Заклетва представља стариакадскиобичај и, као и свуда где се примењивала, имала јерелигијски карактер. УВавилону је она била праћена додиривањемполног органа, као знак да се онај који даје заклетву куне у своје потомство. Сматра се и да латински назив засведокаtestis потиче од сличног поступка.
Главни извор вавилонског права представљаХамурабијев законик. Он говори о двема врстама заклетви, доказној асерторној и оправдавајућој пургаторној. Асерторна заклетва ојачава неку тврдњу странке или сведока у погледу чињенице која се догодила у прошлости. О таквој заклетви говори члан 106. Хамурабијевог законика који гласи:Ако помоћник трговца узме новац, спори се са трговцем, овај треба да пред богом и сведоцима докаже да је помоћник узео новац, и помоћник ће му троструко дати новац који је узео. Пургаторна заклетва се користила као одбрамбено доказно средство, којом се странка брани ичисти од тврдње или заклетве друге стране, доказујући да се нешто није десило. О пургаторној заклетви говори члан 227. Хамурабијевог законика који гласи:Ако неко превари хирурга и овај утисне жиг неотуђивогроба, тај човек да се убије и да се сахрани у својој кући;хирург ће се заклети 'нисам жигосао са знањем'и биће слободан.
Заклетва је била непобитан доказ, а сам Хамурабијев законик је уређивао која страна има да се закуне. Оно што није остало разјашњено јесте да ли се примењивала и промисорна заклетва којом се странка обавезује да ће говорити истину.
Заклетва представља средство чисто формалистичког карактера. Она се употребљавала и у грађанским и у кривичним парницама, што се тада није разликовало. Заклетву је полагаотужилац илитужени, али се она углавном примењивала на туженог, кад није било другихдоказа па се истинитост неке чињенице ни на који други начин није могла пронаћи. Њом су се могла користити само лица која својим људским квалитетима указују да се неће заклети криво, тј. она је само важила за добре, поштене и непорочне људе. Они су се полагањем заклетве чистили одкривице, која им је стављена на терет на шта указује и латински назив за заклетву (iuramentum purgationis-чишћење, оправдање).
Формализам се огледа у томе што лице које се заклиње мора да изговори тачно формулу од које је сачињена заклетва, тј. није смело да погреши ни једну реч, нити да замуцкује. У противном заклетва се сматралаништавом.Заклетва је представљала једну врстубожјег суда. Наиме, веровало се даБог неће допустити да исправно изговори заклетву онај чија је изјава била лажна. Стога ако странка није хтела да се закуне или није исправно положила заклетву,суд није веровао њеној изјави, а онај ко се ваљано заклео суд је његову изјаву прихватао као истиниту.
Код најтежихкривичних дела, није била довољна само заклетва једног лица, оптуженог или тужиоца, већ се тражило да поред њега заклетву положе и још један број људи како би се заклетва оптуженог или тужиоца сматрала као истинитом. То су углавном били његови рођаци или пријатељи који су га добро познавали. Звали су се помагачи иликлетвеници (aidi, iuratores, coniuratores, sacramentales, consacramentales, testes). Заклетва са помагачима се звала iuramentum credulitate и сматрана је као свршен доказ што значи да није било више потребно даље доказивање. У оваквим ситуацијама заклетва оптуженог је претходила заклетви помагача чиме се само појачавала заклетва оптуженог. Помагачи својом заклетвом не тврде да је чињеница на коју се оптужени заклео истинита (iuramentaum de veritate), него се заклињу на то да верују да је заклетва оптуженог истинита. Они чак и ништа не знају о спорним чињеницама већ само верују у оног за кога се заклињу (у овоме се види читава ирационалност овог доказног средства). Због тога помагачи су обично пријатељи или познаници оптуженог који добро познају њега и његове прилике. Клетвенике су одређивале странке а не суд, јер је поступак био оптужни.
Оно што се мора нагласити је то да помагачи нисусведоци тј. лица која суду саопштавају чињенице које су они сами својим чулима опазили. Међутим, постојала је једна врста помагача која је била врло слична сведоцима. Наиме, то су били помагачи који су ухватили оптуженог на делу и који помажу да се он доведе пред суд да би тужилац доказао његовукривицу. Разлика између овог помагача и осталих била је у томе што ови морају знати одређене чињенице за које и полажу заклетву, докле у свим осталим случајевима они не морају ништа знати о предмету доказа .Да би неко био помагач, морао је да задовољи исте оне критеријуме као иоптужени који се заклиње тј. да буде частан, поштен и непорочан. Лица која нису могла да се заклињу ни као помагачи ни као оптужени била су: ванбрачна лица, слепи, рашчињенисвештеници,Јевреји, кривоклетници,јеретици, лица која су била осуђивана закрађу иразбојништво и они који нису могли да нађу помагача.
У старом српском праву се помоћу заклетве могла и утврђивати кривична одговорност, то пре свега јер се није правила разлика између грађанског и кривичног поступка. Која ће се од странака заклети зависило је од њиховог споразума а некад од самог суда.
Странка која се заклињала морала је то да учини лично, што значи да се није могао користитипуномоћник. Изузетак од тог правила представљао је само случај кад је заклетву полагао владалац, што се види издубровачких законика који нам још говоре и то да се заклетва користила и настанку. Заклетва је полагана свечано и у прописаној форми, пред свештеником а у неким случајевима и пред самимепископом.
Појединачни подаци о заклетви странака су се сачувалии само у уговорима саДубровником. У уговорима из1349. и1357. године јасно се види да тужилац полаже заклетву и да та његова заклетва вреди као доказно средство од пресудног значаја. Ово представља изузетак од општег правила да тужени полаже заклетву. У другом случају у уговорима из1349. и1357. године, заклетву треба да положиоптужени али његову заклетву је требало да потврди и још један помагач, што представља реткост јер се обично тражило више њих.
Најстаријисловенски назив за заклетву је рота, па би најпогоднији назив за клетвенике или помагаче билапоротници, што се негде и користило. Међутим било је и других назива као: стариници, старци, душевници и сведоци. Клетвенике познајеДушанов законик под именом душевници, па у члану 103. каже да ако крађа не може да се докаже сводом, примењивала се заклетва са помагачима.
Клетвеници су имали двострану доказну функцију. У неким случајевима они су потврђивали изјаву једне од странака, а у другом они су износили самостални исказ о спорним чињеницама. Први случајеви су били доста ретки аДушанов законик говори на само једном месту о томе (члан 160.), када изјава клеветника служи као оправдање за оптуженог. Оно што треба посебно нагласити јесте то да се у таквим случајевима исказ поротника мора поклапати са исказомоштећеног, да би се сматрао као пресуднодоказно средство. Они дакле не поступају самостално већ као помагачитужиоца илитуженог.
Подаци о клетвеницима су се највише сачували у манастирскимхрисовуљама. Из тих података се види да су се клетвеници највише употребљавали у вези са споровима окосвојине, земљишта и одређивања граница. Пошто је примена клетвеника била тако честа у овим споровима то се и озаконило у Душановом законику, па тако члан 80. каже:О међи сеоској: За међе сеоске, да обоје, који траже, даду сведоке, он половину, а он половину, по закону; куда рекну сведоци, његово да је. Упарницама поводом граница, својине земљишта и процењивања нанете штете попашом, клетвеници су износили самосталну изјаву о предмету спора. У том случају клетвеници нису оправдавали странку, већ су давали самосталниисказ који се касније намеће странкама. Из овог члана се јасно види да су изјаве клетвеника од пресудног значаја и да је потпуно ирелевантно шта су изјавиле странке.
Клетвеници се нису употребљавали само у овим случајевима. Па такоСкопска хрисовуља из1300. године спомиње поротнике као општу институцију која није била везана за одређена питања.Душанов законик такође помиње пороту као опште доказно средство за повлашћени сталеж, чији се припадници служепоротом, а себри у истом случају морају дароне руке укотао.
У неким случајевима Душанов законик даје клетвеницима својство нарочитог и искључивог доказног средства, па се на основу изјаве клетвеника одређује вредност нанесенештете. Тако члан 76. Душановог законика каже:За попашу: А ко попасе жито, или виноград, или ливаду, грешком, ту попашу да плати што рекну душевници, који процењују, аколи намерно попасе, да плати попашу и шест волова. Клетвеници су били нарочито значајни у споровима о својини на покретним стварима прибављеним у иностранству.
После слома српске државе, у Србији се и даље задржала заклетва каодоказна средства. Њоме се могао прибавити потпун доказ о кривици неког лица. Заклетву је по правилу полагаооптужени. Споразумом се решавало питање која ће се странка заклети, а ако се нису могли договорити, то би решавао суд и то коцком.
Полагању заклетве претходило је споразумевање странака о месту на коме ће се извршити заклињање. Заклетва се обично полагала на плугу, камену, уцркви илиманастиру или касније усуду. Заклетва се увек састојала од изговарања неке унапред прописане формуле.
Код заклињања на плугу, страна која се заклиње, стављала би руку на со и хлеб који су постављали наплуг и рекла би:Ако није тако, као што сам показао, тако ми Бог не помогао, а хлеб и плуг издали ме. Заклетва на камену води порекло од прастарих обичаја а налазимо је и у старим приморским песмама. Углавном се вршила тако што би лице које се заклиње стајало ногама на камену и загрлило сувјавор, па би се потом клео да му ноге остану на студеном мрамору, а руке на сувом јавору. Чак се и после ослобођења у судницама налазио камен на столу поред крста ијеванђеља, јер се веровало да ће се лицу које се заклиње окаменити срце ако се лажно закуне.
Најозбиљније заклетве су полагане у манастирима на моштима и ћивотусветаца. Оне су полагане пред старешином и братијом манастира и пред сељанима из најближе околине. Ако би у неком случају било евентуално више оптужених који су живели у једној кући и били у блиском сродству, онда би једно лице а обично је то био старешина куће, полагао заклетву. Људи који су били нечисте савести, подметали су под своја стопала ноге од кокошке, пловке или друге пернате животиње, мислећи да ће тако преварити Бога.
Такође се сматрало да ће да сустигне проклетство онога ко се криво закуне, сем у случају да је лажно заклињање последица неких врло неизбежних околности.
Развитком државе, нерационалност заклетве се све више увиђала, па се постепено избацивала из доказног система. Прво, тако што се употребљавала само као крајње доказно средство у недостатку других. Заклетва као доказно средство је прећутно укинута у Србији доказним правилима из1842. године. Међутим, судови су неразумејући ту прећутну забрану и даље користили заклетву што је проузроковало изричито забрањење употребе заклетве расписомАпелационог суда од 16. септембра1844. године.
УЦрној Гори заклетва се нешто дуже задржала о којој говори и члан 87.Законика књаза Данила из1855. године: Потварања на правога чоека биће најстроже кастигана и ни једно опадање не смије се прије осудити, него што би се освједочило и по нужди од једног доставјерног чоека или од више људи, који нису од прије суду гријешили, ако ли су гријешили, не могу правог повјерења код суда имати, док се са доставјернима свједоцима не докаже. Ако ли они, који опада, не докаже, да је оно истина, што је он казао и за чим би оног обтужио, то да онда овог опадника суд онако осуди и кастигује, као што би оног обтуженог осудио и кастигао, кад би крив био. Најпослије остаје да један и други нађу за себе четир поштена чоека, који ће се заклети; који ли узима више поштеније људи, да се за њега закуну, онај добија разлог и правицу.
