| Деосерије о хришћанству |
| Хришћанство |
|---|
 |
 Портал Хришћанство |
Католичност (грч.καθολικότητα της Εκκλησίας — „универзалност, саборност Цркве“)[1] представља једно одчетири обележја Цркве („једна, света, саборна и апостолска Црква“).[2] Појамкатоличанска Црква (грч.η καθολικη εκκλησια) први пут је употребиоИгњатије Богоносац:„Где јеХристос тамо је и саборна Црква.“ (Смирњанима 8, 2).
Црква има католичански карактер, у смислу универзалности и саборности, будући да је„послата“ да објављујеЈеванђеље Христово„до краја земље“ (Дела 1,8). Католичност указује на„екуменско“ („васељенско“) послање и мисионарску динамичност Цркве, која тежи да обухвати сва места, све народе и све културе. Црква је католичанска и у односу на историју Спасења будући да чува континуитет са њенимапостолским пореклом, манифестованим на данПедесетнице. Она је католичанска и у смислу освећења у историји Царства Божијег, заједнице која најављујеесхатолошку заједницу.
Општи појамКатоличанска црква, који се односи на универзалну, односно васељенскуПравославну цркву, не треба мешати са појмомКатоличка црква, који се односи на посебну хришћанку деноминацију - Римокатоличку цркву.
За разлику од западнееклисиологије која католичност схвата у смислу географске, односно земаљске универзалности,православље у овом појму чува смисао и осећање пуноће (саборности) у заједници саХристом. Католичност је пре свега начин живота узаједници. Католичност обухвата сферуонтолошког или божанског, а не феноменског илиемпиријског. Реч је о унутрашњој, вертикалној димензији Цркве, а не о конкретној, хоризонталној. Зато се и„узрастање“ Цркве састоји у усавршавању њене унутрашње пуноће, унутрашње саборности, а не у њеном просторном, географском и бројчаном ширењу. У том смислу, руски богословГеоргије Флоровски пише:„Католичност није квантитативна или географска концепција. Она не зависи ни у ком случају од универзалног ширења хришћанства. Универзалност Цркве јесте последица или пројава, а не узрок или основ њене католичности. Универзално ширење или универзалност Цркве само је видљиви знак који није апсолутно нужан. Концепција о католичности не може се мерити њеним универзалним ширењем; универзалност је не исказује тачно.“
Земаљска универзалност не исказује пуни садржај католичности Цркве. Изједначавањем онтолошког смисла католичности са емпиријским феноменом овоземаљске универзалности засењује се не само апостолско-мисионарски карактер Цркве, садржан у послањуапостола, као и силазакСветог духа на Педесетници, него и њен видљиви институционални и историјски аспект. Овакво редуковање смисла католичности губи из вида свеопшту димензију искупљења, одакле извире и отворени и универзални карактер Цркве. И самСвети Кирило Јерусалимски, когаГеоргије Флоровски наводи у прилог своје тезе, говори о католичности у мисионарском контексту, стога што јекрштење по суштини тајна саборности Цркве. Мисија је апсолутно нужан критеријум Цркве. Речи:„А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“ (Дела 2,47; уп. Дела 6,7), нису просто историјско обавештење, него указују на ширење Царства Божијег као на основни позив Цркве. Универзалност је, дакле, еклисиолошки феномен. Не треба сметнути са ума да јеПравославна црква током своје историје пребродила тешке часове који јој нису допустили да шири своје географске границе, него се усредсредила на унутрашњу католичност (саборност). Оваква концепција католичности исказује извесну историјску условљеност. Уз све то, католичност није апстрактан појам. Аеклисиологија која не схвата значај васељенства (универзалности), изолује Цркву од историје, света и културе.
Подаци на Википодацима