Енглеска (енгл.England) највећа јеконститутивна државаУједињеног Краљевства. Обухвата централни и јужни део острваВелика Британија. Простире се на површини од 130.395 km2 измеђуШкотске на северу,Велса на западу,Ирског мора на северозападу иКелтског мора на југозападу. Од континенталног делаЕвропе, ком се на крајњем југоистоку приближила на 32 km, одвојена је на истокуСеверним морем и каналомЛаманшем. Са остатком Европе, Енглеска је повезана подводним тунелом који иде испод Ламанша. Енглеској поред територије на главном острву припада још око стотињак мањих острва углавном уз обалу, од којих су површином највећа острвоВајт и архипелагСили.
Рељефом Енглеске у јужним и централним деловима доминирају побрђа и низије, док нешто вишим северним деловима доминирајуПенинске планине. Према резултатима пописа из2011. у Енглеској живи нешто преко 53 милиона становника што чини 84% целокупне популације Уједињеног Краљевства. Највећа концентрација становништва је око главног градаЛондона који је уједно и престоница Уједињеног Краљевства. Лондон је главним градом Енглеске постао давне1066. године када је престоница измештена изВинчестера.
Име државе потиче одгерманског племенаАнгли који су заједно са другим германским племенима населили британска острва током5. и6. века. Иако трагови насеља сежу још у камено доба, прва уједињена енглеска држава формирана је у10. веку а њен утицај и моћ нагло су порасли за вемеВеликих географских открића у15. веку.Индустријска револуција која је захватила Енглеску током18. века у потпуности је изменила Енглеску, а доцније и светску привредну и политичку сцену.
Најстарија веза ка модерном топониму Енглеска веже се заТацитовуГерманију из1. века у којој су описана свагерманска племена која су насељавала подручје северно од границаРимског царства. Иако селатински терминAnglii који се помиње у делу није односио директно на географско подручје данашње Енглеске, већ на германско племеАнгли који су у Тацитово време насељавали подручје полуострваАнгелн уКилском заливуБалтичког мора у најужој је вези са савременом топонијом Енглеске.[3] Англи су током5. и6. века напустили своју прадомовину и заједно са другим германским народима (Саси,Фризи,Јити) населили се на јужном делу острва Велике Британије. Међутим прилично је нејасно порекло и самог имена племена Англи и претпоставља се да је оно у вези са обликом полуострва на ком су живели у прадомовини које је угласто или ангуларно (лат.angularibus).[4] Остаје нејасно зашто је име једног од најмањих (и по популацији и по значају) германских племена која су населили Британију послужило као основа за садашњи назив земље. Верује се да су старији досељенициБрити све германске придошлице називали јединственим именомАнгло-Саси а да се временом изгубио други део именице и задржао се само термин Англи односно Англија.[5] Важно помена је и да су Саси који су доминирали подручјем данашњеШкотске, територију данашње Енглеске означавали именомСасун (гел.Sasunn).[6]
Садашње име вероватно потиче одстароенглеске именицеEnglaland која се конкретно односила наземљуАнгла.[7] Првобитни обликEnglaland први пут се помиње897. године за описивање крајњег југаВелике Британије насељен Англима, а садашњи облик први пут се спомиње1538. (према Оксфордском речнику енглеског језика).[8]
За Енглеску, али и за целу Велику Британију често се користи алтернативни називАлбион а најстарији помен овог имена налази се у једном одАристотелових списа из 4. века пре нове ере.Аристотел је записао:Далеко изаХеркулових стубова налази се океан који окружује свет и у њему се налазе два велика острва звана Британијом. То су Албион и Иерне.[9] ИменицаАлбион (грч.Ἀλβίων) односно латинскиInsula Albionum потиче од латинске речиалба (лат.albus) која значибело. Наиме једини део Британије видљив са континенталног делаЕвропе суклифови код градаДовера које су изразито беле боје (Бели клифови Довера).[10] Термин Албион данас се односи на Енглеску обично у пренесеном значењу као што јеГорди Албион који се односи нафудбалску репрезентацију Енглеске.[11] У бројним легендама о митском краљуАртуру подручје данашње источне Енглеске означавано је именомЛојгрија (вел.Loegria) које вуче порекло извелшког терминаЛојгр (енгл.Lloegr).
Рељефна карта Енглеске, са нагласком на планинске области
Енглеска обухвата јужни део острва Велике Британије, на северу граничи саШкотском, а на западу саВелсом иИрским морем. На истоку граничи саСеверним морем, а на југу Енглеска лежи наЛаманшу (Енглески канал).
Приближно између10.000. п. н. е. и6.000. п. н. е., завршеткомледеног доба, дошло је на подручјуБританских острва до отопљавања климе па је тако потопљена и превлака која је прекоСјеверног мора спајала Енглеску са континентом. Топлија клима довела је до појаве већег броја биљака и животиња, па тако и до првих ловаца скупљача, а након њих и првих ратара. Први докази кориштења плуга на подручју Енглеске појавили су се3.500. п. н. е. Услијед развоја пољопривреде дошло је и до повећања броја становништва па се у већој мјери појављују и докази о присутности људи на подручју Енглеске. Ти докази појављују се у облику ритуалних споменика, погребних комора, камених низова и кругова. Ти објекти постајали су с временом све сложенији и указују да је познавање астрономије играло веома важну улогу, иако вјерски обичаји тадашњих људи и нису сасвим познати. Најпознатији споменици тог времена у Енглеској су ритуална средишта уЕјвеберију иСтоунхеџу.
Енглеска је у то доба била изложена притискуКелта, културе која се око800. п. н. е. појавила у јужнојЊемачкој, а затим се проширила добрим дијеломЕвропе, па тако и Енглеском. Разлози ширења келтске културе на Енглеску нису још потпуно јасни, а могли би бити условљени досељавањем нових становника али и трговином. У то доба услијед обраде метала дошло је до снажног развоја пољопривреде, трговине, ковања новца те првих зачетака градова и племенских „држава“.
Након што је освојиоГалијуГај Јулије Цезар закључивши је да је нужно спријечити потпору којуКелтима у Галији пружају Келти са подручјаБританије, а вероватно и због жеље за славом и плијеном, те потреба да запосли своје легије, покренуо је године55. п. н. е. и54. п. н. е. поход на јужну Енглеску, али је наишао на неочекивано снажан отпор и олује. Због тога се Цезар без много размишљања вратио у Галију.
Његови насљедници развили су трговачке везе са становницима Енглеске, али покрета војске није било до43. године, када јенапад повео царКлаудије како би стекао нужан војни углед али и зато што суримски штићеници у јужној Енглеској изгубили контролу. Најпознатије племе које је пружало отпор били су Катувелауни, које је предводио Каратака. Касније, устанак који је предводилаБудика, краљицаИцена, се завршио Будикиним самоубиством наконпораза код Ватлинг Стрита.[12] Током наредних стољећа, све до почетка5. векаРимљани су, постепено покоривши затечене народе, знатно утјецали на развој Енглеске, како у господарском тако и у културном смислу.Римљани су развили урбани систем повезан путевима, те изградили романизиране посједе и виле. Градови попутЛондона (Лондинијума),Линколна (Линдума) иЈорка (Еборакума) били су средишта власти, потрошње и римске културе. Изван градова Енглеска се није романизовала у мјери у којој су то учиниле друге провинције. Да би одбранио погранично подручје Енглеске од инвазије са сјевера царХадријан је122. године дуж линије између ријекеТајн (река) и залива Солвеј изградио је зид назван по њемуХадријанов зид.
Као и други дијелови Римског царства и Британија је долазила под све снажније ударе надирућих"варварских народа“:Пикта изШкотске, теАнгла,Јита иСаса изЊемачке иДанске. Године367. извршили су успјешну инвазију која је довела до големих разарања. Римску власт поновно је успоставио царТеодосије, но ти напади довели су до слабљења трговине и стагнације градова, те је почетком 5. века, за вријеме власти римског цараХонорија, римска Британија потпала под власт „варварских народа“.
Реплика церемонијалног шлема из 7. века, нађеног у Сатон Хуу.
Раздобље након продора „варварских народа“ углавном је слабо познато и мало је извора, осим дијеломархеолошких који шкрто говоре о раздобљу од неколико векова (од5. до7. века). Може се рећи да су нападачи наишли на прилично жилав отпор домицилног становништва али постепено су, нарочито током6. века,Англи иСаси на подручју Енглеске успоставили своја краљевства. Неки археолошки докази, као нпр. краљевска гробница код Сатон Хуа, говоре, према нађеним украсима, да су новоуспостављена краљевства одржавала одређене културне и трговачке везе са континентом и нису потпуно прекинуле културни континуитет са римским периодом.
Хришћанство се у Енглеској почело ширити релативно брзо након што су нови народи успоставили своја краљества. Први покушај је био када је папаГргур Велики године597. упутио мисију уКентербери, главни градКента, но прави искорак учинила је ирска Црква која је кроз одређено вријеме мисионарским радом хришћанство проширила, преко Шкотске на Енглеску. Године664. на црквеном сабору у Витбију припремљен је терен за организацију енглеске Цркве, те је папа именовао Теодора из Тарсуса првимнадбискупом Кентерберија.
У периоду до9. века бројна мала краљевства, након бројних мањих или већих ратова спојила су се у три велика краљевства под називима:Нортамбрија,Мерша иВесекс.
Током ових немирних времена подручје Енглеске морало је претпрјети још један талас „варварских“ напада и то од странеВикинга (Данаца,Норвежана иШвеђана). Први дански бродови примијећени су у енглеским водама године789., док су Норвежани794. брутално опљачкали манастир Линдисфарн, важно вјерско средиште Нортамбрије. Од средине 9. векаДанци су појачали притисак на подручју јужне и источне Енглеске, те су све више долазили како би освојили и остали, а мање пљачкали. Притисак Данаца је био незаустављив све до године878. када их је поразио краљАлфред Велики у бици код Едингтона. ПодАлфредом Великим краљевство Весекс је веома ојачало и поступно прерасло у Енглеску, те се може рећи да је Алфред Велики први енглески краљ.
Алфредови насљеднициЕдвард I Старији иЕтелстан Сјајни својим су способним вођењем ратова потпуно поразили Данце на цијелом подручју Енглеске те и формално ујединили бивша краљевства у Краљевство Енглеску. Учвршћен је и проширен систем грофовија, које су биле подијељене у округе одговорне за одржавање реда и закона. Систем званичника: заповједника, шерифа, вијећника и судија повезивао је владара и локалне заједнице. Чврсто је устројен и систем разрезивања пореза и војне обвезе.
Од године980. до1016. поновно су се интензивирали напади Данаца који су сада били организована војска уређеног краљевства при чему је Енглеска остала подијељена измеђуКнута Великог иЕдмунда III. Након Едмундове смрти Енглеска је потпала под власт данског краља Кнута Великог. То раздобље превласти Данаца потрајало је до повраткакраљевске лозе Весекс на челу саЕдвардом III Исповједником године1042.
Мирно раздобље потрајало је до смрти краљаЕдварда III Исповједника године1066. Како Едвард није имао дјеце на енглески пријесто претендовали суВиљем, војводанормандијски и син тада највећег енглеског великаша грофаГодвина од Весекса,Харолд. Краљевско вијеће изабрало је Харолда под именом Харолд II. Војвода нормандијски Виљем није се с тиме мирио, будући да је тврдио да је краљ Едвард баш њему обећао енглеску круну, па је прикупио војску те извршиоинвазију Енглеске, поразио и убио Харолда II убици код Хејстингса. Овај догађај изазвао је корјените и свеобухватне промјене у енглеском друштву и владајућој елити. Виљем Освајач провео је свеопштунорманизацију Цркве и земље. Ускратио јеАнглосасима могућност избора црквених поглавара, доводио из страних земаља, те је одузео земљу свим земљопосједницима Англосасима и додијелио их норманској елити складно ратним заслугама. Увео јефранцуски језик као службени. Заслужан је за стварање свеобухватног имовинског катастра све имовине у Енглеској. ВладавинаНормана значила је јачањефеудализма, успон градске трговине и ширењефранцуског језика и културе. Свијетнорманске Енглеске нестао је након деведесетак година,1154. године, уграђанском рату за вријеме владавине краљаСтефана.
Ново раздобље у историји Енглеске почиње доласком на пријестоХенрија II издинастије Анжу-Плантагенет. У раздобљу12. и13. века дошло је до појачаног развоја пољопривреде и трговине. Развијају се многе дјелатности које утичу на развој новчарства што доводи и до промјена у структури друштва. Јачају градови који се изван зидина и опкопа шире у околину. Док јефеудална,норманска Енглеска била заснована на земљи, ова нова друштвена и господарска структура Енглеске у настајању бива заснована нановцу, па су се тако чак и вазалске обсвезе витезова у добром дијелу, умјесто војном службом, исплаћивале у облику новчане ренте. Све више однос господара и кмета постаје однос земљопосједника и закупца.
ВладавинеРичарда Лављег Срца иЈована Без Земље (1189—1216) који су водили многе ратове за своје насљедне феуде уФранцуској земљу су исцрпили, а и груби начин владавине Јована Без Земље потакли су енглеско племство на устанак на крају којег јеЈован био присиљен склопившиВелику повељу слобода, прихватити услове који су ограничавали његову моћ, давали одређене повластице племству, а слободни људи су добили одређена јамства против самовољних краљевских поступака. Велика повеља слободе се сматра првим писанимуставним законом Енглеске (и уопшзе првим писаним уставним актом у свијету) поготово што су устанак племства и склапањеПовеље подржали и други слојеви народа. Такође се сматра документом који јамчиграђанска права ивладавину закона.
Нови подстицај развоју парламентаризма у Енглеској дао је устанак племства против краљаХенрија III који је био резултат неприхваћањаОксфордских иВестминстерских одредби којима је високо племство настојало додатно контролисати краља. Парламент се додатно развијао током владавинеЕдварда I који је био пуно опрезнији владар. Током његове владавине освојен јеВелс1284. године.
14. век у историје Енглеске остат ће највише упамћено по два догађаја, почеткуСтогодишњег рата и појавикуге.
КраљХенри V убици код Ажинкура у Стогодишњем рату, окончана енглеском победом над већом француском војском.
Наиме, у Француској је изумрла директна линија династијеКапет па јеЕдвард III1337. тражио за себе француску круну јер му је мајка Изабела била из куће Капе. Едвард је поносно затражио француску круну изазивајући „Филипа де Валоаа који је себе називао француским краљем“, и заплео се у рат који ће касније добити називСтогодишњи рат. У почетку рата Едвард III је побједама кодСлија1340,Кресија1346, заузећемКалеа, те освајањем великог дијела западнеФранцуске постигао успјехе, али године1360. споразумом из Бретање морао се одрећи својих претензија у Француској, а примирјем године1375. изгубио је све посједе у Француској осим Калеа,Бордоа,Бајона иБреста. Рат се слиједећих деценија наставио са промјењивом срећом.
Црна смрт (куга) стигла је у јужну Енглеску године1348. највјеројатније бродовима из континенталнеЕвропе. Слиједило је неколико епидемија и то1361,1369. и1374. године. Учинак куге на становништво био је разарајући: у само једном нараштају умрла је најмање једна трећина ако не и половина становништва. Пошаст куге донијела је катастрофу големих размјера која се одразила на функционисање цјелокупног енглеског друштва кроз дуже вријеме.
Између1415. и1420. године краљХенри V. постигао је уСтогодишњем рату велике војне побједе у Француској и са војском дошао пред зидинеПариза. Након вишемјесечних преговора, 1420. године, постигнут јеспоразум из Троа према којем је Хенри V оженио кћерфранцуског краљаШарла VI Катарину од Валоа и постао насљедник француске круне. Хенри V је тим споразумом постао први енглески краљ који је и фактички и правно, својим правом на насљедство француске круне, ујединио француску и енглеску круну.
Током владавине његовог неспособног синаХенрија VI под чијом круном су биле правно, не и фактички, уједињенеФранцуска и Енглеска, анулирана су сва постигнућа његова оца у Француској, фактички је завршио Стогодишњи рат поразом Енглеске и у земљи је завладао хаос играђански рат названРатовима двеју ружа вођен између два породична кланова и претендената на енглеско пријестоље, кланаЈорк (Бијела ружа) и кланаЛанкастер (Црвена ружа) који се одвијао у раздобљу између1461. до доласка на власт династијеТјудор1485. убици код Босворта на челу са краљемХенријем VII. Битка код Босворта сматра се прекретницом у енглеској историји и крајемсредњег вијека у Енглеској.
Хенри VIII је постао врховни поглавар Цркве Енглеске.
Ново раздобље почело је владавиномХенрија VIII који је раскинуо везеКатоличке цркве у Енглеској са Римом ипапом и основаоАнгликанску цркву, која је доласком на власт његова синаЕдварда VI потпуно преусмјерена капротестантизму што је имало не само вјерске него и политичке конзеквенце на положај Енглеске у окружју и спољнополитичком усмјерењу. Наиме, велики утицај на младог Едварда VI имао јеТомас Кранмер, надбискуп кантерберијски који је био вјерски и политички усмјерен ка протестантизму и који је утицао да се многикатоличкивјерски обичаји почну замјењивати протестантским.Књига обичних молитви, а каснијеАкт о униформности у политички и вјерски живот Енглеске почели су уводитипротестантске обичаје што је утицало на антагонизирање католика и протестаната, те до устанака у појединим дијеловима Енглеске, која је тада још увијек била претежно католичка, а који устанци су крваво угушени тако да су поједина подручја Енглеске опустошена и лишена мушког становништва услијед масовних ликвидација.
Седиште Владе Уједињеног Краљевства као и краљевске породице је углавном градуЛондону. За разлику од Шкотске, Велса или Северне Ирске нема ни свој парламент ни своју владу. Њихову улогу су преузелиПарламент иВлада Уједињеног Краљевства. При томе је уобичајено, да о питањима која се тичу искључиво Енглеске, заступници других делова земље у Парламенту не гласају. Међутим, планира се подела Енглеске на више административних подручја са личном управом (Деволуција).
Тих 39 историјскихгрофовија постоје од касногсредњег века. Од половине20. века су грофовије у својој улози каоуправна подручја више пута поново организовани, али у свести становништва и даље постоје као историјске грофовије. Већи градови и даље су били делови грофовија.
Савремена управна подела
Током 20. века управна подела је деломично прилагођена новонасталим великим градским агломерацијама. На тај начин су промењене и границе наведених 39 историјских односно традиционалних грофовија. Тако је, на пример,1965. установљено управно подручјеШири Лондон. Године 1974. установљено је 6 градских грофовија (Metropolitan Counties) као и остале грофовије (Non-Metropolitan Counties), међу њима и неколико мањих грофовија каоЕјвон,Хамберсајд иКливленд, које су 1990-их делом распуштене (рецимоРатланд иВестморланд). Грофовије се деле на округе (дистрикти) који би се по свом делокругу власти могли упоредити са нашим градским управама. Ти дистрикти се састоје од неколико градова и насеља који немају сопствену управу. Ту је реч о „двостепеном управном систему“ (1. степен грофовија; 2. степен округ или дистрикт). Године1986. распуштени су савети грофовија као и градске грофовије. Њихови задаци су пренети на градске дистрикте (Metropolitan districts) тако да су они обављали све послове и грофовија и дистрикта („једностепена управа“). Њихова улога могла би се описати као „јединствена власт“. Ипак, и даље је задржан појам 6 градских грофовија, али односи се још само на географски положај и служи за потребе статистике. Бројни Non-Metropolitan Districts су средином 1990-их као „јединствена власт“ издвојени из грофовија. Од тада обављају и управне послове грофовија па су тиме упоредиви са Metropolitan districts.
Енглески језик разликује појмовеCity одTown, што би се код нас обоје превело само саград. Право да се место назовеCity произлази из краљевске повеље о таквом именовању (Royal charter). При томе је као оријентација служио податак, да ли насеље има катедралу. Док, на пример, малиХерефорд са непуних 60.000 становника има називCity,Стокпорт са својих 285.000 становника јеTown.
Списак „великих градова Енглеске“ садржи и тзв. "Metropolitain Boroughs". Неки од тих управних средишта састоје се од више градова (Town илиCity). Ти "Metropolitain Boroughs" су једностепенске управне јединице.
Највеће градске управне јединице у Енглеској са више од 200.000 становника (подаци из 2001, исказано у хиљадама) су:
Chappell, William (1966).The Roxburghe Ballads. New York: AMS Press.OCLC488599560.
Clark, David M.;Steed, Michael; Marshall, Sally (1973).Greater Manchester Votes: A Guide to the New Metropolitan Authorities. Stockport: Redrose.ISBN978-0-9502932-0-2.
Clemoes, Peter (2007).Anglo-Saxon England, Volume 12. Cambridge University Press.ISBN978-0-521-03834-8.
Kenny, Michael; English, Richard; Hayton, Richard (2008).Beyond the Constitution? Englishness in a post-devolved Britain.Institute for Public Policy Research.
Koch, John (2006).Celtic Culture: A Historical Encyclopedia. ABC-CLIO.ISBN978-1-85109-440-0.
Massey, Gerald (2007).A Book of the Beginnings, Vol.1. Cosimo.ISBN978-1-60206-829-2.
McNeil, Robina; Nevell, Michael (2000).A Guide to the Industrial Archaeology of Greater Manchester. Association for Industrial Archaeology.ISBN978-0-9528930-3-5.
.jpg)
