Идеализам представљафилозофско становиште о приоритетуидеје у односу на материјални свет. Идеализам је разноврсна групаметафизичких погледа који сви тврде да је „стварност“ на неки начин неразлучив или неодвојива од људскеперцепције и/илиразумевања, да је у извесном смислу ментално конструисана или да је на други начин блиско повезана саидејама.[1] Два основна типа идеализма су:метафизички идеализам, који спекулише о идеалној реалности иепистемолошки, односно сазнајни идеализам, по којем, у процесу сазнања ум једино може докучити психичке ствари, односно да је предмет спознаје увек условљен могућношћу његовеперцепције. Метафизички идеализам је директно у супротности саматеријализмом, погледом по којем основну супстанцу свега постојећег чини материја.
У раном модерном периоду,Џорџ Беркли се често сматрао парадигматским идеалистом, јер је тврдио да сесуштина објеката мора сагледати. Насупрот томе,Имануел Кант, пионир модерне идеалистичке мисли, сматрао је да се његова верзија идеализма „не тиче постојања ствари”, већ само тврди да наши „начини њиховог представљања”, пре свегапростора ивремена, нису „одређења која сама по себи припадају стварима“, али битне карактеристике нашег сопственог ума.[2] Кант је ову позицију назвао „трансценденталним идеализмом” (или понекад „критичким идеализмом”), држећи да се објекти искуства ослањају на своје постојање у уму, те да се начин на који суствари саме по себи изван нашег искуства не може замислити без применекатегорије које структурирају сва наша искуства. Међутим, будући да Кантово гледиште потврђује постојањенеких ствари независно од искуства (наиме, „ствари у себи”), оно се веома разликује од традиционалнијег идеализма Берклија.
Епистемолошки, идеализам је праћенскептицизмом о могућности познавања било које ствари независне од ума. У својимонтолошким опредељењима, идеализам иде даље, тврдећи да се сви ентитети ослањају на ум за своје постојање.[3] Онтолошки идеализам стога одбацујефизикалистичка идуалистичка гледишта, јер не приписују уму онтолошки приоритет. За разлику одматеријализма, идеализам истиче примат свести као порекло и предуслов појава. Идеализам држи свест или ум као „место порекла” материјалног света - у смислу да је то неопходан услов за наше постављање материјалног света - и има за циљ да објасни постојећи свет према овим принципима.[4]
Идеализам као филозофија доживео је тежак напад наЗападу на прелазу у 20. век. Најутицајнији критичари епистемолошког и онтолошког идеализма били суЏорџ Едвард Мур иБертранд Расел,[7] али су његови критичари укључивали инове реалисте. ПремаСтанфордској енциклопедији филозофије, напади Мура и Расела били су толико утицајни да се чак и више од 100 година касније „на било које признавање идеалистичких тенденција на енглеском говорном подручју гледа са резервом“. Међутим, многи аспекти и парадигме идеализма ипак су имали велики утицај на каснију филозофију.[8]Феноменологија, утицајна врста филозофије с почетка 20. века, такође се ослања на поуке идеализма. У свом делуБиће и времеМартин Хајдегер је славно изјавио: „Ако израз идеализам представља признање да се биће никада не може објаснити кроз бића, већ је, напротив, увек трансцендентално у свом односу према било којим бићима, онда је једина права могућност филозофске проблематике лежи у идеализму. У том случају Аристотел није био ништа мање идеалиста него Кант. Ако идеализам значи редукцију свих бића на субјект или свест, одликује се тиме што остаје неодређен у свом бићу, а на крају се негативно карактерише као 'нестваран', онда овај идеализам није ништа мање методично наиван од најгрубљег реализма.”[9]
Идеализам је израз са неколико сродних значења. Долази преколатинскеidea изстарогрчкеidea (ἰδέα) изidein (ἰδεῖν), што значи „видети”. Термин је ушао у енглески језик до 1743.[10][11]Кристијан Вулф га је 1747. први пут употребио у апстрактном метафизичком смислу „веровање да стварност чине само идеје“.[8] Термин је поново ушао у енглески језик у овом апстрактном смислу до 1796.[12]
У обичном језику, као и када се говори ополитичком идеализмуВудроа Вилсона, он генерално сугерише приоритет идеала, принципа, вредности и циљева над конкретним реалностима. За идеалисте се схвата да представљају свет онаквим какав би могао или требао бити, за разлику одпрагматичара, који се фокусирају на свет какав он тренутно јесте. У уметности, на сличан начин, идеализам афирмише машту и покушава да оствари ментално поимање лепоте, стандард савршенства, супротно естетскомнатурализму иреализму.[13][14] Изразидеализам понекад се такође користи у социолошком смислу, који наглашава како људске идеје - нарочито веровања и вредности - обликују друштво.[15]
Свака филозофија која придаје пресудну важност идеалном или духовном подручју у свом опису људског постојања може се назвати „идеалистичком”.Метафизички идеализам јеонтолошка доктрина која држи да је сама стварностбестелесна или искуствена у својој сржи. Осим тога, идеалисти се не слажу око тога који су аспекти менталног основнији.Платонски идеализам афирмише да суапстракције стварније од стварности коју опажамо, доксубјективни идеалисти ифеноменалисти имају тенденцију да привилегирају чулно искуство над апстрактним закључивањем.Епистемолошки идеализам је став да се стварност може спознати само путем идеја, да се умом може схватити само психолошко искуство.[3][16][17]
Субјективни идеалисти попутЏорџа Берклија суантиреалисти у смислу света независног од ума, док сутрансцендентални идеалисти попутИмануела Канта јакоскептични од таквог света, афирмишући епистемолошки, а не метафизички идеализам. Тако Кант дефинишеидеализам као „тврдњу да никада не можемо бити сигурни да ли све наше наводно спољашње искуство није само замишљање“.[18] Он је тврдио је да, премаидеализму, „стварност спољних објеката не признаје строге доказе. Напротив, међутим, стварност објекта нашег унутрашњег осећаја (мене и стања) је јасна одмах кроз свест”.[19] Међутим, нису сви идеалисти ограничили стварно или спознатљиво на наше непосредно субјективно искуство.Објективни идеалисти износе тврдње о трансемпиријском свету, али једноставно негирају да је овај свет у суштини разведен од или онтолошки пре менталног. ТакоПлатон иГотфрид Лајбниц потврђују објективну и спознатљиву стварност која надилази нашу субјективну свест - одбацивање епистемолошког идеализма - али предлажу да је та стварност утемељена на идеалним ентитетима, облику метафизичког идеализма. Сви метафизички идеалисти се не слажу око природе идеала; за Платона, фундаментални ентитети били су нементалне апстрактне форме, док су за Лајбница то биле протоменталне и конкретнемонаде.[20]
По правилу, трансцендентални идеалисти попут Канта афирмишу епистемичку страну идеализма не обавезујући се у погледу питања да ли је стварностултиматно ментална; објективни идеалисти попут Платона афирмишу метафизичку основу стварности у менталном или апстрактном смислу, не ограничавајући своју епистемологију на обично искуство; а субјективни идеалисти попут Берклија афирмишу метафизички и епистемолошки идеализам.[21]
^Ludwig Noiré,Historical Introduction to Kant's Critique of Pure Reason
^Zim, Robert (1995).Basic ideas of.. Yogācāra Buddhism. San Francisco State University. Source:„Basic ideas of Yogacara Buddhism”. Архивирано изоригинала 11. 09. 2012. г. (Retrieved 18 October 2007).
^InOn The Freedom of the Will, Schopenhauer noted the ambiguity of the wordidealism, calling it a "term with multiple meanings". For Schopenhauer, idealists seek to account for the relationship between our ideas and external reality, rather than for the nature of reality as such. Non-Kantian idealists, on the other hand, theorized about mental aspects of the reality underlying phenomena.
^Philip J. Neujahr would "restrict the idealist label to theories which hold that the world, or its material aspects, are dependent upon the specifically cognitive activities of the mind or Mind in perceiving or thinking about (or 'experiencing') the object of its awareness." Philip J. Neujahr,Kant's Idealism, Ch. 1
^Immanuel Kant, Notes and Fragments, ed. Paul Guyer, trans. by Curtis Bowman, Paul Guyer, and Frederick Rauscher, Cambridge University Press, ,. 2005. стр. 318.ISBN0-521-55248-6.Недостаје или је празан параметар|title= (помоћ)
Gerald Thomas Baskfield (1933).The idea of God in British and American personal idealism.. Catholic University of America,
Vergilius Ture Anselm Ferm (1953).A history of philosophical systems. Rider.ISBN0-8226-0130-3.. Littlefield Adams, 1968
Paul Guyer, "Absolute idealism and the rejection of Kantian dualism", Ch. 2 ofThe Cambridge Companion to German Idealism, ed. byKarl Ameriks.
Peirce, Charles S. (јануар 1891). „The Architecture of Theories”.The Monist.1 (2): 161—176.doi:10.5840/monist18911211.CS1 одржавање: Формат датума (веза),.Internet ArchiveThe Monist vol. 1, page161. Reprinted inCollected Papers of Charles Sanders Peirce, vol. 6 (1935), paragraphs 7–34, and in TheEssential Peirce, vol. 1 (1992), pp. 285–297).
