Италија (итал.Italia), званичноРепублика Италија (итал.Repubblica Italiana),држава је на југозападном делуЕвропе.[3] Смештена усредСредоземног мора, састоји се од полуострва омеђеногАлпима и окруженог са неколико острва. Италија дели копнене границе саФранцуском,Швајцарском,Аустријом,Словенијом и енклавираним микродржавамаВатиканом иСан Марином. Има територијалну ексклаву у Швајцарској,Кампионе, и одређена острва у Африци. Покрива површину од 301.340 km², са популацијом од око 60 милиона, што је чини трећом најмногољуднијом државом чланицомЕвропске уније, шестом у Европи, и десетом по величини земље на континенту по површини. Њен главни и највећи град јеРим.
Италијанско полуострво је историјски било матично место бројних древних народа и одредиште мноштва других народа и култура који су емигрирали током историје. Древна римска држава је настала уЛацију и проширила се по целом полуострву и територијама око медитеранског басена кроз процес романизације. До првог века пре нове ере,Римско царство је проширило своју територију широм Европе, Северне Африке и Блиског истока, оснивајућиPax Romana. Током раног средњег века,Западно римско царство је пало, хришћанска црква је настала и Италија је доживела унутрашњу миграцију из околних племена. До 11. века, италијанске градове-државе и поморске републике су се прошириле, доносећи обновљени просперитет кроз трговину и постављајући темеље за модерникапитализам.Италијанска ренесанса је цветала уФиренци током 15. и 16. века и проширила се на остатак Европе. Италијански истраживачи су такође открили нове путеве ка Далеком истоку и Новом свету, помажући да се уведе европско доба открића. Међутим, векови ривалства и сукоба између италијанских градова-држава, између осталих фактора, оставили су полуострво подељено на бројне државе све до касног модерног периода. Трговачка и политичка моћ Италије значајно је ослабила током 17. и 18. века са опадањемКатоличке цркве и све већим значајем трговачких путева који су заобилазили Средоземно море.
После векова политичких и територијалних подела, Италија је скоро у потпуности уједињена 1861. године након ратова за независност иПохода хиљаде, чиме је успостављенаКраљевина Италија. Од касног 19. века до почетка 20. века, Италија се брзо индустријализовала, углавном на северу и стекла колонијално царство, док је југ остао у великој мери осиромашен и искључен из индустријализације, подстичући велику имигрантску дијаспору. Упркос томе што је била једна од савезничких сила победника уПрвом светском рату, Италија је ушла у период економске кризе и друштвених превирања, што је довело до успона италијанске фашистичке диктатуре 1922. ТокомДругог светског рата, Италија је прво била деоОсовине све док се није предала савезничким силама. Била је окупирана од страненацистичке Немачке узфашистичку колаборацију (1940-1943), а потом и од савезничке стране токомиталијанског отпора иослобођења Италије (1943-1945). Након завршетка рата, земља је референдумом заменила монархију републиком и доживела је продужени економски процват, постајући главна напредна економија.
Италија има осми највећи номинални БДП на свету, девето по величини национално богатство и треће по величини златне резерве централне банке. Земља је описана као „најмања од великих сила“ и има значајну улогу у регионалним и глобалним економским, војним, културним и дипломатским пословима. Италија је оснивач и водећа чланицаЕвропске уније и налази се у бројним међународним институцијама укључујућиНАТО,Г7, Уједињење за консензус и многе друге.
Као извор многих проналазака и открића, земља се сматра културном суперсилом и дуго је била глобални центар уметности, музике, књижевности, науке и технологије и моде. Има највећи број места светске баштине на свету (58) и пета је најпосећенија земља на свету.
Држава се налази на границиЕвроазијске иАфричке плоче, што доприноси значајној сеизмичкој и вулканској активности. У Италији се налази 14 вулкана, од којих су четири активна:Етна на Сицилији,Стромболи,Вулкано иВезув. Везув је једини активни вулкан у континенталној Европи и познат је због своје ерупције која је уништилаПомпеју иХеркуланеум. Неколико острва и брда је створено вулканском активношћу, а северозападно од Напуља се налази прилично активнакалдераКампи Флегреји.
Клима Италије драстично варира од стереотипнемедитеранске климе у зависности од локације. Приморским деловимаЛигурије и већим делом Апенинског полуострва јужно одФиренце влада класична медитеранска клима. Већи део северних унутрашњих области Италије, окоТорина,Милана иБолоње имаконтиненталну климу, која се често поКепеновој класификацији климата класификује и каовлажна суптропска клима. Приморски делови полуострва могу имати драстично другачију климу од планина и долина у унутрашњости, посебно током зимских месеци, када на планинским деловима владају хладноће и снег. Приморски региони имају благе зиме и топла и обично сува лета, мада и долине у унутрашњости могу бити прилично топле лети.
Ископавања широм Италије показују присуство модерног човека на овим просторима још одпалеолита, отприлике пре око 200.000 година.[4]
Данашњи Италијани су потомци старих племена која су се још почеткомпрвог миленијума п. н. е. настанила у крајевима између Алпа, и по целомАпенинском полуострву и Сицилији. Ови народи су били различитог порекла. Најстарији су билиЛигури иИлири, које су италијански преци потиснули пред крај2. и почетком првог миленијума п. н. е. Негде у8. веку п. н. е. између ријекеАрно иТибар настанили су се иЕтрурци, који су се у7. веку п. н. е. проширили све до рекеПо иКорзике. У тим крајевима били су настањени још многи народи. Тако су у подручјима око данашњеВенеције живелиВенети, тако да се данаситалијанска регија у којој је живео овај град зовеВенето, На Сицилији су живели Сицули, Сицани и Елими.
Сабињани иЛатини живели су уЛацију, заједно са Фалисцима, Еквима, Херницима и Аусонима. УАбруцу су живели Вестини, Паелигни и Марси. Френтани, Пиценти и Маруцини насељавали су средишњу обалуЈадрана. Самнити и Луцани живели су уМолизеу иБасиликати. Језгру нове нације свакако су дали они народи и племена по којима су Италијани добили име, звали су сеИталици (или Итали). Италици нису били једно племе, бијаху подијељени на 4 главна племена, то су: Латини, Фалисци, Осци иУмбри (или Умбријци).
Стари Рим је на почетку била мала пољопривредна заједница основана у 8. веку п. н. е. која је током векома израсла у џиновскоРимско царство које је обухватало целоСредоземно море, у којој су се културе Античке Грчке и Рима спојиле у једну цивилизацију. Ова цивилизација је била толико утицајна да су делови ње опстали у модерномправу, администрацији, филозофији и уметности, формиравши темеље на ком су засноване западне цивилизације. У 12 векова свог постојања, Антички Рим је прешао пут одмонархије прекорепублике до царскеаутократије. У полаком опадању од 2. века нове ере, Римско царство се 395. године коначно поделило на два дела,Западно римско царство иИсточно римско царство. Западни део ја пао под притискомГота, после чега је Апенинско полуострво подељено у мале независне краљевине иградове-државе у наредних 14 векова, док јеисточни део постао једини наследник античког Рима.
Од 493. годинеОстроготи су поново остварили политичко јединство Италије. Од 535. до 553. године територија Италије је била поприштеГотског рата, који је водиоисточноримски царЈустинијан I против Остроготског краљевства. Јустинијан је освајање Италије окончао 553. године коначним поразом Острогота и анексијом целе територије Остроготског краљевства Источном римском царству. Сукоб, који је трајао готово двадесет година, разорио је целу земљу и довео до озбиљне демографске, економске, политичке и социјалне кризе.
Године владавине Источног римског царства је потлаченима донело погоршање животних услова пољопривредника због тешких пореских терета, као расељавање становништва збогкуге између 559. и 562. године. Ослабљен и осиромашен регион није могао да се супротставилангобардској инвазији под краљемАлбоином. Између 568. и 569. Лангобарди, често уз подршку локалног становништва огорченог због византијског опорезивања, заузимају велики део Италије: од уласка у Фриули, ускоро су освојили већину централне и северне Италије, област којој је наденуто имеВелика Лангобардија, и у јужној Италији, која је прозванаМала Лангобардија. Краљевство Лангобарда је трајало око два века, када их је на северу савладаоКарло Велики 774. године, а касније на југуНормани. И током наредних неколико векова Византија је била константна сила на Апенинском полуострву, довољно јака да спречиАрабљане,Свето римско царство иПапску државу да ставе Италију под своју власт, али превише слаба да истера уљезе.
Последице ратова у првих пар векова после пада Западног римског царства су довеле до тога да, док су северно од Алпа настајале националне државе, политичком сценом Италије су доминирале на завађени градове, мали тирани и страни нападачи. Међутим, било је покушаја да се се поново успостави независност Италије одСветог римског царства за времеБеренгара Фурланског иАрдуина Ивреовског.
Политичка мапа Италије из 15. века подељена на мале државе
У 14. и 15. веку, северна и средња Италија је била издељена у бројне зараћене градове-државе, а остатак полуострва су обухваталиПапска држава иНапуљско краљевство. Најјаче од тих градова-држава су постепено апсорбовале околне територије, што је довело до појавесињорија, регионалних држава на чијем челу су били трговачке породице које су основале локалне династије. Ратови између градова-држава су били ендемски, а углавном су их водиле плаћеничке војске званекондотјери, регрутовани широм Европе, углавном из Немачке и Швајцарске, које су углавном предводили италијански заповедници.[8] Деценије ратова су довеле даФиренца,Милано иВенеција постану доминантне силе које су склопилемир из Лодија 1454, који је донео релативан мир по први пут у неколико векова. Овај мир ће потрајати следећих 40 година.
Ренесанса, период оживљавања уметности и културе, се појавила у Италији, захваљујући бројним чиниоцима, као што су велико богатство које су скупили трговачки градовима,патронство доминантних породица као што суМедичији изФиренце.[9][10] и долазак грчких учењака и текстова у Италију наконпада Цариграда под властОсманског царства.[11][12][13] Италијанска ренесанса је достигла врхунац половином 16. века када су стране инвазије довеле регион у вихорИталијанских ратова. Идеје и идеали ренесансе су се ускоро проширили усеверну Европу,Француску,Енглеску и већи део Европе. У међувремену, шпанскооткриће Америке, португалско откриће нових поморских путева ка Азији и успон Османског царства су умањили традиционалну италијанску доминацију у трговини са Истоком, што је изазвало дуги привредни пад целог полуострва.
Након Италијанских ратова (1494—1559), који су започели због ривалстваШпаније иФранцуске, градови-државе су постепено губили своју независност и дошли под страну доминацију, прво подШпанијом (1559—1713), а затим подАустријом (1713—1796). Између 1639. и 1631. нова епидемија куге је однела око 14% становништва Италије.[14] Поред тога, Шпанско царство је почело да пропада крајем 17. века, што се односило и на његове поседе уНапуљу,Сицилији, Сардинији и Милано. Јужна Италија је нарочито осиромашила и била одсечена од важних догађаја у Европи.[15] Крајем 18. века, као последицаРата за шпанско наслеђе, Аустрија је заменила Шпанију као доминантна регионална сила, док сеСавојска династија појавила као регионална сила која је јечала уПијемонту иСардинији. У истом веку, два века дук привредни пад је прекинут привредним и државним реформама које је спровела владајућа елита у неколико држава.[16] ТокомНаполеонских ратова, северна и средња Италија је окупирана и реорганизована као новаКраљевина Италија,зависна државаФранцуског царства,[17] док је јужним делом полуострва управљаоЖоашен Мира, Наполеонов зет, који је крунисан за напуљског краља.Бечки конгрес из 1815. је вратио стање онако како је било крајем 18. века, али идеалиФранцуске револуције нису могли бити искорењени, и ускоро су се поново појавили током политичких револуција које су одликовале прву половину 19. века.
Рат је у почетку био катастрофа за Италију. Италија је стално нападалаАустроугарску, али је имала мало успеха и трпела је велике губитке, а у немачко-аустроугарскојконтраофанзиви била је одбачена на запад. Италијани су поново напали октобра 1918. Аустроугарска војска се распала, а Италијани су ушли дубоко у аустријску територију. Борбе су се окончале 3. новембра. Током рата погинуло је више од 650.000 војника ијавни дуг је порастао. Неколико хиљада Италијана је остало у границама новооснованеКраљевине СХС, а око пола милионаЈужних Словена[18], углавномСловенаца иХрвата, и око 200.000Немаца уТиролу су постали део Краљевине Италије. По одредбама мировних споразума изСен-Жермена,Рапала иРима, Италија је добила део већину обећаних територија, укључујући бившу угарску лукуРијеку, али не и Далмацију (осимЗадра), због чега су италијански националисти описивали победу „осакаћеном“.
Социјалистичка агитовања која су уследила након разарајућег Великог рата, инспирисанаРуском револуцијом, довеле су до нереда и анархије широм Италије. Либералска буржоазијка, плашећи се револуције совјетског типа, почела је да подржава малуНационалну фашистичку странку, на чије челу је биоБенито Мусолини. У октобру 1922.црнокошуљаши су покушали да изведудржавни удар. Сам државни удар је био неуспех, али је у последњем тренутку краљеВиторио Емануел III одбио да уведе ванредно стање и именовао је Мусолинија за премијера Италије. Током наредних неколико година, Мусолини је забранио све политичке партије и ограничио личне слободе, тиме створивши тоталитарну диктатуру, која је привукла међународну пажњу и послужила као инспирација другим државама у Европи и свету, међу којима сунацистичка Немачка иФранкова Шпанија.
Затим су западни Савезници извршилиинвазију на Сицилију у јулу 1943. што је довело до слома фашистичког режима и Мусолинијевог пада 25. јула 1943. Италија сепредала 8. септембра 1943. Немци су за кратко време успели дапреузму контролу над северном и централном Италијом. Немци су на северу основалимарионетскуИталијанску социјалну републику са Мусолинијем на челу. Период после примирја је обележио успон масовногантифашистичкогпокрета отпора. Земља је остала бојиште до краја рата, пошто су савезници споро напредовали са југа. Борбе су се окончали 29. априла 1945. када су се предале немачке снаге у Италији. Скоро пола милиона Италијана (укључујући цивиле) је умрло у рату,[19] а италијанска привреда је била уништена; доходак по становнику је 1944. био најнижи од почетка 20. века.[20] НаконПариске мировне конференција 1947. Италија је предалаЈугославији скоро све источне територије добијене после Првог светског рата, ФранцускојБригу иТенду и изгубила све колоније осимСомалије.
Од краја 1960-их до почетка 1980-их, држава је пролазила кроз периодОловних година, које су одликовале економска криза (нарочито наконнафтне кризе 1973), великих друштвених сукоба и терористичких напада које су вршиле супротстављене екстремистичке групе уз умешаност америчких и совјетских обавештајних служби. Оловне године су врхунац имале са убиством вође Хришћанске демократијеАлда Мора 1978. имасакра на болоњској железничкој станици 1980.
Током осамдесетих, државу су први пут од 1945. водили премијери који нису били чланови Хришћанске демократије, један либерал (Ђовани Спадолини) и један социјалиста (Бетино Кракси), али је Хришћанска демократија остала важна странка у влади. Током Краксијеве владе привреда се опоравила и Италија је постала пета најјача индустријска држава и ушла у клубГ7. Међутим, као последица његове политике улагања, италијански национални дуг је стрмоглаво нарастао током Краксијеве ере и убрзо прешао 100% БДП.
Почетком 1990-их, Италија се нашла пред великим изазовима, пошто су гласачи — разочарани политичком парализом, великим јавним дугом и раширеним системом корупцијом (познат под именомТанђентополи)- захтевали радикалне реформе. У скандалима су биле умешане све велике странке, нарочито оне у владајућим коалицијама; хришћански демократи, који су владали скоро 50 година, прошли су кроз тешку кризу и на крају су се распали и поделили у неколико фракција. Комунисти су се реорганизовали у социјалдемократе. Током 1990-их и 2000-их, коалиције десног центра (којом је доминирао медијски магнатСилвио Берлускони) и левог центра (предвођене универзитетским професоромРоманом Продијем) су наизменично управљале државом, која је ушла у дуги период економске стагнације.
Председник републике бира се сваких 7 година, а бира га парламент заједно с малим бројем регионалних посланика.
Председник предлаже председника владе, који предлаже остале министре (формално их именује председник). Веће министара, састављено углавном од посланика, мора да добије већину у оба дома.
Чланови оба домаПарламента бирају се директно на општим изборима, по пропорционалном систему. Посланички дом има 630 чланова. Сенат чине поред 315 посланика и бивши председници, као и разне друге особе именоване доживотно у складу с посебним уставним одредбама. Чланови оба дома се бирају на највише пет година, али оба дома могу да буду распуштена и пре истека тог рока. Законе могу да предлажу чланови оба дома, а да би ступили на снагу морају да добију већину у оба дома парламента.
Италијанско судство се заснива наримском праву, Коду Наполеона и статутима.
Уставни суд (Corte Costituzionale), који одлучује о уставности закона, основан је тек наконДругог светског рата.
Највеће површине плодног земљишта су у долини реке По. Због повољних климатских услова ту се гаје пшеница, кукуруз, шећерна репа, воће, поврће, а у влажним пределима доњег тока реке и пиринач.
Сточни фонд Италије је велики. Гаје се говеда, свиње и овце.
Туризам је веома развијен. По броју страних туриста Италија је међу првим земљама у свету. Туристи долазе да виде како природне феномене као што суВезув иЕтна, тако и чуда која је створио човек —антички Рим, цркву св. Петра у Риму,Помпеје,катедралу у Милану,Венецију итд.
Италија има 60,532,020 становника, налази се на двадесет и другом месту светске ранг листе и четвртом месту ранг листе Европске уније послеНемачке,Француске иУједињеног Краљевства. 67% Италијана живи у градовима и то претежно на северу. Највеће миграције из неразвијених региона у градове биле су у периоду од 1950. до 1960. Од 1980. овај тренд се пребацио на предграђа и мале градове. У просеку мушкарци живе око 78, а жене око 83 године. Око 19% Италијана су старији од 65 године. У Европи Италијани су људи који најдуже живе после Грка и Швеђана. Као разлог наводи се италијанска кухиња и медитеранска исхрана.
80,2% становништва су католици, а само 3,6% припада осталим религијама од чега су 231.226 Јеховини сведоци, 35.000 су јеврејске вероисповести, а има и протестаната и муслимана. Католичка црква је традиционално веома јака у Италији.
У Италији живи око 1,5 милионаправославних верника.
Италија је веома рано одиграла значајну улогу у култури и уметности. Римска антика била је у време Римског царства узор осталим европским земљама. Чак и у средњем веку и у доба ренесансе Италија је остала узор у уметности,култури и истраживањима осталим земљама Европе. Веома је познато италијанскосликарство,вајарство и архитектура. Ова красна земља била је домовина врсним, изузетним, генијалним уметницима као што суЛеонардо да Винчи,Ботичели,Рафаело,Микеланђело ...
Ова елегантна чизма је у свету позната по много чему. Пре свега по уметности и култури, затим разним грађевинама као што суКолосеум иТорањ у Пизи. Све знаменитости Италије веома су посећене, јер како је написаоГете, свако камење, палата и по која улица има и говори своју причу и све је одуховљено у светим зидинама вечног Рима. Земља која може да рачуна историју од скоро 3000 година, дакле опет по Гетеу не живи од данас до сутра, позната је и по јелу (пица,паста,шпагети ...), вину, начину живота,позоришту,литератури,поезији, музици (посебно опери) и добром укусу.
Похађање наставе у Италији је обавезно и без обзира на разлике између севера и југа, не разликује се план наставе у Милану од оног у Палерму. Разлике постоје само у областима пословног образовања. Обавезан систем образовања подељен је у три области:обданиште (scuola dell' infanzia, 3-6),основна школа (scuola elementare, 6-11;scuola media 11-14) исредња школа (Liceo:classico,scientifico,linguistico,artistico,economico,tecnologico,musicale,delle scienze umane; 14-19). Након наведених обавезних школа, ученици се могу определити зафакултет. Последњих година дошло је до извесних промена у предавању страних језика, тако да се садаенглески учи у основним школама, а постоји и други страни језик. У петогодишњимгимназијама, осим часовалатинског, похађа се и наставагрчког језика. Од2004. године, обавезно школовање повећано је са 9 (6—15) на 12 (6—18), што значи да ко не жели да са 14 година похађа гимназију, мора изабрати неки од средњих стручних школа након чега се полаже матура и државни испит. У забавиштима и основним школама деца морају носити униформе: девојчице најчешће розе и беле, а дечаци плаве.
Уметност у Италији обухвата уметничка дела настала одпраисторије па до данас. Италија је била центар и жариште многих праваца европске уметности (видетиренесанса). Уантици захваљујући свом положају у центруМедитерана, у Италији се преплићу културни утицаји из различитих подручја. Ти претежно грчки ихеленистички утицаји стапају се са аутохтоним ликовним изразима Италије и стварају оригиналну римску уметност, која ипак није достигла уметничке висине класичне грчке уметности.
Италија располаже великом мрежом мас-медија. Поред традиционалнихновина ителевизије, све више користи сеИнтернет. Велики успех доживели сумобилни телефони који су све више заступљени, јер су припеид и постпеид тарифе јефтиније него у другим земљама Европске уније.
Постоји широка понуда дневних италијанских новина и листова. Наравно, има одређених сличности и разлике међу њима. Познате дневне новине су:La Repubblica у Риму,Il Corriere della Sera у Милану,La Stampa у Торину,La Nazione у Фиренци,Il Mattino у Напуљу. У Италији се дневне новине читају много мање него у осталим европским земљама. С друге стране, италијански недељни часописи могу се поредити са немачким. По изузетном квалитету познати суOggi,Gente иLa Domenica del Corriere.
Три националне радио-телевизије суRAI Uno,RAI Due иRAI Tre и оне припадају организацијиRAI-TV. Такође постоји велики број различитих приватних станица које се налазе готово у сваком великом граду. Оне опстају емитујући велики бројреклама. Иначе углавном пуштају музику и шоу програм. Квалитет приватних телевизија је различит. Многе су се прошириле, а оне мање успешне склоне су емитовању филмова слабијег квалитета. Италија располаже са 1.700 телевизијских станица и око 30 милиона гледалаца.
Такође врло утицајна особа у медијима је бивши премијерСилвио Берлускони у чијем се власништву налазе три телевизијске станице (Canale 5,Italia 1 иRete 4) под заједничким именомMediaset које је купио у периоду између 1980. и 1984. године. Оне дневно достижу више од милион гледалаца претежно збогReality Shows програма и спортских преноса.
^Luca Cerchiai; Lorena Jannelli; Fausto Longo; Lorena Janelli (2004).The Greek Cities of Magna Graecia and Sicily. (Getty Trust).ISBN978-0-89236-751-1.
^Galasso 1972, стр. 509–10. sfn грешка: no target: CITEREFGalasso1972 (help)
^Napoleon Bonaparte,The Economy of the Empire in Italy: Instructions from Napoleon to Eugène, Viceroy of Italy (2007).Exploring the European Past: Texts & Images. Mason: Thomson. стр. 65-66., Second Edition, ed. Timothy E. Gregory.
Barenboim, Peter; Shiyan, Sergey (2006).Michelangelo: Mysteries of Medici Chapel. Moscoww: SLOVO.ISBN978-5-85050-825-8.
Cerchiai, Luca; Jannelli, Lorena; Longo, Fausto; Janelli, Lorena (2004).The Greek Cities of Magna Graecia and Sicily. Getty Trust.ISBN978-0-89236-751-1.
.jpg)
.jpg)
.svg)
