Године 1983, постао је чланПолитбироа ЦК СЕД и секретар ЦК. Наредне године постао је заменикЕриха Хонекера у Државном већу. Био је, после Хонекера, по утицају други најјачи човек у држави.
Након таласа протеста у источној Немачкој, Политбиро СЕД сменио је,18. октобра1989, Ериха Хонекера са функције секретара партије и на то место изабрао Егона Кренца. Народна комора изабрала је Кренца за председника Народне коморе (еквивалент председнику државе) и председника Већа народне одбране. Након његовог доласка на власт,Немци су поновно изашли на протесте, тражећи његово смењивање.
Упркос обећањима да ће покренути реформе, опозиција против Кренца је расла. Кренц је убрзо отворио границу Источне Немачке премаЧехословачкој.[1] Били су олакшани и услови путовања уЗападну Немачку.
Након што је9. новембра 1989. срушенБерлински зид, Кренц је18. новембра формирао нову, коалициону владу. Почеткомдецембра, сви чланови Централног комитета и Политбироа дали су оставку. Дана6. децембра, Кренц је дао оставку на све функције.
Године1997, Кренц је осуђен на седам и по година робије због оптужби да је одговоран за смрт четворо људи који су покушали да пређу преко Берлинског зида. Био је оптужен за лажирање избора и остало. Кренц се жалио да суд није узимао на увид тадашње условеХладног рата, те да није имао много избора. Кренцу је пресуђено 1997. године. Осуду је описао као „победничку правду“.[2]
За разлику од осталих источнонемачких високих функционера, Кренц је остао одан Немачкој Демократској Републици и није променио своја политичка уверења.[3] Неколико пута је описао уједињење Западне и Источне Немачке каоАншлус.