Индија је позната у свету посвојој кухињи, индијској љутој и зачињеној храни и исхрани и јелима од карија, саиндијским хлебовима и пиринчем као прилози. Индијска архитектура је под знатним утицајем исламске културе, што се највише види кодТаџа Махала и у могулској архитектури, као и Црвена палата уДелхију.Сикизам је једна од присутних религија и религијских пракси у Индији, као иђаинизам. Највише културних споменика има уАгри, који су под заштитом организација каоУнеско.
Своје име Индија дугује старом персијском називу рекеИнд -Синду. По уставу, држава се може називати и по свом називу у хинди језикуБарат (भारत). Неке групе, нарочито муслимани, користе називХиндустан.
Индијске обале, дуге преко 7000 km, запљускујуАрапско море иБенгалски залив, што су деловиИндијског океана. Јужни део Индије представља, по облику троугласта,висораван Декан. На северу су широке равнице сливова рекаГанг иБрамапутра. Даље ка северу су планинеХималаји. Услед огромне површине, Индија има разноврстан биљни и животињски свет, различите климатске услове и географске терене.
Првобитна Индијска плоча је преживела као Индијско полуострво, најстарији и геолошки најстабилније део Индије, Онда се простире на север све до венацаСаптура иВиндја у цетралној Индији. Ови паралелни венци се простиру од Арапског мора уГуџарату на западу до угљем богате висоравниЧота Нагпур уЏарканду на исток.[10] На југу, престало полуострвско копно, висораванДекан, је окружена са запада и истока планинским венцимаЗападним иИсточним Гатима;[11] висораван се састоји од најстаријих стеновитих формација Индије, од којих су неки старио више од милијарду година.
Температура у Индији је у периоду 1901-2018 порасла за 0,7 °C. Разлог за то суклиматске промене. Повлачење хималајскихглечера утицало је на количину воде у рекама, укључујућиГанг иБрамапутру. По истраживањима, предвиђено је да број суша нарасте значајно до краја21. века.
Индија је имала значајну улогу у историји човечанства, јер је била место где се развијала једна од четири највеће старе цивилизације, центар великих трговинских путева и великих царевина. У њој су се развиле три велике религије -будизам,ламаизам ихиндуизам, а иислам је оставио неизбрисив траг.
Верује се да суанатомски модерни људи стигли у јужну Азију пре 73–55.000 година,[12] иако су најстарији аутентични људски остаци датирани у период од пре 30.000 година.[13] Најстарији докази људске активности у Индији, цртежи на стенама изкаменог доба из скоро истих временских периода је пронађена у многим деловима Индијског потконтинента, а међу њима су је и археолошки локалитетБимбетка уМадја Прадешу.[14] Око 7.000. п. н. е. прва познатанеолитска насеља се појављују на потконтиненту уМергару и другим локалитетима у западном Пакистану.[15] Она су се постепено развиле уцивилизације долине Инда,[16] прву урбану културу у јужној Азији;[17] Култура је цветала у периоду од 2500–1900. п. н. е. у Пакистану и западној Индији.[18] Културе Инда су градиле градове од опеке са канализационом мрежом и широким улицама. Највећи градови су билиХарапа,Мохењо Даро,Долавира иКалибанган. Цивилизација се бавила на занатство и раширену трговину.[17]
Током периода од 2000-500. п. н. е. у погледу културе многи области потконтинента су прелазили одбакарног кагвозденом добу.[19]Веде, најстарији свети текстови хиндуизма,[20] су написане у овом периоду,[21] а историчари сматрају да припадајуведским културама уПанџабу и горњојГанској низији.[19] Већина историчара сматра да овај период обухвата неколико таласаИндоаријевских сеоба на потконтинент са северозапада, из централне Азије.[22][20][23] Индоаријевци су уништили индске градове и преузела доминацију. Главни историјски извор за то доба су Веде, збирка четири књиге, и зато Индију од 1400. до550. п. н. е. зовемо „ведска Индија“.Хиндуизам се развија из ведске културе. Мале племенске јединице између Инда и Ганга су постепено прерасле у монархије.[24] Кад су настале државе, народ је из полуномадства прешао на пољопривреду, а друштво се раслојило на четирикасте. Кастински систем је створио хијерархијубрамана (свештеника), ратника и слободних сељака, али није обухватио домородачко становништво које је сматранонечистима,[25] НаДекану археолошки докази из овог периода наговештавају постојање система владавине више родова.[19] У јужној Индији, напредак ка седелачком начину живота наговештава велики бројмегалитских споменика датираних у овај период,[26] као и оближњи трагови пољопривреде, резервоара за наводњавање и традиције занатства.[26]
Цртежи у пећинама Ајата у Аургангабаду
У првом миленијуму постојало је мноштво краљевина у Индији. У касном ведском периоду, око 5. века пре нове ере, мале државе Гангске низије и северозападних региона су се консолидовале у 16 великих олигархија и монархија које су познате каомахаџанападе.[27][28] Све већа урбанизација, верске реформе иортодоксије из овог периода су створиле ихетеродоксне верске покрете, од којих су два постала засебне религије.Будизам, заснован на учењимаГотаме Буде, је привукао следбенике из свих друштвених слојева осим класе; праћење Будиног живота је било од кључне важности на почецима забележене историје у Индији.[29][30][31]Ђаинизам је добио на значају за животаМахавире, свог најзначајнијег исповедника.[32] У добу све већег богаћења градова, обе религије су наглашавалеодрицање као идеал,[33] и обе су успоставиле дуготрајне традиције монаштва. На сјеверу је од тих држава велики допринос индијској културној баштини дала Мауријска династија До 3. века пре нове ере, краљевствоМагада је анектирало или смањило друге државе и основалоМауријско царство.[27] Некада се мислило да је ово царство контролисало већи део потконтинента осим крајњег југа, али сада се мисли да су његови основни региони били одвојени великим аутономним областима.[34][35] Мауријски краљеви су познати по изградњу свог краљевства и управљању јавним животом, као и поАшокином одбацивању милитаризма и упорним заступањем будистичкеДарме.[36][37]
Рани средњевековни период историје Индије, од 600. до 1200, су обележила регионална краљевства и културне разноликости.[43] Када је царХарша, који је владао велики делом Инго-гангске низије од 606. до 647, покушао да прошири своју државу на југ, поразио гачалукшки владарДекана.[44] Када је његов наследник покушао да се прошири према истоку, поразио га јепалашки краљБенгала.[44] Када су Чалаукје покушале да се прошири на југ, поразиле су ихПалаве, које су заузврат биле супротстављене Пандјама и Чолама још јужније.[44] Ниједан владар из овог периода није био у стању да створи царство и чврсто контролише много територије изван свог матичног региона.[43] Током овог периода пастирски народи који су протерани са свог земљишта да би се отворио пут растућој земљорадничкој економији, су се придодати кастинском систему, као нова нетрадиционалне владајућа класа.[45] Кастински системи су од тада почели да показују регионалне разлике.[45]
У 6. и 7. веку, првихимне о посвећености су настале на тамилском језику.[46] Оне су опонашане широм Индије и довеле су, како до препорода хиндуизма, тако и до развој свих модерних језика потконтинента.[46] Индијско племство,велико имало, и храмови чији су они били покровитељи, привлачили су у великом броју становништво у главне градове, који су постали и економски центри.[47] Градови са храмовима разних величина су почели да се појављују свуда, па је Индија доживела још једну урбанизацију.[47] До 8. и 9. века, њени ефекти су осетили у југоисточној Азији, како су се култура јужне Индије и њени политички системи извозили у земље које су постале делови данашњих државаМјанмар,Тајланд,Лаос,Камбоџа,Вијетнам,Филипини,Малезија иИндонезија.[48] Индијски трговци, научници, и понекад војске су били укључене у овај пренос. Житељи југоисточне Азије су преузели иницијативу, а многи су долазили у Индију ради образовања и преводили су будистичке и хиндуистичке текстове на своје језике.[48]
Након 10. века муслимански номадски кланови централне Азије, који су се ослањали на брзу коњицу и организовање огромних војски уједињени по етничкој припадности и вероисповести, су у више наврата прегазили северозападне равнице јужне Азије, што је довело на крају до успостављања исламскогДелхијског султаната 1206.[49] Султанат је владао већим делом северне Индије, и да више пута је покушао да се прошири на југ. Иако је у почетку био непријатељски настројен према индијској елити, султанат у великој мери оставио огромном немуслиманском становништва да практикује сопствене законе и обичаје.[50][51] Захваљујући узастопним одбијањимамонголских пљачкаша у 13. веку, султанат је спасао Индију од разарања какву су доживела западна и средња Азија, због чега су уследиле вишевековне миграције одбеглих војника, учених људи, мистика, трговаца, уметника и занатлија из тих региона на Индијски потконтинент, чиме је на северу створена синкретичка исламско-индијска култура.[52][53] Напади Делхијског султаната и слабљење регионалних краљевстава јужне Индије утрли су пут за аутохтоноВиџајанагара царство.[54] Пошто је прихватило јакушиваистичку традицију и створило јаку војску, царство је загосподарило великим делом полуострвске Индије и утицало је на индијско друштво дуго након тога.[54]
Почетком 16. века северна Индија, пошто је углавном била под муслиманским владарима,[55] је поново пала због супериорне покретљивости и ватрене моћи нове генерације ратника из централне Азије.[56] НовонасталоМогулско царство није искоренило локалне друштва којима је овладало, већ је балансирало и умирило их преко нове административне праксе[57][58] и разнолике владајуће елите[59]. То је довело до систематизованије, централизованије и униформније владавине.[60] Избегавањем племенских веза и исламског идентитета, посебно за времеАхбара Великог, Могули су ујединили своје далеке поседе кроз оданост (изражена кроз персијанизовану културу) цару који је имао скоро божански статус.[59] Економска политика могулске државе, која је највише приходе убирала од пољопривреде[61] и наложила да се порези плаћају у добро регулисаном сребрном новцу[62], подстицала је сељаке и занатлије да уђу на већа тржишта.[60] Релативни мир које је царство одржавало током већег дела 17. века је био фактор у економској експанзији Индије,[60] која је за последицу имало веће покровитељство за сликарство, књижевне форме и архитектуру.[63] Нове кохерентне социјалне групе у северној и западној Индији, као што суМарате,Раџпути иСики, су добили војне и државничке амбиције током могулске владавине, које, кроз сарадњу или у кризама, давало им како признање тако и војно искуство.[64] Ширење трговине током могулско владавине довело је до појаве нове индијске трговачке и политичке елите дуж обале јужне и источне Индије.[64] Како се царство распадало, многи међу овим елитама су могли да траже и контролишу своје послове.[65]
Средином другог миленијума, неколико европских држава, укључујућиПортугалију,Низоземску републику,Француску иВелику Британију, које су испочетка биле заинтересоване само за трговину, искористиле су расцепканост подручја и размирице међу краљевствима како би успоставиле своје колоније. До почетка 18. века, када је линија између трговачке и политичке доминације избледела, велики број европских трговачких компанија, укључујући и енглескуИсточноиндијску компанију, је оснивао приобалне испоставе.[66][67] Контрола Источноиндијске компаније над морима, већа средства и напреднија војна обука и технологија су довеле до раста њене војне моћи и да буде привлачна делу индијске елите; оба ова фактора су била од пресудног значаја у омогућавању компанији да стекне контролу над региономБенгала до 1765. и засени остале европске компаније.[68][66][69][70] Њен даљи приступ богатствима Бенгала и потоње повећање снаге и величина њене војске јој је омогућило да анектира или потчини највећи део Индије до 1820-их.[71] Индија од тада више није извозила готове производе као што је дуго чинила, већ је уместо тога снабдевала сировинамаБританску империју, и многи историчари сматрају ово почетком колонијалног периода Индије.[66] До тог времена, како је економска моћ Источноиндијске компаније озбиљно умањена одлукама британског парламента и она сама фактички претворена у продужену руку британске администрације, Компанија је почела да свесније улази у неекономске области, као што су образовање, социјалне реформе и култура.[72]
Мапа Британског индијског царства из 1909. Области којима су Британци директно управљали је обележено ружичастом бојом; зависне државе под британским сизеренством су обојене жутом.
Историчари сматрају да је модерно доба Индије почело између 1848. и 1885. Именовањелорда Далхузија за генералног гувернера Источноиндијске компаније је у основи поставило сцену за промене есенцијалне за модерну државу. У ово је спадало учвршћивање и демаркације суверенитета, надзор становништва иобразовање његових становника. Технолошке промене, а међу њима железница, канали и телеграф, су уведени недуго по њиховом увођењу у Европи.[73][74][75][76] Међутим, незадовољство Компанијом је такође расло у ово време, што је 1857. довело доИндијске побуне. Подстакнута разним озлојеђеностима и схватањима, међу којима су нападне друштвене реформе у британском стилу, тешки порези на земљиште, и третманом неких богатих земљопоседника и принчева, побуна је захватила многе регионе северне и централне Индије и уздрмала темеље Компаније.[77][78] Мада је побуна угушена 1858, она је довела до укидања Источноиндијске компаније идиректне управе над Индијом од стране британске владе. Како су увели унитарну државу и постепено и ограничено парламентарни систем у британском стилу, нови владари су такође заштитили причеве и племство као феудалну заштиту од будућих немира.[79][80] Велика Британија је прогласилаИндијско царство1877, под својим монархом као сувереном.Француска иПортугалија су задржале своје мање колонијалне испоставе. У следећим деценијама јавни живот се појавио свуда широм Индије, што је на крају довело до оснивањаИндијског националног конгреса 1885.[81][82][83][84]
Џавахарлал Нехру (лево) је постао први премијер Индије 1947. Махатма Ганди (десно) је предводио ненасилни покрет за независност.
Налет технологије и комерцијализација пољопривреде у другој половини 19. века су били обележени економским назадовањем; много малих фармера је постало зависно од прохтева далеких тржишта.[85] Такође се десио пораст броја глади великих размера,[86] и, упркос ризицима развоја инфраструктуре који су сносили индијски порески обвезници, мало радних места у индустрији је отворено за Индијце.[87] Било је и позитивних ефеката: комерцијално узгајање прехрамбених биљака, нарочито у тек каналисаномПенџабу, је довело до повећања производње хране за унутрашњу потрошњу.[88] Железничка мрежа је обезбедио испомоћ при великој глади,[89] пошто је смањило трошкове преношења,[89] и помогла индустрији у индијском власништву у њеном повоју.[88] ПослеПрвог светског рата, у ком је служило неколико милиона Индијаца,[90] почео је нови период. Он је био обележен британским реформама, али и репресивним законодавством, појачаним захтевима за индијске самоуправе, и почетком ненасиланног покрета несарадње, чији јеМахатма Ганди постао вођа и трајни симбол[91], па се често називаОцем нације. Током1930-их година Британци су дозволили спору законодавну реформу, aИндијски национални конгрес је односио победе на потоњим изборима.[92] Следећа деценија је била оптерећена кризама: индијским учешћем уДругом светском рату, коначним притиском Конгреса за несарадњу и порастом муслиманског национализма. Све ово је крунисано добијањем независности 1947, али је ублаженоподелом Индије у две државе: Индију иПакистан.[93]
Од виталне важности за индијски сопствену слику као независне државе је био њен устав, усвојен 1950. који је дефинисао државу као секуларну и демократску републику.[94]. У следећих 60 година Индија има мешовити низ успеха и неуспеха.[95]После 1947, Индија је спроводиласоцијалистичкупланску привреду. Била је један од оснивачаПокрета несврстаних иУједињених нација. Међутим, Ганди није успео да заустави верски сукоби између хиндуса и муслимана. Гранични спор окоКашмира и други проблеми су разлогом за сталну напетост између две земље, која је у три наврата прерасла у отворени рат -1947-48,1965. и1971. године. Она такође водили рат да освојиГоа, португалску луку и град који није био део Индије до 1961. Индија је такође 1962. водила краћи неуспешнипогранични рат саКином. То је било разлог да Индија 1970-их започне са радом на властитомнуклеарном оружју. Индија је извршила нуклеарне пробе 1974. и 1998.
Због своје етничке и верске шароликости, као и огромних социјалних разлога, Индију ендемски погађа политичка нестабилност, штрајкови, демонстрације, нереди и тероризам. Упркос томе Индија је успела да очува демократски систем са грађанским слободама и углавном независном штампом, а последњих година је предузела и низ далекосежних економских и других реформи којима је циљ искористити огромне људске потенцијале у сврху постизања статуса светске економске, политичке и војне силе. Економска либерализација, која је почела 1990ух, је створила урбану средњу класу и преобразила Индију у једну од најбрже растућих економија у свету и повећала њен геополитички утицај. Међутим, Индију дуго мучи наизглед нерешиво сиромаштво, како и на селу и тако и у градовима[95], верско насиље и насиље због кастинског наслеђа[96],побуна маоистичких наксалита[97], сепаратизам у Џаму и Кашмиру и северној Индији. Индија такође има нерешене територијалне спорове са Кином[98] и Пакистаном.[98] Индијско-пакистанско нуклеарно ривалство је имало врхунац 1998.[99].
Сточар у Раџастану музе краву. Млеко је пољопривредни производ који Индији доноси највеће приходе. Индија је 2011. била земља са највише грла стоке и бивола на свету, и највећи произвођач млека.
Према подацимаММФ-а у 2013. години номинални бруто друштвени производ Индије био је 1.842 милијарде америчких долара, што ову земљу сврстава на једанаесто место у свету, док јеБДП мерен премапаритету куповне моћи износио 4.962 милијарде долара а индијску привреду чини трећом највећом у свету.Туризам у Индији је веома лукративан и у развоју је у последњих 30 година и милиони људи туриста посети Индију,Гоа са својим плажама и летовалиштима, а острваАндамани и Никобари су такође посећени као туристичке дестинације због летовалишта.Агра,Таџ Махал,Њу Делхи,Делхи иМумбај су веома посећени од стране милиона туриста. Са просечном годишњом стопом раста БДП од 5,8% током протекле две деценије Индија се сврстала међу најбрже растуће економије света.[100] Међутим, гледајући висину номиналног БДП-а по становнику Индија је на 140. месту, док је по висини БДП према паритету куповне моћи на 129. месту у свету.[101] До 1991. све индијске владе следиле су политику протекционизма подстакнути социјалистичким виђењем привреде. Обимне државе интервенције и регулисање тржишта значајно су изоловали индијску од других економија. Проблеми са платним билансом из 1991. присилили су индијске власти да либерализује своју привреду;[102] од тада се она постепено креће ка потпуно отвореном тржишту[103][104] придавајући значај спољној трговини и приливу директних страних инвестиција.[105] Економска политика током последње две деценије је углавном капиталистичка.[104] Индија је чланСветске трговинске организације од 1. јануара 1995.[106]
Са 486,6 милиона радника 2011. године Индија се сврстала на другом месту у свету по бројности радне снаге.[107] Услужни сектор остварује 55,6% БДП-а, индустрија 26,3%, док пољопривреда доприноси друштвеном производу са 18,1%. Међу најважније пољопривредне производе спадајупиринач,пшеница, биљно уље,памук, јута,чај,шећерна трска, и кромпир.[108] Најразвијеније привредне гране су производња текстила, хемијских производа, лекова, хране,челика,аутомобила, машина, софтвера, телекомуникације, рударство, петрохемија, биотехнологија, и производња цемента.[108] Удео извоза у БДП-у Индије је 2006. износио 24%, што је значајно повећање у односу на 1985. када је био 6%.[103] Удео индијске у целокупној светској трговини 2008. износио је 1,68%.[109] Индија је 2011. била десети по увозу и деветнаести по извозу добара и услуга на свету.[110] Највише извози петрохемијске производе, текстил, драгуље, софтвер, белу технику, хемијске производе, и производе од коже.[108] Највише увози сирову нафту, машине, драго камење, ђубриво, и хемијске производе.[108] Између 2001. и 2011. удео петрохемијских производа и беле технике, у извозу је повећан са 14 на 42 процента.[111]
Захваљујући просечној стопи раста БДП-а од 7,5%, током неколико година пре 2007,[103] у Индији су више него удвостручене дневнице у првој деценији 21. века.[112] Од 1985. око 431 милион Индијаца је изашао из сиромаштва а процењује се да ће средњу класу у Индији до 2030. чинити 580 милиона људи.[113] Индија је 2010. била на 51. месту по глобалној конкурентности, 17. по тржишној креативности, 24. у области банкарства, 44. у пословној креативности, и 39. у иновативности, што ју је сврстало испред неких развијених привреда.[114] У Индији се налази седам од петнаест највећих светских компанија у области информационих технологија које се бавеoutsourcing-ом, што је Индију 2009. сврстало на друго место иза САД.[115]
Индија има најбрже растући сектор телекомуникација на свету. Током 2010. и 2011. Индија је добила 227 милиона нових корисника телекомуникационих услуга,[116] а у првом тромесечју 2013. престигла је Јапан и постала треће по величини тржиште паметних телефона после Кине и САД.[117]
Густина насељености и мрежа пруга у Индије.Индо-гангска висораван је подручје које највише доприноси повећању броја становника Индије.
На основу података прелиминарног пописа становништва из 2011. Индија има 1.210.193.422 становника по чему је на другом месту у свету.[118] У раздобљу између 2001. и 2011. годишњи прираст становништва је износио 1,76%,[118] што представља смањење у односу претходну деценију (1991—2001) када је био 2,13%.[119] Однос мушкараца и жена је 1000 према 940.[118] Први попис спроведен после стицања независности спроведен је 1951. и тада је евидентирано 361,1 милион људи.[120] Напредак медицине и повећање пољопривредне производње током последњих педесет година допринело је убрзаном расту становништва Индије.[121] Очекивани животни век у Индији је 71,5 година за жене и 68,7 година за мушкарце.[122] На 100.000 становника долази 93 лекара.[123] Иако је број Индијаца који живе у градовима порастао за 31,2% између 1991. и 2001.[124] и даље више од 70% људи живи на селу[125][126] Према резултатима пописа из 2001. у Индији постоји 27 градова са више од милион становника;[124] међу њима суДелхи, Мумбај,Колката,Ченај, Бангалор,Хајдерабад,Ахмедабад иПуна, као највеће агломерације у Индији. Стопа писмености је 2011. износила 74,04%: 65,46% за жене и 82,14% за мушкарце.[118] Савезна држава Индије,Керала има највећу стопу писмености од 93,91%;[127] док је уБихару најмања и износи 63,82%.[128]
Аскета у Варансију, Утар ПрадешМапа језичких региона у Индији
Индо-аријским језицима говори 74% адравидским језицима 24% становништва. Поред језика из ове две породице у Индији се говоре иаустроазијски итибетско-бурмански језици. Индија нема службени језик на државном нивоу.[129] Хинди језик има највише говорника и службени је језик владе.[130][131] Енглески се веома користи у привреди и администрацији и има статуспомоћног службеног језика;[132] важан је у образовању, посебно у средњим школама и на факултетима. Свака савезна држава или територија има један или више службених језика а уставом је признат 21 језик као службени. Уставом Индије признато је 212 племенских заједница које чине 7,5% становништва земље.[133]
Најбројнија религија у Индији јехиндуизам који имао више од 800 милиона следбеника (79,8% становништва); следиислам са 14,2%,хришћанство са 2,3%;сикизам са 1,7;будизам са 0,7%;џаинизам са 0,36%;јудаизам,зороастризам, ибахаизам. Индија је трећа земља на свету по броју муслимана, такође држава са највећим бројем муслимана који нису већина.[134]
Индијски културни период, протеже се на више од 4500 година. Токомведског периода (1700—500. године нове ере) постављени су темељи индијске културе, филозофије, митологије и књижевности. Положена су бројна уверења и праксе које постоје и дан данас, као што сукарма,јога,ајурведа, вегетаријанска и веганска исхрана. Индија је позната по својом бројном религијском различитошћу. Ту се налазехиндуизам, те га као главна религија следе такође ибудизам,ислам ихришћанство.
Sripati, V. (1998), „Toward Fifty Years of Constitutionalism and Fundamental Rights in India: Looking Back to See Ahead (1950–2000)”,American University International Law Review,14 (2): 413—496