Café de Flore, један од најстаријих кафеа уПаризу"Дискутовање орату у парижанском кафеу",The Illustrated London News 17. септембар 1870.
Кафић,кафана иликафе (фр.café), установа је која примарно служикафу, пића на бази кафе (кафа лате,капућино,еспресо) и у зависности од државеалкохолна пића. Неки кафићи служе и хладна пића као што суледена кафа иледени чај, а у континенталнојЕвропи редовно се служе алкохолна пића. Понекад се у њима може наћи и нека храна, попут лаганих грицкалица илипецива.
Кафић је сличанбаровима иресторанима, а могу бити мали бизниси које води власник или велике мултинационалне команије као што јеСтарбакс. Многи кафићи на Блиском истоку, Западној Азији и имигрантским деловима градова на Западу нуде инаргилу. Осим ових, постоје и специјализовани кафићи попутеспресо барова који се специјализују само заеспресо и пића на основу еспресоа.
Са културне тачке, кафићи служе као центри друштвене интеракције: кафић нуди место да се људи окупљају, разговарају, читају, пишу и забављају индивидуално или у мањој групи. Од увођењавај-фаја, кафићи су постали место где људи долазе да приступеинтернету са њиховихлаптопова итаблета. Сам кафић може служити као неформални клуб за његове редовне посетиоце.[1]
Речкафа у многимевропским језицима потиче одиталијанске речиcaffè,[3][4] која се први пут појављује каоcaveé уВенецији 1570. године[5] и настала је одарапске речиqahwa (قهوة). Сам арапски терминqahwa је првобитно означавао врстувина, али након увођења забране вина уисламу, овим термином се називала кафа.[6] Знање о кафи (биљци, плоду, пићу које се прави од њега) је пренето у Европу због контакта саТурцима, вероватно путемвеничанско-османског трговачког споразума.
Речкафе којом се означава установа која служи кафу и понекад храну је преузета изфранцускогcafé. Сматра се да је први кафе отворен у Француској 1660.[3]
Кафићи су били доста популарни уМеки што је забрињавалоимаме који су их посматрали као места где се дешавају политичка окупљања и пије. Због овога су били забрањени муслиманима од 1512. до 1530. године. Након ове забране први кафић је отворен уДамаску 1530. године,[7] а потом се јављају у бројним другим градовима попутКаира.Османски хроничарИбрахим Печеви је писао о отварању првог кафића уИстанбулу:
До 962. [односно 1555.] године у високом граду под божјом заштитом, Константинопољу, као и у Османским земљама генерално, кафа и кафићи нису постојали. Око те године, момак зван Хакам из Алепа и Шамс из Дамаска су дошли у град и отворили велике радње у дистрикту званом Тахтакале и почели да служе кафу.[8]
Бројне приче спомињу да се кафа у Истанбулу први пут служила у "Кивином Хану" крајем 15. века, али нема ниједан историјски доказ да се то десило.
У 17. веку француски путник и писацЖан Шардин је оставио опис једне свене изперсијског кафића који је посетио:
Људи разговарају, јер се ту вести размењују и где они које политика занима критикују државу слободно и без страха, јер држава не осуђује шта људи говоре. Невине игре ... које су сличнедамама,школицама ишаху се играју. Уз то муле, дервиши и песници на смену причају приче у стиху и прози. Приче мула и дервиша носе моралне поуке, али се не сматра скандалозним не обрати пажња на њих. Нико није приморан да прекине игру или разговор због њих. Мула ће устати у средини и почети да приповеда гласно или дервиш ће ући одједном и изгрдити пред окупљенима сујетан свет и материјална добра. Често се дешава да двоје или троје људи причају у исто време, један на једној страни, други насупрот њему и понекад ће један проповедати, а други причати приче.[9]
Током 17. века кафа се први пут појављује у Европи ван Османског царства и новоотворени кафићи широм Европе су постајали све популарнији. Први кафићи су се појавили уВенецији 1629. године,[10] због трговине измеђуМлетачке републике и Османлија. Први кафић у Егнеској је отворен уОксфорду 1650. године[11] и основао га је јевреј Јакоб. На месту где се налазио тај кафић се данас налази кафе-барВелики кафе.[12] Један од кафића отворених у то време је иQueen's Lane Coffee House, основан 1654. године, и ради и дан данас. УЛондону се први кафић отвара 1652. године.[13][14]
Од 1670. до 1685. се појавило доста кафића, а они су постајали све значајнији као институције због тога што су постали познати као места за дебату.[15] До 1675. године је било више од 3.000 кафића у Енглеској.[16]
Први кафић уПаризу је отворен 1672. године, а најстарији који и данас ради јеCafé Procope отворен 1686.[17] Овај кафић је био поготово популаран токомПросветитељаства 18. века:Волтер,Жан Жак Русо иДени Дидро су често долазили овде да пију кафу, а сматра се да је овај кафић родно местоДидрове Енциклопедије. Бившијањичар Кара Хамие је у 1667. године отворио први кафић уБукурешту (тадашњем главном градуВлашке) у самом центру града где се данас налазиНародна банка Румуније.[18] У Америци је први кафић отворен у Бостуну 1676. године.[19]
Прву кафетерију уБечу је отворио 1683. године пољски мигрантЈуриј Франц Кулчицки и у његовом кафићу се први пут служила кафа самлеком. Данас у Бечу једна улица носи име по њему и ту се налази његова статуа. Међутим, кафа није била много популарна све до друге половине 18. века. Први регистровани кафић у Бечу је отворио Јерменски трговац Јоханес Теодат 1685. године.[20][21]
Кафићи су у Великој Британији постала места где су се склапали послови, размењивале новости. Позната компанијаЛојдова је настала уЛојдовом кафићу који је водиоЕдвард Лојд у ком су се окупљали и радили људи који су се бавили осигурањем бродова. До 1739. године било је 551 кафића у Лондону и сваки је окупљао одређену врсту клијената у зависности од послова којим су се бавили или ставова које су имали.Торијевци ивиговци су имали кафиће у којима су се окупљали, као и трговци,адвокати, продавци књига,аутори,дендији који су имали своје. Антоан Франсоа Прево бележи о кафићима у Енглеској да су они места „где имаш право да читаш све новине за и против власти“ и „средишта Енглеске слободе“.[22]
Женама је у неким државама било забрањено да улазе у кафиће, али ово није био чест случај у Европи. У Немачкој су жене посећивале кафиће, али им је улаз у кафиће у Енглеској и Француској био забрањен.[23] Забележено је да сеЕмили ди Шатле облачила као мушкарац да би ушла у кафић у Паризу.[24]
Током 18. века су отворени неки од најстаријирих кафића широм Италије, од којих неки и данас раде:Caffè Florian уВенецији,Antico Caffè Greco уРиму,Caffè Pedrocchi уПадови,Caffè dell'Ussero уПизи,Caffè Fiorio уТорину. ТокомВикторијанског периода кафићи су постали места за опуштање без алкохола, алтернатива пабовима у које су људи одлазили да одмарају уз алкохол.[25] У 18. веку кафићи уДаблину су служили као рани читалачки центри и као ранебиблиотеке у које су људи долазили по књиге.[26]
Током 19. и 20. века, кафићи су били места у којима су се окупљали писацписци и уметникуметници широм Европе.
Кафићи често служе ипецива или неку другу лагану храну
Кафићи могу да имају и башту у којој се може седети, што је поготово често у европским кафићима. Један од основних намена кафића као места за комуникацију и размену информација је поново успостављена током 1990-их и касније због увођењавај-фаја.[27] Ширење кафића по урбаним и руралним местима је ишло параллно са појавом и распростирањемпаметних телефона,лаптопова итаблета.
НаБлиском истоку, кафићи (арап.مقهىmaqha; قهوه خانهqahveh-khaneh;тур.kahvehane илиkırâthane) су служили као битна места у којима су се окупљали мушкарци. Они су ту долазили да пију кафу (обичноарапску) ичај. Уз то су долазили да слушају музику, читају књиге, играјушах илитавлу, а често и да пушенаргилу.
Кафићи се уЕгипту називају'ahwah/ʔhwa/, што је дијалектска верзијаقَهْوةqahwah ("кафа")[28] У њима се често служи ичај (shāy), а поготово су популарнибиљни чајеви на базихибискуса (karkadeh илиennab). Овакви кафићи се појављују током 1850-их године и у њих су долазили старији мушкарци. Почетком 20. века постали су значајна места за политичку и друштвену дискусију.[28]
УИндији, култура кафе се тек раширила у последњих 20 година због велики ланаца који су доста популарни у урбаним центрима. У кафићима се често воде и пословни састанци и окупљања са пријатељима.[29]
УМалезији иСингапору, традиционална места у којима се служи доручак и кафа се зовуkopi tiam. Назив јепортмантомалајске речи за кафу (позајмљене из енглеског) и Мин Нан дијалектске речи за продавницу (店;POJ: tiàm). Обично имају скрону понуду:јаја,тост, џем од кокоса,кафу,чај имило - чоколадно пиће које је веома популарно у јужној Азији и Аустралији. Сингапур има бројне кафиће и у последњих неколико година је порасла њихова популарност у урбаним центрима. На Филипинима јеСтарбакс постао поготово популаран међу средњом и вишом класом.
НаТајланду, терминcafé не означава оно што традиционално људи мисле када се то каже, већ је ноћни ресторан који служиапкохолна пића током извођења комедије на бини. Оваква места су цветала током 1990-их.[30]
УАустралији, кафић је познат као каоcafé (кафе). НаконДругог светског рата бројни италијански мигранти који су долазили у Аустралију су донели машине за еспресо, поготово током 1950-их када се шири популарност овог пића. У последњој деценији се повећала потражња за локалним местима у којима се пржи и сервира кафа, поготово уСиднеју иМелбурну.
Еспресо бар је врста кафића који је специализован за напитке који се праве одеспресоа. Настали су уИталији, али су се проширили широм света са разним познатим брендовима попутСтарбакса. Типачан еспресо бар имаеспресо апарат и витрину у којој се налазе пецива и/или сендвичи. У традиционалном италијанском еспресо бару купци наруче пиће и пију га стојећи, а ако желе да седну и попију га у бару то се додатно наплаћује. У Италији се наплаћује и да се седи у башти, док се уСједињеним Америчким Државама може седети и радити унутар кафића и у башти бесплатно.
У традиионалном еспресо бару се суже разна пецива и десерти, а и пића као што сукафе латеа,капућина, али ичаја.
Зато што јеСрбија била деоОсманског царства, на овој територији се отвара први кафић у Европи. УБеограду наДорћолу је током владавинеСулејмана Величанственог отворио први кафић 1521. године. Међутим, нема поузданих података како се звао и где се налазио.[31] Такође,кафана је наБалкану била традиционална институција у коју су људи долазили да пију кафу, међутим временом је термин почео да се користи за установу у којој се пијеалкохол, а не кафа.
^Teply, Karl: Die Einführung des Kaffees in Wien. Verein für Geschichte der Stadt Wien, Wien 1980, Vol. 6. p. 104. cited in: Seibel, Anna Maria: Die Bedeutung der Griechen für das wirtschaftliche und kulturelle Leben in Wien. p. 94 online available under:Othes.univie.ac.at,pdf
^Weinberg, Bennett Alan; Bealer, Bonnie K. (2002).The World of Caffeine: The Science and Culture of the World's Most Popular Drug. Routledge. стр. page 77.ISBN978-0-415-92722-2.
^Prévost, Abbé (1930)Adventures of a man of quality (translation ofSéjour en Angleterre, v. 5 ofMémoires et aventures d'un homme de qualité qui s'est retiré du monde) G. Routledge & Sons, London,OCLC396693
^Beatty-Kingston, William (1892).Intemperance: Its Causes and Its Remedies.JSTOR60222729.
^Abbas, Hyder (фебруар 2014). „'A Fund of entertaining and useful Information': Coffee Houses, Early Public Libraries, and the Print Trade in Eighteenth-Century Dublin”.Library & Information History (на језику: енглески). Taylor & Francis, Ltd.30 (1): 46.ISSN1758-3489.S2CID161212491.doi:10.1179/1758348913Z.00000000051.
Beatty-Kingston, William (1892).Intemperance: Its Causes and Its Remedies.JSTOR60222729.
Weinberg, Bennett Alan; Bealer, Bonnie K. (2002).The World of Caffeine: The Science and Culture of the World's Most Popular Drug. Routledge. стр. page 77.ISBN978-0-415-92722-2.
Abbas, Hyder (2014). „'A Fund of entertaining and useful Information': Coffee Houses, Early Public Libraries, and the Print Trade in Eighteenth-Century Dublin”.Library & Information History.30 (1): 41—61.S2CID161212491.doi:10.1179/1758348913Z.00000000051..
Marie-France Boyer; photographs by Eric Morin (1994).The French Café. London: Thames.& Hudson
Markman Ellis (2004),The Coffee House: a cultural history, Weidenfeld & Nicolson
Robert Hume "Percolating Society", Irish Examiner, 27 April 2017 p. 13
Oldenburg, Ray (1989).The Great Good Place: Cafes, Coffee Shops, Community Centers, General Stores, Bars, Hangouts, and How They Get You through the Day. New York: Parragon Books.ISBN978-1-56924-681-8.
Tom Standage (2006).A History of the World in Six Glasses.ISBN978-0-8027-1447-3., Walker & Company.
Ahmet Yaşar, "The Coffeehouses in Early Modern Istanbul: Public Space, Sociability and Surveillance", MA Thesis, Boğaziçi Üniversitesi, 2003.Library.boun.edu.tr
Ahmet Yaşar, "Osmanlı Şehir Mekânları: Kahvehane Literatürü / Ottoman Urban Spaces: An Evaluation of Literature on Coffeehouses", TALİD Türkiye Araştırmaları Literatür Dergisi, 6, 2005, 237–256.Talid.org
Antony Wild.Coffee, A Dark History., W. W. Norton & Company.. New York.ISBN9780393060713.Недостаје или је празан параметар|title= (помоћ); Fourth Estate.. London. 2004.ISBN978-1-84115-649-1.Недостаје или је празан параметар|title= (помоћ).
Jaishikha Nautiyal (2016). „Aesthetic and Affective Experiences in Coffee Shops: A Deweyan Engagement with Ordinary Affects in Ordinary Spaces”.Education & Culture.32 (2): 99—118.S2CID151673265.doi:10.5703/educationculture.32.2.0099..
