 807 km2 (312 sq mi) а најдубље језеро у земљи,Дридзис, је 651 m (2.136 ft) дубоко. Најдужа река на територији Летоније јеГауја, са 452 km (281 mi) у дужини. Најдужа река која протиче кроз територију Летоније јеДаугава, чија је укупна дужина 1.005 km (624 mi), од којиһ 352 km (219 mi) налази се на територији Летоније. Највиша тачка Летоније је Гаизинкалнс, 3.116 m (10.223 ft) . Дужинабалтичке обале Летоније је 494 km (307 mi). Улив Балтичког мора, плиткиРишки залив налази се на северозападу земље.[25]
Летонија има много језера – око 3.000.[16] Већином су ледничка, а највише их је на југоистоку и у приобалној низини. Највећи водоток јеЗападна Двина која тече са Валдајске узвисине, истог узвишења у Русији с којег теку иВолга,Дњепар иЛоват.
Највећи град јеРига, који је уједно и главни град државе. Још неки важнији градови суЛијепаја иДаугавпилс.
Лиепаја је позната по многим обележјима. У њој се налази највеће балтичкобродоградилиште, па се овај град често назива илетонским Ливерпулом. Позната је и по својој музичкој традицији и концертима.
Приобални региони, посебно западна обалаполуострва Курландија, поседују више маритимну климу са хладнијим летима и блажим зимама, док источни делови показују више континенталну климу са топлијим летима и оштријим зимама.[26] Ипак, температурне варијације су мале јер је територија Летоније релативно мала.[29] Штавише, терен Летоније је посебно раван (не више од 350 метара висине), тако да се летонска клима не разликује по надморској висини.[29]
Летонија има четири изражена годишња доба скоро једнаке дужине. Зима почиње средином децембра и траје до средине марта. Зиме имају просечну температуру од −6 °C (21 °F) и карактеришу их стабилне снежне падавине, јако сунце и кратки дани. Оштре зиме са хладним ветровима, екстремним температурама од око −30 °C (−22 °F) и обилне снежне падавине су уобичајене. Лето почиње у јуну и траје до августа. Лета су обично топла и сунчана, са һладним вечерима и ноћима. Лета имају просечне температуре око 19 °C (66 °F), са екстремним температура од 35 °C (95 °F) . Пролеће и јесен доносе прилично благо време.[30]
Неколико врста флоре и фауне сматрају се националним симболима.Храст илипа су национално дрвеће Летоније атратинчица (Tilia cordataе,лет.pīpene) је национални цвет. Бела плиска (Motacilla alba,лет.baltā cielava) је национална птица Летоније. Национални инсект јебубамара са две тачке.Ћилибар, фосилизована смола дрвета, један је од најважнијих културниһ симбола Летоније. У давна времена, ћилибар пронађен дуж обале Балтичког мора тражили су Викинзи, као и трговци из Египта, Грчке и Римског царства. То је довело до развојаЋилибарског пута.[35]
Удео етничких Летонаца је опао са 77% (1.467.035) 1935. на 52% (1.387.757) 1989.[38] У контексту смањења укупне популације, 2011. је било мање Летонаца него 1989. године, али је њихов удео у становништву био већи – 1.285.136 (62,1% становништва).[39]
Због присутностиНемаца током историје, Летонци се верски изјашњавају каопротестанти (по учењуМартина Лутера), односнокатолици. Према подацима из2011. године, 34,2% становништва Литваније били сулутерани, 24,1% били сукатолици, 17,8% били суправославци, 1,6% били сустароверци, 1,2% изјаснило се да припада некој другој хришћанској деноминацији, док су 21,1% били припадници других религија илиатеисти.
Летонија је чланицаСветске трговинске организације (1999) иЕвропске уније (2004). Првог јануара 2014.евро је постао валута земље, заменившиЛетонски лат. Према статистичким подацима крајем 2013. године, 45% становништва подржало је увођење евра, док се 52% противило.[40] Након увођења евра, истраживања Евробарометра у јануару 2014. показала су да је подршка евру око 53%, близу европског просека.[41]
Од 2000. године, Летонија је имала једну од највиших стопа раста (БДП) у Европи.[42] Међутим, раст у Летонији углавном вођен потрошњом довео је до колапса летонског БДП-а крајем 2008. и почетком 2009. године, погоршаног глобалном економском кризом, недостатком кредита и огромним новчаним ресурсима који су коришћени за спасавањеПарекс банке.[43] Летонска економија је пала за 18% у прва три месеца 2009. године, што је највећи пад у Европској унији.[44][45]
Економска криза 2009. године доказала је раније претпоставке да брзорастућа привреда иде ка имплозијиекономског балона, јер је вођена углавном растом домаћепотрошње, финансираном озбиљним повећањем приватногдуга, као и негативном спољнотрговинскимбалансом. Цене некретнина, које су порасле за 150% од 2004. до 2006. године, значајно су допринеле економском балону.[46]
Приватизација у Летонији је скоро завршена. Практично сва мала и средња предузећа која су била у државном власништву су приватизована, а остао је само мали број политички осетљивих великих државних предузећа. Приватни сектор је чинио 70% БДП-а земље у 2006.[47]
Стране инвестиције у Летонији су и даље скромне у поређењу са нивоима у северно-централној Европи. Закон којим се проширује обим продаје земљишта, укључујући и странцима, донет је 1997. године. Представљајући 10,2% укупних директних страних инвестиција Летоније, америчке компаније су уложиле 127 милиона долара 1999. године. Исте године, Сједињене Америчке Државе су извезле 58,2 милиона долара робе и услуга у Летонију и увезле 87,9 милиона долара. У жељи да се придружи западним економским институцијама као што суСветска трговинска организација,ОЕЦД иЕвропска унија, Летонија је 1995. године потписала Европски споразум са ЕУ—са периодом транзиције од 4 године. Летонија и САД су потписале су споразуме о инвестицијама, трговини и заштити интелектуалне својине и избегавању двоструког опорезивања.[48][49]
Летонски језик спада у групу балтичких језика и службени је језик у Летонији. Ипак, постоје несугласице. Део руске националне мањине се не слаже са учењем летонског у школама, тврдећи да је за времеСовјетског Савеза, у свим његовим чланицама,руски био службени језик. Било како било, на улицама можете чути народ како говори и летонским и руским језиком.
Латгалијски језик је дијалекат летонског језика присутан на истоку Летоније. Говори га око 150.000—200.000 људи.Ливонски језик је језик из породицеугро-финских језика који говори још тридесетак људи. Оба ова језика су заштићена законима.
Летонија је 18. фебруара 2012. одржалауставни референдум о томе да ли да усвоји руски као други званични језик.[50] Према подацима Централне изборне комисије, против је гласало 74,8 одсто, за 24,9 одсто, а излазност је била 71,1 одсто.[51] Од 2019. године постепено се укида настава наруском језику на приватним факултетима иуниверзитетима у Летонији, као и општа настава у летонским државнимсредњим школама,[52][53] осим за предмете који се односе на културу и историју руске мањине, нпр. као часови руског језика и књижевности.[54]
Битан утицај на летонску културу имали су историјски и друштвени разлози, што је највише осетно на архитектури грађевина у већим градовима, нпр. у Риги. Катедрале и цркве грађене су у немачком стилу.
Традиционални летонскифолклор, посебно плеснародних песама, датира више од хиљаду година. Идентификовано је више од 1,2 милиона текстова и 30.000 мелодија народних песама.[55]
У 19. веку појавили су се летонски националистички покрети. Они су промовисали летонску културу и подстицали Летонце да учествују у културним активностима. 19. век и почетак 20. века Летонци често сматрају класичном ером летонске културе. Плакати показују утицај других европских култура, на пример, дела уметника као што су балтичко-немачки уметник Бернхард Борцхерт и францускиРаул Дуфи.[56] Са почетком Другог светског рата, многи летонски уметници и други чланови културне елите побегли су из земље, али су наставили да стварају своја дела, углавном за летонску емигрантску публику.[57]
Летонски фестивал песме и игре је важан догађај улетонској култури и друштвеном животу. Одржава се од 1873. године, обично сваких пет година. На манифестацији учествује око 30.000 извођача.[58] Певају се народне песме и класичне хорске песме, са акцентом наа каелела певање, мада су однедавно на репертоар укључене и модерне популарне песме.[59]
Учесници Летонског фестивала песме и игре 2018
Код музике, велика се пажња посвећује традиционалној музици, али ни модерна, забавна музика није запостављена. ГрадЛијепаја, назива се још и градомрокера јер из њега потичу најпознатији летонски рокери свих времена:Фоминс & Клеинс,Ливи и др. Након инкорпорације уСовјетски Савез, летонски уметници и писци били су приморани да следе стил уметностисоцијалистичког реализма. Током совјетске ере, музика је постајала све популарнија, а најпопуларније су биле песме из 1980-их. У то време, песме су често исмевале карактеристике совјетског живота и биле су забринуте за очување летонског идентитета. Ово је изазвало народне протесте против СССР-а и такође је довело до све веће популарности поезије. Од независности, позориште,сценографија,хорска музика и класична музика постали су најистакнутије гране летонске културе.[60]
Летонска кухиња се обично састоји од пољопривредних производа, са месом које се налази у већини главних јела. Риба се обично конзумира због локације Летоније на Балтичком мору. Летонска кухиња је под утицајем суседних земаља. Уобичајени састојци у летонским рецептима налазе се локално, као што су кромпир, пшеница, јечам, купус, лук, јаја и свињетина. Летонска храна је углавном прилично масна и користи мало зачина.[61] Ражени хлеб се сматра основном националномхраном.[62]
^„Data: 3000 BC to 1500 BC”.The European Ethnohistory Database. The Ethnohistory Project. Архивирано изоригинала 22. 6. 2006. г. Приступљено6. 8. 2006.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^A History of Rome, M Cary and HH Scullard, pp. 455-457, Macmillan Press,ISBN0-333-27830-5
^Latvijas vēstures atlants, Jānis Turlajs, page 12, Karšu izdevniecība Jāņa sēta,ISBN978-9984-07-614-0
^„Data: Latvia”.Kingdoms of Northern Europe – Latvia. The History Files. Архивирано изоригинала 2. 2. 2010. г. Приступљено25. 4. 2010.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Commercio, Michele E. (1. 3. 2008). „Systems of Partial Control: Ethnic Dynamics in Post-Soviet Estonia and Latvia”.Studies in Comparative International Development (на језику: енглески).43 (1): 81—100.ISSN1936-6167.doi:10.1007/s12116-007-9013-5.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Cimdiņa, Ausma; Deniss Hanovs, ур. (2011).Latvia and Latvians: A People and a State in Ideas, Images and Symbols. Rīga: Zinātne Publishers.ISBN978-9984-808-83-3.
Hazans, Mihails (2013). „Emigration from Latvia: Recent trends and economic impact.”.Coping with emigration in Baltic and East European countries. pp.65–110.online
Meyendorff, Alexander Feliksovich (1922). „Latvia”. Ур.: Chisholm, Hugh.Encyclopædia Britannica (12 изд.). London & New York: The Encyclopædia Britannica Company.
Plakans, Andrejs (1998).Historical Dictionary of Latvia (2nd изд.). Lanham: The Scarecrow Press.ISBN978-0-8108-5515-1.
Hiden, John; Vahur Made; David J. Smith (2008).The Baltic Question during the Cold War. London: Routledge.ISBN978-0-415-56934-7.
Kasekamp, Andres (2010).A History of the Baltic States. London: Palgrave Macmillan.ISBN978-0-230-01940-9.
Jacobsson, Bengt (2009).The European Union and the Baltic States: Changing forms of governance. London: Routledge.ISBN978-0-415-48276-9.
Lane, Thomas; et al. (2013).The Baltic States: Estonia, Latvia and Lithuania. Routledge..
Lehti, Marko; David J. Smith, ур. (2003).Post-Cold War Identity Politics – Northern and Baltic Experiences. London/Portland: Frank Cass Publishers.ISBN0-7146-8351-5.
Lieven, Anatol (1994).The Baltic Revolution: Estonia, Latvia, Lithuania, and the Path to Independence (2nd изд.). New Haven/London: Yale University Press.ISBN0-300-05552-8.
Steen, Anton (2019).Between past and future: elites, democracy and the state in post-communist countries: a comparison of Estonia, Latvia and Lithuania. Routledge..
.svg)
