Кина се сматра једном одколевки цивилизације. Први људи на овом подручју појавили су се токомпалеолита. До касног 2. миленијума пре нове ере, најранијединастичке државе су се јавиле у сливу рекеХуангхе. Између 8. и 3. века п. н. е. дошло је до слома ауторитетадинастије Џоу. Године 221. п. н. е. Кина је уједињена, што је довело до управе империјалних династија, међу којима су династијеЋин,Хан,Танг,Јуан,Минг иЋинг. Услед проналаскабарута ипапира, успостављањаПута свиле и изградњеКинеског зида,кинеска култура је процветала и изразито утицала на оближње земље.
Порекло речи „Кина” сеже кроз португалски, малајски и персијски, све до санскртске речиCīna, која се користила у древној Индији.[7]
Српски, већинаиндоевропских и многи други језици користе различите облике називаChina и префиксеSino- илиSin- изведене из латинске речиSina. РечChina је први пут забележио португалски истраживачДуарте Барбоза.[7][8][9] Барбозин облик је изведен из персијске речиChīn (چین), а која потиче од санскртске речиCīna (चीन).[10] РечCīna је први пут коришћена у раним хинду списима, укључујућиМахабхарату (5. век п. н. е.) иМануов законик (2. век п. н. е).[11]Мартино Мартини је 1655. године изнео претпоставку да речChina је изведена из називадинастије Ћин (221—206. година п. н. е).[11][12] Иако се ово извођење и даље наводи у различитим изворима,[13] порекло санскртске речи је упитно.[7] Алтернативни предлози укључују називе заЈеланг илиЂинг (Чу) државу.[11][14]
Званичан назив савремене државе је „Народна Република Кина” (кин:中华人民共和国;пин:Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó). Краћи облик је „Кина”Zhōngguó (中国), одzhōng („средишња”) иguó („држава”),[д] термин који се развио у добадинастије Западни Џоу и односи се на њене краљевске поседе.[ђ] Затим се термин односио на подручје око града Луоји (данашњи Луојанг) токомдинастије Источни Џоу и затим на кинескуСредишњу висораван, пре него што је коришћен као повремени синоним за државу под династијом Ћинг. Често је коришћен као културни концепт за разликовањеХуасја народа од „варвара”.[16]
На истоку, уз обале Жутог и Источног кинеског мора, простиру се простране и густо насељенеалувијалне равнице, док на ивицамаМонголске висоравни на северу преовлађују пространитравњаци. На југу Кине преовлађују брда и ниски планински венци, док се у средишњем истоку налазеделте две највеће реке у Кини — Хуангхе и Јангце. Остале веће реке суСиђанг,Меконг,Брамапутра иАмур. На западу се налазе највећи планински венци, пре свега Хималаји. Високе висоравни се налазе међу сушнијим пределима севера, као што су пустиње Такла Макан и Гоби. Највиша тачка на свету,Монт Еверест (8.848 m), налази се на граници Кине саНепалом.[18]
Климом Кине доминирају углавномсушне сезоне и влажнимонсуни, што доводи до изражених разлика у температури између зиме и лета. Током зиме, северни ветрови долазе са високих географских ширина и они су хладни и суви, док током лета јужни ветрови са приобалних подручја у ниским географским ширинама су топли и влажни.[19] Клима се разликује од регије до регије, јер земља има веома комплекснутопографију.
Главно питање заштитне животне средине у Кини јеконтинуирано ширење пустиња, посебно пустиње Гоби.[20][21] Иако су дрвореди засађени 1970-их смањили учесталостпешчаних олуја, дуготрајне суше и лоша пољопривредна пракса довеле су прашњавих олуја које захватају север Кине свако пролеће, а које су се затим прошириле на остале делове источне Азије, међу којима су иЈапан иКореју. Квалитет воде,ерозија иконтрола загађења постали су важна питања у односима Кине са другим државама. Топљењеледника на Хималајима потенцијално би могло довести донесташице воде за стотине милиона људи.[22] Према академицима, да би секлиматске промене у Кини ограничиле на 1,5 °C, производња електричне енергије из угља у Кини безгеолошког складиштења угљен-диоксида мора бити укинута до 2045.[23]
Кина има веома погодну климу за пољопривреду и највећи је произвођачпиринча,пшенице,парадајза,патлиџан,грожђа,лубенице испанаћа на свету.[24] Године 2021. око 12% глобалних трајних ливада и пашњака налазило се у Кини, као и 8% глобалних усева.[25]
Кина је једна од 17 држава са високом биолошком разноликошћу,[26] а налази се између две главне екозоне на земљи:палеарктичке ииндомалајске. Кина има преко 34.687 врста животиња и васкуларних биљака, што је чини трећом земљом са највећом биолошком разноликошћу на свету, послеБразила иКолумбије.[27] Године 1991. била је једна од потписница Конвенције о биолошкој разноликости уРио де Жанеиру.[28] Године 2010. чинила је Националну стратегију и акциони план за биолошку разноликост.[29]
Кина је дом за најмање 551 врсту сисара (трећа по бројности на свету),[30] 1.221 врсту птица (осма),[31] 424 врсте гмизаваца (седма)[32] и 333 врсте водоземаца (седма).[33] Дивље животиње у Кини деле станиште са једном од највећих светских популација људи и подносе акутни притисак. Најмање 840 животињских врста је у Кини угрожено, рањиво или у опасности од локалног истребљења, углавном због људске делатности као што су уништавања природних станишта, загађење и криволов због исхране, крзна и састојака за традиционалну кинеску медицину.[34] Угрожени дивљи свет је заштићен законом, а од 2005. године у Кини има преко 2.349 природних резервата, који покривају укупну површину од 149,95 милиона хектара, односно 15% укупне копнене површине Кине.[35] Потврђено је да јекинески речни делфин изумро 12. децембра 2006. године.[36]
Кина има преко 32.000 врста васкуларних биљака,[37] а и дом је разних типова шума. Хладнечетинарске шуме преовлађују на северу земље и оне су дом за животињске врсте попутлоса иазијског црног медведа, заједно са преко 120 врста птица. Подножје влажних четинарских шума може садржати непроходнебамбусе. У вишим планинским крајевима налазе секлека итиса, а бамбусе замењујурододендрони. Суптропске шуме, које доминирају средњом и јужном Кином, дом су за 146.000 врста биљака. Тропске и сезонскекишне шуме, нарочито уЈунану иХајнану, садрже четвртину свих животињских и биљних врста у Кини.[38] Кина има преко 10.000 забележених врстагљива,[39] а међу њима је готово 6.000 виших гљива.[40]
Последњих деценија, Кина је патила од озбиљногнарушавања животне средине и загађења.[41][42] Иако су прописи, попут Закона о заштити животне средине из 1979. године прилично строги, слабо се примењују, јер их месне заједнице и владини званичници често не поштују у корист брзог привредног развоја.[43] Загађење градског ваздуха је озбиљно здравствено питање у земљи, Светска банка је 2013. проценила да се 16 од 20 најзагађенијих градова на свету налазе у Кини.[44] Кина је земља са највећим бројем смртних случајева због загађења ваздуха, а процењује се да је загађење узрок смрти око 1,14 милиона људи.[45] Кина јенајвећи емитер угљен-диоксида на свету.[46] Земља такође има значајне проблеме сазагађењем воде: 40% река у Кини је до краја 2011. године било загађено индустријским и пољопривредним отпадом.[47] Унутрашњи ресурси слатке воде Кине по глави становника су 2014. године смањени на 2.062 m3, док је у Северној кинеској низији био испод 500 m3, док су у свету били 5.920 m3.[48][49][50]
Саобраћај у Пекингу
У Кини, тешки метали такође изазивају загађење животне средине. Загађење тешким металима је неорганска хемијска опасност, коју углавном узрокујуолово (Pb),хром (Cr),арсен (As),кадмијум (Cd),жива (Hg),цинк (Zn),бакар (Cu),кобалт (Co) иникл (Ni). Пет метала међу њима — олово, хром, арсен, кадмијум и жива — кључни су загађивачи тешким металима у Кини. Загађивачи тешким металима углавном долазе из рударства, наводњавања канализацијом, производњом производа који садрже метале и других сродних производних делатности. Висок ниво изложености тешким металима такође може изазвати трајне интелектуалне и развојне тешкоће, укључујући потешкоће у читању и учењу, проблеме у понашању, губитак слуха, поремећај пажње и поремећаје у развоју визуелних и моторичких функција. Према подацима државног пописа загађења, Кина има више од 1,5 милиона места изложених тешким металима. Укупна количина испуштених тешких метала у отпадне воде, отпадне гасове и чврсти отпад је око 900.000 тона сваке године у периоду 2005—2011.[51]
Међутим, Кина је водећи светски инвеститор у обновљиве изворе енергије и њихову комерцијализацију, а само у 2011. години уложене су 52 милијарде америчких долара;[52][53][54] главни је произвођач технологија обновљивих извора енергије и даје велика улагања у мјесне пројекте обновљивих извора енергије.[55][56][57] До 2015. године, преко 24% енергије у Кини добијено је из обновљивих извора, а највише од хидроелектрана: укупни инсталирани капацитет од 197 гигавата чини Кину највећим произвођачем хидроелектричне енергије на свету.[58][59] Кина такође има највећи енергетски капацитет инсталираног соларног и фотонапонског система и систем енергије ветра на свету.[60][61] Влада Кине је 2011. године најавила да планира улагање од 4 билиона јуана (619 милијарди америчких долара) у водоводну инфраструктуру и пројекте за десалинизацију током десет године и да доврши изградњу система за спречавање поплава и против суше до 2020. године.[49][62] Кина је 2013. године започела петогодишњи напор вредан 277 милијарди америчких долара за смањење загађења ваздуха, нарочито на северу земље.[63]
Грнчарија стара 10.000 година, култураСјенжен пећине (18.000—7.000. година прије н. е.)
Археолошки докази показују да су ранихоминиди насељавали Кину прије између 2,24 милиона и 250.000 година.[69] У пећини уЏоукоудјену у близини Пекинга, пронађени су фосилиПекиншког човјека,Хомо еректуса који јекористио ватру;[70] фосили датирају из периода између 680.000 и 780.000 година.[71] Фосилизовани зуби Хомо сапијенса (датирани прије 125.000—80.000 година) откривени су у пећини Фујен у округу Дао у покрајини Хунан.[72] Кинеско протописмо постојало је уЂахуу око 7.000 година прије н. е,[73] уДамајдију око 6.000 година прије н. е,[74] уДадивану у периоду 5.800—5.400 година прије н. е. и уБанпоу из периода од око 5. миленијума прије н. е. Неки научници су сугерисали да суЂаху симболи (7. миленијум прије н. е.) представљали најранији кинески систем писања.[73]
Јинсју, остаци престонице касне династије Шанг (14. век п. н. е)
Према кинеској традицији, прва династија је биладинастија Сја, која је настала око 2100. године прије н. е.[75] Династија Сја означила је почетак кинеског политичког система заснованог на насљедним монархијама, или династијама, које су трајале хиљадама година.[76] Историчари су сматрали династију митском све док научним ископавањима нису открили налазишта из раног бронзаног доба 1959. године у Ерлитоуу у Хенану.[77] Остаје нејасно јесу ли та налазишта остаци династије Сја или неке друге културе из истог периода.[78] Сљедећадинастија Шанг је најранија династија потврђена савременима записима.[79] Династија Шанг је владала долином Жуте ријеке у источној Кини од 17. до 11. вијека прије н. е.[80]Записи на оклопима корњача (од око 1500. године прије н. е.) представљају најстарији облик кинеског писма до сада[81] и непосредни је претходник данашњегкинеског писма.[82]
Династију Шанг је покорила династија Џоу, која је владала између 11. и 5. вијека прије н. е,[83] иако су феудални господари полако поткопавали централизовану власт. Много независних држава је на крају настало од ослабљене државе Џоу и стално су међусобно ратовале у 300-годишњемПериоду Прољећа и Јесени, тек повремено се супротстављајући цару из династије Џоу. ДоПериода зараћених држава од 5. до 3. вијека прије н. е. у данашњој Кини је је постојало седам моћних држава.
Први кинески цар, Ћин Ши Хуанг, познат је по томе што је објединио зидинеЗараћених држава и формираоВелики кинески зид. Међутим, већина садашње структура датира из времена династије Минг
Период зараћених држава је завршен 221. године прије н. е. након што је држава Ћин освојила осталих шест краљевстава, уједињујући Кину и успостављајући доминантни поредакаутократије.Ћин Ши Хуанг прогласио се Првим царем из династије Ћин. Усвојио јелегалистичке реформе у цијелој Кини, посебно принудну стандардизацију кинеских карактера,мјерења, ширине пута (тј. дужина осовина колица) ивалуте. Његова династија јепокорила Јуе племена у данашњемГуангсију,Гуангдунгу и сјеверномВијетнаму.[84] Династија Ћин је владала само петнаест година, недуго након смрти Првог цара, јер су његове опште ауторитативне политике довеле до опште побуне.[85][86]
Наконопштег грађанског рата током којег је царска библиотека уСјенјангу запаљена, појавила сединастија Хан која је владала Кином у периоду 206—220. године прије н. е, стварајући културни идентитет међу становницима који се још увијек налази у етнонимуХан Кинеза.[85][86] Династија Хан је знатно проширила територију царства, војним походима које су достиглесредњу Азију, Монголију,Јужну Кореју иЈунан, као и поновно заузимањеГуангдонга и сјеверног Вијетнама одНанјуеа. Појавном Хан Кине у средњој Азији иСогдијани помогло је успостављању копнене руте Пута свиле, који је замијенио ранију руту преко Хималаја до Индије. Хан Кина је постепено постала највећа привреда древног свијета.[87] Упркос почетној децентрализацији и службеном напуштању Ћинове филозофије легализма у користи конфуцијанизма, Ћинове легалистичке институције и политике су и даље користиле династији Хан и њеним сљедбеницима.[88]
Ратници од теракоте (око 210. године п. н. е.), откривени су испред маузолеје Првог Ћин цара, садаСи’ан
Под наредним династијамаТанг иСунг, кинеска економија, технологија и култура ушле су у златно доба.[92] Танг Кина је повратила контролу надЗападним регијама и Путем свиле,[93] довела трговце до Месопотамије и Рога Африке,[94] а од пријестоницеЧанг’ан направила космополитску урбану област. Међутим, уништена је и ослабљена токомпобуне Ана Лушана у 8. вијеку.[95] Танг Кина се потпуно распала 907. године када су мјесни војни гувернери постали необуздани. Династија Сунг је окончала сепаратистичку ситуацију 960. године, што доводи до равнотеже снага између Сунга и Љаоа. Сунг је била прва влада у свјетској историји која је издавала папирни новац и први кинески субјекат који је основао сталну морнарицу, а коју је подржавала развијена индустрија бродоградње заједно са поморском трговином.[96]
Детаљ са сликеДуж реке током светковине Ћингминг из 12. века, а на којој је приказан детаљ из свакодневног живота у пријестоници династије Сунг, Бјенђингу
Између 10. и 11. вијека, број становника Кине се удвостручио на 100 милиона људи, углавном због ширења узгоја пиринча у средњој и јужној Кини и производње обилних вишкова хране. Династија Сунг је свједочила препороду конфуцијанизма, као одговор на раст будизма током династије Танг[97] и процвату филозофије и умјетности, када су пејзажна умјетност и порцулан доведени на нове нивое зрелост и сложености.[98][99] Међутим, слабост војске Сунга уочили суџурченскадинастија Ђин. Токомсунгско-ђинског рата 1127. године заробљен је царХуејцунг Сунг и пријестоницаБјенђинг је заузета. Остаци династије Сунг су се повукли ујужну Кину.[100]
У 13. вијеку дошло је домонголског освајања Кине. Монголски Велики кан Кублај је 1271. године успоставиодинастију Јуан; за вријеме његове владавине Јуан је освојила остатке Сунг династије 1279. године. Прије монголске инвазије, Сунг Кина је имала 120 милиона становника; овај број је смањен на 60 милиона до пописа становништва 1300. године.[101] Сељак Џу Јуенџанг је свргнуо династију Јуан 1368. и основаодинастију Минг као царХунгву. Под династијом Минг, Кина је достигла још једно златно доба, развијајући једну од најјачих морнарица на свијету и богати и просперитетну привреду усљед процвата умјетности и културе. У том периоду је адмиралЏенг Хе предводиопоморске експедиције преко Индијског океана, пловећи до обала источне Африке.[102]
Пекинг је 1644. године заузела коалиција сељачких побуњеничких снага коју је предводиоЛи Циченг. Цар Чунгџенг је починио самоубиство када је град пао. Манџурскадинастија Ћинг, у савезу са генераломВуом Сангуејом, збацила је Лијеву краткотрајнудинастију Шуен и преузела контролу над Пекингом, који је постао нова пријестоница династије Ћинг.
Династија Ћинг, која је трајала од 1644. до 1912. године је била посљедња кинеска царска династија. Њено освајање Минга (1618—1683) коштало је 25 милиона живота, а економија Кине се драстично смањила.[105] Послије краја Јужног Минга, даљим освајањем Џунгарског каганата у састав Кине додате су Монголија, Тибет и Синђанг.[106] Централизована аутократија је ојачана како би разбила антићинска осјећања политиком врједновања пољопривреде и обуздавања трговине,хајђин (’поморска забрана’), као и идеолошком контролом представљену крозкњижевну инквизицију, узрокујући друштвену и технолошку стагнацију.[107][108] Средином 19. вијека династија се суочила са западњачким империјализмом уОпијумским ратовима саБританијом иФранцуском. Кина је била приморана да плати компензацију, отвори луке из уговора, дозволи екстериторијалност за стране држављане и уступи Хонгконг Британцима[109] поспоразуму из Нанкинга из 1842, првом одНеправедних споразума.Први кинеско-јапански рат (1894—1895) за посљедицу је имао губитак утицаја Кине наКорејском полуострву, као и уступањеТајванаЈапану.[110]
Династија Ћинг се такође суочавала са унутрашњим немирима у којима је живот изгубило на десетине милионе људи, посебно упобуни Бијелог лотоса, неуспјеломТајпиншком устанку који је опустошио јужну Кину 1850-их и 1860-их иДунганшки устанак (1862—1877) на сјеверозападу. Почетни успјехПокрета самоојачања из 1860-их је уназађен низом војних пораза током 1880-их и 1890-их.
У 19. вијеку почело је велико исељавање Кинеза. Губитке због емиграције појачали су губици у сукобима и катастрофама као што суСјевернокинеска глад (1876—1879), у којој је умрло између 9 и 13 милиона људи.[111] ЦарГуанг-сју је 1898. предложиоплан реформи да се успостави модернауставна монархија, али је његове планове спријечила царицаЦиси. Неуспјешни антизападњачкиБоксерски устанак (1899—1901) је додатно ослабио династију. Иако је Циси подржавала амбициозни програм реформи,Синхајска револуција (1911–1912) довела је до краја династије Ћинг и успостављањаРепублике Кине.
Сун Јат-сен проглашава успостављање Републике Кине 1912. године
Република Кина је успостављена1. јануара1912. године, аСуен Јатсен, вођа странкеКуоминтанг, проглашен је за привременог предсједника.[112] Међутим, дужност предсједника је касније додјељенаЈуану Шикају, бившем генералу династије Ћинг, који се 1915. прогласиоцарем Кине. Суочен са осудама народа и противљењем у редовима сопственеБејаншке војске, био је приморан да абдицира и поновно успостави републику.[113]
Послије смрти Јуана Шикаја 1916. године, Кина је политички издијељена. Влада са сједиштем у Пекингу међународно је призната, али готово немоћна;феудални милитанти су контролисали већи дио њене територије.[114][115] Крајем двадесетих година, Куоминтанг, предвођенЧанг Кај Шеком, тадашњим директором Војне академије Републике Кине, успио је да уједини земљу под својом контролом низом спретних војних и политичких маневара, познатих каоСјеверни поход.[116][117] Куоминтанг је премјестио главни град земље у Нанђинг и спроводио „политичко старатељство”, које је било прелазна фаза политичког развоја зацртаног у програму „Три народна начела” Сан Јат-сена за преображај Кине у модерну демократску државу.[118][119] Политичка подјела Кине отежавала је Чангу борбу против комунистичке Народноослободилачке армије, против које је Куоминтанг водиорат од 1927. године. Куоминтанг је у почетку успјешно водио рат, нарочито након што се НОА повукла уДугом маршу, све докјапанска агресија иСијански инцидент 1936. године нису приморали Чанга да се супротстави Јапану.[120]
Чанг Кај-шек и Мао Цедунг заједно наздрављају 1946. године, после завршетка Другог светског рата
Други кинеско-јапански рат (1937—1945), ратиштеДругог свјетског рата, изњедрио је нелагодан савез Куоминтанга и НОА. Јапанска окупационе снаге починиле субројне ратне злочине над цивилним становништвом; укупно је погинуло чак 20 милиона кинеских цивила.[121] Процјењује се да је само у Нанђингу током јапанске окупацијемасакрирано од 40.000 до 300.000 Кинеза.[122] Током рата, Кина је, заједно са УК, САД и СССР, означена као „старатељство моћних”,[123] а уДекларацији ОУН-а препознати су као савезничка „Велика четворка”.[124][125] Упоредо са три остале велике силе, Кина је била једна од четири главнасавезника Другог свјетског рата, а касније је сматрана једном од главних побједника у рату.[126][127] Након предаје Јапана 1945. године, Тајван, укључујућиПенху, враћени су под кинеску контролу. Кина је из рата изашла као побједник, али ратом опустошена и финансијски исцрпљена. Стално неповјерење између Куоминтанга и комуниста довело је до наставка грађанског рата. Уставна власт успостављена је 1947. године, али због непрестаних немира, многе одредбеустава Републике Кине никада нису примјењиване у копненој Кини.[128]
Главна борба у грађанском рату окончана је 1949. године у тренутку када је Комунистичка партија Кине имала контролу над већим дијелом копнене Кине, а Куоминтанг сеповлачио, сводећи своју територију само наТајван,Хајнан и њима оближња острва. Предсједавајући Комунистичке партије Мао Цедунг је 21. септембра 1949. године прогласио Народну Републику Кину говором на Првом пленарном засједању Кинеске народне политички консултативне конференције.[129][130][131] Након тога је услиједило масовно славље наТргу Тјенанмен 1. октобра, на којем је Мао Цедунг издао јавно проглашење испред Тјенанменске капије, а дан је постаоНационални дан новопроглашене земље.[132] Створена је и прва влада Народне Републике Кине а њен председник од 1949. до 1976. био јеЏоу Енлај.[133] Народноослободилачка армија је 1950. годинезаузела Хајнан од Републике Кине[134] иприпојила Тибет.[135] Међутим, преостале снаге Куоминтанга наставила су да праве побуне у западној Кини током педесетих година,[136] aСједињене Америчке Државе су спречавале до 1971. године да Народна Република Кина заузме место које јој припада уУН.[137]
Комунистичке власти су учврстиле популарност међу сељацимаземљишном реформом, која је укључивала погубљење између 1 и 2 милиона земљопосједника.[138] Кина је развила независни индустријски систем исопствено нуклеарно оружје.[139] Кинеско становништво се повећало са 550 милиона 1950. на 900 милиона 1974. године.[140] Међутим,Велики скок напред, идеалистички масовни реформски пројекат, резултовао је смртним исходом за 15—35 милиона људи у периоду од 1958. до 1961, углавном од глади.[141][142][143] Мао и његови савезници су 1966. године покренулиКултурну револуцију, која је изазвала десетљеће политичких оптужби и социјалних преокрета,који су трајали све до Маове смрти 1976. године. После поправљања односа са САД,[144]Резолуцијом 2758Генералне скупштине УН из октобра 1971. године, Народна Република Кина замијенила је Републику Кину у Организацији уједињених нација и заузела мјесто као стална чланицаСавјета безбједности ОУН-а.[145][146]
Пред смрт у јануару 1976. године Џоу Енлај уверио је војне команданте да помогну Денг Сјаопингу да остане у владу Народне Републике Кине.[147] Након Маове смрти, тзв.Четворочлана банда је брзо ухапшена крајем 1976. године и позвана на одговорност за неуспјех Културне револуције. Пошто су његови главни противници уклоњени,Денг Сјаопинг је преузео власт 1978. године и покренуо значајнеекономске реформе. Партија је смањила своју свеобухватну контролу, акомуне су постепено распуштене у корист радног уговора са домаћинством. Ово је означило прелазак Кине изпланске привреде у мјешовиту привреду сасве већим окружењем отвореног тржишта.[148] Кина је усвојила садашњиустав 4. децембра 1982. године.Насилно сузбијањестудентских протеста на Тргу Тјенанмен 1989. донијело санкције кинеској власти од разних земаља.[149] Политички и економски притисци нису зауставили раст значаја Народне Републике Кине, а то је јасно показало свечано мирно припајањеХонгконга1. јула1997. године коме је присуствовао Председник Кине и њене комунистичке партијеЂијанг Цемин.[150]
Ђанг Цемин,Ли Пенг иЏу Жунгђи су предводили земљу деведесетих година 20. вијека. Под њиховом управом, кинески економски резултати извукли су из сиромаштва око 150 милиона сељака и одржали просјечну годишњу стопу раста бруто домаћег производа од 11,2%.[151][152] Земља се придружилаСвјетској трговинској организацији 2001. године и задржала високу стопу економског раста за вријеме руководстваХу Ђинтаоа иВена Ђабаоа у првом десетљећу 21. вијека. Међутим, раст је озбиљно утицао на ресурсе и животну средину,[153][154] а проузроковао је велика социјална расељавања.[155][156] Животни стандард се наставио брзо побољшавати упркосСвјетској економској кризи, али политичка контрола је остала чврста.[157]
Припреме за декадну промјену руководства 2012. године обиљежили суфракцијски спорови и политички скандали.[158] Током 18. националног конгреса Комунистичке партије у новембру 2012, Ху Ђинтао је замијенио Генерални секретар Комунистичке партијеСи Ђинпинг.[159][160] Под Сијем, кинеска влада је започела велике напоре на реформи своје економије,[161][162] која је претрпјела структурне нестабилности и успоравање раста.[163][164]
Према уставу Народна Република Кина је „социјалистичка држава под народном демократском диктатуром коју води радничка класа и заснована је на савезу радника и сељака” и да државни органи „примјењују принцип демократског централизма”. Кина је јединасоцијалистичка држава на свијету којаизричито има за циљ изградњу комунизма. Кинеску владу различито описују као комунистичку и социјалистичку, али и као ауторитарну икорпоративистичку,[165] са великим ограничењима у многим областима, посебно против слободног приступа интернету, слободе штампе, слободе окупљања, права на породицу, слободног формирања друштвених организација и слободе вјероисповијести.[166] Тренутни политички, идеолошки и економски систем Кине представници власти су именовали као „консултативна демократија”, „народна демократска диктатура”, „социјализам са кинеским особинама” (што је марксизам прилагођен кинеским околностима) и „социјалистичка тржишна привреда”.[167][168] Према Лутгард Ламс, „предсједник Си чини велике покушаје да ’синизује’ марксистичко-лењинистичку мисао ’са кинеским особинама’ у политичкој сфери”.[169]
Комунистичка партија Кине је оснивачка и владајућа политичка странка Кине
Од 2018. године, главни дио устава Кине гласи „кључно својство социјализма са кинеским особинама јесте руководство Комунистичка партија Кине (КПК)”.[170] Амандмани усвојени 2018. конституисали су дефакто једностраначки систем Кине,[170] гдје јеГенерални секретар (лидер странке) има крајњу моћ и ауторитет над државом и владом и служи каоврховни вођа Кине.[171]Изборни систем је пирамидални. Мјесни Народни конгреси се бирају непосредно, а више нивое Народних конгреса доНационалног народног конгреса посредно бира Народни конгрес један степен ниже. Политички систем је децентрализован, а покрајински и подпокрајински челници имају значајну аутономију.[172]Још осам политичких странака има своје представнике у Националном народном конгресу иНародној политичкој консултативној конференцији.[173] Кина заступа лењинистички принцип „демократског централизма”, али критичари описују Национални народни конгрес као „гумени печат”, тијело које има значајну дејуре моћ, али дефакто та моћ је мала.[174]
Било је неколико потеза ка политичкојлиберализацији, јер се сада спроводе избори на сеоском и градском нивоу.[176][177] Међутим, Партија задржава ефективну контролу над именовањима владиних званичника: у недостатку смислене опозиције, КПК уобичајено односи побједу. Си је 2017. године позвао Комунистичку партију да додатно појача стисак у земљи, подржи јединство партијског руководства и оствари „кинески сан о националном подмлађивању”.[178][179] Политичке забринутости у Кини укључују растући јаз између богатих и сиромашних и корупцију у влади.[180] Ипак, ниво подршке јавности влади и њеном управљању државом је висок, а 76% кинеских грађана изразило је задовољство централном владом, према истраживању из 2017. године.[181]
Кина сматра Тајван својом 23. покрајином, иако Тајваном управља Република Кина, међународном непризната држава.[182] Супротно томе, Република Кина претендује на територију коју контролише Народна Република Кина.
За више информација кликните на жељени регион. За опис слике, посетитеову страну.
Си Ђинпинг на самиту лидера Г20 у Осаки у Јапану 2019. године
Кина има дипломатске односе са 175 земаља и одржаваамбасаде у 162 земље. Република Кина и неколико земаља оспоравају њен легитимитет; то је највећа и најнасељенијадјелимично међународно непризната држава. Народна Република Кина је 1971. замијенила Републику Кину као једини представник Кине у Организацији уједињених нација и као једна од пет сталних чланица Савјета безбједности ОУН-а.[183] Кина је бивша чланица и лидерПокрета несврстаних, а себе и даље сматра заступникземаља у развоју.[184] Заједно саБразилом,Индијом,Јужном Африком иРусијом, Кина је чланицаБРИКС-а, скупине великих привреда у настајању и била је домаћин трећег званичног самита скупине уСанји уХанану 2011. године.[185]
У складу са својим тумачењем политикеЈедна Кина, Пекинг је учинио предуслов за успостављање дипломатских веза при којим су друге земље признале претендовање НРК на Тајван и раскинуле службене односе са Владом Републике Кине. Кинески званичници су протестовали у више наврата када су стране земље вршиле дипломатско отварање ка Тајвану,[186] посебно по питању продаје наоружања.[187]
Мапа дипломатских односа Кине
Велики дио тренутне кинеске спољне политике заснива се наПет принципа мирног суживота премијераЏоуа Енлаја, а спољна политика се такође води и концептом „хармоније без униформности”, која подстиче дипломатске односе између држава упркос идеолошким разликама.[188] Ова политика је можда навела Кину да подржи државе које западне државе, као што суЗимбабве,Сјеверна Кореја иИран, сматрају опасним или репресивним.[189] Кина имаблиске привредне и војне односе са Русијом,[190] а двије државе често у сагласности гласају у Савјету безбједности ОУН-а.[191][192][193]
Кина и Русија су 21. маја 2014. потписали гасни споразум у вриједности од 400 милијарди америчких долара. Тренутно Русија снабдијева Кину природним гасом.
Кина је постала највећа трговинска држава на свијету 2013. године, мјерено збиром увоза и извоза.[194] До 2016. Кина је била највећи трговински партнер за 124 земље. Кина је постала чланица Свјетске трговинске организације 11. децембра 2001. Предложила је 2014. потпуно нови форматИсточноазијског самита, као форум за питања регионалне безбједности.
Кина има дуготрајне и сложене трговинске односе са Сједињеним Америчким Државама.[195] Конгрес САД је 2000. одобрио „сталне нормалне трговинске односе” са Кином, омогућавајући кинески извоз по истим ниским царинама на робу као за робу из већине других земаља. Кина има значајан суфицит у трговини са САД, што САД чини најважнијим извозним тржиштем за Кину. Почетком другог десетљећа 20. вијека амерички политичару су тврдили да је кинески јуан био значајно потцијењен, чиме је Кини дата неправедна трговинска предност.
Од почетка вијека, Кине слиједи политику повезивања са афричким земљама у трговинским и билатералним односима; кинеско-афричка трговина 2012. године износила је преко 160 милијарди америчких долара. Према Мадисон Кондон, Кина финансира више инфраструктурних пројеката у Африци него Свјетска банка и даје милијарде долара зајмова са малим каматама привредама у развоју на афричком континенту.
Кинеска иницијатива Појас и пут значајно се проширила посљедњих шест година и од априла 2020. укључује 138 земаља и 30 међународних организација. Међутим, многи од зајмова датих у оквиру иницијативе Појас и пут су неодрживи и Кина се суочила са низом захтјева држава дужница за ослобађањем од дуга.
БДП мерен паритетом куповне моћи Кине највећих земаља у развоју од 1990. до 2013. године. Уочљив је брз привредни раст Кине.[196]ЗградаШангајске берзе у Луђацуеју, пословном делуШангаја. БДП Шангаја је 2011. износио 304 милијарде долара, по чему је сврстан на 25. место међу градовима у свету.[197]
Према подацимаМеђународног монетарног фонда номиналниБДП Кине је 2014. износио 10.355.350.000.000 америчких долара.[198] Бруто друштвени производ меренпаритетом куповне моћи исте године је износио 17.632.014.000.000 америчких долара.[198] По једном од два критеријума Кина је на првом месту у свету испред Сједињених Америчких Држава. Номинални БДП по становнику 2014. године је износио 7.572 US$, док је БДП мерен паритетом куповне моћи по становнику износио 12,893 US$.[198]
Од оснивања 1949. до краја 1978. године, Народна Република Кина је ималапланску привреду совјетског типа. Након смртиМао Цедунга 1976. године и крајаКултурне револуције,Денг Сјаопинг и ново кинеско руководство почиње са реформама ка стварањутржишне привреде уз одређену улогу државе. Колективизација пољопривреде је напуштена, земљишни поседи су приватизовани а трговина са иностранством је постала главна оријентација државе, због чега су створенеПосебне привредне зоне. Неефикасна државна предузећа су реструктурисана а непрофитабилна су одмах затворена што је довело до великих отпуштања радника. За данашњу Кину је карактеристично постојање тржишне привреде засноване на приватном власништву,[199] и она је један од најбољих примера државног капитализма.[200][201] Држава и даље има главну улогу у стратешким привредним гранама као што су енергетика и тешка индустрија али се број приватних предузећа повећава огромном брзином па је 2008. регистровано тридесет милиона приватних фирми у Кини.[202][203]
Нанкиншки пут, једна од главних трговинских улица у Шангају
Од почетка економске либерализације 1978. године, Кина има једну од најбрже растућих привреда света.[204] Раст њене привреде углавном се заснива на инвестицијама и извозу.[205] Према подацима ММФ-а, просечан годишњи раст БДП-а Кине између 2001. и 2010. износио је 10,5%, док је између 2007. и 2011. био једнак укупном расту свих земаља чланица групеГ7.[206] Висока продуктивност, ниски трошкови рада и релативно добра инфраструктура омогућили су јој да постане светски лидер у производњи. Међутим, проблем кинеске привреде је неефикасно коришћење велике количине енергије; што је допринело да 2010. године Кина постане највећи потрошач енергената на свету.[207] Септембра 2013. Кина је постала највећи увозник нафте на свету, док за подмирење више од 70% потреба за енергијом и даље користи угаљ.[208][209] Почетком друге деценије 21. века, стопа раста кинеске привреде почела је да се смањује, чему су допринели проблеми на домаћем тржишту кредита, смањена тражња за кинеском робом у свету и светска економска криза.[210]
Кина је чланицаСветске трговинске организације и земља је са највећим обимом спољне трговине, која је 2012. године износила 3,87 билиона долара.[211] Крајем 2010. Кина је располагала далеко највећим девизним резервама на свету у вредности од 2,85 билиона долара, што је представљало повећање од 18,7% у односу на претходну годину.[212] Током 2012, Кина је привукла највише страних директних инвестиција у износу од 253 милијарде долара,[213] док су кинеске инвестиције у иностранству исте године износиле 62,4 милијарде долара.[213] Процењује се да је 2009. Кина имала 1,6 билиона долара у хартијама од вредности америчке владе,[214] и да је међу страним државама била највећи власник јавног дуга САД са 1,16 билиона долара обвезница министарства финансија САД.[215] Због потцењеног курса своје валуте Кина је изложена критикама представника водећих светских привреда,[216][217] као и због производње великих количина кривотворене робе.[218] Консултантска фирмаМакинси процењује да су укупна ненаплатива потраживања нарасла са 7,4 билиона долара у 2007. на 28,2 билиона долара у 2014. години, што представља 228% БДП-а Кине.[219]
Поређење номиналних БДП-а највећих светских привреда у милијардама америчких долара, према подацима ММФ-а.[220]
По конкурентности привреде Кина је 2019. године била на 28. месту у свету.[221]
Вредност у доларима извоза роба високе технологије 2009.
Кина је била светски лидер у науци и технологији до Минг династије.Четири велика открића древне Кине: прављења папира, компаса, барута и штампарство су се прошириле широм Азије и Европе. Међутим, кинеске научне активности су се смањиле у 14. веку. За разлику од научника у Европи који су прошли кроз научну револуцију, средњовековни кинески мислиоци нису покушали да редукују опсервације природе на математичке законе, и нису формирали школовану заједницу која би могла да има критичко мишљење и могла да преиспитује научни допринос других. Кинеско друштво се концентрисало на литературу, уметност, јавну администрацију, док се наука и технологија сматрала тривијалним и мање битним.[222]
Након више војних пораза у сукобима са западним нацијама у 19. веку, кинески реформисти су почели да промовишу модерну науку и технологију као део политике јачања државе. Грађански рат у Кини се завршио 1949. победом Комунистичке партије, а напори да се организује наука у технологија били су засновани на моделуСовјетског Савеза. Културна револуција (1966—76) имала је катастрофалан утицај на кинеску науку истраживања, јер су научници били прогањани а улагање у истраживања и образовање је било редуковано. Након смрти Мао Цедунга 1976, улагање у науку и технологију је драстично повећано јер је преовладало мишљење да је то стуб модернизације, а започела је и реформа образовног система.[222]
После културне револуције, Кина је брзо постала једна од светских водећих технолошких сила,[223] улажући преко 100 милијарде долара у научна истраживања и развој у 2011.[224] На науку и технологију се гледа као битну ствар за постизање економских и политичких циљева, а сматра се да је то и извор националног поноса до нивоа да се то описује као „техно-национализам“.
Кина је брзо развила образовани систем у коме је наглашен значај науке, математике и инжењеринга; само у 2009. преко 10.000 инжењера је докторирали, а 500.000 дипломирало, што је више од било које друге државе.[225] Кина је такође друга у свету по броју објављених научних радова, само у 2010. објављено је 121.500, укључујући 5.200 у водећим међународним часописима.[226] Кинеске компаније попутHuawei иLenovo су светски лидери у телекомуникацијама и рачунарству,[227][228] а кинески суперрачунари се редовно рангирају међу најјачима.[229] Кина је такође и највећи инвеститор у технологије обновљиве енергије.[230]
Кинески космички програм је један од најактивнијих у свету и важан извор националног поноса.[231][232] Први сателит из Кине је лансиран 1970, а 2003. Кина је постала трећа држава која је самостално послала људску посаду у свемир. 2008. године Кина је извела прву мисију у којој је изведена прва активност ван ракете у Шенгџоу 7 мисији. 2011. је лансирана прва кинеска свемирска станица Тиангонг-1, као први део изградње велике свемирске станице са људском посадом до 2020.[233] Кинески лунарни програм има за план да се 2013. лансира и на месец слети беспилотна летелица, а мисија са лунарним слетањем се планира за 2025.[234][235]
Број корисника мобилне телефоније у Кини већи је од једне милијарде по чему је прва на свету.[236] Такође је и земља са највише корисника интернета,[237] којих је 2013 било више од 591 милиона, или 44% становништва.[238] Просечна брзинаинтернета је 2013. износила 3,14мегабита у секунди.[тражи се извор]
Чајна телеком иЧајна јуником са 20% светског тржишта широкопојасног интернета заузимају прве две позиције у глобалним оквирима.Чајна телеком има 50 милиона претплатника, докЧајна јуником има више од 40 милиона корисника.[239]
Кина тренутно развија сопствени систем сателитске навигације под именомCOMPASS, који је 2012. почео са радом у Азији,[240] а остатак света би требало да покрије до 2020. године.[241]
Од краја деведесетих година 20. века, мрежа путева Кине је значајно увећана путем креирања мреже ауто-путева. Крајем 2012. дужина ауто-путева у Кини је досегла 96.000 km, при чему је само у 2012. направљено 11.000 km. Број власника приватних аутомобила је значајно расте, тако да су 2009. године претекли број продатих возила у САД, са укупним бројем продатих возила од преко 13,6 милиона.[242] Аналитичари су предвидели да се годишња продаја возила у Кини може да порасте на чак 40 милиона годишње до 2020.[243] Споредни ефекат рапидног раста мреже путева и возила је значајан раст саобраћајних несрећа, углавном због лоше спроведених саобраћајних закона, тако да је само у 2011. страдало 62.000 људи у саобраћајним несрећама.[244][245]
Кина поседује најдужу мрежу пруга високих брзина са преко 9.767 km.[246] Од тога 3.515 km су пруге са брзинама од преко 300 km.[247] У 2011. је у Кини направљен први воз за високе брзине без стране помоћи.[248] Кина намерава да изгради до 2020. мрежу од 16.000 km пруга високих брзина.[249] Системи брзог транспорта људи се нашироко граде у кинеским градовима у форми мрежа подземних система. Кина такође развија сателитски навигациони систем, који је започео са пружањем комерцијалних навигационих услуга широм Азије 2012. године,[250] а у плану је да се до 2020. постигне покривање целе планете.[251]
Кина је тренутно (2013) највећи градитељ нових аеродрома, а кинеска влада спроводи петогодишњи план улагања од 250 милијарди долара да развије и модернизује домаћи путнички транспорт.[252] У урбаним срединама, и поред раста броја аутомобила, бицикле остају веома значајан вид транспорта, тако да је 2012. године у Кини постоји око 470 милиона бицикла.[253]
Мапа из 2009. која приказује густину насељености по провинцијама. Провинције на источној обали имају знатно већу густину насељености од оних на западу и у унутрашњости земље.
У Кини је 2013. живело 1.360.720.000 људи,[254] док тренутно живи 1.436.157.181 људи. Мушкарци чине 51,24%, а жене 48,76% становништва.[254] У градовима живи 53,73 а у селима 46,27% становника Кине.[254] Особе млађе од 15 година чине 16,4%, особе између 15 и 65 година чине 73,9% а особе старије од 65 година чине 9,7% становништва.[255] Природни прираштај 2013. године је износио 4,92‰, стопа фертилитета је 12,08‰ док је стопа морталитета 7,16‰.[256]
Од почетка економских реформи 1978. године у Кини је знатно смањено сиромаштво па је број људи који живе са мање од једног долара дневно пао са 64% на данашњих 10%. Незапосленост у градским срединама 2007. године је износила 4%[257] а данас се креће око 4,1%.[258][259]
Услед изузетно великог броја становника и смањења природних ресурса кинеска влада је од 1979. до 2015. спроводила политику којом је желела да ограничи раст популације познате каополитика једног детета.[260] Пре 2013. године, овом политиком су породице биле ограничене на једно дете, уз изузетке за националне мањине и породице у сеоским срединама. Децембра 2013. ублажена јеполитика једног детета тиме што је породицама дозвољено да имају двоје деце уколико је један од родитеља јединац.[261] Кинески министар за планирање породице 2008. године је обзнанио да ће се политика једног детета спроводити барем до 2020. године.[262] Отпор политици једног детета нарочито је изражен у сеоским срединама, првенствено због потребе радном снагом и традиционалним преферирањем дечака. Породице које прекрше ову политику често се лажно изјашњавају приликом пописа становништва.[263] Крајем октобра 2015. године кинеске власти најавиле су укидање политике једног детета, и најавиле да ће парови убудуће моћи да имају двоје деце.[264]
Промена броја становника Кине од 1949. до 2008.
Политика рађања, уз традиционално преферирање дечака, допринела је несразмери полова код новорођенчади.[265][266] На основу резултата пописа из 2010. године, на сваких 100 девојчица рођено је 118,06 дечака,[267] што је далеко више него у остатку света где се на 100 девојчица рађа 105 дечака.[268] Међутим, однос полова данас је уравнотеженији него почетком педесетих година 20. века када су мушкарци чинили 51,82% становништва.
У Кини је званично признато 56 етничких група, од којих су највећаХан Кинези, који чине 91,51% становништва.[269] Хан Кинези – највећа етничка група на свету[270] – чине већину у свим провинцијама и аутономним покрајинама изузевТибета иСинкјанга.[271] Према резултатима пописа из 2010. националне мањине чине 8,49% становника Кине.[269] У поређењу са пописом из 2000. број припадника народа Хан је повећан за 66.537.177 људи, или 5,74%, док је укупно број припадника 55 националних мањина повећан за 7.362.627 особа, или 6,92%.[269] Пописом из 2010. евидентирана су и 593.832 страна држављана која живе у Кини. Највише странаца је изЈужне Кореје (120.750),САД (71.493) иЈапана (66.159).[272]
У Кини је у употреби 297 живих језика.[273] Преовлађују језицисинтичке гранесино-тибетских језика, међу којима сумандарински (матерњи језик 70% становника Кине),[274] и други кинески језици: ву (укључујући шангајски), јуе (укључујући кантонски и тајшански), мин (укључујући хокијен и чаошан), сјанг, ган, хака.Тибетско-бурмански језици који се говоре у Кини су: тибетски, ћанг, насји, ји. Говорници ових језика живе углавном на тибетској и на висоравни Јунан-Гуејџоу. Међу мањинске језике у југозападној Кини спадајутај-кадајски језици џуанг, тај, дунг и суеј, затим хмног-мјен језици мјао и јао, иаустроазијски језик ва. У североисточној и северозападној Кини мањински народи говореалтајским језицима укључујућиманџу,монголски и неколикотуркијских језика:ујгурски,казашки,киргиски,саларски и западноујгурски.Корејски се говори углавном дуж границе саСеверном Корејом. Јединииндо-европски језик у Кини јесариколи, којим говореТаџици у западномСинкјангу.
Стандардни мандарински, варијанта мандаринског заснована напекиншком дијалекту, службени је језик државе. Такође, њега за споразумевање користе особе којима је матерњи неки од мањинских језика.[275]
Хиљадама година за писање синтичких језика користе се кинески карактери. Помоћу њих могућа је писана комуникација међу говорницима узајамно неразумљивих кинеских језика и дијалеката. Кинеска влада је 1956. увела у употребупоједностављено кинеско писмо које је временом потиснуло старијетрадиционално писмо на простору НР Кине. Латиничко писмо намењено транскрипцији кинеских карактера јепинјин. Тибетанци користеалфабет заснован наиндијском писму. Ујгурски се углавном пише персијско-арапским писмом. Манџу и монголско писмо у Кини је настало из староујгурског алфабета. Модерни џуанг користилатиничко писмо.
Током последњих деценија кинески градови су се веома развили. Проценат становништва које живи у градским срединама порастао је са 20% 1990. на више од 50% у 2014. години.[276][277] Процењује се да ће до 2030. у кинеским градовима живети милијарду људи, што ће представљати једну осмину човечанства.[276][277] Године 2012. било је више од 262 милиона миграната у Кини, углавном људи са села који су у градове дошли у потрази за послом.[278]
У Кини постоји више од 160 градова са преко милион становника,[279] међу којима је и седам мегалополиса (градова са више од десет милиона становника)Чунгкинг,Шангај,Пекинг,Гуангџоу,Тјенцин,Шенџен, иВухан.[280][281] Процењује се да ће до 2025. у Кини постојати више од 221 града са преко милион становника.[276] Услед великог броја људи којифлуктуирају тј. миграната тешко је прецизно спровести попис становништва у градовима;[282] подаци испод обухватају само сталне становнике.
^Иако је ово садашње значење речиguó, настарокинеском (када је изговор био сличан/*qʷˤək/)[15] означавао је кинески град са зидинама и подручје које се могло контролисати из њега.[16]
^Термин се налази у Књизи историје из 6. века „Хуангтијан је предао земљу и народе средишње државе прецима” (皇天既付中國民越厥疆土于先王;《尚書》,梓材.)
^„Lowest Places on Earth”. National Park Service. 28. 2. 2015.Архивирано из оригинала 7. 2. 2015. г. Приступљено2. 12. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„2015 Key World Energy Statistics”(PDF).www.iea.org (на језику: енглески). International Energy Agency (IEA). Архивирано изоригинала(PDF) 17. 11. 2015. г. Приступљено20. 3. 2020.
^„Geography”.www.china.org.cn (на језику: енглески). China Internet Information Center.Архивирано из оригинала 13. 09. 2015. г. Приступљено20. 3. 2020.
^Qiu, Xigui; Mattos, Gilbert Louis; Norman, Jerry (2000).Chinese writing (на језику: енглески). Society for the Study of Early China and the Institute of East Asian Studies, University of California.ISBN978-1-55729-071-7. Приступљено21. 3. 2020.
^The History of China (на језику: енглески) (Britannica Educational Publishing изд.). Britannica Educational Publishing. 2010. стр. 35.ISBN978-1-61530-181-2. Приступљено23. 3. 2020.
^„Red Capture of Hainan Island”.news.google.com (на језику: енглески). The Tuscaloosa News. 9. 5. 1950.Архивирано из оригинала 07. 02. 2016. г. Приступљено27. 3. 2020.
^Holmes, Leslie (2009).Communism: A Very Short Introduction (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 32.ISBN978-0-19-955154-5. Приступљено27. 3. 2020. „Most estimates of the number of Chinese dead are in the range of 15 to 30 million”
^Kau, Michael Y. M. (1988). „Taiwan's and Beijing's Campaigns for Unification”. Ур.: Kau, Michael Y. M.; Feldman, Harvey; Kim, Ilpyong J.Taiwan in a Time of Transition (на језику: енглески). Paragon House. стр. 188. Архивирано изоригинала 27. 03. 2020. г. Приступљено27. 3. 2020.
^Carter, Shan (26. 8. 2007).„China’s Environmental Crisis”.archive.nytimes.com (на језику: енглески). The New York Times.Архивирано из оригинала 16. 01. 2012. г. Приступљено27. 3. 2020.
^Davies, Gavyn (25. 11. 2012).„The decade of Xi Jinping”.www.ft.com (на језику: енглески). Financial Times.Архивирано из оригинала 10. 12. 2022. г. Приступљено27. 3. 2020.
^Unger, Jonathan; Chan, Anita (јануар 1995). „China, Corporatism, and the East Asian Model”.The Australian Journal of Chinese Affairs (на језику: енглески).33: 29—53.doi:10.2307/2950087.
^„China”.Freedom House (на језику: енглески).Архивирано из оригинала 27. 03. 2020. г. Приступљено27. 3. 2020.
^Hernández, Javier C. (25. 10. 2017).„China’s ‘Chairman of Everything’: Behind Xi Jinping’s Many Titles”.The New York Times (на језику: енглески).Архивирано из оригинала 25. 10. 2017. г. Приступљено29. 3. 2020. „Mr. Xi's most important title is general secretary, the most powerful position in the Communist Party. In China's one-party system, this ranking gives him virtually unchecked authority over the government.”
^„The Chinese Communist Party”.www.cfr.org (на језику: енглески). Council on Foreign Relations. 27. 9. 2019.Архивирано из оригинала 20. 05. 2017. г. Приступљено29. 3. 2020.
^„Democratic Parties”.people.com.cn (на језику: енглески). People's Daily.Архивирано из оригинала 27. 12. 2012. г. Приступљено29. 3. 2020.
^Martel, William C. (29. 6. 2012).„An Authoritarian Axis Rising?”.thediplomat.com (на језику: енглески).Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено30. 3. 2020.
^абв„Population and Its Composition”(XLS).National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China.Архивирано из оригинала 08. 09. 2015. г. Приступљено25. 4. 2015.
^„Languages of China”.Ethnologue: Languages of the World, Sixteenth edition. SIL International. 2009.Архивирано из оригинала 09. 12. 2012. г. Приступљено26. 4. 2015.
.svg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.svg)
