Иран јеколевка цивилизације, који је насељаваоЕлам почев од 3200. године п. н. е. У 7. веку п. н. е.Медијци су основалиМедијско краљевство којим је владаоКијаксар, а свој територијални врхунац достигао је у 6. веку п. н. е. када јеКир Велики основаоАхеменидско царство, једно од највећих у старом веку.Александар Велики је освојио царство у 4. веку п. н. е. Побуна у 3. веку п. н. е. довела је до оснивањаПартског царства, које је касније ослободило земљу. У 3. веку нове ере, Парте је наследилоСасанидско царство, чије се доба сматра златним у историји иранске цивилизације. Некада центарзороастризма, у 7. веку уследило јемуслиманско освајање Персије, што је довело доисламизације Ирана. Књижевност, филозофија, математика, медицина, астрономија и уметност су процветале токомзлатног доба ислама, када је низ муслиманских династија Ирана окончао арапску владавину, ревитализоваоперсијски језик и владао земљом. Ово доба је пратила владавинаСелџука иХорезма.
Иранским пејзажом преовладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни. У источном делу земље превладавају слабо насељене равне пустињеДешт-и-Лут иДешт-и-Кевир (Велика слана пустиња) с повременимсланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Авганистану.
Северозападни део земље који је плоднији и најнасељенији је уједно и најбрдовитији. На северу се налази високи планински ланацАлборз са највишим врхом Ирана, 5.607 m високимДамавандом. На југозападу од Оманског залива све до сланог језераУрмије, протеже се други велики кречњачки ланацЗагрос са највишим крашким врховима Динар-Кух (4.976 m), Оштран-Кух (4.328 m) и Кукалар-Кух („Кукасти врх“, 4.298 m).Ирански плато је висораван која се пружа између поменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.
У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта каоИсфахан илиШираз. Све до 20. века, када су изграђени главни путеви и железничке пруге кроз планинске ланце, ова подручја су била релативно изолована једна од других. Обично је један велики град доминирао једним оваквим подручјем, па су постојали сложени односи између града и села на периферији. У вишим подручјима планинских ланаца живели су номади које су се селиле заједно са стадима оваца и коза између традиционалних летњих и зимских пашњака.
У земљи не постоје већи речни системи, а саобраћај се током историје одвијаокараванима које су пролазиле кроз кланце и превоје у планинама. Високе планине су такође представљале проблем у приступу према Персијском заливу и Каспијском језеру. Већих слатководних језера нема, а на северозападу је плитко полуслано језероУрмија.
У Ирану влада углавномсушна и полусушна клима. Изузетак је равница уз Каспијско језеро где влада блага суптропска клима океанског типа; овде температуре зими ретко падају испод 0°C, а клима је влажна током целе године. Температуре лети се ретко пењу изнад 29°C, а просечне годишње падавине су од 680 mm на истоку до 1700 mm на западу земље. На западу у насељима у долинама планине Загрос јављају се изузетно ниске температуре, јаке зиме са просечним температурама испод 0°C и великим количинама снега. У источним и централним басенима влада изузетно сува пустињска клима с мање од 200 mm падавина годишње и просечним летњим температурама до 38°C. Уз обале Персијског залива је сушна полупустињска клима где владају умерене зиме и врло сува и врућа лета. Количина падавина овде варира између оскудних 135 и 355 mm.
Иран се налази у сеизмички врло активном делу света који често погађајуземљотреси.
Биљни и животињски свет у Ирану је због великог бројабиома истаништа врло разнолик, па овде живи велики број животиња и биљака. У биљном покривачу постоји изразити климатски градијент, од полупустињских летопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума океанског типа на северу уз Каспијско море. На истоку су голе пустиње са ретким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој унутрашњој висоравни превладавају за Иран посебни лоптасто-јежасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу (мразовите зиме и жарка лета).
О очувању животне средине држава је почела водити бригу од1950-их, након деградације околине и превеликог искоришћавања природних ресурса. Иран је основао1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па1967. организацију за лов и риболов и на крају1971. министарство за заштиту животне средине. Циљ свих ових организација била је заштита околине.
Од почетка 21. века, главни еколошки проблеми у држави су:
загађење ваздуха, посебно у урбаним срединама. Ово загађивање догађа се због људског деловања, посебно због емисија штетних гасова из возила, рафинерија и индустрије.
загађење нафтом у Персијском заливу (због вађења нафте)
загађивање воде због индустријског отпада и неконтролисане употребе.
Вероватно највећи еколошки проблем је онај квалитет ваздуха, највише у главном градуТехерану.Угљен-моноксид има врло велики удео у 1,5 милиона тона штетних гасова који су забележени у Техерану 2002. године.
Предмети одбакра и осликане керамике избронзаног доба (прије 4.000 година) пронађени су уСузи (покрајинаХузестан) и Сиалку. Археолошким истраживањима тек се сад почињу упознавати врло старе цивилизације које су овдје градиле градове прије 5.000 година.
Почетком 3. миленијума п. н. е., у Сузи се јавља облик писма који је вероватно настао из старог сумерског писма.Еламско царство (пре којег је постојала протоеламитска цивилизација) постало је нова регионална снага у југозападном Ирану те својеврсна конкуренција суседним царствимаВавилоније иАсирије. Тек у другом миленијуму п. н. е. на ирански плато долазеирански народи из средишње Азије. Средином 7. века п. н. е.Медијци окупљени у племенима на северу и северозападу земље постају самостална регионална сила. Крајем истог века Медијци и Вавилонци ослобађају се Асираца заузимањемНиниве612. п. н. е. У овом раздобљу извори помињуКира I, краљаАншана и унукаАхемена, оснивачапрвог персијског царства.
Генерали Александра Великог основали су династију Селеукида који су практично остали на власти до64. п. н. е. када јеСирију, задњи остатак њихова царства,Гнеј Помпеј Велики претворио у римску провинцију. Партијско царство које је основано250. п. н. е. влада земљом до224. када је краљаАртабана IV победио један од персијских вазала. У ово вријеме рађа се нова, сасанидска династија, којом је почелоДруго Персијско царство (226—651).
Сасаниди су били први који су називали њихово царствоИрансхахр илиЕрāнсхахр (персијски: ايرانشهر,Земља Аријаца). Они су владали једним од најважнијих раздобља иранске историје те су остварили бројна достигнућа на свим подручјима. Посебно су утицали наримски свет, будући да су два царства била непрестано у рату.[7] Њихов културни утицај досегнуо је изападну Европу,Африку,Кину иИндију те се наставио и уисламском раздобљу.[8],[9]
Освајање Ирана почиње637, сЕбу Бекром. Након освајањаКтесифона, главног града царства, муслимани су победили сасанидску војску кодНихаванда642. године. Након тога Иран је брзо освојен, а преобраћивање на ислам врло је убрзано трајало до 9. века. Иран је исламизован, али никад није арабизован, за разлику од других крајева које је освојио калифат.[10]
Карта Ирана око 1000. године.
У 8. веку, у Хорасану је прихваћена дисидентскашиитска доктрина, што је довело до одвајања од арапске доминације. Побуном је свргнута династијаОмејада, па ју је уБагдаду замијенилаАбасидска династија,748. године. Моћ калифâ убрзано се смањује па у Ирану настају многе јаке регионалне династије између820. и1005, од којих највишеСаманиди. Они су се сукобљавали с Багдадом те у много чему обогатили интелектуални живот. Осим класичне арапске културе, подупирали су персијску књижевност и гарантовали заштиту мислиоцима. Од962. династијаГазнавида изГазнија владаХорасаном иПанџабом. У ово време, под заштитом Махмуда Газнија, Фердуси је написао „Шах намех” (Књига краљева), епску песму с причама из персијске митологије.[11]
Селџуци су дошли у ову регију у 11. веку и савладали Газнавиде, па Саманиде, а у Ирану се догодила културна и научна ренесанса. Направљена је опсерваторија уИсфахану, где јеОмар Хајам створио нови,персијски календар спреступним годинама који је и данас у употреби. Ово је раздобље такође било врло плодно за многа уметничка достигнућа.
Након владавине Селџука, Ираном управљају мање локалне династије пре доласкаМонгола под водствомЏингис-кана,1219. године. Инвазија је поприлично оштетила земљу и становништво.[12] Уништењем бројних система за наводњавање уништена је и мрежа насеља. Уништене градове замењују изоловане оазе, а број становника пада па се становништво организује у племена. Мање локалне династије владају подручјем након краја првог монголског периода1335. године.
Иранско становништво се преобратило наимамитскишиитизам у 16. веку, за времешаха Исмаила I, првогсафавидског владара. Ово преобраћење извршено је ради супростављања доминацији сунитскихосманскихТурака и како би се створио јединствен ирански идентитет. Преобраћење је било обавезно, под претњом смрћу.[13]
Врхунац сафавидске владавине био је за вријеме шахаАбаса I Великог, за чијег се времена догодила централизација и општи напредак земље. Ово је било златно доба и за умјетност и трговину. Инвазијом афганских племена у Иран1722. године започела је силазна путања сафавидског раздобља. Након пада задњег сафавидског владара1735, годину послије Тахмасп Коли из племена Афшар истјерује Авганистанце и преузима власт под именомНадир Шах. За време његове владавине враћена је цела територија Ирана те су кренули војни походи у Индију. Његова владавина није дуго трајала и1747. године је убијен.
За власт у земљи отада се почињу борити разне племенске групе:Афшари,Хотаки,Каџари иЗанди.Карим-кан Занд успео је1750. године ујединити скоро целу земљу. За време његове владавине главни је град изМашада премештен уШираз, па је започело кратко време мира и напретка. Након његове смрти1779. године почињу нове борбе за власт. На крају је победиоАга Мухамед-шах Каџар који преузима власт1794. године и тиме оснива династију која је трајала све до1925. године. Тада је главни град постаоТехеран.
За време владања његових наследникаФатх Али-шаха,Мухамед-шаха иНасередин-шаха, у земљи је обновљен ред, стабилност и јединство. Трговци и верске вође постају важни чланови друштва у ово време. Због слабости централне власти, велике колонијалне силе,Руска иБританска империја, захваљујући војној и технолошкој моћи, почињу доминирати иранском привредом и мешати се у унутрашње послове државе. Ипак, упркосВеликој игри, Иран је сачувао независност и никад није колонизован.
Први покушаји модернизације земље догодили су се за времеНасередин-шаха. Реформисан је порески систем, појачана контрола над администрацијом те развијена индустрија и трговина. Смањио се страни утицај, као и утицај шиитског свештенства. Народна жеља за променама довела је до уставне револуције1906. године. Иран је постао прва блискоисточна земља која је револуцијом добила устав.
Првим свјетским ратом повећан је утицај Британаца, који су већ дотад били заинтересовани за нафту пронађену1908. године у Хузестану. Покушали су наметнути англо-персијски договор1919, који је парламент одбио.
Нешто после државног удара је смењена власт у корист официра Реза-кана, који четири године послије постајеРеза-шах Пахлави. Уз помоћ снажне и централизоване владе почиње модернизација Ирана: развијање тешке индустрије, велики инфраструктурни пројекти, градња националне железнице, стварање јавног националног образовног система, реформа правосуђа (дотад под контролом свештенства), стварање иранског грађанског законика, побољшање здравственог система, итд. Посебна права која су додељена странцима за време Каџара укинута су како би се смањила зависност и њима, што се посебно односило на Велику Британију и Русију. Дана21. марта1935, међународна заједница службено је одлучила престати користити називПерсија и почети користити називИран (локално име од сасанидске ере). Забрана ношења вела за жене, као и обавеза облачења на „западњачки” начин за мушкарце, уведена је исте године.
Године 1953. премијерМохамед Мосадик национализује нафту. Ради заштите западњачких интереса у иранској нафтној индустрији,британске иамеричке тајне службе проводеоперацију Ајакс чији је циљ постављање владе која би штитила западњачке интересе. Након Мосадикова пада, Мохамед Реза-шах Пахлави успоставља аутократски диктаторски режим уз помоћ САД. Године 1955, Иран улази у Багдадски пакт, те тиме прелази на америчку страну у Хладном рату. Мухамед Реза-шах модернизовао је индустрију и друштво захваљујући приходима од нафте и програму званомБијела револуција. За време његовог режима макнути су сви облици политичке опозиције, а његова владавина уопштено није била добро прихваћена у иранском друштву.
Након вишемесечних демонстрација и протеста против његовог режима, Мухамед Реза Пахлави напустио је Иран16. јануара1979. године.Рухолах Хомеини се вратио у земљу1. фебруара 1979, након 15 година у егзилу. Након проглашења неутралности оружаних снага у револуцији, Хомеини је прогласио крај монархије11. фебруара и успоставио прелазну владу.
Иако је међу становништвом већином владало позитивно расположење због одласка шаха, постојало је много несугласица око будућности Ирана.[14] Иако је Хомеини био најпопуларнија политичка фигура, постојало је више револуционарних група, од којих је свака имала другачији поглед на будућност земље. Групе су укључивалелиберале,марксисте,анархисте и лаике, уз велики број верских група које су тражиле да обликују иранску будућност.
Теолози су били први који су успоставили ред у земљи уз помоћ локалних одбора. Познати под именомБранитељи револуције од маја 1979, ове скупине су брзо добиле моћ на локалном нивоу по целом Ирану, те тиме и највећи дио моћи на свеукупном нивоу. Уз помоћ револуционарних судова који су успостављени, елиминисане су кључне личности из старог режима, као и противници из других скупина. Крајем 1979. организован јереферендум, на којем је успостављенаисламска република по Хомеинијевом нацрту, сврховним вођом на челу.
ТокомЗаливског рата1991. године, Иран је остао неутралан (допустио је једино присутност ирачког ваздухопловства и улазак ирачких избеглица на своју територију).
Револуција, након које је следио рат с Ираком оставили су велике последице на привреду земље које су водили прагматичари каоХашеми Рафсанџани, који је изабран за председника 1987. и 1991. године. Крах економске политике и модернизације иранске државе довео је до избора умереногМохамеда Хатамија на место председника1997. године. Његову владавину обиљежиле су несугласице између друштва које је захтевало промене и свештенства које је желело задржати своју моћ. Ова ситуација је достигла свој врхунац у јулу1999, када су на улицама Техерана и других већих градова избили масовни протести против власти. Хатами је поновно изабран2001. године, али конзервативне струје у иранском парламенту дестабилизовале су његов реформаторски покрет.
Године 2005, на место председника државе изабран је конзервативни градоначелник Техерана,Махмуд Ахмадинежад, док је више од 1.000 других кандидатура Савет чувара прогласило неважећим. Његов мандат обележио је контроверзнинуклеарни програм и тврда спољна политика. На изборима 2013. председник Ирана постао јеХасан Рухани. На изборима 2021. на месту председника Ирана заменио га јеЕбрахим Раиси. Он је погинуо у хеликоптерском лету 2024. године, након чега је на изборима добио реформистаМахсуд Пезешкијан, који је тренутни председник.
Једанаестог фебруара 2019. године навршило се четрдесет година од победе исламске револуције у Ирану. Развој у различитим областима добијен је рангирањем релевантних међународних агенција, тела и организација. У обзир су узете области у којима је ИР Иран рангиран међу првих десет земаља у свету.
Енергетика
Резерве природног гаса процењују се на 33.72 трилиона[17] m³ (податак из 1. јануара 2018.) чиме Иран заузима 2. место на свету. У 2017. години био је рангиран на 3. месту у производњи природног гаса са 214,5 билиона[17] m³.
Постројење гасног поља Јужни Парс у близини града Асалује
Резерве нафте процењују се на 157,2 билиона[17] bbl (1. јануар 2018) чиме Иран заузима 4. место на свету и 4. месту у производњи нафте са 4,469 милиона[17] bbl дневно.
Иран је са 116,600[18] km² 6. земља света у погледу водених површина, a захваљујући Каспијском мору, чак 7,07% површине Ирана је вода.
Индустрија и рударство
Иран је трећерангирани глобални произвођач гипса са 15.000 милиона[19] t.
Десети је произвођач руде гвожђа у свету (37.000 милиона[20] t).
У 2017. години Иран је у производњи цемента био глобално седми са производњом од 56 милиона[21] t.
Пољопривреда
Иран се са 95,530[22] km² 2012. године налазио на 5. месту у свету у погледу укупне површине наводњаваног земљишта.
Иран је највећи светски произвођачшафрана који се сматра стратешким производом у земљи јер производи око 95% светског шафрана. У периоду од 2017-2018. производња шафрана порасла је за 55% и Иран је извезао 236[23] t шафрана у вредности од 325 милиона[23] USD.
Засад пистаћа у Бардескану
Иран је у 2017. години био 1. у производњи пистаћа са 574987[24] t; 2. произвођачурми у свету са 1185165[24] t, лубеница (4059786[24] t) и краставца (1981130[24] t); 3. у производњи ораха у љусци (349192[24] t) и коштуњавог воћа (135329[24] t); 4. у производњи кивија (311307[24] t), дуња (78777[24] t), цитруса (615281[24] t), бадема (111845[24] t) и лука (2379096[24] t); 5. у производњи кајсија (239712[24] t), смокви (70730[24] t) и плавог патлиџана (654149[24] t) и 6. у производњи парадајза (6177290[24] t).
Иран је седми произвођач вуне на свету са 2[25] % светске производње. Из Ирана је у 2017. години извезено близу 1.500[26] t ручно тканих тепиха вредних више од 119 милиона[26] USD, чиме је Иран заузео прво место у свету у производњи ручно рађених тепиха.
Со, сумпор, камен, цемент: 561,3 милиона USD (0,9%)
Бакар: 386,2 милиона USD (0,6%)
Алуминијум: 305,4 милиона USD (0.5%)
Ових 10 група чини 96,4% укупне вредности извоза. Руде, шљака и пепео из Ирана биле су најбрже растуће међу првих 10 извозних категорија, удвостручујући вредност од 2016. до 2017. године.
Свемирска и нуклеарна технологија
Лансирање Пајам сателита са лансера Симорг
Иран је девети[28] у свету у развоју свемирске технологије, пројектовању и лансирању сателита. У ове сврхе је основанИрански свемирски институт.
Мапа главних локација нуклеарног програма у Ирану
Иран је девета[29] земља у свету која је завршила комплетан циклус обогаћивања нуклеарног горива укључујући истраживање уранијума, производњу жутог колача и промену у гас УФ6 за производњу горива и комплекса горива.
Образовање
Иран је 2010. године са 65.000[30] новообјављених наслова заузео 9. девето место у свету по броју објављених књига годишње.
Десета[31] је земља у свету у погледу издвајања средстава за образовање у односу на укупан буџет.
Студенти медицине
Иран се налази на петом[32] месту у свету у погледу броја дипломираних студената у четири области - наука, технологија, инжењерство и математика.
Прворангирана[33] је земља у свету у развоју писмености. Према подацима Светске банке за 2014. годину, Иран је од 1976. до 2014. године држао прво место у свету у развоју писмености међу особама старијим од 15 година. Године 1979. проценат иранске писмене популације старије од 15 година био је 37%, а 2014. године је достигао 85%.
Наука
Иран је 2017. године био рангиран на 1. месту[34] у региону по укупном броју објављених радова (54388).Иран је 2017. године био 1. у региону[35] у области биотехнологије са 905 објављених, 876 цитираних радова и 610 цитата. Иран је 6.[36] на листи земаља по броју објављених чланака из области нанотехнологије у 2016. години. Научна продуктивност у Ирану порасла је 11 пута брже[37] од светског просека, брже него било која друга земља. Број научних публикација показује да је раст на Блиском истоку - углавном у Турској и Ирану – био скоро четири пута бржи од светског просека.
Здравство
Очекивано трајање живота по рођењу у Ирану је 1979. године било 55 година, док је 2016. било 76. година, чиме се Иран налази на десетом месту[38] у свету по расту очекиваног трајања живота. По коришћењу алкохола Иран је на последњем, 183[39] месту у свету. Такође, у погледу морталитета услед коришћења алкохола Иран је на последњем месту са најнижом стопом смртности услед алкохола.
Институт Ројан
Иран је 2017. године био рангиран на 2. месту[40] на листи земаља у којима се врши истраживање матичних ћелија. Водећи центар који се бави истраживањем матичних ћелија је Институт Ројан који је до сада у оквиру својих истраживања обавио више од 60 клиничких тестова.
Туристичке атракције
Туристичке атракције у Ирану
Иран се између 1990. и 2018. године нашао на 7. месту у свету међу земљама са тенденцијом пораста туристичких атракција. Године 2018. забележен је пораст од 32,9[41] пута у броју туриста који су у односу на 1990. годину посетили Иран.
Становништво чини широка лепеза етничких група и већина припада медитеранској, кавкаској или алпској грани индоевропске породице народа, потомцима првих аријевских досељеника на иранску висораван, али су честе миграције и освајања учинили да иранско становништво, осимПерсијанаца, чине и бројне друге етничке групе:Азери,Курди,Белуџи,Лури,Туркмени,Арапи,Јермени иАсирци. Такође, у Ирану тренутно живи и око милион и по припадника номадских народаКучан,Кашкајци,Шахшеван,Афшар,Бахтијари,Гилак и других. Велике политичке и економске промене у ширем и ближем окружењу земље утицале су на састав становништва. Иран је последњих деценија привукао многобројне избеглице из иностранства као и радну снагу, првенствено с индијског потконтинента и из југоисточне Азије, што је још више допринело разноликости његовог становништва.
Стварањемисламске републике у Ирану, створен је и јединствен систем власти у свету. Иран је једина службеношиитска држава у муслиманском свету. Исламска Република Иран је практично и јединатеократија у свету, тј. сматрајући да власт долази одБога, моћ лежи у рукама свештенства. Овај облик теократије почива на начелувелауат-е faqih (ولایت فقیه) којег је у 1960-има описаоајатолахРухолах Хомеини, првивођа Револуције. Такође у овом систему постоји и представничка димензија, будући да је призната и владавина народа, те се непосредно бирапредседник Исламске Републике Иран, народни посланици и члановиСкупштине стручњака. Иако постоји демократски систем не постоји и политички плурализам, посланици већином припадају разним исламистичким фракцијама.[43]
Политички систем исламске републике базиран је на основу устава из 1979. који се називаQānun-е Асаси („Основни закон”). У систему се налази више државних тела која су уско повезана, а већину чланова изабире вођа, док се председник републике, посланици у парламенту и чланови Скупштине стручњака бирају на свеопштим изборима. Минимални узраст за гласање одређен је на 15 година.
Врховни вођа (зван и „вођа револуције”) одговоран је за надгледање опште политике Исламске Републике Ирана.[44] Вођу Револуције бираСкупштина стручњака на неодређено трајање мандата. Вођа је врховни заповедник оружаних снага и контролише војне операције и задатке везане за безбедност, и само он има могућност прогласити рат. Ову државну функцију може вршити само верска особа. Има могућност сменити председника републике од своје функције, након што га врховни суд прогласи кривим за кршење устава или након што му парламент прогласи неспособност по члану 89 устава. Скупштина стручњака одговорна је за надгледање врховног вође у извршавању својих дужности. Тренутни врховни вођа Ирана јеајатолахАли Хамнеј, који врши ту дужност од1989. године.
Устав дефинише председника као највећи државни ауторитет након вође револуције.[44] Председник се бира на свеопштим изборима на мандат од четири године, који је могуће још једном обновити. Председничке кандидате мора одобритиСавет чувара. Председник је одговоран за извршавање извршне власти, осим оних које су везане уз врховног вођу.
Председник бира и надгледаСавет министара, координира одлукама владе и бира владину политику коју представља парламенту. Десет потпредседника помаже председнику, као и кабинет од 22 министра чије именовање мора одобрити парламент.[45]
Тренутни председник републике јеХасан Рохани који је на то место изабран2013. године.
Меџлис, службеног називаИсламска саветодавна скупштина (персијски : مجلس شورای اسلامى,Маџлес-е Шора-је Еслами), једнодомски је ирански парламент. Броји 290 посланика који су изабрани на мандат од четири године. Меџлис изгласава законе, ратификује међународне споразуме и одобрава државни буџет. Сви законодавни посланици морају бити представљени Савету чувара. Од2006. године, шест посланичких места умеџлису резервисана су за посланике верских мањина.
Скупштина стручњака која заседа једну седмицу годишње, броји 86 чланова пробраног свештенства који се бирају свеопштим гласањем на мандат од осам година. Као и за председничке и парламентарне изборе, Савет чувара одређује подобност кандидата за чланство у Скупштини стручњака. Она бира врховног вођу и има уставно право повући га с дужности у било ком тренутку. Ипак, досад није забележен случај у којима би се Скупштина стручњака успротивила одлукама врховног вође.
Савет чувара броји 12 правника од којих шест именујеврховни вођа. Другу половину препоручује шеф судске власти (ког бира врховни вођа), а именује их ирански парламент. Савет тумачи устав и може искористити правовета на одлуке меџлиса, ако сматра да је донети закон неусклађен с уставом или с исламским обичајима, па враћа закон парламенту на дораду.
Вођа револуције именује шефасудске власти који именује чланове врховног суда и главног тужиоца. Постоји више врста судова, од јавних судова који се баве грађанским и кривичним случајевима до револуционарних судова који се баве злочинима против државне безбедности. Одлуке револуционарних судова су закључне, па је на њих немогућа жалба. Посебан свештенички суд одговоран је за суђење злочина које су починили припадници свештенства, а такође може бити примењен и у случајевима кад су оптужени лаици. Посебни свештенички суд не налази се у редовном правосудном систему, па ти судови одговарају само вођи револуције.
Чланови локалних већа изабиру се локалним изборима на мандат од четири године у свим селима и градовима у Ирану. По члану 7 иранског устава, локална већа заједно с парламентом чине управне и одлучне органе државе.[44] Овај део устава није примењиван до1999. кад су одржани први локални избори за локална већа у држави. Ова већа имају многе одговорности, као што су: избор градоначелника или начелника, надзор локалних активности и брига за друштвене, здравствене, привредне, културне и образовне потребе својих грађана.
Иранска држава, осим институционалне структуре, има и многе друге посебности у погледу политике. Многе структуре државног апарата су удвостручене. Те структуре које се називају револуционарне структуре одговорне су директно вођи револуције. Иранска војска у овом погледу удвостручена је Бранитељима исламске револуције, а судови с револуционарним судовима. У сваком министарству и свакој покрајини именован је представник вође.
Политиком управљају исламистичке фракције, док су остале традиционалне странке забрањене.[46] Код исламиста постоје двије струје: конзервативна и реформистичка. Обе струје желе очувати постојећи политички систем, али се разликују начини на које то желе остварити. Конзервативци се супротстављају било каквим промјенама система, те заступају строго спровођење револуционарних циљева, док се реформисти залажу за нешто либералнију политику. Избор реформистаМохамеда Хатамија на мјесто председника1997. покренуо је одређене промјене у земљи, ипак након одређеног времена на власт су поновно дошли конзервативци.
Медији у земљи постоје још од појаве првих новина 1835.[47] Медије чине бројне службене новинске агенције, велики број дневних новина и часописа, службени телевизијски канали и приватни (који емитују из иностранства), те радијске станице. Забележен је и снажан трендблогова, због могућности слободног и анонимног изражавања.
Ирански устав дозвољава слободу медија све док се поштују исламска начела. Сваки издавач новина или часописа мора имати одговарајући дозволу за рад.[48] Сва издања која су оцијењена као противисламска не могу добити ову дозволу. У пракси ову дозволу не добивају ни медији за које се сматра да шире расположење против владе.[48] Године 1987, све новине и часописи подржавали су институције исламске републике. Након Хатамијевог избора1997. и релативне либерализације медија, нека папирната издања постала су критичнија према власти.
Све радијске и телевизијске станице у Ирану под контролом су власти. Вођа револуције именује директоре телевизијских и националних радијских станица постоје уТехерану и свим већим покрајинским градовима. Станице уиранском Азербејџану ииранском Курдистану могу емитовати програме на азербејџанском и курдском. Многе опозиционе групе емитују програме изИрака или изкавкаских земаља.
Улазна врата у министарство спољних послова уТехерану
Револуционарни режим у Ирану којег је започео ајатолахХомеини радикално је промијенио спољну политику те земље у односу на ону коју је проводиошах, то се посебно односи на дотадашњу прозападњачку политику. Након тешке постреволуционарне спољне политике иИрачко-иранског рата, Иран је рационализовао своју спољну политику и сконцентрисао се на њене привредне циљеве.[49] Ипак, ова политика је далеко од нормализације.
У новије доба, Иран се труди побољшати своје односе са суседним државама, поготово сСаудијском Арабијом. Циљеви спољне политике укључују ненаметљиво преузимање водеће улоге у регији, смањити и прекинутиамерички утицај и утицај других сила у регији, те заснивање квалитетних трговачких односа.
Уопштено се може рећи да су основна начела иранске спољашње политике: дјеловање противСАД иИзраела у смислу укидања њихове војне доминације уПерсијском заливу и подршка стварању палестинске државе,[50] смањење утицаја спољних сила (као САД иУК) у заливу и повећање своје регионалне улоге, те развој дипломатских односа с другим земљама у развоју.
Термин „извоза исламске револуције” произлази из посебног погледа на свет, који гледа на исламску револуцију као на начин којим се муслимани и немуслимани могу ослободити од угњетавања тирана који служе интересима међународногимперијализма.
Постоји пуно струја мисли о спровођењу извоза исламске револуције, од оних који се залажу само за дјеловање путем образовања, па до оних који желе активно помоћи револуционарним скупинама у спровођењу револуције. Иако се иранско Министарство спољних послова залаже само за образовно дјеловање, многи заговорници активистичког приступа налазе се на високим политичким положајима, те могу битно утицати на иранску спољну политику. Ово се посебно може видјети у политици премаЛибану.[51] Године 1982, Иран је послао 1.500бранитеља револуције уБаалбек у Либану како би организовали, опремили и обучилиХезболах.[52] Иако је Иран смањио своју подршку либанском покрету, и даље наставља помагати и подржавати Хезболах. Техеран такође подупире и шиитске покрете уИраку,Бахреину,Саудијској Арабији иАвганистану.
Ипак, неки аутори мисле да се извоз револуције не слаже с жељама за отварањем Ирана према свету, те сматрају да је концепт извоза револуције нестао у првим годинама владајућег режима.[53]
Ирански нуклеарни програм постао је предмет велике расправе између Ирана и западних земаља. Узрок је био велики јаз у политичким погледима на програм између Ирана и западних земаља. Иранска јавност гледа на нуклеарни програм као на начин којим би се увела разноликост у иранске изворе енергије, те као начин којим би се појачала иранска међународна улога[54]. Иранска јавност, практично сви политичари и влада уједињени су у томе да Иран мора развити своју нуклеарну индустрију, јер не може прихватити чињеницу да друге земље, каоИзраел,Индија илиПакистан имају атомску енергију, а Иран је не може имати.[55] Владе западних земаља имају мишљење да овај нуклеарни програм у цивилне сврхе има скривене намере, те да ће можда бити искоришћен за производњу нуклеарног оружја.[54],[56] Иран је ратификовао споразум о неширењу нуклеарног оружја1970. године, према којем је обвезан да не производи и не покушава набавити нуклеарно оружје. Ипак,Међународна агенција за нуклеарну енергију верује да је због иранске несарадње немогуће спровести инспекције технологије и утврдити користи ли се технологија у војне сврхе, што стоји у извештају директора агенције од 31. августа 2006.[57]
Покрајинама се управља из локалног центра, обично највећег града. Покрајином управља управник, којег поставља Министарство унутрашњих послова, а одобрава влада.
До2004. Иран је имао 28 покрајина. Након донесеног закона, покрајина Хорасан је подељена је на три дела, па се тако Иран састоји од 30покрајина:
Иранска привреда је мешавина централно-планираног државног власништва над нафтним и другим великим компанијама, сеоске пољопривреде и приватног предузетништва. Привредна инфраструктура је знатно унапређена у последње два деценије, али главни проблеми су и даље висока инфлација и незапосленост.[60] Почетком 21. века сектор услуга чинио је највећи постотак БДП-а, затим следе индустријски (рударство и производња) и пољопривредни. Године 2006. удро пољопривреде је био око 10% и континуирано се смањује, 45% прихода државног буџета чине приходи од нафте и гаса, а порези око 31%. Државно издвајање новца допринело је просечној годишњој инфлацији од 14% у раздобљу 2000—2004. Иранске државне резерве се процењују на око 120 милијарди долара, а познато је да око 80% иранског спољног прихода стиже од извоза енергената[61]. За 2008. годину ирански БДП је процењен на 382,3 милијарде долара (859,7 милијарди према куповној моћи), односно 5,826 долара по глави становника (13,100 долара према куповној моћи),[62] што је дванаестероструки пораст у односу на доба пре револуције 1979.[63] Привредни раст износи око 6,4% годишње[62]. Незапосленост је 12,5%[64], инфлација према владиним изворима износи 17%[65], а проценат жена у радној снази је 33%[66] Због ових података и разноврсне али мање индустријске базе, УН сврстава иранску привреду као полуразвијену[67]
Људска фигура из 6. миленијума п. н. е., нађена у југоисточном Ирану. Данас се чува уЛувру.
Култура Ирана је мешавина преисламске иисламске културе. Иранска култура је дуго времена била доминантна култура на просторуБлиског истока исредње Азије, аперсијски је сматран језиком интелектуалаца. Готово сви филозофски, научни и књижевни радови у исламским царствима писани супахлавијем, па преведена наарапски језик.Сасанидска ера је била посебно значајан период у коме је иранска култура утицала наКину,Индију и римску цивилизацију. Много тога што се сматра исламским наслеђем у књижевности, праву, филозофији, медицини и природним наукама се базира на наслеђу од Сасанидских Персијанаца.
Две религије су се зачеле на подручју Ирана:зороастризам (између 1800. и600. п. н. е.) ибахаизам (у 19. веку). Зороастријанаца данас има свега око 20.000 у Ирану. Бахајска религија није званично дозвољена у Ирану, њени припадници су дискриминисани, а претпоставља се да их има 350.000. После исламизације, исламски ритуали су продрли у иранску културу. Најзначајнији од њих је поштовањеимама Хусеина ибн Алија. За празникашура већина Иранаца, чак и зороастријанаца и Јермена, учествује у церемонији туговања за мученицимабитке код Карбале.Шиитски ислам је тесно испреплетен са иранском културом, уметношћу и свакодневним животом.
Интернет је изузетно популаран међу младима у Ирану. Јавни медији (часописи, књиге, филмови) су под надзором Министарства културе и исламског реда, које их понекад цензурише.
Врло важна карактеристика културе је и персијска уљудносттароф (تعارف) која налаже поштовање према старијима и према женама, употребу пристојног језика и широку гостољубивост према странцима.
Поред персијског језика, у Ирану се књижевност ствара и на језицима мањина,азерском икурдском. Персијски језик јеиндоевропски језик индоиранске гране. У 8. веку персијски језик је претрпео јак утицајарапског и преузеоарапско писмо у модификованом облику. Доминантан утицај у стандардизовању и очувању персијског језика кроз векове одиграо је национални епШахнаме песникаФердосија.
Најстарија дела на персијским језицима (староперсијски илисредњоперсијски) су из раздобљаАхеменидске династије, а сежу и до650. п. н. е. Најбитнија дела персијске књижевности настала су у раздобљу исламског освајања Персије, око650. године. Након доласкаАбасида на власт (750), многи Персијанци су постали писари и службеници у исламском царству, те све више и више писци и песници. Персијанци су у исто време писали и на арапском и на персијском, а касније је персијски постао доминантнији у књижевним круговима. Персијски песници каоСади,Хафез иРуми читани су у целом свету, а имали су велики утицај на књижевност у многим земљама. Модерна иранска књижевност је вероватно мање позната.
Персијска књижевност је посебно препознатљива по епској, историјској, филозофској и љубавној поезији. Поезија је био доминантан вид књижевног стваралаштва у Ирану, тако да су и филозофски и научни радови стварани у стиху. Око половине дела древног лекараАвицене је записано у стиховима. У плејаду персијских средњовековних песника спадају Руми,Омар Хајам, Хафез иСаади.
Шире подручје Ирана је колевка неких од најзначајнијих уметничких традиција у историји човечанства. Ту се развила карактеристична архитектура, сликарство, ткање (посебноћилима), калиграфија, обрада метала и камена. Персијанци су први користили математичка и астрономска знања уархитектури. Посебно су били вешти у изради масивних купола. Чак се и архитектураМаузолеја у Халикарнасу, једног одСедам светских чуда древне архитектуре, базира на персијским узорима. Касније су ове технике коришћене за изградњу џамија и палата.
Вероватно у свету најпознатије подручје иранске уметности је израдатепиха (фарш فرش). Сви сагови израђују се ручно и од природних материјала, а за израду је обично потребно неколико месеци. Постоји више врста персијских сагова, а убалканском подручју најпознатији је номадски тепих зван ћилим (персијски:гелим (گلیم),турски:килим).
Још једно познато подручје персијске уметности су минијатуре. Ове минијатуре обично украшавају књиге или су рађене посебно за албумминијатура. Персијске минијатуре карактерише изузетна сложеност, а обично приказују теме из персијске митологије и песништва.
Персијска калиграфија тј. калиграфија писана персијским језиком датира из предисламског времена, а с временом развијено је више стилова. Данас постоји покрет ревитализовања ове уметности спајањем с осталим облицима уметности.
Главни типови грађевина класичне иранске архитектуре суџамије ипалате. Персијску архитектуру карактеришу велике куполе које се често могу видети на пијацама и џамијама. Ове куполе су обично уређенемозаицима. Персијанци су познати по употребиматематике,геометрије иастрономије у архитектури.
Персијска архитектура из разних раздобља може се наћи у подручјима одСирије до севернеИндије и кинеске границе и одКавказа доЗанзибара.
Кинематографија је била стара само неколико година кад се појавила у Персији почетком 20. века. Први ирански режисер засигурно је биоМирза Ибрахим Акас Баши, службени фотограф тадашњег иранског шахаМозафер-ел Дин Шаха. Након посетеПаризу1900. године, Баши је набавио камеру и снимио посету шахаБелгији.
Иранска кинематографија након револуције је досегла значајан успјех на међународном нивоу због истакнутог стила и посебности теми и аутора. Из иранске кинематографије појавили су се бројни режисери светске класе, каоАбас Киаростами иЈафар Панахи. Стална присутност иранских филмова на бројним престижним међународним фестивалима као што суКански,Венецијански илиБерлински фестивал привукли су пажњу публике на ова дела.[68]
Музичари изводе традиционалну иранску коморну музику
Музика на подручју данашњег Ирана има историју стару неколико хиљада година, још из добанеолита. Ово потврђују археолошка истраживањаеламитске културе на југозападу Ирана. Потребно је разликоватимузикологију (Елм-е Musiqi) тј. науку о музици, од музичког извођења (Тараб, Навакхтех, Таснееф, Таранех или у новије вријемеМузик) које је често у сукобу с вјерским властима.
Иранска класична музика (Musiqi Асил) је снажно утемељена на теоријама естетике. Овај музички жанр сачувао је елементе још изсасанидиског раздобља. Популарна и фолклорна музика игра важну улогу у свакодневном животу Иранаца, поготово у руралним подручјима, као нпр. фолклорне пјесме уКурдистану иХорасану.
Иранска поп музика је развијена1970-их, а користила је аутохтоне облике и инструменте уз додатак електричне гитаре и неки других карактеристика. Вероватно најпознатија музичарка тог раздобља је пјевачицаГугуш.Поп музика није се дуго одржала у Ирану, јер је забрањена након исламске револуције 1979.[69]
Након револуције следила је ренесанса у класичној персијског музици, из које су се истакнули многи познати национални и међународни извођачи каоМохамад Реза Лотфи,Хосеин Ализадех,Шахрам Назери иМохамад-Реза Шајаријан. Иако је након револуције нагло нарасла популарност класичне музике, религија и музика су често биле у сукобу у овом раздобљу. Такође је након револуције смањена и присутност жена у музици; забрањено им је певање у јавности, али не и свирање инструмената.[69]
Кулинарство је врло разнолико у Ирану, свака покрајина има своја властита јела, као и начин приправе и гастрономску традицију. Храна није љута, а припрема се обично уз пуно биља и воћа. Користе сешљиве,нар,грожђе,дуње и др. Велики број иранских јела комбинација суриже смесом (пилетина, јагњетина) или с рибом, с пуно чешњака, лука, поврћа и других додатака.
Храна у Ирану се базира на комбинацији пиринча, меса, рибе или пилетине са поврћем, луком, орасима, воћем (суве шљиве и грожђе, нарови, дуње, кајсије) и зачинима (шафран, цимет, першун).
Иранска кухиња је оставила велики утицај на кухиње у суседним земљама. Ово се посебно односи наАвганистан, државе на југу средишње Азије, севернуИндију иПакистан.
Иранци су још у античко доба градили канате да осигурају приступ свежој води. Прваветрењача појавила се у Ирану у 9. веку. Иранци су значајно допринели разумевању многих научних подручја попут астрономије, медицине, математике и филозофије.Мухамед ел Хорезми се сматра оцемалгебре. Исти научник се служиоПаскаловим троуглом готово седамсто година пре рођењаБлеза Паскала.Омар Хајам је дефинисаоперсијски календар који је и дан данас у употреби и који је прецизнији од шест векова млађеггрегоријанског календара. Откриће етанола (алкохола) приписује се персијском алхемичару Мухамеду ибн Закариуа Разију. Теоријехелиоцентризма иеволуције биле су познате иранским научницима вековима пре рођењаКоперника, односноДарвина. За време средњег века основе филозофије и математике из античке Персије и Грчке очуване су у персијским научним круговима. Академија у Гундишапуру било је најпознатији научни центар тог времена и сматра га се првим универзитетом на свету, значајно првенствено по медицинским открићима у чему су били водећи током 6. и 7. века. У то доба Иран је постао и светски центар производње научних инструмената, и ту су репутацију задржали све до 19. века.
Иран настоји вратити статус који је имао у златно доба персијске науке. Од 1996. до 2004. број објаве научних радова се готово удесетостручио, што представља највећи раст у свету послеКине. Упркос финансијским, садржајним и међународним ограничењима, ирански научници постижу респектабилне успехе на подручјима фармације, фармацеутске хемије, органске хемије и полимерске хемије. Ирански научници и инжењери такође помажу у конструисањуВелики сударач честица, најмоћнијег акцелератора честица икад изграђеног.
У биомедицинским наукама, Ирански институт биохемије и биофизике председаваУнесковим сектором за биологију. Поткрај 2006. године, ирански научници успешно су клонирали ембрион овце помоћу нуклеарног трансфера соматских ћелија, у истраживачком центру Рујан уТехерану.
Ирански нуклеарни програм је покренут 50-их година. Данашња иранска нуклеарна постројења укључују неколико истраживачких реактора, руднике урана, комерцијални нуклеарни реактор, постројења за обогаћивање урана и за тешку воду. Иранска свемирска агенција (ИСА) је након три успешна подорбитална лета властитом технологијом лансирала први ирански сателитОмид у орбиту у фебруару 2009. године, када је обележавана 30. годишњица Иранске револуције.
Ирански научници изван Ирана су такође много допринели науци. Године 1960,Али Јаван је изумео први гасни ласер, а теорију система неизразите логике је поставиоЛотфи Задех. Ирански кардиолог Тофу Мусиванд изумео је прву срчану пумпу, претечу вештачком срцу. Приликом истраживања дијабетеса,Самуел Рахбар је открио HbA1c. Ирански физичари су изузетно јаки на подручју теорије струна, о којој се много радова објављује у самом Ирану. Иранско-амерички научникЦумрун Вафа је успоставио Вафа-Витенову теорему заједно с Едвардом Витеном.
Прву олимпијску медаљу за Иран је освојио рвачГоламреза Такти уХелсинкију 1952. године. Након те сребрне медаље освојио је и златну уМелбурну 1956. и поновно сребрну уРиму 1960. године. Земља је у спортском смислу на међународном нивоу истакнута урвању идизању тегова.Хосеин Реза Задех је тренутни свјетски рекордер у дизању тегова у категорији за теже од 105 kg и први је Иранац који је освојио две златне олимпијске медаље. Један од најпознатијих спортиста у Ирану је кошаркашХамед Хадади који је наступао уNBA лиги.
Скијање је такође популарно међу одређеним друштвеним класама. Иран има бројна уређена скијалишта, од којих су најпопуларнија она наАлборзу. Будући да је велики део територија државе брдовито, популарно је и планинарење и пењање.
^M. M. Mango, « Byzantine, Sasanian and Central Asian Silver, Kontakt zwischen Iran, Byzanz und der Steppe » in 6-7. Jh., ed. Cs. Balint,Varia Archaeologica Hungarica, IX, Budimpešta. (2000). pp. 267–284.
^(језик: енглески)„Iran in history”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 19. 06. 2009. г. Приступљено12. 09. 2009., Bernard Lewis, Moshe Dayan Center for Middle Eastern and African Studies, Sveučilište u Tel Avivu, 2001. godine
^(језик: енглески)Number of shahrestans, bakhshes, cities and dehestans according to the administrative divisions,„Statistical Center of Iran”. Архивирано изоригинала 13. 11. 2009. г. Приступљено15. 09. 2009., 1383/2005
.svg)
.jpg)
.jpg)
.JPG)
.png)
