Индонезија (инд.Indonesia), или званичноРепублика Индонезија (инд.Republik Indonesia),држава је ујугоисточној Азији. Обухвата архипелаг од 13.466 острва и највећа јеострвска држава насвету и по броју становника и по површини, по површини је и 14. највећа земља насвету.[3][4], међу којима се издвајајуБорнео,Суматра,Јава, које је најнасељеније острво на свету са преко 140 милиона становника и у којем живи 50% целокупног становништва,Мадура,Бали,Ломбок, Ниас,Сумбава,Сумба,Флорес,Тимор,Сулавеси,Халмахера,Амбон,Комодо,Кракатау, Алор, Белитунг, Бинтан, Ринка, Банка,Буру,Серам и западни деоНове Гвинеје и хиљаде малих и ненасељених острва. Према процени, Индонезија је2016. имала више од 260 милиона становника,[5] што ју је сврстало на четврто место у свету. Такође, Индонезија је земља са највише становника у којој сумуслимани већина.[6]
По друштвеном уређењу је република са председником на челу државе. Подељена је на 34 провинције, од којих пет имају посебан административни статус. Главни град јеЏакарта на острвуЈава, међутим влада је најавила да ће престоницу преместити у градНусантара у областиКалимантан. ПредседникЏоко Видодо је први најавио да ће престоница бити пресељена још 2019. године, наводећи забринутост због еколошке и економске одрживости Џакарте. Џакарта се налази на мочварном тлу у близини мора, што је чини посебно осетљивом на поплаве.Светски економски форум наводи да је то један од градова, који најбрже тону. Тај град тоне уЈаванско море алармантном брзином, због прекомерног извлачења подземних вода. Пресељење ће почети између 2022. и 2024. године, а вредност пројекта је 32 милијарде долара. Ново име града одабрао је председник Видодо, а име значи „архипелаг“. Џакарта остаје главни град, док се не изда председнички декрет, којим ће се формализовати промена.[7] Индонезија има копнену границу саПапуом Новом Гвинејом,Источним Тимором, иМалезијом. Поред њих суседне земље су иСингапур,Филипини,Аустралија,Палау и територијаИндијеАндаманска и Никобарска острва.[8]
Индонежански архипелаг представља важно трговачко подручје од 7. века када су некадашње државеСривиџаја иМаџапахит трговале саКином и Индијом. Још од почетка нове ере тамошњи владари постепено прихватају стране културне, верске и политичке узоре, и долази до процвата хиндуистичких и будистичких краљевстава. Привучене природним богатствима, стране силе су у знатној мери обликовале индонежанску историју. Муслимански трговци донели су, сада преовлађујући,ислам, док су европске силе донелехришћанство. Ове две стране су се сукобиле око монопола у трговини зачинима у подручјуМолучких острва токомДоба великих географских открића. НаконДругог светског рата, Индонезија је успела да избори независност, чиме је окончана троиповековна првенственохоландска, а у нешто мањој мерибританска,француска ипортугалска, колонијална владавина. Од тада њена историја је прилично бурна од владавина председникаСукарна иСухарта, јер се сусреће са изазовима попут природних катастрофа, масовних погрома, корупције, сепаратизма, демократизације, и раздобљима брзих привредних промена.[11]
Становници Индонезије су припадници стотина различитих етничких и лингвистичких група. Највећа, уједно и преовлађујућа, етничка група суЈаванци. Развијен је заједнички идентитет, дефинисан националним језиком, етничком шароликошћу, верским плурализмом унутар већински муслиманског становништва, и историјом колонијализма и отпора према њему. Национални мото Индонезије,Bhinneka Tunggal Ika (Јединство у различитости), наглашава различитост која обликује ову земљу. Без обзира што има велики број становника и густо насељене области, Индонезија има и огромне пределе богате флором и фауном, захваљујући чему је сврстана на друго место у свету по биолошкој разноврсности.[11]
НазивИндонезија је изведен из грчких речииндос инесос, што значиИндијско острво.[12] Име потиче из 18. века, далеко пре настанка независне Индонезије.Џорџ Виндзор Ерл, енглески етнолог, предложио је 1850. терминеИндунежани иМалајунежани за становнике „Индијског архипелага или Малајског архипелага“.[13] У истој публикацији, један Ерлов студент,Џејмс Ричардсон Логан, користио јеИндонезију као синоним заИндијски архипелаг.[14][15] Међутим, холандски академици у публикацијама о Источним Индијама одбацивали су употребу изразаИндонезија. Уместо њега, они су користили изразеМалајски архипелаг (хол.Maleische Archipel);Холандска Источна Индија (хол.Nederlandsch Oost Indië), краћеИндија (хол.Indië);Исток (хол.de Oost) иИнсулиндија (хол.Insulinde).[16]
Након 1900. називИндонезија се проширио у академским круговима ван Холандије, а индонежанске националистичке групе су га прихватиле за испољавање своје политике.[16]Адолф Бастијан саУниверзитета у Берлину популарисао је ово име у својој књизиИндонезија или острва Малајског архипелага, 1884-1894 (нем.Indonesien oder die Inseln des Malayischen Archipels, 1884–1894). Први индонежански научник који је употребио овај назив био јеСуварди Сурјанинграт, када је 1913. основао биро за штампу у Холандији под именомIndonesisch Pers-bureau.[17]
Највиши врх јеПунцак Џаја, висине 4.884 метра, на планиниКарстенс. Највеће језеро јеТоба на Суматри са површином од 1.145 km². Највеће реке се налазе наКалимантану (део Борнеа), међу којима се издвајајуМахакам иБарито.[23]
С обзиром да се налази на ободимапацифичке, евроазијске, и аустралијске тектонске плоче у Индонезији се налазе бројни вулкани. Такође, чести су и земљотреси. Индонезија има најмање 150 активним вулкана,[24] међу којима суКракатау иТамбора, познати по разорним ерупцијама у 19. веку. Ерупција супервулканаТоба, пре отприлике 70.000 година, била је једна од највећих ерупција икада, и представљала је глобалну катастрофу.
Последњих година Индонезија је претрпела две велике природне непогоде изазване сеизмичком активношћу;цунами 2004, за који се процењује да је усмртио 167.736 особа у северном делу Суматре,[25] и земљотрес уЈогјакарти из 2006. Међутим, вулкански пепео значајно доприноси великој плодности пољопривредног земљишта која је омогућила да се током историје на подручјуЈаве иБалија одржи висока густина насељености.[26]
Индонезију карактеришетропска клима, са два монсунска годишња доба: влажним и сувим. Просечна годишња количина падавина у низијским пределима се креће између 1.780 и 3.175 литара по квадратном метру, док је у планинским областима и до 6.100 литара по квадратном метру. Највише падавина имају планински предели, нарочито западна обала Суматре, западна Јава, Калимантан, Сулавеси и Папуа. Влажност је велика у целој земљи, у просеку око 80%. Промене температуре током године су веома мале; у Џакарти је просечна температура током дана између 26 и 30 °C.[27]
Суматранскиорангутан је ендемска врста мајмуна у Индонезији.
Захваљујући свој величини, тропској клими, и мноштву острва Индонезија је по броју биљних и животињских врста на другом месту у свету, послеБразила.[28] Њена флора и фауна је мешавина азијских иаустралазијских врста.[29] ОстрваСундског шелфа (Суматра, Јава, Борнео, и Бали) некада су била спојена са азијским континентом, захваљујући чему обилују азијском фауном. Мноштво великих животиња, као што сутигар,носорог,орангутан,слон, илеопард, некада се могло срести према истоку све до острва Бали, али је њихов број данас знатно мањи. Шуме покривају приближно 60% територије Индонезије.[30] На Суматри и Калимантану преовлађују биљке карактеристичне за Азију. Међутим, шуме на мањој и гушће насељеној Јави, углавном су раскрчене ради изградње насеља и бављења пољопривредом.
На Сулавесију,Нуси Тенгари, иМолуцима је захваљујући одвојености од континенталне масе настала аутентична флора и фауна.[31][32]Папуа је као део некадашње аустралијске континенталне масе станиште јединствене флоре и фауне веома сличне аустралијској, међу које спада преко шестсто врста птица.[33]
Индонезија, после Аустралије, има највише ендемских врста, јер је 36% од 1.531 врсте птица и 39% од 515 врста сисара на Индонезији ендемско.[34]Индонежанску обалу, дугу око 80.000 km, окружују тропска мора доприносећи тиме високом степену биодиверзитета. Индонезија има мноштво морских и приобалних екосистема, међу којима су плаже, пешчане дине, естуари,мангрове,корални гребени, морске траве, муљевите обале, алге и мањи острвски екосистеми.[12] Индонезија је једна од земаљаКоралног троугла са највећом разноврсношћу рибе која живи у коралним гребенима. Само у источној Индонезији има више од 1.650 врста ове рибе.[35]Алфред Волис, британски природњак, дефинисао је линију разграничења између азијских и аустралазијских врста у Индонезији.[36] Позната каоВолисова линија она се протеже правцем север-југ дуж ивице Сундског шелфа, између Калимантана и Сулавесија, и дужЛомбочког мореуза, измеђуЛомбока и Балија. Западно од ове линије флора и фауна је више азијска, док идући источно од Ломбока постаје све више аустралијска. У својој књизи из 1869. „Малајски архипелаг“, Волис је описао бројне врсте јединствене на свету.[37] Подручје на ком се налазе острва између његове линије и Нове Гвинеје данас се називаВолисеја.[36]
Велики број становника и убрзана индустријализација представљају озбиљне проблеме по животну средину Индонезије, којој се често придаје мањи значај због великог сиромаштва и мањка средстава.[38] У ове проблеме спада крчење великих површина под шумом (углавном илегално) и пратећи пожари, који узрокују појаву великог смога над деловима западне Индонезије, Малезије и Сингапура; превелики излов рибе и морских плодова; и проблеми животне средине настали убрзаном урбанизацијом и привредним развојем (загађење ваздуха, загушење саобраћаја, управљање отпадом, обезбеђивање питке воде и управљање отпадним водама).[38] Сечом шума и уништавањем тресетишта Индонезија је постала трећи емитер гасова који доприносе стварању ефекта стаклене баште.[39] Уништавање станишта угрожава опстанак аутохтоних и ендемских врста. Међународна унија за конзервацију (IUCN) евидентирала је 140 угрожених врста сисара, као и 15 других врста које су пред изумирањем, међу које спада и чворак са Балија,[40]Суматрански орангутан,[41] иЈавански носорог.[42] Главни разлог због ког се у Индонезији шуме масовно крче јесте стварање обрадивог земљишта за производњупалминог уља. Плантаже са палмама се простиру на девет милиона хектара а до 2025. би требало да заузимају двадесет шест милиона хектара.[43]
Фосили и остаци алата указују да се пре 1,5 милиона година на индонежанском архипелагу појавиохомо еректус, у народу познат каојавански човек, који је ту живео до пре 35.000 година.[44][45][46][47][48]Хомо сапиенс се појавио у овој области пре 45.000 година.[49] У суседномИсточном Тимору су 2011. пронашли доказе на основу којих се може закључити да су први становници архипелага пре 42.000 година у великим количинама ловили рибу као што је туна,[50] а умели су и да прелазе океан, да би дошли до Аустралије и других острва.
Аустронезијски народи, који чине већину данашњих становника архипелага, дошли су у југоисточну Азију са Тајвана. Процењује се да су у Индонезију дошли око 2.000 године пре нове ере, и раширивши се по архипелагу, потиснули су домороцеМеланежане у најисточније пределе.[51] Повољни услови за бављење пољопривредом, и овладавање узгоја пиринча, већ почетком осмог века пре нове ере,[52] омогућило је процват села, градова и малих краљевстава до првог века нове ере. Стратешка позиција Индонезије допринела је развоју међуострвске и међународне трговине, укључујући и везе са индијским краљевствима и Кином, која је успостављена неколико векова пре нове ере.[53] Од онда је трговина пресудно утицала на индонежанску историју.[54][55][56][57][58][59][60][61]
Развојем трговине са Индијом, нарочито са областима којима је владаладинастија Палава, током 4. и 5. века на простор данашње Индонезије долазехиндуизам имахајана будизам.[62] О томе сведоче краљевства из овог раздобља:Кутаи,Таруманагара, иКантоли. Од седмог века, као резултат трговине и утицаја хиндуизма и будизма, долази до ширења моћног Сривиџајанског краљевства.[63][64] Између 8. и 10. века будистичкаСаилендра и хиндуистичкаМатар династија доживеле су свој успон и пад у унутрашњости острва Јава, остављајући за собом монументалне верске споменике као што суБорободур, династије Саилендра, иПрамбанан, династије Матарам. Хиндуистичко краљевствоМаџапахит настало је у источном делу Јаве крајем 13. века а под вођствомГаџа Маде остварило је утицај на већем делу Индонезије.[65]
Ислам су на подручје Индонезије донели муслимански трговци у 13. веку. Ширење ислама је почело са севера Суматре.[66] Остали делови Индонезије су постепено прихватали ислам, да би крајем 16. века ова религија постала доминантна на Јави и Суматри. Највећим делом, ислам је прихватио постојеће културне и верске утицаје, чиме је створен преовлађујући облик ислама у Индонезији, нарочито на Јави.[67] Индонежански народи и Европљани су први пут дошли у контакт 1512, када су португалски трговци, предвођениФрансиском Сераом, покушали да монополизују извореорашчића,каранфилића, ибибера наМолучким острвима.[68] Њих су следили холандски и британски трговци. Холанђани су 1602. основалиХоландску источноиндијску компанију и постали доминантна европска сила на овом подручју. Након што је банкротирала, Холандска источноиндијска компанија је ликвидирана 1800. а холандска влада је на њеним поседима основалаХоландску Индију.[69]
Орашчић је ендемска врста на подручју острва Банда.
Током већег дела колонијалног раздобља, Холанђани су вршили власт само у приобалним упориштима; тек се почетком 20. века холандска доминација проширила се на подручје данашње Индонезије.[70] Јапанска окупација токомДругог светског рата окончала је холандску владавину[71] и охрабрила раније потиснути индонежански покрет отпора.[72]Уједињене нације су неколико деценија касније објавиле извештај по ком је током јапанске окупације индонежанског архипелага страдало четири милиона људи.[73] Две недеље пре капитулације Јапана,17. августа 1945,Сукарно, утицајни националистички вођа, прогласио је независност и постављен је за председника.[74][75][76] Нешто касније, Холандија је покушала да поново успостави власт над овим подручјем што је довело доИндонезијског рата за независност који је окончан децембра 1949, када су под међународним притиском Холанђани званично признали независност Индонезије[75][77] са изузетком холандске територије уЗападној Новој Гвинеји, присаједињене Индонезији наконЊујоршког споразума из 1962, иАкта о слободном избору 1969. подржаним од Уједињених нација.[78] Овај споразум је изазвао недоумице око валидности гласања становништва Западне Нове Гвинеје на плебисциту.[79]
Сукарно је владао политиком чврсте руке а моћ је одржавао балансирајући између војске иКомунистичке партије Индонезије.[80] Покушај пуча 30. септембра 1965. спречила је армија након чега је спровела насилну антикомунистичку чистку, током које је комунистичка партија оптужена за пуч и практично уништена.[81][82][83][84] Процењује се да је током овог погрома побијено више стотина хиљада људи.[85][86] Начелник генералштаба, генералСухарто, надмудрио је политички ослабљеног Сукарна и формално је именован за председника марта 1968. године. Његову владуНовог поретка[87] подржала је администрација САД,[88][89] и подстакла прилив страних директних инвестиција у Индонезију, што је био главни разлог знатног привредног раста током више од три деценије. Међутим, ауторитарниНови поредак је оптужен за корупцију и сузбијање политичке опозиције.
Индонезија је најтеже погођенаАзијском финансијском кризом крајем деведесетих година 20. века.[90] Као резултат тога долази до протеста противНовог поретка и Сухартове оставке у мају 1998. године.[91]Источни Тимор је 1999. изгласао независност од Индонезије, након двадесетпетогодишње војне окупације.[92] Након Сухартове оставке јачање демократије обухватило је давање регионалне аутономије и прве директне председничке изборе одржане 2004. године. Политичка и економска нестабилност, социјално незадовољство, корупција и тероризам успорили су напредак; међутим, током последњих пет година привреда Индонезије бележи високе стопе раста. Иако су односи између различитих верских и етничких група углавном складни, секташко незадовољство и насиље се и даље јавља.[93] Са наоружаним сепаратистима у Аћеху је 2005. постигнут политички договор.[94]Џоко Видодо је на изборима 2014. изабран за председника Индонезије.[95]
Индонезија је по друштвеном уређењурепублика сапредседничким системом. Као унитарна држава, извршну власт има централна влада.Председник Индонезије је шеф државе и владе и врховни командант Националних оружаних снага Индонезије. Председнички избори 2004. су били први на којима су грађани директно бирали председника и потпредседника.[96] На положају председника једна особа може да буде у највише два узастопна петогодишња мандата.[97]
Највише представничко тело јеНародна консултативна скупштина (инд.Majelis Permusyawaratan Rakyat). Њена основна улога је поштовање и евентуално доношење измена устава, инаугурисање председника, спровођење главних потеза државне политике. Такође, она има могућност опозива председника.[98] Народну консултативну скупштину чине два дома;Народно представничко веће (инд.Dewan Perwakilan Rakyat) са 560 чланова, иРегионално представничко веће (инд.Dewan Perwakilan Daerah) са 136 чланова.[99] Народно заступничко веће доноси законе и надзире извршну власт; њени чланови се бирају по пропорционалном систему на петогодишњи мандат. Регионално представничко веће је формирано након амандмана на устав из 2001. с циљем регионалног управљања. Њега чине по четири представника, делегирана на народним изборима, из сваке од тридесет четири провинције, са мандатом од пет година.[100]
Врховни суд Индонезије (инд.Mahkamah Agung) највиша је судска инстанца. Судије Врховног суда именује председник Индонезије. Уставни суд доноси пресуде везане за уставна и политичка питања, док Судска комисија (инд.Komisi Yudisial) надгледа рад судија.[101]
Плаво - земље у којима Индонезија има дипломатска представништва; зелено - Индонезија; сиво - земље у којима Индонезија нема дипломатска представништва.
ТокомСукарнове владавине спољну политику Индонезије карактерисала је антиимперијалистичка антипатија према западним силама и напети односи саМалезијом. Након промене власти крајем деведесетих година 20. века спољна политика земље се окреће ка привредној и политичкој сарадњи са Западом.[102] Индонезија одржава блиске везе са азијским суседима, такође, оснивач јеАсоцијације нација Југоисточне Азије иСамита источне Азије.[99] Дипломатски односи саНародном Републиком Кином су обновљени 1990. пошто су били замрзнути након антикомунистичких прогона почетком Сухартове владавине. Индонезија је чланицаУједињених нација од 1950,[103] оснивач јеПокрета несврстаних и Организације исламске конференције (садаОрганизације исламске сарадње).[99] Индонезија је потписница споразума о слободној трговини земаља АСЕАН-а, чланица је Групе Кернс иСветске трговинске организације. Иако је била дугогодишња чланицаОПЕК-а из ове организације се повукла 2008. јер више није извозница нафте. Оружане снаге Индонезије (инд.Tentara Nasional Indonesia) чине копнена војска (инд.Angkatan Darat), морнарица (инд.Angkatan Laut), заједно са маринцима, и ратно ваздухопловство (инд.Angkatan Udara).[104] Број припадника оружаних снага се креће око четиристо хиљада. Издаци за одбрану су 2006. износили око 4% БДП-а.[105] Након Сухартове владавине представници оружаних снага су изгубили своје место у парламенту, мада је њихов политички утицај и даље веома присутан.[106][107]
Сепаратистички покрети у провинцијамаАћех и Папуа изазвали су оружане сукобе, и касније оптужбе за кршење људских права и бруталност сваке од страна.[108][109][110] Спорадични тридесетогодишњи герилски рат измеђуПокрета за слободни Аћех (инд.Gerakan Aceh Merdeka) и индонежанске војске закључен је споразумом о обустави борби 2005. године.[111] У Папуи су, током владавине председникаСусила Бамбанг Јудојона, постигнути значајни резултати у примени закона о регионалној аутономији, чиме је смањена стопа насиља и кршења људских права.[112]
Индонезија је подељена на 34 провинције, од којих пет има посебан статус. Свака провинција има законодавну власт и гувернера. Провинције су подељене на регенства (инд.kabupaten) и градове (инд.kota), који се деле на дистрикте, и на села. Село је најмања јединица самоуправе у Индонезији. Спровођењем мера регионалне аутономије 2001. године, регенства и градови су постали кључне јединице управе, одговорне за рад већине владиних служби. На свакодневни живот грађана највећи утицај има сеоска администрација.[113]
ПровинцијеАћех,Џакарта,Јогјакарта,Папуа, иЗападна Папуа имају веће законодавне принадлежности и виши степен аутономије него друге провинције. Аћешка влада, на пример, има право да самостално уноси одређене одредбе у своје законодавство; она је 2003. институционализовала један обликшеријатског права.[114]Јогјакарти је гарантован статус Посебног Региона као признање за подршку коју је пружила на почеткуИндонежанске револуције и њеној спремности да се придружи Индонезији.[115] Папуа, раније позната као Иријан Џаја, добила је посебан аутономни статус 2001. а две године касније је подељена на Папуу и Западну Папуу. Главни град Џакарта такође има статус посебног региона.
Индонезија има мешовиту привреду у којој и приватни сектор и влада имају значајне улоге.[116] Номинални бруто друштвени производ Индонезије је у 2014. износио 888,538 милијарди америчких долара, или 3.523 долара по становнику.[9] По висини номиналног БДП-а налази се на шеснаестом[9] а по висини БДП-а мереногпаритетом куповне моћи на осмом месту у свету.[10] Спољни дуг државе је у 2012. чинио 29% номиналног БДП-а.[117] Прерађивачки сектор је највећи и ствара 46,4% БДП-а (2012), следи сектор услуга који остварује 38,6% БДП-а и пољопривреда са 14,4% БДП-а. У пољопривреди ради 34%, у производњи 13,3%, док у услужним делатностима ради 28,7% радно способног становништва.[118]
Индонезија је 2014. извезла робу и услуге у вредности од 176 а увезла у износу од 178 милијарди америчких долара.[119] Главни спољнотрговински партнери суЈапан,Кина,Сингапур,Јужна Кореја иСАД, као и земљеЕвропске уније.[120]
Као велики произвођачнафте Индонезија је дуго година била чланицаОПЕК-а, све до 2009. када је замрзла чланство.[122] Рекордну производњу нафте остваривала је 1981. и 1991. од када је производња преполовљена.[123] Дневна производња нафте је током 2014. била 852.000 барела што је Индонезију сврстало на 23. место у свету.[124] Током 2014. Индонезија је произвела 73,4 милијарде кубних метараприродног гаса, по чему је 10. у свету, док су домаће потребе биле скоро упола мање и износиле су 38,4 милијарде кубних метара.[125]
Према резултатима пописа становништва спроведеног 2010. у Индонезији је живело 237,6 милиона становника.[126] Према процени из 2017. године, Индонезија је имала 260 милиона становника.[126] Просечна стопа природног прираштаја је у раздобљу од 2000. до 2010. износила 1,49%.[126] Становништво Индонезије је неравномерно распоређено па нека подручја, као што јеЈава, где живи 140 милиона становника на острву, имају изузетно велику густину насељености, док су нека, попутПапуе, ретко насељена.[127] У просеку у Индонезији живе 132 особе по квадратном километру, међутим, на Јави тај број прелази 1.000, a на подручју Џакарте живи више од 15.000 људи по квадратном километру.[127] На Јави живи 57% становништва Индонезије,[127] уједно је ово острво најнасељеније на свету.[128]
Мапа Индонезије на којој су означене веће етничке групе.
У етничком погледу становништво Индонезије је веома хетерогено. На индонежанском архипелагу постоје 634 етничке групе и подгрупе,[129] и говори се више од 1.400 језика.[130] Већина Индонежана су потомциаустронезијских народа који су на ово подручје вероватно дошли са Тајвана. Друга већа групација суМеланежани, који настањују источну Индонезију.[51][131]
Јаванци чине нешто више од 40% становника Индонезије и далеко су најбројнија етничка група.[132] Такође, они су доминантни и у политичком и у културном погледу.[133] Поред њих, најбројније етничке групе су Сунди (15,5%), Малајци (3,7%), Батаци (3,58%), Мадурци (3,03%), Бетави (2,88%), Минангкабауи (2,73%), Бугинци (2,71%), Бантенци (1,96%), и Банјарци (1,74%).[134] Етнички Кинези чине нешто више од једног процента становништва[134] али су веома утицајни, посебно у сфери привреде и трговине.[135][136][137][138][139]
Иако је у Индонезији слобода вероисповести зајамчена уставом,[140] званично је признато само шест религија:ислам,хришћанство (протестантизам,римокатолицизам),хиндуизам,будизам иконфучијанизам.[141] Доминантна религија је ислам, коју исповеда 87,2% становника,[142] такође, Индонезија је земља са највише становника у којој су муслимани већина.[6] Скоро целокупно муслиманско становништво су сунити, док шиити чине 0,5% а ахмедије 0,2% исламских верника у земљи.[143][144] Протестанти чине 6,96%, католици 2,91%, хиндуисти 1,69%, будисти 0,72% становништва.[142] У 13. веку ислам су на просторе индонежанског архипелага донели арапски трговци, а до 16. века постао је доминантна религија.[145]Католицизам је у ове крајеве дошао са првим португалским колонистима и мисионарима,[146][147][148] док је ширење протестантизма резултат колонијалне владавине Холанђана.[147][149][150][151] Већина индонежанских хиндуиста су Балинежани,[152] а већина будиста су етнички Кинези.[153] Без обзира што су хиндуизам и будизам мањинске религије оне имају снажан утицај на индонежанску културу.
Хиндуистички храм у унутрашњости вулкана Тенгер на Јави
Званични национални језик јеиндонежански. Користи се у школама, политичком животу, економији, трговини, медијима. Скоро сви Индонежани разумеју овај језик. Индонежански језик је веома сличанмалајском језику. Промовисали су га националисти 1920-их, а постао је званичан стицањем независности 1945. Већина Индонежана говори и неке од стотина локалних језика. Међу њима је најзначајнијијавански, као језик највеће и најутицајније етничке групе[154].
На западној Новој Гвинеји, регији са свега 2,7 милиона становника, говори се више од 500 домородачкихпапуанских иаустронезијских језика.
Етничка шароликост Индонезије је допринела високом степену културне разноврсности овог поднебља. На развој овдашње културе велики утицај су имали будизам, хиндуизам, ислам, као и разни облици паганизма. Такође, страни освајачи Индуси, Кинези, Арапи и Европљани су дали значајан културни допринос индонежанском архипелагу.[155]
Књижевност на овом поднебљу може се поделити на четири периода: најстарији прехинду, хинду-будистички, исламски и савремени.[156] Из прехинду периода је остало мало сачуваних дела. Од VII до XV века трајао је хинду-будистички период, током ког се књижевност развијала на дворовима принчева феудалаца. Ондашњи књижевници су углавном писали химне и похвале у славу краљева и принчева; на јаванском и на санскрту. Током владавине краљаХајам-Варука у VIII веку,Пу Прапанти је написао делоНагаракртагама у ком је описао величину Хајрам-Варукиног краљевства, као и његова путовања.[156] Други знаменити књижевник у овом раздобљу,Мпу Тантулар, написао је делоПараратон у ком је описан живот индонежанских краљева, поред тога он је заслужан за крилатицујединство у различитости која се налази на грбу Индонезије.[156]
У исламском периоду долази до бржег развоја књижевности, нарочито на средњој и источној Јави. Под утицајем исламске теологије на јаванском језику дела су написали књижевнициЋособипура иРонговарсито. Упоредо се развија и књижевност на малајском, на ком је написана легендарна причаХикајат Ханг Туах, о херојским делима официра Ханг Туаха.
Значај и утицај индонежанског језика расте почетком 20. века. Тада настаје савремена индонежанска књижевност а двадесетих година 20. века јављају се нови литерарни правци. Међу њима се истиче рад групеПуџанг бару коју предводи песник и есејистТакдир Али Сјахбан. Поред њега у овој групи су иСанеси Пане и његов братАрмијин Пане.Абдул Муис је са романомНемудро васпитање постигао велики успех.
Стварањем индонежанске државе на сцену ступа нова генерација младих индонежанских писаца, која одбацује старомодно и традиционално и ствара нови књижевни израз. Најзнаменитији међу њима је песникЧаирил Анвар, који је описивао психичка стања и узбуђења, а његова збиркаБука и прашина из 1949. доживела је велики успех. Поред њега ту су иПосихон Анвара иАсрул Санија.
У савременој индонежанској књижевности издвајају сеМултатули, критичар односа Холанђана према Индонежанима током колонијалне владавине;Мухамед Јами иХамка, утицајни национални писци и политичари[157], и писац социјалних тематикеПрамудја Ананта Тур, најпознатији индонежански романописац.[158][159][160]
На свим индонежанским острвима развијена је усмена народна књижевност, која обилује бајкама, загонеткама, изрекама и пословицама.
Најпопуларнији спортови у Индонезији субадминтон ифудбал. Индонежански играчи бадминтона су од 1949. освојилиТомасов куп (екипно светско првенство за мушкарце) тринаест пута, као и бројне медаље на Олимпијским играма. У женској конкуренцији су освојилиУбер куп, еквивалент Томасовом купу, три пута, 1975, 1994. и 1996. године. Највећи успеси индонежанске фудбалске репрезентације су учешће наСветском првенству 1938. као Холандска Индија и наОлимпијским играма 1956. када су одиграли нерешено са репрезентацијомСовјетског Савеза. НаАзијским играма 1958. освојили су бронзану медаљу, док су се наКупу Азије појавили први пут 1996. године. На куповима Азије 2000, 2004. и 2007. Индонезија није успела да прође први круг такмичења.
Бокс је најпопуларнији борилачки спорт. Неки од познатијих индонежанских боксера суЕлијас Пикал, троструки првак у супермува категорији у верзији IBF;Нико Томас,Мухамед Рахман, иКрис Џон.[161] Међу традиционалне спортове спадасепак такро, и трка бикова у Мадури.Пенчак силат је индонежанска борилачка вештина уврштена међу дисциплине на Играма југоисточне Азије.
Индонезија је од 1977. десет пута била најуспешнија на Играма југоисточне Азије.
^Earl, George SW (1850). „On The Leading Characteristics of the Papuan, Australian and Malay-Polynesian Nations”.Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia (JIAEA).4: 119.
^Earl, George SW (1850). „On The Leading Characteristics of the Papuan, Australian and Malay-Polynesian Nations”.Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia (JIAEA): 254,277—8.
^абJustus M van der Kroef (1951). „The Term Indonesia: Its Origin and Usage”.Journal of the American Oriental Society.71 (3): 166—71.ISSN0003-0279.JSTOR595186.doi:10.2307/595186.
^Choi, Kildo; Driwantoro, Dubel (2007). „Shell tool use by early members of Homo erectus in Sangiran, central Java, Indonesia: cut mark evidence”.Journal of Archaeological Science.34: 48.doi:10.1016/j.jas.2006.03.013.
^Холандски војници су константно гушили побуне на Јави и изван ње. Утицај локалних вођа као што су принц Дипонегоро у средишњој Јави, имам Бонџол у средишњој Суматри и Патимура на Молуцима, као и крвавитридесетогодишњи рат у Аћеху ослабили су Холанђане и везали руке колонијалним војним снагама.(Schwartz (1999). „A Nation in Waiting: Indonesia's Search for Stability. 2nd Edition”. St Leonards, NSW: Allen & Unwin.: 3—4.)
^Цитирано: Dower, John W.War Without Mercy: Race and Power in the Pacific War (1986; Pantheon.Dower, John (12. 2. 1987).War without Mercy: Race and Power in the Pacific War. Knopf Doubleday Publishing.ISBN978-0-394-75172-6.)
^Индонезија се привремено повукла из Уједињених нација 20. јануара 1965. у знак протеста због избора Малезија за несталног члана Савета безбедности. Намеру да „настави пуну сарадњу са Уједињеним нацијама и да настави да учествује у њеном раду“ објавила је 19. септембра 1966, а за поновно приступање УН позвана је 28. септембра исте године.
^Miller, Michelle Ann (2004). „The Nanggroe Aceh Darussalam law: a serious response to Acehnese separatism?”.Asian Ethnicity.5 (3): 333—351.doi:10.1080/1463136042000259789.
^Позиције гувернера и вицегувернера резервисане су за потомке султана Јогјакарте и Паку Алама, као у султанату. (Објашњење индонежанског закона број 22/1999 Regarding Regional Governance. People's Representative Council (1999). Chapter XIV Other Provisions, Art. 122;„Indonesia Law No. 5/1974 Concerning Basic Principles on Administration in the Region”(PDF). 1974. (преведено на енглески). The President of Republic of Indonesia . Chapter VII Transitional Provisions, Art. 91)
Tomascik, T; Mah, JA; Nontji, A; Moosa, MK (1996).The Ecology of the Indonesian Seas – Part One. Hong Kong: Periplus Editions.ISBN978-962-593-078-7.
Monk, K.A.; Fretes, Y.; Reksodiharjo-Lilley, G. (1996).The Ecology of Nusa Tenggara and Maluku. Hong Kong: Periplus Editions Ltd.ISBN978-962-593-076-3.
Severin, Tim (1997).The Spice Island Voyage: In Search of Wallace. Great Britain: Abacus Travel.ISBN978-0-349-11040-0.
Политика
Indrayana, Denny (2008).Indonesian Constitutional Reform 1999-2002: An Evaluation of Constitution-Making in Transition. Jakarta: Kompas Book Publishing.ISBN978-979-709-394-5.
.svg)
![[икона]](/image.pl?url=https%3a%2f%2fsr.wikipedia.org%2f%2fupload.wikimedia.org%2fwikipedia%2fcommons%2fthumb%2f1%2f1c%2fWiki_letter_w_cropped.svg%2f20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png&f=jpg&w=240)
_Indonesia%2c_East_Java.jpg)
