Инхумација (лат.humus — земља, тло) подразумева укопавање људског тела у тло у релативно интактном облику. Ово је најстарији и најраспрострањенији начинсахрањивања, који се среће одпраисторијских заједница до данас.Често се употребљава и синоним скелетно сахрањивање, који није претерно прецизан, јер може асоцирати насекундарно сахрањивањедекарнираног скелета.
Положај тела може бити различит:
опружено на леђима
положено са лицем према тлу
положено на бок
у седећем положају
у згрченом (феталном) положају
У историјским и праисторијским културама свака етничка заједница је имала специфичан начин сахрањивања, преко којих се данас тумаче одликерелигије икултуре.Лежећи положај код примарног сархањивања и бојење костију код секундарног представљају жељу за животом (идеја да покојник спава или је обојен уцрвено, боју која је симбол живота).
О сахрањивању током палеолита немамо много података.Неандерталац је сахрањивао своје мртве и да је то, бар у неким случајевма, радио са пиететом (пример је »Цветна сахрана« у пећиниШанидар уИраку, где је пронађен поленов прах од цветног биља који указује да је покојних био прекривен цвећем).Шалозијенска,шелска иашелска култура, које се датују на прелаз између доњеу у средњипалеолит и које одговарају геолошкој епохидиливијума, не доносе доказе о организованим људским заједницама, а сахрањивање се тумачи као нагонска радња склањања или сакривања мртвог саплеменика. Претпоставља се да у овом периоду човек није имао идеју о загробном животу.
Материјални остаци развоја духовне концепције јављају се уМустеријерској култури током периода средњег палеолита.
Периоду средњег и горњег палеолита припадају скелети пронађени у француској пећиниЛа Фераси. Овде је пронађено камење, које је покривало покојника, преко кога је поређано мустеријерско оруђе, остаци животиња и пепео. Слична сахрана откривена је на локалитетуТешик Таш уУзбекистану, где је лобања неандерталског дечака била окружена костимакозорога. У билизиниЛа Шапел о Сена уФранцуској отривен је сличан налаз. Изузетно је занимљива некрополаГрималди, где је отривен скелет у потпуности обојеноокером.
Токоммезолита су се дешавале велике економске и друштвене промене, које су се као последицу донеле континуирано формално сахрањивање. Веома значајне податке донело је истраживање локалитета наЂердапу. Покојници су били сахрањивани у различитим положајима, гробови су имали облик раке сакаменим платформама.
Природно мумифицирано тело изложено у Британском музеју у Лондону
Унеолиту је инхумација била једини облик сахрањивања, претежно унутар насеља, махом у појединачним гробовима у згрченом положају.УЕгипту, током млађег неолита сачуван је велики број гробова, који се датују у око 3500. годину п. н. е. Прилог је било оружје, прибор за рад и посуде са јелом и пићем. У долиниНила пронађени су имумифицирани покојници.
На територијиЕвропе током овог периода инхумација је била једини облик сахрањивања. УУњетичкој култури присутни су плитки равни гробови са згрченцима, уМокрину је отривена Лалина хумка са преко 400 идивидуа.Током средњегбронзаног доба карактеристични су тумули, а јавља се и кремација.
Устарој Грчкој практикована је упоредо инхумација иинцинерација (током архајског периода мање је заступљена инхумација). У класичнм периоду мртви се полажу у окна или јаме чији су зидови понекад обложенигипсом и прекривани су плочама. Из овог периода потичу и глинени или каменисаркофази.
Римљани су такође практиковали биритуално сахрањивање, начин је зависио од породичне или регионалне традиције. Облици гробова су разноврсни. У најстаријем периоду јављају се саркофази или издубљено дебло. Касније се над гробом граде споменици.
