Често је расправљао о томе како најбоље следити Бога, вршио је исцељења, поучавао упараболама и окупљао следбенике, међу којима је дванаесторо именовано за његове изабранеапостоле. Ухваћен је уЈерусалиму и изведен пред јеврејског првосвештеникаКајафу, затим предат римској власти и осуђен нараспеће по налогуПонтија Пилата, римског префектаЈудеје.[19][20][21][22][б] Трећег дана након његове смрти, његови следбеници су тврдили да јеваскрсао из мртвих, а након његовогвазнесења, заједница коју су формирали постала је рана хришћанска црква, која се проширила по читавомРимском царству.[24] Претпоставља се да су извештаји о његовим учењима и животу првобитно сачувани усменим преношењем, што је постало извор писаних јеванђеља.[25] Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири јеванђељаНовог завета — поМатеју,Марку,Луки иЈовану.
Хришћанска теологија обухвата веровања да је Исуса зачеоСвети Дух, док га је родиладевица по именуМарија. Чинио је чуда, исцељивао болесне, подизао из мртвих, предао последњу Божију објаву људима, прихватио својераспеће накрсту, како би својом жртвом постигао искупљење греха целог човечанства, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо одакле ће се вратити у слави, да суди живима и мртвима према њиховим делима.[26][27][28] Хришћани верују да вера у Исуса Христоса омогућава људима да се помире са Богом.[9] и већина њих исповедасимбол вере који тумачиСвету Тројицу, односно тројединог Бога:Оца,Сина (Исуса Христоса) иСветог Духа.[29]
Највећи хришћански празник јеУскрс или Васкрс, односно дан његовог васкрсења, који за хришћане представља победу живота над смрти. То је покретни празник који пада у недељу, дан васкрснућа, након првог пуног месеца након јеврејске Пасхе. Петак пре Васкрса јеВелики петак, дан Исусовог распећа.Исусово рођење слави се сваке године као празникБожић,25. децембра, односно7. јануара код цркава које пратејулијански календар.
Уисламу, Исус се сматра Божјимпророком, једним од четири најважнија Божја пророка:Аврам (Ибрахим),Мојсије (Муса),Исус (Иса) иМухамед.Муслимани сматрају да је Исус послатИзраелитима и да ће се вратити на Земљу преСудњег дана.[10] Такође верују да га је родила девица Марија (Мерјем), али да није био ни Бог ни син Божји. Већина муслимана не верује да је убијен или распет, већ да га је Бог уздигао на небо док је још био жив.[30][31][32][33][34] Исус се поштује и убахаи вери,друзи и урастафаријанству. Насупрот томе,јудаизам одбацује веровање да је Исус био очекиванимесија, нити да је био Божији пророк.[35] Јудаизам тврди да појавом Исуса није испуњено пророчанство о доласку месије, да није био законитопомазан и да није био ни божански, нити да је васкрсао.[36] Најшире коришћенакалендарска ера на свету је заснована је на приближном датуму Исусовог рођења.
Име Исус потиче одгрчке речи Ἰησοῦς (Јесус), која јехеленизација хебрејско-арамејског ישוע (Јешуа) одхебрејског имена יהושע (Јехошуа) , што значиЈахве спасава.Христос је титула која потиче од грчке речи χριστός (христос), односнопомазаник, што се подудара са хебрејским називом речимесија (машиах).
Најдетаљнији приказИсусовог рођења описан је уЈеванђељу по Матеју (вероватно писаном између60. и90. године)[37] иЈеванђељу по Луки (вероватно писаном између65. и100. године).[38] У научним круговима још увек постоје неслагања у вези са детаљима Исусовог рођења, и веома мали број научника тврди да зна тачан датум Исусовог рођења и смрти.
Неки научници наглашавају да Лукини описипастирских активности у време Исусовог рођења наводе на закључак да се оно догодило упролеће илилето.[40] Научници претпостављају да је датум прославе променилахришћанска црква како би покушала да њиме замени римски фестивалСатурналија, односно рођенданримског бога по именуSol Invictus (Непобедиво Сунце). Ипак, новија истраживања оспоравају ову претпоставку.[41]
Јудеја и Галилеја у Исусово време
Дионисије Мали је током247. године ереДиоклецијана покушао да утврди колико је година протекло од Исусовог рођења и утврдио да је у питању 753. година одоснивања Рима. Затим је као датум Исусовог рођења одредио 25. децембар1 ACN (одAnte Christum Natum, односнопре рођења Христа), а следећу годину назвао AD 1 — чиме је започео систем рачунања времена од Исусовог рођења:Anno Domini, односнолета Господњег. Систем је направљен током532. године, а готово два века касније је прихваћен и успостављен каокалендар хришћанске цивилизације.
Тешко је одредити датум Исусовог рођења јер су неки извори до сада нестали, а прошло је више од 1900 година откако суЈеванђеља писана. Међутим, базирано напомрачењу Месеца, које историчар из првог векаЈосиф Флавије спомиње мало пре смртиИрода Великог (кога спомињеМатеј Јеванђелиста), као и смениримских царева, Исусово рођење десило се3. п. н. е. И Јеванђеље по Луки и Јеванђеље по Матеју смештају Исусово рођење у време владавине Ирода Великог. Лука описује да се Исусово рођење догодило у време римског гувернераКвиринија, и спомињепопис римских провинцијаСирије иЈудеје.Јосиф Флавије смешта Квиринијево владање и попис у6. године н. е. (што Лука помиње уДелима апостолским 5,37), дуго после смрти Ирода великог4. године п. н. е. Због тога, расправа се усмерила на то да ли би извори требало да се позивају, или не, у основу на владање Квиринија уСирији, и да ли је попис раније извршен, а ако није, који би извор требало сматрати погрешним.[42]
Датум Исусове смрти такође је нејасан.Јеванђеље по Јовану описује распеће непосредно препасхе, празника који пада у петак 14.нисана (званогКватродециманизам), доксиноптичка јеванђеља (осимЈеванђеља по Марку 14:2) описују Исусовупоследњу вечеру као трпезу на дан пасхе 15. нисана; међутим, неки научници сматрају да је синоптички опис у складу са Јовановим описом.[43] Даље, Јевреји су следилилунисоларни календар са месечевим менама као датумима, што компликује израчунавање било ког тачног датума соларног календара. Према књизиЏона П. МејераA Marginal Jew, која се бави проучавањем владавинеПонтија Пилата и датумима пасхе у то доба, Исус је по јулијанском календару највероватније умро7. априла 30. или3. априла33. године н. е.[44]
Четириканонскајеванђеља изБиблије су главни извор традиционалнехришћанске биографије о Исусовом животу. Хришћански научници генерално верују да су описи из јеванђеља историјски тачни; научници критичари, с друге стране, сумњају у њихову потпуну историјску утемељеност.
Од четири јеванђеља само Матејево и Лукино дају описИсусовог родослова. Описи у ова два јеванђеља се знатно разликују и постоје различите теорије којима се објашњавају њихове недоследности.[45] Оба описа, међутим, прате породично стабло одДавида па доАврама. Оба списка су идентична између Аврама и Давида, али се разликују између Давида иЈосифа. Матеј почиње саСоломоном и наставља са краљевимаЈуде до последњег краљаЈехоније. После Јехоније, лоза краљева се угасила када јеВавилон покорио Јуду. Према томе, Матеј показује да је Исус законити наследник престолаИзраела. Родослов који описује Лука је дужи од Матејевог; иде све доАдама и износи више имена између Давида и Исуса.
Јосиф, мужМарије, појављује се у описима Исусовог детињства. Међутим, Јосиф се не спомиње за време Исусове службе. Јованови списи показују да је Исус бригу о Марији повериовољеном ученику током свог распећа (Јован 19:25–27) што наговештава да је Јосиф до тада већ умро.[46]
Новозаветне књиге Матеја, Марка иПосланице Галатима говоре о Исусовим рођацима, укључујући оне који би могли бити браћа и сестре.[47] Грчка речadelphos у овим стиховима, често превођена каобрат, може се односити на било који родбински однос тако да већина католика иправославаца преводе реч каорођак у овом контексту (видибезгрешно зачеће) док је протестанти већином преводе каобрат. Лука такође спомиње да јеЈелисавета, мајкаЈована Крститеља, била Маријина рођака (Лука 1:36), што Јована такође чини Исусовим рођаком.
Према Матеју и Луки, Исус је рођен ујудејскомВитлејему. Родила га је Марија, девица, чудомСветог Духа. Јеванђеље по Луки даје описанђелаГаврила који посећује Марију да би јој рекао да је изабрана да носиСина Божјег (Лука 1:26–38). Према Луки, наредбаОктавијана Августа (лат.Octavianus Augustus) приморала је Марију и Јосифа да напусте свој дом уНазарету и оду у дом Јосифових предака, кућуДавидову, због Квиринијевог пописа.
Након што је Исус рођен, пар је био приморан да искористи јасле уместо колевке, јер нису могли да нађу смештај у гостионици (Лука 2:1–7). По Луки, анђео је обзнанио Исусово рођење духовним вођама који су дошли да се поклоне новорођеном детету. Матеј говори о мудрацима који су донели дарове Исусу као новорођенчету након што су пратили звезду за коју су веровали да је знак да се родио Краљ Јевреја (Матеј 2:1–12).
Град у коме је Исус провео детињство био је Назарет уГалилеји. Изузев путовања Исуса као новорођенчета и његове породице из Витлејема уЕгипат како би избегли Иродовпокољ невиних младенаца и кратких путовања уТир иСидон (данашњиЛибан), Јеванђеља све остале догађаје из Исусовог живота смештају удревни Израел.[48] Према Матеју, породица је остала у Египту све до Иродове смрти, након чега се настанила у Назарету како би избегла живот под влашћу Иродовог сина и наследникаАрхелаја (Матеј 2:1–12).
Лука једини говори о догађају када су Исуса родитељи нашли ухраму након што су мислили да се изгубио. То је једини догађај из канонских Јеванђеља који описује део Исусовог живота између рођења и крштења (Лука 2:41–52). У Јеванђељу по Марку Исус је називан дрводељом. Матеј каже да је он био син дрводеље, наговештавајући да је Исус можда у првих тридесет година живота учио столарски занат од свога оца (Марко 6:3,Матеј 13:55). Иначе, онепознатим годинама Исусовог живота (између детињства и тридесете) се испредају разне теорије, међу којима је и она о његовом наводном боравку уИндији.[49]
Према Луки, Исус је имао око тридесет година када секрстио (Лука 3:23). У сва три синоптичка Јеванђеља описује се да је Исуса крстиоЈован Крститељ. Тај догађај проучаваоци Библије сматрају почетком Исусове јавне службе. Према јеванђељима, Исус је дошао на рекуЈордан где је Јован Крститељ проповедао и масовно крстио људе. Матеј описује Јованову првобитну неодлучност да крсти Исуса, сматрајући да је Исус тај који треба да крсти њега. Исус је био упоран: „Остави сад, јер нам тако треба испунити сваку правду“ (Матеј 3:15). По Марку, након што га је Јован крстио Исус је излазећи из воде видео небо како се отвара и какоСвети дух силази на њега у видуголуба. Онда се са небеса зачуо глас: „Ти си син мој љубазни, који је по мојој вољи“ (Марко 1:10–11). Јеванђеље по Јовану не укључује крштење, али сведочи да је Исус онај кога је Јован проповедао да је Син Божји.
Јеванђеља кажу да Исус, као Месија,није дошао да му служе, него да служи и да да душу своју у откуп за многе и да је дошаопроповедати јеванђеље о царству Божјем.[50] Каже се да је током своје службе Исус чинио чуда, укључујући исцељења,егзорцизам, ходање по води, претварање воде у вино и дизање пар људи, као што јеЛазар, из мртвих (Јован 11:1–44,Матеј 9:25,Лука 7:15).
Јеванђеље по Јовану описује три различите прославепасхе током Исусове службе. Из овога произилази закључак да је Исус проповедао у периоду од три године, мада нека тумачењаСиноптичких јеванђеља наводе време од једне године.[51] Његова служба била је усредсређена на његове најоданије следбенике, дванаестапостола, мада су многи од његових пратилаца сматрани ученицима.Дванаест апостола, и сви остали који су му били блиски, били су Јевреји што се види у Исусовој изјави да његова мисија усмерена само на оне из куће Израела (Матеј 15:24) и чињеницом да су се тек након Исусове смрти апостоли сложили сПавлом да се проповедање јеванђеља може проширити и на нејеврејске (паганске) народе (Дела апостолска 15:1–31,Галатима 2:7-9). Исус је проповедао и пророковао о времену великих невоља које ће неочекивано задесити овај свет у којем ће бити пуно ратова, земљотреса, помора и глади. Овом времену ћу учинити крај тиме што ће доћи са неба са својим анђелима да суди људима - нарочито према томе како су се односили према немоћнима (Матеј 24 и 25). Због овога, позивао је своје ученике да увек буду на опрезу и да верују. Исус је обећао да ће онима који верују у њега подарити вечни живот (Јован 3:16–18).
На врхунцу своје службе, Исус је привлачио на хиљаде људи, углавном из областиГалилеје и Переје (данашњиИзраел иЈордан).[52] Нека од Исусових најпознатијих учења потичу одБеседе на гори, која садржиБлаженства иОче наш. Исус је често казиваоалегоричне приче попутПриче о блудном сину иПриче о сејачу. Његова учења охрабривала су безусловну самопожртвовануБожанску љубав према Богу и свим људима. Током својихбеседа, говорио је о служењу и понизности, опраштању грехова, вери, окретању другог образа, љубави према непријатељима, као и пријатељима, и потреби да се следи духзакона као додатак писму.[53]
Исус се често сусретао са изгнаницима од друштва, као што су цариници (лат.publicanus — империјални сакупљачи пореза, презирани због изнуђивања пара), укључујући и апостолаМатеја. Када суфарисеји приговорили Исусу што се радије дружи с грешницима него с праведницима, Исус је одговорио да лекар није потребан здравима него болеснима. Према Луки и Јовану, Исус се такође потрудио да прошири своју службу и наСамарићане, који су следили другачији облик израелске религије. Ово се огледа у његовој проповеди Самарићанима изСихара, која је довела до њиховог преобраћења (Јован 4:1–42).
Према Синоптичким Јеванђељима, Исус је водио тројицу својих апостола —Петра,Јована иЈакова — на врх планинеТавор да се моле. Док су били тамо, Исус се пред њимапреобразио — лице му је сијало као сунце, а одећа му је постала блистава као светлост; Поред њега су се појавилиИлија иМојсије. Тада их је заклонио сјајни облак, а глас с неба је рекао: „Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“[54] Јеванђеља такође говоре да је Исус пред крај своје службе почео да упозорава своје ученике на његову будућу смрт и васкрсење (Матеј 16:21–28).
Према описима из Синоптичких Јеванђеља, Исус је са својим следбеницима дошао уЈерусалим током прославепасхе. Дочекала га је велика гомила људи, вичући: „Осана, нека је благословен који долази у име господње, и то — цар Израиљев!“[55] Током свог краљевског улаза,[56] Исус је направио пометњу уИродовом храму тако што је испреметао столове мењача који су тамо поставили своје радње, говорећи да су од храма направили разбојничку јазбину (Марко 11:17). Касније те недеље, Исус је славио пасху са својим ученицима на гозби познатој каоТајна вечера — на којој је Исус најавио да ће га издати један од његових ученика, након чега ће бити погубљен. Током овог обреда узео је хлеб у руке говорећи: „Ово је моје тело које се даје за вас“ и „Ова чаша је нови савез мојом крвљу која се пролива за вас“. Након тога им је рекао да то чине успомен на њега (Лука 22:7–20). Након вечере, Исус и његови ученици отишли суГетсимански врт да се моле.
Док су се налазили у врту, Исуса су ухапсили чувари храма, по наређењуСинедриона и свештеничког поглавараКајафе (Лука 22:47–52,Матеј 26:47–56). Хапшење се одиграло у тајности током ноћи, како би се избегли нереди, јер је Исус био веома омиљен у народу (Марко 14:2).Јуда Искариотски, један од Исусових апостола, издао га је показавши га стражарима тако што га је пољубио.Симон Петар, други Исусов ученик, узео је мач и напао једног од стражара, одсекавши му ухо које је, по Луки, Исус одмах зацелио чудом.[57] Исус је укорио апостоле речима „ко се мача лати, од мача ће и погинути“ (Матеј 26:52). Након његовог хапшења, Исусови апостоли су се сакрили.
Током Синедрионовог суђења Исусу, свештенички поглавари и народне старешине питали су Исуса: „Ти ли си дакле син Божји?“, на шта им је он одговорио: „Ви кажете да сам ја“, након чега су га оптужили забогохуљење (Лука 22:70–71). Свештенички поглавари су га након тога предали римскомпрефектуПонтију Пилату, на основу оптужбе за побуну, јер је тврдио да је цар Јудејски. (Матеј 27:11,Марко 15:12). Када је Исус дошао пред Пилата, овај га је питао: „Јеси ли ти цар Јудејски?“, а Исус му је одговорио: „Ти кажеш“. Према Јеванђељима, Пилат лично није мислио да је Исус крив за било какав прекршај противРимљана, а како је био обичај да за пасху римски гувернер ослободи затвореника (обичај који није забележен, осим у Јеванђељима), Пилат је понудио окупљеној гомили да бира између Исуса из Назарета и бунтовника по именуВарава. Гомила је одлучила да се Варава ослободи, а Исус разапне. Пилат је опрао руке како би нагласио да није крив за неправедну одлуку (Матеј 27:11–26).
Према сва четири Јеванђеља, Исус је умро пре сумрака на брдуКалварија, познатом каоГолгота. Богати ЈеврејЈосиф из Ариматеје, члан Синедриона према Марку и Луки, добио је Пилатово одобрење да узме Исусово тело и положи га у гроб (Марко 15:42–46,Лука 23:50–56). Према Јовану, Јосифу се придружиоНикодим, који му је помогао да сахрани Исуса и који се спомиње и у осталим деловима Јовановог Јеванђеља (Јован 19:38–42). Три синоптичка Јеванђеља кажу да се догодило помрачење неба од дванаест до три тог поподнева; Матеј спомиње иземљотрес (Матеј 27:51).
Према Јеванђељима, Исус је устао из мртвих трећег дана након свог распећа. Јеванђеље по Матеју каже да се анђео појавио поред Исусове гробнице, која је била отворена и празна, и објавио његово васкрсењеМарији Магдалени и „другој Марији“ које су дошле да погледају гроб (Матеј 28:1–10). По Луки, била су два анђела (Лука 24:4), а по Марку младић обучен у бело (Марко 16:5). Дужи крај Јеванђеља по Марку каже да се у јутро дана свог ускрснућа Исус прво појавио пред Маријом Магдаленом (Марко 16:5). Јован каже да су Марију када је погледала у гроб два анђела питала због чега плаче; а када се окренула, није одмах препознала Исуса све док није изговорио њено име (Јован 20:11–18).
Дела апостолска говоре да се Исус појављивао пред различитим људима на различитим местима током следећих четрдесет дана. Неколико сати након свог васкрсења, појавио се пред двојицом ученика на путу заЕмаус (Лука 24:13–35). Пред окупљеним ученицима појавио се у вече након свог васкрсења (Јован 20:19). Према Делима апостолским,Апостол Павле је имао визију Исуса током свог преобраћења. Иако је његова служба била намењена Јеврејима, Исус је послао своје апостоле да проповедају његову реч осталим народима, а онда се вазнео на небо (Матеј 28:16-20). Исус је обећао да ћепоново доћи како би испунио преостали деомесијанског пророчанства.[58]
Научници су користилиисторијску методологију како би развили могуће реконструкције Исусовог живота. Неки научници подвлаче разлику између Исуса реконструисаног кроз историјску методологију, и Исуса како га схвата теолошко виђење, док други научници држе датеолошки Исус представља историјску личност.[59] Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири канонска Јеванђеља Новог завета: Матеј, Марко, Лука и Јован. Библијски научници и историчари класичари генерално прихватају историјско постојање Исуса, док се тврдње против постојања (Исуса) сматрају „делотворно оповргнутим“.[60]
Историчари углавном описују Исуса као путујућег проповедника и вођу религиозног покрета унутарјудаизма.[61] Према историјским реконструкцијама, Исуса је крстио Јован Крститељ, подучавао је користећи се метафоричним и поучним причама, упутио је изазов богобојажљивој традицији, легализму и друштвеној хијерархији, а разапели су га Римљани. Историчари су подељени по питању тога да ли се Исус бавио исцелитељством и егзорцизмом, проповедао да је крај света близу и видео своје распеће као неизбежно.
Већина научника се слаже да је Јеванђеље по Марку писано у време уништењаЈеврејског храма од стране Римљана под вођствомТита 70. године, а да су остала јеванђеља писана између 70–100. године.[62] Историјско виђење Исуса ослања се набиблијску критику, јеванђеља поготово. Многи научници су настојали да реконструишу Исусов живот у оквиру тадашњих политичких, културних и религијских догађаја у Израелу, укључујући разлике измеђуГалилеје иЈудеје, између различитих верских група као што суфарисеји,садукеји,есени изилоти[63][64] и у оквиру сукоба међу Јеврејима у контексту римске окупације.
Други научници теоришу да је Исус био припадникесена, јудаистичке верске групе која се не спомиње уНовом завету.[67] Неки научници чак износе хипотезе да је Исус предводио новуапокалиптичну верску групу, могуће повезану сЈованом Крститељем.[68]
Неки научници нагађају да је Исус био неуспели апокалиптични проповедник[69] који је постаорани хришћанин након што су апостоли проширили његово учењене-јеврејским народима.[70] Ово се изразито огледа у ранијим заповестима које је Исус дао дванаесторици апостола, ограниченим на „изгубљене овце куће Израела“, а нарочито искључујућинејеврејске народе и Самарићане (Матеј 10).
Према већини историчара, Исус је највероватније живео уГалилеји већи део свог живота и вероватно говориоарамејски ихебрејски.[71] ИмеИсус представља транслитерацијулатинске речиIēsus, која потиче од одгрчке речи Ἰησοῦς (Iēsoûs). Како већина научника верује да је Исус био Јеврејин који је говорио арамејски и живео у Галилеји око 30. године н. е., прилично је невероватно да је носио грчко лично име. Даљим проучавањемСептуагинта откривено је да је грчки назив транслитерација хебрејско/арамејскогЈешуа (ישוע) скраћенице хебрејског именаЈехошуа (יהושועЈехо —Јехова,шуа — помаже/спасава; често романизовано каоЏошуа). Због тога, научници верују да је једно од ових имена највероватније било оно под којим је Исус био познат за живота међу својим следбеницима.[72][73]
Христ или Христос (титула, а не део његовог личног имена) потиче од грчке речи (χριστός, од глагола χρίω —миропомазати), грчки израз заМесију, који дословно значи „онај који је миропомазан“. Историчари су расправљали око тога шта би ова титула могла да значи у време док је Исус живео; неки историчари приметили су да су друге титуле које се односе на Исуса у Новом завету, у првом веку имале потпуно другачије значење од данашњег.[74]
ТитулеБожански,Син Божји,Бог,Бог од Бога,Господ,Спаситељ,Искупитељ,Спаситељ човечанства су се колективно односиле на Октавијана, који је постаоЦезар Август након што је победиоМарка Антонија убици код Акцијума31. п. н. е. Џон Доминик Кросан (енгл.John Dominic Crossan) наводи да су их први хришћани усвојили и доделили Исусу, како би их порекли Цезару Августу. „Они су узели идентитет римског императора и доделили га јеврејском сељаку. У сваком случају то је била или чудна шала и веома погрдна сатира, или је то било оно што су Римљани звалиmajistas а ми зовемо велеиздаја.“[75]
Већина библијских научника држи да су дела која описују Исусов живот изворно преношенаусменим предањем, и да су написана тек неколико деценија након Исусовог распећа. Најранији, до данас сачувани, текстови везани за Исуса суПавлова писма, која датирају од средине првог века. Павле је написао да је Исуса видео само у визијама, али да су оне биле божанскаоткровења и да су стога меродавне („Галатима 1:11–12”.). Најранији постојећи текстови који детаљно описују Исуса су четириЈеванђеља. Ови текстови, који чине деоканона Светог писма, били су много више прихваћени и анализирани од било којих других могућих извора информација везаних за Исуса.
Многи други рани хришћански текстови описују догађаје из Исусовог живота и учења, али нису били укључени када јеБиблија била канонизована јер се веровало да супсеудоепиграфски, ненадахнути, или писани исувише дуго након његове смрти, док су други одбачени јер су били у супротности са хришћанским учењем. Прошло је неколико векова пре него што је списак тога шта јесте, а шта није део Библије коначно устаљен. У ранијем периоду књигаОткровења Јовановог није била укључена, док дела попутПастира из Хермаса јесу.
Постоје теорије да су неки текстови с историјским или митолошким подацима о Исусу написани чак пре Јеванђеља,[76] мада није нађен ниједан, осим Павлових писама. Засновано нанеобичним сличностима и разликама измеђуСиноптичких Јеванђеља — поМатеју,Марку иЛуки, прва три канонска јеванђеља — многи библијски научници претпоставили су да суусмено предање илогија (као што суЈеванђеље по Томи и теоријскиДокумент Q)[77] вероватно играли значајну улогу у првобитном ширењу приче о Исусу, и можда били инспирација за нека од Синоптичких Јеванђеља.
Посебно, многи научници верују да су Документ Q и Јеванђеље по Марку билидва извора коришћена за јеванђеља по Матеју и Луки; међутим, друге теорије, попут старијеАвгустове хипотезе и даље држе превагу међу библијским научницима.Знаци Јеванђеља су још један теоријски документ, за који се верује да је био извор заЈеванђеље по Јовану.[78]
За ауторе Јеванђеља се традиционално мисли да су присуствовали свим догађајима који су описани. Међутим, као резултат временског размака између догађаја и писања Јеванђеља у којима се они помињу, веродостојност раних текстова који описују детаље Исусовог живота су предмет спорења. Неки историчари тврде да су приче из Јеванђеља неверодостојне јер су често пристрасне и писане из друге руке, јер датирају неколико деценија након догађаја које описују. Научници и историчари који подржавају мишљење да су описи из Јеванђељаисторијски поуздани наглашавају, да су у оквиримаантичке историје, Јеванђеља писана мало времена након догађаја.[80]Пол Бернет (енгл.Paul Barnett) нагласио је да су „проучаваоци античке историје увек препознавали чинилацсубјективности у својим расположивим изворима“ и „имали врло мало доступних извора у поређењу с њиховим савременим преписима да ће врло радо искористити било какав комадић информације који је доступан.“ Он је нагласио да сусавремена историја и античка историја две различите дисциплине, с различитим методама анализе и тумачења.[81]
Након што су изворна усмена предања написана нагрчком, била су преписана, а касније преведена на остале језике.Библија није јединствени случај — и други антички документи били су пажљиво проучавани како би се откриле рупе између датума догађаја и датума када су написани. Након што су написани, првобитни текстови из Новог завета су претрпели безначајне измене, по речима научника као што је рецимоФредерик Кењон (енгл.Frederic Kenyon).[82]
Добапросветитељства инаучна револуција донели сускептицизам у вези са историјском тачношћу ових текстова. Иако неки научници, укључујући иархеологе, настављају да их користе као референцу у студијама античке историјеБлиског истока, други гледају на текстове као на културолошке и литерарне записе, генерално их називајући делом књижевногжанра који се називахагиографија — запис о светој особи која представља морални и божански идеал.Хагиографија има за свој примарни циљглорификацију саме религије и учења савршене свете особе представљене као њен централни фокус.
Мишљења интелектуалаца који у потпуности одбацују Исуса као историјску личност сажета су у поглављу о Исусу у књизиВила Дјуранта (енгл.Will Durant)Цезар и Христ (енгл.Caesar and Christ). Оно је базирано на оскудним извештајима очевидаца, мањку непосредних археолошких доказа, недостатку конкретних античких дела која спомињу Исуса, и сличностима између раног хришћанства и савременемитологије.[83]
Они који имајунатуралистички поглед на историју генерално не верују у божанску умешаност иличуда, као што је Исусово ускрснуће које спомињу Јеванђеља. Један од метода која се користи да провери чињеничну тачност прича из јеванђеља познат је под називомкритеријум осрамоћења, по којој приче о догађајима са призорима осрамоћења (као што јеПетрово порицање Исуса или бег Исусових следбеника након његовог хапшења) вероватно не би биле укључене да се нису заиста догодиле.[84]
Неки научници мисле да приче из јеванђеља о Исусовом животу имају слабу, или немају никакву, историјску основу. Они указују на сличности између прича о Исусу и старијихпаганских митова о добром човеку, као што суМитра,Атис иОзирис-Дионизије. Њихова теорија је да су аутори најранијих записа о Исусу усвојили паганске митове како би створилисинкретизам са хришћанством. Аутори попутЕрла Доертија (енгл.Earl Doherty) иду чак и даље, тврдећи да су јеванђеља у ствари прерада неаврамских митова који нису базирани на историјској личности.[85] Неки бранитељи хришћанства, попутЈустина Филозофа, претпостављају да су митове створили антички пагани који су узели пророчанске особине Месије које се уче уТори и додали их свом специфичном божанству.
Године 1962, проучавалац јудаизмаСамјуел Сандмел (енгл.Samuel Sandmel) побунио се против схватања да су приче о Исусу адаптирани старији митови, и створио изразParallelomania да би га описао. „Можемо да у сопствене сврхе дефинишемо паралеломанију као екстраваганцију међу научницима који пре свега преувеличавају наводну сличност у одломцима а онда настављају да описују извор и порекло као да се подразумева да литерарна веза следи неизбежан или унапред одређени правац.“[86] У књизиReinventing Jesus, аутори заступају виђење да су „тек после 100. године мистерије почеле веома да личе на хришћанство, баш због тога што је њихово постојање било угрожено због ове нове религије. Морале су да се такмиче како би преживеле.“[87]Мајкл Грант (енгл.Michael Grant) тврди у књизиAn Historian's Review of the Gospels: „Јудаизам је био миље у коме су доктрине о смрти и ускрснућу митских богова изгледале потпуно туђе тако да је у потребу за таквим фабриковањем у сопственој средини веома тешко поверовати.“[88] Ипак, Католичка енциклопедија каже да јеЈустин Филозоф „рекао својимпаганским читаоцима да безгрешно зачеће Исуса Христа не би требало да им делује невероватно, јер је велики број најцењенијих паганских писаца говорио о великом бројуЗевсових синова“.[89]
Хришћани проповедају да је Исус Месија (Христос) чији је долазак најављен уСтаром завету (савезу) који је током свог боравка на земљи, обновио савез човечанства с Богом уНовом завету (савезу). Хришћанско виђење Бога је крозСвето тројство. Бог је један, који се манифестује кроз тројствоОтац,Син иСвети Дух. Исус Месија (Христос) јеСин Божији. Ово је основнадогма која суштински разликује хришћане од других аврамистичких религија(јудаизма иислама).
Рођење Сина божијег у телу људском, је по тумачењу хришћанских цркава, чудо веће од стварања света, односно да је Бог толико заволео човека да је послао Сина свог јединородног да свако ко у њега поверује има живот вечни.( Јн,3:16) Бог Син се рађа се у телу као човек, да бисмо се ми људи обожили, тј.да бисмо постали богови по благодати испунивши своје биће пуноћом Божанске благодати. (Галатима, 02:19-20)[92][93]
О тачној природи Исуса Христоса расправљали су први хришћани. Теолошке расправе су вођене и у првим вековима хришћанства. До4.Васељенског сабора уХалкидону 451. године црква је уобличила тумачење да Исус Христос има 2 природе: људску и божанску које су недељиво спојене у једну личност, једанипостас (грч:ύπόστασις - лице). Сва другачија учења, која су се појављивала, осуђена су каојерес (погрешно учење), што је довело до одвајања тадашњих хришћана који су окарактерисани каомонофизити јер су заступали само једну- божанску природу Христоса. То су данашњаКоптска,Јерменска,Сиријска иЕтопска православна црква, које су временом напустиле монофиозотско тумачење.Православна иРимокатоличка црква стоје на догми утврђеној наВасељенским саборима, односно о 2 природе Исуса Христоса које чине једнуипостасу. У православљу се користи и изразБогочовек за Исуса, како би се истакаодуофизитизам.[94] Разнепротестантске иевангелистичке деноминације имају различите ставове. С обзиром да они не прихватају ауторитете Васељенских сабора, ово питање није толико теолошки обрађивано код њих. Извор свог знања за ове деноминације је само и искључивоБиблија, те су они сложни у томе да је Исус, Син Божији који узима људском обличје, те да се рађа у телу.[95]
Учење о зачећу Исуса у Маријиној утроби и њеном значају се доста разликују код различитих данашњих конфесија. Најизраженије је код православних док протестантидевици Марији не дају превелик значај. Библија наводи да је са 15 година је примилаблагу вест одАрханђела Гаврила, да ће родити Сина.
Православно учење οБогородици посебно наглашава чињеницу њеног девичанства. Грчки терминαίπαρβενία што значиувек дјева(црк.сл:приснодјева) јавља се први пут кодСв. Игњатија Богоносца (†106), од кога ћe бити преузет од стране целокупнепатристичке традиције( учењеСветих отаца цркве), да би се њиме означило зачеће Исуса Христа без човековог посредништва, већ силомДуха Светога.Непорочна Дјева Марија је неизрециво родила Бога Логоса, при чему је остала девичанством сачувана, а наТрећем Васељенском сабору уЕфесу 431. њено богоматеринство било је признато заједно са њеномдевственошћу. ОдлукомПетог Васељенског сабора у Цариграду 553. предаје сеанатеми (проклетству) свако ко Дјеву Марију не зове Богородицом.[96]
Протестантске деномонације је углавном називају девица Марија или само Марија. С обзиром даБиблија не говори много о Марији. У читавомНовом завету, Марија се спомиње 19 пута.[98]
Сведеноминације су сложне у давању акцента на Исусову мисију описану уНовом Завету и његовом проповедањудобре вести (јеванђеље) по којој је долазакЦарства небеског близу.
У време када је Исус Христос отпочињао своју службу,Св. Јован Претеча је крштавао наЈордану крштењем покајања:"Покајте се, јер се приближило Царство небеско.. Ја вас крштавам водом за покајање; а Онај што долази за мном.. Он ћe вас крстити Духом Светим и огњем." (Мт 3:2-11) Уплив Јованове проповеди био је толико силан да"њему излажаше Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска." (Мт 3:5-6) Истински почетак Христове службе јесте управо његово Крштење на Јордану од Св. Јована (Мт 3:13-17; Лк 3:21-23). Из разговора са Св. Јованом, види се да Христос жели да буде Крштен, рекавши му:"јер нам тако треба испунити сваку правду." (Мт 3,15) Према Јеванђељу, Јован је Претеча, онај који оглашава долазак Месије, имплицитно у (Мк 1,7), а експлицитно код других јеванђелиста (Мт 3:14; Лк 1:43-44; Јн 1:29-34). И Христос понавља Јованове речи да се народ мора покајати, одн. вратити на прави пут ка Богу.
Христос је лично призвао своје ученике. Према различитим наводима Светог Писма (Мт 10,2-4; Мк 3,16-19; Лк 6,14-16; Дап 1,13) може се закључити да12 Апостола представља12 израиљских племена, изабрани народ Божији, народ обећања (Лк 22,30; Мт 19,28). Избор мушкараца за ученике довољан је разлог за искључиво мушко свештенство у Цркви. Христос је имао за ученице и жене мироносице, и у раној Цркви ђакониса Фива је вршила извесну службу (Рм 16,1), али њихова служба је била друге природе, а не свештеничка. Многе протестантске деноминације су временом одбациле овакво тумачење.
Христова јавна проповед јесте "учење, настава" у дидактичком смислу. Његова употреба метафора и прича (грч:παραβολή - парабола), толико је опсежна (више од трећине његових речи изречено је у облику прича) да је очигледно немогуће одвојити облик од садржаја тих речи. Бројне су једноставне метафоре и поређења, као нпр."та лисица (Ирод)" (Лк 13,32), или"Будите мудри као змије и безазлени као голубови" (Мт 10,16), као и живописне гномске (пословичне) изреке:"Где је труп, онде ћe се и орлови сабрати" (Лк 17,37; Мт 24,28); оне служе да изоштре, расветле оно што је речено, да усмере не само интелект слушалаца него да на неки начин изазову и њихову вољу и полет.
Приче се обично сврставају у три групе: поређења, праве приче и приче с примером. Није лако установити како приче делују на слушаоца или читаоца. Наравно, и као метафора и као нарација, оне се обраћају нечем урођеном у људској души, што слушаоца ангажује темељније од било којег исказа или заповести. Дејство обраћања зависи од емоционалне или естетске настројености слушаоца, а можда прича има за циљ да суочи (прича о два сина, Мт 21,28-32), да поучи (прича о труну и брвну у оку, Мт 7,4-5), да изазове размишљање (прича о неправедном управитељу, Лк 16,1-9), да ободри (сејач, Мк 4,1-20), да изазове (скривено благо, Мт 13,44), итд. Сврха прича је да човеку приближе схватање ο Царству Божијем, да у њега призову следбенике, да осветле његове захтеве и награде, а мање да га одреде. Као позив на покајање, Христове приче и метафоре осликавају људски проблем и божанску благодат - оне отварају срце слушаоца према Богу.[99]
Су централне теме хришћанског виђења Исуса као Сина Божијег.
Христосово страдање на крсту је жртва коју он подноси за спас човечанства.Јагње Божије је термин којим се Исус помиње у Светом Писму (Јн: 01:29). Јер као што суЈевреји уСтаром завету имали обавезу жртвовања јагњета Богу,Син Божији је себе жртвоваоБогу Оцу, те је он жртва која се даје за све људе, прихватајући све грехе света на себе. Приликом распећа он изговара:"Оче, опрости им, јер не знају шта чине." (Лк 23,34)
Својом Божанском природом он побеђује смрт иваскрсава трећег дана. Како Библијски опис говори он васкрсава у телу, те приликом појављивања пред апостолима и давања последњих задатака пре коначногвазнесења (уздизања) на небо и одласка Богу Оцу, они га могу опипати и уверити се да он није дух, приказа или халуцинација.[100]Тада им назначава да ћеБог Отац послати Утешитеља-Духа Светога који ће бити међу њима до његовог другог повратка. (Јн 15:16, 26)[101]
Други долазак је догађај који хришћани очекују. Он корелира са очекиваним крајем света,армагедоном (одхебр. הַר מְגִדּוֹ, у преводупланина Мегидо;грч. ἉρμαγεδώνHarmagedōn,лат.Armagedōn) , (Откр. 10, 6.). То је уједно долазакЦарства Божијег, коме ће предходитиСтрашни суд, на коме ће Исус Христос судити људима по њиховим делима и живима и мртвима који ће тада васкрснути. Централни мотив целе хришћанске вере је крозпокајање, добијање милости Божије наСтрашном суду. Награђени ће задобити вечни живот уЦарству небеском, које се перципира каорај. Док ће кажњени бити осуђени на вечну патњу упаклу.[102]
Овај општи приказ такође обухвата различита детаљнија тумачења од стране различитиххришћанских деноминација те давање различитог акцента одређеним темама. У католичкој иконографији је дат већи акценат нараспеће и страдање док је код православаца акценат стављен наваскресење и победу над смрти.ХристосПантократор је најуобичајенији приказ Исуса Христоса у слави у православним црквама. Такође католичка црква је након црквеног раскола увела сопствену догму очистилишту, као привременом стању, где се након смрти прочишћују душе оних крштених особа које су нису исповедиле и спремиле заЦарство небеско.[103] Различите протестатске и евангелистичке деноминације као једину истину узимају самоСвето писмо(Библију), стога у својој теологији не дају толики акценат на питања живота после смрти.[104][105]
Јудаизам види Исуса као лажногмесију. Прематалмудском предању,Исусова мајка је била сиромашна јеврејска девојка, коју је муж, столар по занимању, отерао због прељубе са римским војником по именуПантера. Напуштена од мужа и презрена од друштва, Марија је родила Исуса. Због беде и сиромаштва Исус је отишао у Египат, где је изучиомагију.
Учитељ је рекао: „Исус Назарећанин практикује магију и вара и заводи Израел на странпутицу“.[120][121]
Уверен у своје вештине, вратио се у роднуПалестину и представљао себебогом. Након што је окупио бројне ученике и стекао велику омиљеност, осуђен је каојеретик ипогубљен уочи празникаПасхе.[124]
Уисламу, Исус (арап.عيسى — Иса) се сматра божјим послаником, односно пророком (арап.رسول — расул) који је, као и остали пророци пре и после њега говорио о једноме Богу (арап.الله —Алах).Муслимани такође сматрају да је Исус биомесија (арап.مهدي — машиах) којег је Бог послао деци Израела са новим светим писмом, јеванђељем (арап.إنجيل — инџил).[125]Куран такође тврди да је Исус чудотворно рођен од девице Марије (арап.مريم,Мирјам) и да је вршио чуда по допуштењу Божјем.
Међутим,муслимани не деле хришћанско веровање у Исусову божанску природу. Ислам негира да је Исус Бог или Божји син, тврдећи да је он био обичан човек који је, попут осталих пророка, био изабран да шири божју поруку. Исламски свети списи строго одбијају приписивање божанства икоме другом, наглашавајући јединство Бога (арап.توحيد —тевхид).
Безбожни су они који говоре: „Бог је Христ, син Маријин“. Реци: „Ко може спречити Бога, ако би хтео уништити Христа, сина Маријиног, као и његову мајку, и све оне који су на земљи?“ — Куран, Сура V, Трпеза (Al-Mā'idah)
Попут свих пророка у Исламу, Исус се сматрамуслиманом (арап.مسلم — онај који се покорава Богу); он је учио људе да прихвате исправан пут покоравања Божјој вољи. Иса се у исламу сматра претечом Мухамеда, и верује се да је предвидео његов долазак.[126] Према исламским списима, Исус нити је убијен нити је распет, већ је жив узнесен на небо. Већина муслимана верује да ће се судњег дана Исус вратити на земљу да успостави правду и победи исламскогантихриста (арап.الدّجّال —Даџал).[127]
У учењимабахаи религије, монотоистичке,синкретичке, мисионарске религије настале уИрану у 19.веку , назване по њеном оснивачуБахаулаху, Исус се сматра једним од Божијих гласника заједно саМојсијем,Будом,Заратустром,Мухамедом. Те да је свака од тих великих религија дошла човечанству преко одабраних Божијих гласника и да њихов број није коначан. Те јеБахаулах и себе сматрао Божијим гласником.[128] Сличан став имају идрузи, арапскаезотерична монотеистичка верска група, а који преузимају тумачење Исуса из Ислама[129].
Исус се сматра Богом, односно пророком и ураелизму (немонотеистичка вера) иахмадији. Многе гностичке групе, попутманихеизма, такође су сматрале Исуса Божијим пророком.
И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.
И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе.И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако.И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико.Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима.
Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.
— (Јн 6:31-36)
А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш?
Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему?
Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега
— (Лу, 06:41-42)
Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу
— из приче о грешници, Мт 19: 23-24)
Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божје.
— (Мт 19: 23-24)
А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.
Ово је прва и највећа заповијест. друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.
О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци.
— (Мт, 22)
Ја сам Пут, Истина и Живот;нико не долази Оцу осим кроз Мене
^Поједини историчари и тумачи Библије који стављају Исусову годину рођења и смрти у овај ранг суD. A. Carson,Douglas J. Moo иLeon Morris:An Introduction to the New Testament. Grand Rapids, MI: Zondervan Publishing House. 1992. 54, 56.
^Иако многи историчари имају одређене сумње уЈеванђеља као извор историјских информација, „чак и најнеодлучнији, међутим, признају да смо на сигурном историјском тлу“ што се тиче одређених основних чињеница везаних за Исусов живот;[23]
Neville, Robert C. (2002).Symbols of Jesus: A Christology of Symbolic Engagement. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 26.ISBN978-0-521-00353-7.
^абПоједини историчари и тумачи Библије који стављају Исусову годину рођења и смрти у овај ранг суD. A. Carson,Douglas J. Moo иLeon Morris:An Introduction to the New Testament. Grand Rapids, MI: Zondervan Publishing House. 1992. 54, 56.
^Powell 1998, стр. 168–173. sfn грешка: no target: CITEREFPowell1998 (help)
^Komoszewski, J. Ed; Bock, Darrell, ур. (2019).Jesus, Skepticism & The Problem of History: Criteria and Context in the Study of Christian Origins. Zondervan. стр. 22—23.ISBN978-0-310-53476-1. „...a considerable number of specific facts about Jesus are so well supported historically as to be widely acknowledged by most scholars, whether Christian (of any stripe) or not:...(lists 18 points)...Nevertheless, what can be known about Jesus with a high degree of confidence, apart from theological or ideological agendas, is perhaps surprisingly robust.”
^Craig Evans,"Life-of-Jesus Research and the Eclipse of Mythology", Theological Studies 54 (1993) стр. 13–14, "First, the New Testament Gospels are now viewed as useful, if not essentially reliable, historical sources. Gone is the extreme skepticism that for so many years dominated gospel research. Representative of many is the position of E. P. Sanders and Marcus Borg, who have concluded that it is possible to recover a fairly reliable picture of the historical Jesus."
^Erwin Fahlbusch and Geoffrey William Bromiley,The Encyclopedia of Christianity. Grand Rapids, Mich.; Leiden, Netherlands: Wm. B. Eerdmans; Brill,1 454–55
^Joseph A. Fitzmyer, The Gospel According to Luke I-IX. Anchor Bible. Garden City: Doubleday 1981. стр. 499–500.; I. Howard Marshall, The Gospel of Luke (The New International Greek Testament Commentary). Grand Rapids: Eerdmans 1978. стр. 158.;
^"The Thompson Chain-Reference Study Bible NIV", published December 1999, B.B. Kirkbride Bible Co., Inc.; William Adler & Paul Tuffin,The Chronography of George Synkellos: A Byzantine Chronicle of Universal History from the Creation. Oxford University Press. 2002. стр. 466.
^УЈеванђељу по Јовану, Исусова служба се одвија у и око Јерусалима.
^„Неисторијска теза је одувек била контроверзна и никада није успела да убеди научнике различитих грана и религијских убеђења... Библијски научници и историчари класичари сада је означавају делотворно оповргнутом“ -Van, Robert E. Voorst (2000).Jesus Outside the New Testament: An Introduction to the Ancient Evidence. Grand Rapids, MI: Eerdmans. стр. 16.ISBN9780802843685.
^Harrison, John B. and Richard E. Sullivan. A short history of Western civilization. New York: Knopf. 1975.
^За поређење Исусовог покрета и Зелота видиS. G. F. Brandon (1967).Jesus and the Zealots: a study of the political factor in primitive Christianity. Manchester University Press.ISBN978-0-684-31010-7.
^Неки научници разматрају могућност да је Исус и сâм биофарисеј.
^Neusner, Jacob (2000).A Rabbi Talks With Jesus. McGill-Queen's University Press.ISBN978-0-7735-2046-2. Rabbi Neusner тврди да су Исусова учења била ближа Кући Шамаја од Куће Хилела.
^Ово укључује веровање да је Исус био Месија.Brown, Michael L. (2003).Answering Jewish Objections to Jesus: Messianic Prophecy Objections. Baker Books.ISBN978-0-8010-6423-4..Crossan, John Dominic (1989).The Birth of Christianity: Discovering What Happened in the Years Immediately After the Execution of Jesus. Harper Collins. стр. 461. Brown показује како је хришћански концепт Месије повезан с идејама важећим у касном периоду јудаизма званог Други Храм. Види јошKlausner, Joseph (1955).The Messianic Idea in Israel: From its Beginning to the Completion of the Mishnah. Macmilan..Patai, Raphael (1979).Messiah Texts. Wayne State University Press.ISBN978-0-8143-1850-8.. Patai и Klausner тврде да једно тумачење пророчанстава открива двојицу Месија, Месију бена Јосифа (умируђег Месију) и Месију бена Давида (Давидовског Краља), или једног месију који се двапут појавио. Crossan наводи есејска учења о двојици истоветних Месија. Упореди с хришћанском доктрином другог Христовог доласка.
^„Нови завет био је довршен, што се тиче најбитнијег дела, око 100. године, већина списа постојала је двадесет до четрдесет година пре овога ... ситуација је охрабрујућа с историјске тачке гледишта, јер су прва три Јеванђеља писана у време када су живели многи који су могли да се сете ствари које је Исус рекао и урадио... С било које тачке гледишта, време протекло између догађаја из Јеванђеља и писања већине књига Новог завета било је, с тачке историјског истраживања, задовољавајуће кратко.“ Bruce, F. F.:The New Testament Documents: Are They Reliable?. стр. 12–14, InterVarsity Press, USA, 1997.
^Barnett, Paul, "Is the New Testament History?,". стр. 1.
^"Размак између изворних записа и најранијих постојећих доказа постаје тако мален да је, у ствари, безначајан, а последња основа за било какву сумњу да књиге Светог писма нису до нас дошле онако како су заиста написане сада је отклоњена. Иаутентичност ицеловитост књига Новог завета може се сматрати као коначно доказана“. Цитат из Bruce, F. F.:The New Testament Documents: Are They Reliable?. стр. 20, InterVarsity Press, USA, 1997.
^Catechism of the Catholic Church §436–40;Thirty Nine Articles of the Church of England, article 2; IrenaeusAdversus Haereses inPatrologia Graeca ed.J. P. Migne (Paris, 1857–1866) 7/1, 93; , Приступљено 8. 4. 2013.
^Catechism of the Catholic Church §606–618; Council of Trent (1547) in Denzinger-Schönmetzer,Enchiridion Symbolorum, definitionum et declarationum de rebus fidei et morum (1965) §1529; Јован 14:2–3], Приступљено 8. 4. 2013.
^Thirty Nine Articles of the Church of England, article 9;Augsburg Confession, article 2;Second Helvetic Confession, chapter 8;
^Катихизис католичке цркве §456–460; Gregory of Nyssa, Orat. catech. 15 уPatrologia Graeca ed. J. P. Migne (Paris, 1857–1866) 45, 48B; St. Irenaeus,Adversus Haereses 3.19.1 in ibid. 7/1, 939; St. Athanasius,De inc., 54.3 in ibid. 25, 192B. St. Thomas Aquinas,Opusc. in ibid. 57: 1–4;, Приступљено 8. 4. 2013.
^Апостолски симбол вере;Катихизис католичке цркве §632–635;Thirty Nine Articles of the Church of England, чланак 3;Аугсбуршка исповест, чланак 3; Council of Rome (745) in Denzinger-Schönmetzer,Enchiridion Symbolorum, definitionum et declarationum de rebus fidei et morum (1965) §587; Benedict XII,Cum dudum (1341) in ibid. §1011; Clement VI,Super quibusdam (1351) in ibid. §1077; Council of Toledo IV (625) in ibid. §485;, Матеј 27:52–53
^Катихизис католичке цркве §638–655; Византијска литургија, УскршњиТропар;Thirty Nine Articles of the Church of England, чланци 4 и 17;Аугсбуршка исповест, чланак 3;Друга хелвећанска исповест, поглавље 9.
.jpg)
_-_The_Last_Supper_(1495-1498).jpg)
