Персонификација знања (грч.Επιστημη) у библиотеци Целзус уЕфесу,Турска.
Знање је све оно што је познато. Као и код сличних појмова, као што суистина,вера и мудрост, нема егзактне дефиниције знања, око које би се сложили сви научници, али постоји велики бројтеорија, као и дебата, око природе знања. Стицање знања укључује комплексне когнитивне процесе: перцепцију, учење, комуникацију, асоцијацију и резоновање. Терминзнање се, такође, користи да се изрази сигурно разумевање субјекта, са могућности да се њиме (знањем) послужимо у одређене сврхе.
Знање се може односити натеоретско илипрактично разумевање предмета. Оно може да буде имплицитно (као што су практичне вештине или експертизе) или експлицитно (као што је теоретско разумевање предмета); оно може мање или више да буде формално или систематско.[1] Уфилозофији, студирање знања се називаепистемологијом; филозофПлатон је познат по дефинисању знања као „оправдано истинско веровање”,[2][3] мада ту дефиницију у данашње време неки аналитички филозофи сматрају проблематичном збогГетиерових проблема, док други бране платонску дефиницију.[4] Постоји неколико дефиниција знање и теорија које га објашњавају.
Коначна демаркација филозофије из науке омогућена идејом да је филозофско језгро „теорија знања”, теорија која се разликује од наука, јер је то њиховаоснова ... Без ове идеје о „теорији знања”, тешко је замислити шта би „филозофија” могла бити у доба модерне науке.
Дефиниција знања је предмет текућихдебата међуфилозофима у пољуепистемологије. Класична дефиниција, коју је описао мада је није ултиматно одобраваоПлатон,[8] наводи биизјава морала да задовољи три критеријума да би се могла сматрати знањем: она мора да будеоправдана,истинита, иверодостојна. Неки тврде да ови услови нису довољни, као што примерГетиеровог случаја наводно демонстрира. Бројне алтернативе су предложене, укључујући аргументеРоберта Нозика да је неопходно да знање 'прати истину' иСајмон Блекбернов додатни захтев да ми не желимо да кажемо да они који задовоље било који од ових услова 'кроз дефект, мањак или неуспех' имају знање.Ричард Киркхам сугерише да наша дефиниција знања захтева евиденцију за веровање неопходности њене истинитости.[9]
У контрасту са овим приступом,Лудвиг Витгенштајн је уочио,[10] следећиМуров парадокс,[11][12] да се може рећи „Он верује у то, али то није тако”, али не „Он зна то, али то није тако”.[13] Он даље тврди да то не одговара различитим менталним стањима, већ различитим начинима говора о уверењу. Оно што је овде другачије није ментално стање говорника, већ активност у којој су ангажовани. На пример, на овом контексту,знање да вода у чајнику ври не производи одређено стање ума, већ омогућава извршавање одређеног задатка са чајником. Витгенштајн је желео да заобиђе потешкоће дефинисања разматрајући начин на који се „знање” користи у природним језицима. Он је разматрао знање као случајпородичне сличности. Пратећи ову идеју, „знање” је реконструисано као концепт кластера који указује на релевантне карактеристике, али то није адекватно обухваћено било којом дефиницијом.[14]
Симболичке репрезентације се могу користити за представљање значења и могу се сматрати динамичким процесом. Стога се пренос симболичке репрезентације може сматрати процесом приписивања помоћу кога се знање може пренети. Други облици комуникације укључују посматрање и имитацију, вербалну размену, и аудио и видео снимке. Филозофи језика исемиотичари конструишу и анализирају теорије преноса знања или комуникације.
Док би се многи сложили да је један од најупечатљивијих и најзначајнијих алата за пренос знања писање и читање (многих врста), ипак постоје аргументи о корисности писане речи, и при томе је део научне заједнице донекле скептичан у погледу њеног утицаја на друштва. У својој колекцији есеја насловљенојТехнополија,Нил Постман доказује аргумент против употребе писања помоћу извода из Платоовог радаФедр.[15]:p 73 У том изводу, научникСократ се присећа приче о Темиду, египатском краљу иТеуту, проналазачу писане речи. У овој причи, Теут представља свој нови изум „писања” краљу Темиду, говорећи му да ће његов нови проналазак „побољшати имудрост и меморију Египћана”.[15]:p 74 Краљ Темид је скептичан према овам новом проналаску и одбацује га као средство за присећање уместо за задржавања знања. Он тврди да ће писана реч инфицирати египатски народ лажним знањем, јер ће моћи да дођу до чињеница и прича из спољашњих извора и више неће бити присиљени да сами ментално задржавају велике количине знања.[15]:p 74
Класичне рано модерне теорије знања, посебно оне које унапређују утицајниемпиризам филозофаЏона Лока, биле су имплицитно или експлицитно засноване на моделу ума који је повезивао идеје са речима.[16] Ова аналогија између језика и мисли поставила је основу за графичку концепцију знања у којој је ум третиран као табела, контејнер садржаја, који је морао бити опремљен чињеницама сведеним на слова, бројеве или симболе. Ово је створило ситуацију у којој је просторно поравнање речи на страници носило велику когнитивну тежину, у тој мери да су наставници врло пажљиво разматрали визуелну структуру информација на страници и у бележницама.[17]
Ситуирано знање је знање специфично за дату ситуацију. То је термин који је сковалаДона Херавеј као једну екстензијуфеминистичких приступа „наследничке науке” које је предложилаСандра Хардинг. Ситуирано знање „нуди адекватнији, богатији и бољи приказ света, да би се добро живело у њему и у критичкој, рефлексној релацији према сопственим и спољашњим праксама доминације, и неједнаким уделима у привилегијама и угњетавањима који сачињавају све позиције.”[18] Овакво ситуирано знање трансформише науку унаратив, којиАртуро Ескобар објашњава као, „нити фиктиван, нити подржан чињеницама”. Ове наративне ситуације су историјске текстуре исткане од чињеница и фикције, а како Ескобар даље објашњава, „чак и најнеутралнији научни домени су наративи у том смислу”, инсистирајући да уместо намерног одбацивања науке као тривијалног питања случаја, „потребно је третирати (тај наратив) на најозбиљнији начин, без подлегања његовој мистификацији као 'истине' или ироничномскептицизму који је карактеристачан за многе критике”.[19]
Аргумент Доне Херавеј проистиче из ограничењаљудске перцепције, као и прекомерног нагласка навизуелној перцепцији унауци. Према Херавејовој, визуелни подаци су у науци, „кориштени да се у знатној мери искочи из обележеног тела и формира покоравајући поглед из ничега”. То је „поглед који митично уцртава сва означена тела, који имплицитно категорично захтева моћ опажања, а да не буде опажен, да заступа уз избегавање заступања.”[18] Ово узрокује ограничење визуелне перцепције у позицији саменауке као потенцијалног играча у стварању знања, што резултира у њеној позицији „скромног сведока”. То је оно што Херавеј назива „божјим триком”, или горе поменутом репрезентацијом уз избегавање репрезентације.[20] Да би се то избегло, „Херавеј одржава традицију размишљања која наглашава важност предметасубјекта у смислу етичке и политичке одговорности”.[21]
Донедавно, барем у западној традицији, једноставно је узимано здраво за готово да је знање било нешто што поседују само људи - превасходноодрасли људи. Понекад се појам може проширити надруштво-као-такво, као на пример у контексту „знање које поседујекоптска култура” (за разлику од њених индивидуалних чланова). Није било уобичајено да се разматранесвесно знање на било какав систематски начин док тај приступ није популарисаоФројд. Постоји прилично добро оправдање ексклузивну специјализацију коју користе филозофи, јер она омогућава детаљно проучавање логичких процедура и других апстракција, што се не налази другде. Међутим то може да доведе до проблема кад год тема закорачи у искључене домене – нпр. када јеКант (следећиЊутна) одбациопростор и време као аксиоматски „трансцендентално” и „априори” – тврдња коју су касније оповрглеПијажове клиничке студије. Такође изгледа вероватно да спорни проблем „бесконачног враћања” може бити у великој мери (мада не у потпуности) решен адекватним обраћањем пажње на како су несвесни појмовизаправо развијени, у току инфантилног учења и наследно „псеудо-трансцендентално” наслеђени из покушаја-и-грешака претходних генерација. Погледајте такођепрећутно знање.[35][36]
Други биолошки домени где се можда може рећи да „знање” обитава, обухватају:имунски систем, иДНКгенетички код, као што је наведено уПоперовом списку „епистемолошких домена” (1975).[37] Могуће је да таква разматрања захтевају засебну дефиницију „знања” која би обухваталабиолошке системе. За биологе, знање мора бити кориснодоступно систему, мада тај систем не мора да буде свестан. Могући критеријуми су:
Систем би очигледно требало да буде динамичан и самоорганизујући (а не попут књиге „сам за себе”).
Знање мора да сачињава неку врсту репрезентације „спољашњег света”,[38] или начине суочавања с њим (директно или индиректно).
Мора постојати неки начин да систем довољно брзо приступи овим информацијама да би оне биле корисне.
Научно знање није карактерисано потпуномизвесношћу, већ одржавањескептицизма подразумева да научник никада не може да буде апсолутно сигуран да ли је његово становиште по датом питању исправно, или није. Донекле је иронично да при примени правилногнаучног метода увек мора постојати сумња чак и када су налази исправни, у нади да ће такав приступ генерално довести до веће конвергенције наистину.[39]
^In Plato'sTheaetetus, Socrates and Theaetetus discuss three definitions ofknowledge: knowledge as nothing but perception, knowledge as true judgment, and, finally, knowledge as a true judgment with an account. Each of these definitions is shown to be unsatisfactory.
^Moore, G. E. (1991). „Russell's Theory of Descriptions”. Ур.: Schilpp, P. A.The Philosophy of Bertrand Russell. The Library of Living Philosophers.5. La Salle, IL: Open Court Publishing. стр. 177—225.
^Gottschalk-Mazouz, N. (2008), „Internet and the flow of knowledge,”, Ур.: Hrachovec, H.; Pichler, A.,Недостаје или је празан параметар|title= (помоћ)CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза): Philosophy of the Information Society. Proceedings of the 30. International Ludwig Wittgenstein Symposium Kirchberg am Wechsel, Austria 2007. Volume 2, Frankfurt, Paris, Lancaster, New Brunswik: Ontos. pp. 215–32.„Archived copy”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 24. 5. 2015. г. Приступљено24. 5. 2015.
^абвPostman, Neil (1992).Technopoly.. Vintage, New York,
^аб"Situated Knowledges: The Science Question in Feminism and the Privilege of Partial Perspective".„Haraway, Donna”.Feminist Studies.14 (3): 575—599.. 1988.
^"Introduction: Development and the Anthropology of Modernity". Escobar, Arturo.Encountering Development: The Making and Unmaking of the Third World.
^Piaget, J., and B.Inhelder (1927/1969).The child's conception of time. Routledge & Kegan Paul: London..
^Piaget, J., and B. Inhelder (1948/1956).The child's conception of space. Routledge & Kegan Paul: London..
^Popper, K.R. . "The rationality of scientific revolutions"; in Rom Harré (ed.),Problems of Scientific Revolution: Scientific Progress and Obstacles to Progress in the Sciences. Clarendon Press. 1975.: Oxford.
^This "outside world" could include other subsystems within the same organism – e. g. different "mental levels" corresponding to different Piagetian stages. SeeTheory of cognitive development.
Rieger, Jeorg, ур. (11. 9. 2003).Opting for the Margins: Postmodernity and Liberation in Christian Theology. Oxford: Oxford University Press.ISBN9780198036500.
Crystals, Fabrics, and Fields: Metaphors of Organicism in Twentieth-Century Developmental Biology. New Haven: Yale University Press. 1976.ISBN978-0-300-01864-6..
„Manifesto for Cyborgs: Science, Technology, and Socialist Feminism in the 1980s”.Socialist Review.80: 65—108. 1985..
Haraway, Donna Jeanne (1994). „A Game of Cat's Cradle: Science Studies, Feminist Theory, Cultural Studies”.Configurations.2 (1994): 59—71.S2CID143562405.doi:10.1353/con.1994.0009.
Thomas Hobbes.Opera philosophica, quae latine scripsit, omnia in unum corpus nunc primum collecta studio et labore Gulielmi Molesworth.. Bart. (London: Bohn, 1839–45).
