Египат (арап.مِصر,Miṣr — Миср,егип. арап.مَصر,Maṣr — Маср,копт.Ⲭⲏⲙⲓ,Khēmi, заст. срп. Мисир), званичноАрапска Република Египат (арап.جمهوريّة مصر العربيّة, مصر,послушајⓘ), је трансконтинентална држава чији већи део територије лежи у североисточној Африци,[3] а мањи део (Синајско полуострво) налази се на подручјујугозападне Азије. Египат покрива површину од око 1.001.450 km². На западу се граничи саЛибијом, на југу саСуданом, на северу саСредоземним морем, а на истоку саИзраелом иГазом. Некада се усрпском језику Египат називаоМисир и тај назив се задржао у старијим књигама и поезији.
Процена броја становника Египта за јул 2009. је 83.082.869.[4] Египат је 16. државапо броју становника у свету[5] а трећа у Африци (послеНигерије иЕтиопије). Главни град јеКаиро са 17,8 милиона становника у ширем подручју[6]
Географски положај Египта изузетно је повољан.Синајско полуострво представља копнени мост који повезује Египат саАзијом.Средоземним морем повезан је саЕвропом, докСуецки канал представља важно чвориште трговачких путева између континената и има велики значај у привреди Египта због такси које се плаћају на улазу у канал.
Простирање правцем север-југ износи 1.105 km, а исток-запад 1.129 km. Површина Египта износи 997.739 km² (без спорне областиХалаиб троугао, површине 20.580 km²). Мање од десетине од укупне територије Египта је насељено и култивисано. Територија обухвата долину и делтуНила, као и Суецки канал који повезује Средоземље са Суецким заливом, рукавцем Црвеног мора.
Више од 90% територије заузимају пустиње, укључујућиЛибијску (тзв. Западну пустињу) на западу; део Сахаре,Арабијску пустињу (тзв. Источну) која се граничи са Црвеним морем и Суецким заливом, на истоку. Либијска пустиња позната је као „велико песковито море“ у коме постоји неколикодепресија од којих је највећаКатара. Од пустињскихоаза у Либијској пустињи најпознатија су:Бахарија,Дахла,Харга,Фарафра и многе друге.
На крајњем југу дуж границе са Суданом налази сеНубијска пустиња, огромна територија каменитих површина и песковитихдина. Синајско полуострво обухвата песковите пустиње на северу и огромне планинске венце на југу са врховима који се издижу и до 2.100 m изнад Црвеног мора.Планина Катарина (Џабал Катрина, 2.637 m) је највиша планина у Египту. Налази се на Синајском полуострву као и планинаСинај (Џабал Муса) где је према хебрејској БиблијиМојсије примиодесет Божјих заповести.
Река Нил улази у Египат из Судана и тече северно према Средоземном мору. Својом целом дужином од јужне границе доКаира Нил подсећа на дуги ходник, јер се изнад његове долине издижу високестене.
Јужно од градаЕдфуа долина Нила ретко да достиже ширину већу од 3 km. Од Едфуа до Каира просечна ширина долине износи чак и до 23 km и већи део западне стране је искориштен запољопривреду. Око Каира долина се стапа са делтом и заузима 250 km средоземне обале. Наноси алувијалногмуља и другог речног материјала послепоплава Нила начинили су делту најплоднијом регијом Египта. Ипак, иако поплаве доносе плодан муљ, држава чини све да смањи годишњи број поплава, збогерозије у приобалном подручју коју врши слана вода.
У Египту постоји многојезера.Језеро Насер, огромни резервоар близу Асуана, простире се од суданске границе. Низ плитких и сланих језера смештени су на крајевима делте према мору. Друго веће језеро је Биркат Кварун које се налази у унутрашњости, тј. у пустињи северно од градаФајум.
Египат се налази у суптропском подручју. Климу одликују врућа и сува лета и топле зиме, тј. топли периоди одмаја досептембра и хладни одновембра домарта. Највише температуре у оба периода условљене су северним ветровима. У обалним подручјима просечне температуре крећу се од максималне 37 °C до минималне 14 °C. Велика температурна варирања најчешћа су појава у пустињама од максималне дневне 46 °C до минималних 6 °C токомноћи. Током зимског периода температуре током ноћи падају и до 0 °C. Подручја са највећом влажношћу налазе се дуж средоземне обале, а просечна количина падавина износи 200 mm годишње, док је просечна количина падавина у Каиру само 26 mm годишње, а у пустињским областима киша пада једном у неколико година. Количина падавина опада идући ка југу, док температура расте.
Камсин (сув и топао пустињски олујниветар) јавља се уаприлу и мају, а достиже брзину и до 150 km/h.
Нил је друга река по дужини на свету, дуга 6.650 km.[10] Њен ток кроз Египат је дуг око 1.550 km, а површина делте Нила је 24.000 km².
Нил улази у Египат кодВади Халфе на његовој јужној граници. Тече кроз пустињу 1,5-2 km широком долином доАсуана. Од Асуана, пошто пређе своју последњу катаракту, Нил тече кроз долину која се шири од 5-20 km и протеже до Каира неких 700 km. Даљих 300 km до мора пролазе воде Нила кроз врло пространу делту, разгранату у многорукаваца. Делта завршава са лагунском обалом дугом 250 km.
Долину и делту Нила покрива изузетно плодно земљиште које је река хиљадама година таложила у слој дебео 10—12 m. Сваке године од августа до октобра водостај Нила порасте, река се излије из корита и поплави своју долину и делту. После повлачења оставља за собом муљ који обнавља плодност тла.
На територији Египта Нил не прима ни једну сталну притоку. Клима која влада над долином је изразито топла, пустињска. Само морска обала познаје кише. У долини Нила влада трајна ведрина. Вегетацијско доба уопште се не прекида; биљке непрестано расту и дозревају. Те природне околности створиле су од долине Нила највећу речну оазу на свету. Колико се може из историјских извора закључити људи се већ 6.000 година користе тим тлом и поплавама Нила: градеканале, подижунасипе, извлаче воду, све до наших дана.
Осим плодног тла и нилске воде природа је обдарила Египат и значајним рудним богатством. На Синајском полуострву и у црвеноморском приморју има издашних изворанафте. У том приморју јављају се ифосфати. Западно од делте у средоземном приморју има каменесоли.
Вегетација Египта ограничена је на делту, долину Нила и пустињске оазе. Највише распрострањена јекокосова палма. Од осталих врста дрвећа овде се налазеакација,тамарис,кароб. Дрвеће које је донето са других континената сучемпрес,еукалиптус,мимоза као и разне врсте воћки. Алувијално тло Египта, нарочито у делти, погодно је за гајење различитих биљака и култура, укључујућигрожђе, разне врсте поврћа, цвећа попутлотоса,јасмина ируже. У пустињским пределима најчешће расте шибље и трава за стоку.Папирус, некада заступљен дуж Нила, сада се може наћи на самом југу Египта. Због пустињске климе, Египат има неколико домаћих дивљих животиња.Газеле у пустињи, као илисице,хијене,шакали,дивље свиње насељавају различита подручја, углавном делту и планине дуж Црвеног мора. Одрептила живи неколико врста отровнихзмија.Крокодили, настањени некад у Доњем Египту, данас углавном живе на подручју Горњег Египта. Од птица живифламинго,орлови,лешинари,пеликани и још преко 493 познатих врста. Ту живе и многиинсекти, ашкорпиони живе у пустињским пределима. У језерима и у Нилу живи око 70 врста рибе.
Горњи Египат обухвата долину Нила од јужне египатске границе па до близу Каира. Захваљујући вештачкомнаводњавању у том дугом појасу преовладава узгајање памука ишећерне трске. Памук је заузео простране површине у облику монокултуре. У Горњем Египту знатне се површине засејавају јечмом ипросом, а добро успевају и друге житарице (кукуруз,пшеница,пиринач). Уз куће расту иурмине палме. Уз рубове долине има квалитетних насадамаслина иагрума. Највећи град у том делу Египта јеАсјут. На југу су у стенама уклесаникиповифараона, а долином се простиру рушевине храмова и палата уТеби,Луксору иКарнаку. Услед подизања нивоа воде изградњомбране код Асуана многи споменици су потопљени.
Доњи Египат обухвата пространу делту Нила. Делта даје зими жетву пшенице, јечма и поврћа. Летњажетва састоји се углавном од памука и пиринча. Јесења доноси кукуруз и просо. Осим тога у делти рађа и разно воће (урме,банане,агруми,смокве,кајсије,брескве,јабуке,крушке...).
Доњи Египат је испресецан густом мрежомпутева и железничких пруга. Нилом и бројним каналима плове многелађе. Ово је густо насељено подручје са главним центрима:Каиро, политичка и културна метропола, административни, трговачки и туристички центар;Александрија, главна египатска лука, метропола трговине памуком, житом, шећером и воћем. Источно од делте Нила протеже се зона Суецког канала. Тај велики светски морски пут под египатском управом и одговорношћу ангажује на десетине хиљада египатских службеника и радника. На северном улазу у канал развила се модерна лукаПорт Саид, а на јужном улазу лукаСуец.
Египат се налази у суптропском појасу, обухвата источни деоСахаре, са низијама западно од Нила и планинским узвишењима на истоку, у приморјуЦрвеног мора. Лети влада велика врућина, која расте како се иде према југу, где практично и нема падавина. Оне су ретке већ уделти, где износе око 50 mm годишње. Долина Нила, корисне ширине 3 - 15 km има изузетан значај због рационалног коришћења поплава које повећавају плодност земљишта.Асуанска брана је регулисала наводњавање (обезбеђујући истовремено највећи део електричне енергије), омогућила је добијање нових плодних површина, повећала годишњи број жетви (понекад и 4 годишње). Египат увози половину хране која му је потребна.
Готово половина становништва још увек живи од пољопривреде али егзодус са села доприноси бујању градова, у првом реду Каира иАлександрије, у којима живи више од 50% становништва. Индустрија је слабо развијена, изузев текстилне, шећерне, металургије и нафтне.
У Горњем Египту киша готово никад не пада, док у доњем Египту око Каира, пада повремено и не обилно. Због тога је свакогодишња нилска поплава заиста највећи догађај у целој земљи, јер од ње зависи таложење плодоносног муља који даје благостање. Стога суЕгипћани од најстаријих времена Нил сматрали светом појавом, па су га чак прогласили божанством. Савладавањем технике обраде камена умикролите означен је прелаз изпалеолита умезолит или средње камено доба. За то доба најкарактеристичнија јеКапсијенска култура.
Задња фазаСебилијенске културе, одговара ранојНатуфијској култури уПалестини, па се може датирати између 9. и 7. миленијума п. н. е. Најстарији налази неолитског човека Египта пронађени су уФајуму и датирају из 4400. до 4200. п. н. е. То су налази каменог ручногклина икерамичке посуде у фрагментима, но оне, за разлику од других налазишта тог доба у Европи, нису били на месту настанка, него су донесени Нилом из горњег тока. Око њих не постоје ни кости ни други остаци човека ни насеља па је тешко утврдити одакле заиста потичу, али са сигурношћу се може тврдити да су налази заиста из тога доба.
Тек унеолиту настаје почиње историјаСтарог Египта јер се људи стално насељавају у долини Нила и постају пастири и пољопривредници. Прваенеолитска култура старог Египта јеБадаријанска култура која датира под крај 5. миленијума п. н. е, a име је добила по налазиштуЕл Бадари. Она траје око 400 година тј. од 4000. до 3600. п. н. е. Млађа од те културе назива сеАмратијанска култура према налазишту уел Амреху. Након ње следиГерзеанска култура имена по налазишту у близини местаГерзеха који се налази у оази. Она је датована у раздобље између 3600. до 3400. п. н. е. Последња фаза те културе, која је уједно и последња преддинастичка култура, прелази у историјско раздобље.
Под појмом старог Египта подразумева се египатска држава и цивилизација од праисторије до римских освајања. Прва употребаписма, која означава почетак историјског периода датирана је у доба пре уједињења Египта, у доба културеНакада II. Прво познато сређивање писма и писани извори потичу из добаНулте династије, у време уједињења египатске државе.
Око реке Нил формирале су се две државе,Доњи Египат у подручју делте Нила иГорњи Египат јужно од делте Нила. Око 3100. п. н. е. краљНармер из Горњег Египта освојио је Доњи Египат и створио прву јединствену државу и утемељио прву династију египатских фараона. Раздобље првих двеју династија назива сераним раздобљем (2925—2575. п. н. е.). У овом периоду је процветала египатска култура, која је јасно остала египатска по својојрелигија,уметности, језика и обичаја. Уследило је раздобљеСтарог краљевства (2575 — око 2130. п. н. е.) у којем су подигнутепирамиде, од које су најпознатијеЏосерова пирамида из периодаТреће династије ипирамиде у Гизи изчетврте, и освојенаНубија. Престоница Египта у овом периоду је биоМемфис.
За времеПрвог прелазног периода је дошло до распада јединствене државе, а политички преврати су трајали око 150 година. Веће поплаве Нила и стабилизација владе су вратиле благостање у раздобљуСредњег краљевства које је достигло врхунац под фараономАменемхетом и наследницима из 12. династије (1983 — око 1600. п. н. е.).Други период нејединства омогућио јесемитскимХиксима да освоје Египат око 1630. п. н. е. Хикси су преотели велики део Доњег Египа и основали нову престоницу уАварису. Владар Горњег ЕгиптаАхмосе I, оснивачОсамнаесте династије, је протерао Хиксе (до 1521. п. н. е.). Уследило је раздобљеНовог краљевства (око 1530—1075. п. н. е.) с главним градомТебом.
У том раздобљу Египат достиже врхунац развоја и шири се све доЏебер Баркала на југ иЕуфрата на исток, а након 1075. п. н. е. због унутрашњих сукоба снага краљевства је постепено слабила. Овај период је упамћен по познатим фараонима попут:Хатшепсут,Тутмоса III,Акхенатона и његове супругеНефертити,Тутанкамона иРамзеса II. Прво историјско забележено изражавањемонотеизма се одиграло у овом периоду у виду атенизма (обожавање бога сунчевог дискаАтона).
Утрећем прелазном периоду Египат су најпре су га освојили Нубијци (око 730—664. п. н. е.), а потом су ихАсирци иВавилонци сасвим потиснули из Азије. Године 525. п. н. е.персијски царКамбиз II освојио је Египат и од њега створио персијску покрајину.Амиртреј је 404. п. н. е. успео да отргне Египат од персијске власти.Тридесета династија је последња домаћа династија која је владала Египтом, пре него што их је поново покорило Персијско царство након што је последњи домаћи фараонНектанеб II поражен у бици 343. п. н. е.
Александар Македонски је освојио Египат332. п. н. е., а после његове смрти323. п. н. е. Египтом почиње да влада династијамакедонског пореклаЛагиди илиПтолемејиди. Традиционална египатска цивилизација прихвата грчке утицаје, а Александрија, град који је у делтиНила основао сам Александар, убрзо постаје највећи град источногМедитерана и велико културно средиште хеленистичког света. Родоначелник династије,Птолемеј I Сотер (323—285. п. н. е.) основао је у 3. веку п. н. е.Александријску библиотеку која је представљала највећу библиотеку античког света.Светионик на острву Фаросу надомак александријске луке, који је подигнут средином 3. века п. н. е. важио је за једно одСедам светских чуда античког света
Птолемејиди су током 3. века владали не само Египтом већ и Палестином, Сиријом,Кипром и појединим острвимаЕгејског мора. Ипак, дуготрајни ратови са ривалском хеленистичком династијомСелеукида и стални сукоби унутар саме династије довели су до територијалних губитака и слабљења централне власти током 2. века п. н. е. Већ тада птолемејски Египат постаје клијентска држава све моћнијеРимске републике. Поред тога, Египат је у току римских грађанских ратова 1. века п. н. е. увучен у сукобе између римских државника и војсковођа. Захваљујући утицају наЈулија Цезара, а затимМарка Антонија,Клеопатра VII је успела на кратко да поново успостави свој владарски ауторитет и обнови спољнополитички престиж.
Римска владавина Египтом почиње30. п. н. е. наконбитке код Акција после које јеКлеопатра VII, последњи владар из династије Птолемеида, извршила самоубиство. Први римски царОктавијан Август је устројио Египат у посебну провинцију којом је управљао префект из коњаничког сталежа кога је лично постављао цар, док је особама из сенаторског сталежа био забрањен улаз без претходног одобрења. У оквируРимског царства Египат је важио за најбогатију провинцију која је метрополи плаћала данак у житарицама којима је храњен римски плебс. Због тога је Египат називан ижитницом Рима.
Римски Египат: Новчић цара Хадријана искован око 135. године на реверсу представља персонификацију провинције Египат као девојку која се одмара на корпи жита и која држи систрум (музички инструмент) карактеристичан за богињу Хатор док јој се крај ногу налази стуб са ибисом.
Током римског периода, нарочито после разарања Јерусалима 70. године Александрија је постала интелектуални центарјеврејске дијаспоре. Такође, од 2. века Александрија је постала и важан хришћански центар чију је епископију по легенди основао око 33. године апостол и јеванђелистасвети Марко. Најзначајнији александријски теолози из ранохришћанског периода били суКлимент Александријски (умро између 211. и 216) иОриген (умро око 254). Након 324. године, када јеКонстантин Велики ујединио Римско царство под својом влашћу, прогон хришћанске цркве који је започет 303. по Диоклецијановом налогу је окончан.
Пошто је средином 4. векаКонстантинопољ постао престоница Римског царства, испоруке жита из Египта су преусмерене из Рима на Константинов град. Такође, после смрти цараТеодосија I 395. године јединствено Римско царство је подељено на два дела при чему је Египат припао источној половини, тј. Источноримском илиВизантијском царству.
Христос Пантократор, једна од најстаријих византијских икона, израђена у Александрији у 6. или 7. веку. Данас се чува у манастиру Свете Катарине на Синају.
Христијанизација Римског царства је напредовала постепено, нарочито пошто јеТеодосије I391. почео да доноси антипаганске законе. Већ за његове владе хришћани су уз помоћ царске војске уништили чувени Серапејум, храм бога Сераписа у Александрији. Међутим, односи између државе и цркве нису увек ишли глатко. Учење александријског свештеникаАрија,аријанство, је изазвало дуготрајну контроверзу. Иако је аријанство осуђено каојерес наПрвом васељенском сабору 324. у Никеји ипак је уживало подршку епископа широм истока Римског царства све до осме деценије 4. века. Током овог периода као упорни бранилац никејског симбола вере истакао се велики теологАтанасије, епископ Александрије. Атанасије је између осталог саставио и првухагиографију у видуЖитија светог Антонија, једног од првих монаха пустињака који се подвизавао управо у пустињама Египта. Тиме је од почетка 4. века Египат постао центар хришћанскогмонаштва и у погледу монаха пустињака (еремита) и у погледу све већег броја киновитских тј. манастирских заједница чији је првобитни оснивач биосвети Пахомије.
Други важан теолошки спор у чијем средишту се Египат нашао било је питање Христове природе у коме је александријска теолошка школа заузела став да је Христ имао само једну и то божанску природу (монофизитизам). Ово учење је осуђено451. наЧетвртом васељенском сабору уХалкедону. Како је монофизитизам уживао широку подршку у оквиру александријске патријаршије, царске власти су епископску столицу силом обезбедиле присталицама Халкедонског сабора, док су монофизити створили паралелну цркву, такозвануКоптску цркву.
Подељеност између монофизита и православних, између византијске елите икоптске већине олакшала јеперсијско освајање Египта618. године. Иако је царИраклије (610—641) успео да истера Персијанце 629. и обнови византијску власт на Блиском истоку, па тако и у Египту, и Византија и Персија су се показале исувише исцрпљеним за налет нових освајача —муслиманских Арапа.
Рани исламски период: од освајања до Мамелука (642—1517)
Између623. и642. Египат су освојилиАрапи, који су донелиислам иарапски језик. Државом су у почетку владаликалифови намесници, а када је средином 9. века утицајабасидских калифа изБагдада ослабио, осамосталио се под влашћу намесника из династијеТулунида (868—905) иИхшидида (935—969).
Египат су 969. године освојилисеверноафрички владари из династијеФатимида, који су билишиити. Претворили су га у средиште своје државе с престоницом уКаиру (973. године). Како су1099. крсташи освојилиЈерусалим, а фатимидски владарАдид упутио је1168.курдског војсковођуСаладина у рат противкрсташа. Саладин не само да је био успешан у борби са крсташима, већ је1171. свргнуо последњег фатимидског владара, поновно увеосунитски ислам и1175. прогласио сесултаном. Његови потомци постали су познати каодинастија Aјубида. У току њихове владавине Египат је у неколико наврата био мета нових крсташких похода, нарочитоПетог иСедмог. Власт1250. преузимајумамелуци, припадници султанове страже, робови туркменског имонголског порекла. Управо су мамелуци1277. заузели Акру и тако занавек истерали крсташе из Свете земље. Међутим, током 14. и 15. века мамелучки султани су усред дворских преврата неретко смењивани, а у истом периоду становништво Египта је исцрпљивано честим епидемијама куге.
Године 1517, турски султанСелим Iосвојио је Египат. Значај Египта за Царство је био и стратешки и економски. Египат је био важна база за походе у подручјуЦрвеног мора, уЈемену, Етиопији иХеџазу. У току16. века, лука Суец је доста проширена, а придодато јој је и бродоградилиште. Чак је1568. године покушана и изградња канала кроз Суецку превлаку.[11]
Након што су Португалци оснивањем својих база уИндији запретили муслиманским морепловцима пресецањем њихових трговачких веза са Индијом, Османлије одлучују да учврсте свој положај у подручјима око Црвеног мора. Ово је укључивало оснивање нових база у Јемену иЕтиопији. При освајању Етиопије, од стратешког значаја биле су османлијске базе у Египту. Након њеног освајања, они у Етиопији оснивају1555. године Хабешки ејалет са седиштем у граду Масава.[12]
Исламски Каиро
Освајање Египта Османлијама је донијело огромне економске и финансијске предности. Приходи одпореза на земљу,царина на морским и речним лукама су се користили за финансирање војске, војне походе и расхода намесника и његове породице. Поред тогаЕгипат је делимично покривао и трошкове каравана којима сухаџије ишле ка Меки, а достављали су и велике количинежита становницима Меке и Медине. Поред тога, египатска привреда је снабдевала Османлијску престоницу разним производима и намирницама:Шећером,пиринчом,сочивом икафом, али и војску и морнарицуБарутом, конопцима и ужима.[13]
Египат је био интегрисан у огромноцарство, уживајући у дуготрајном периоду мира, просперитета и добре власти у односу на тадашње стандарде. Каиро је имао велике користи од трговине, коју је стимулисало годишње ходочашће уМеку.[14] Захваљујући Османлијској моћи и престижу, те сигурношћу која је била већа него у претходном периоду, много више је верника подузимало пут нахаџилук. Египатски трговци, али и влада, остваривали супрофит од међународне трговине кафом, која је отпочела почетком 16. века и заузела значај и важност коју је дотада имала трговиназачинима. Каиро за време Османлијске владавине је био седиштепаше и средиште земље са стационираном војском и бирократијом који су трошили огромне количине луксузне робе.[14]
Сталне промене у власти узроковале се честе побуне у војсци на крају 16. и почетком17. века. Сматра се да су те побуне биле углавном из економских разлога[15], међутим често су мотиви били етничке природе. У неколико наврата, војска је чак упадала у пашине одаје, пљачкајући и убијајући неистомишљенике. Врхунац побуна било је убиство Ибрахим-паше1604. године након чега све до1609. стање у Египту било је готово на рубу анархије. Наследник Ибрахим-паше, Мухамед-паша (владао 1607—1611) успео је уз помоћбедуина и дела лојалне војске угушити побуну. Победнички је ушао у Каиро5. фебруара1610.
Као одговор на кризу у Царству, Османлије су крајем 16. и почетком 17. вијека почели постепено претварати своју империју од освајачке у бирократску државу и бедем ислама. У овом аспекту, османлијско освајање Египта и Хеџаза је посматрано као одговорност султана и Царства за сигурност исламских светих местаМеке иМедине. Од значајнијих успеха Османлија током 17. вијека истичу се освајањеКрита1669. и поновно освајањеБагдада1636, за време владавине султанаМурата IV. Међутим, ова освајања додатно су смањила стратешку важност Египта унутар Царства. Пошто је у међувремену смањена опасност одПортугалаца уЦрвеном мору, египатске експедиције на том подручју више нису биле потребне. Сви ти догађаји депримирали су војне вође у Египту, те им умањивали војни морал. Као додатни разлог демотивисања египатске војске било је њихово ангажовање у одбрани граница Царства након катастрофалног пораза Османлија убици код Беча1683, када су многи војници повучени из Египта, који се сматрао мирним уточиштем, далеко од бурних ратишта.
Током 18. века Египат се све више приближавао делимичној аутономији, како је опадала важност паша које је власт уИстанбулу често мењала, док су у исто време расли важност и утицај локалних мамелучких бегова ишејхова. Веома често избијали су сукоби између секти, од којих су двије биле посебно утицајне: касимије и фикарије. Забележено је да је током1711. избио сукоб између ове две секте који је трајао осамдесет дана (од априла до јуна 1711). Сукоб је окончан убиством вође фикарија, али непријатељства између ових секти трајаће још наредне две деценије. Централна османлијска власт била је немоћна да заведе ред, па је својим потезима, који су укључивали убиства вођа једне или друге секте, само изазивали протесте и отпор обеју страна. Током1730-их ове секте су се готово потпуно међусобно уништиле, што је довело на власт секту Каздагли (илиКатхуда по оснивачу Мустафи Катхуда), који су командовалијаничарским трупама.
Наполеон Бонапарта јеосвојио земљу1798. и покушао да претвори Египат у француску колонију. Французи су се повукли1801. пред војском турског генералаМухамеда Али паше, који је1805. постао султанов намесник (до1848). Нови намесник прво се обрачунао на свиреп начин с Мамелуцима, а затим увео велике реформе чиме почиње утицај запада.
Французи су1854. добили концесију за изградњуСуецког канала (отворен1869), што је повећало стратешку важност Египта.
Џамија коју је подигао Мехмед Алија почетком 19. века
Због великих трошкова изградње Суецког канала, египатскикедив (поткраљ)Исмаил је 1875. био приморан да прода египатски удео у власништву Суецког каналаУједињеном Краљевству. Незадовољство Исмалиовом владавином и доласком Европљана је довело до оснивања првих националних клубова 1879. саАхмадом Урабијем као најистакнутијом особом. Он је 1882. постао председник владе која је покушала да уведе парламентарну контролу буџета. Плашећи се губитка контроле над Суецким каналом, Уједињено Краљевство и Француска су војно интервенисале и поразиле египатску војску убици код Ел Кебира и поставиле Исмаиловог синаТеуфика на чело de facto британског протектората. Када је на почеткуПрвог светског рата Османско царство ступило у рат на страниЦентралних сила, Велика Британија је1914. званично претворила Египат упротекторат, променила титулу шефа државе из кедива у султана како би истакла независност Египта од Османског царства и преузела контролу над Суецким каналом. Отада је већину власти имао британски управник, док су египатски поткраљеви имали углавном формалне дужности.
После рата у Египту је настао масовни покрет за независност.1919. дошло је до масовних немира, Египат је1922. постао независна краљевина под влашћу краљаФуада II.
После раздобља краљевске диктатуре (1930—1935) на парламентарним изборима победила је странка Вафд, а1936. постигнут је споразум с Великом Британијом по којем су британске снаге остале само на подручју Суецког канала. На почеткуДругог светског рата Велика Британија је Египат поновно претворила у протекторат.
Немачки покушај продора до Суеског канала Британци су1942. заједно са савезницимазауставили кодЕл Аламејна.
После рата египатске политичке странке поновно су покушале да потисну Британце из Египта, а унутрашњу ситуацију битно је погоршао и пораз у рату арапских земаља противИзраела (1948—1949) и све снажнији исламскифундаментализам.
Под вођствомГамал Абдел Насера извршен је1952. државни удар и уместо краљаФарука (1936—1952) постављен је краљФуад II, иако је власт заправо преузело Револуционарно веће под водством врховног војног заповедникаМухамеда Нагиба.1953. проглашена јерепублика.Нагиб је постао председник републике и владе. После покушаја атентата на потпредседника владеГамала Абдела Насера (1954) Нагиб је склоњен из политике, а Насер је постао председник владе и републике.
У склопу великих реформи1956. започела је поступна национализација државе, па је иСуецки канал, дотада у власништву британских и француских деоничара, постао државни а прошли деоничари су били исплачени. Израелска војска језаузелаСинајско полуострво и стигла до до Суецког канала, где су своју војску упутиле иУједињено Краљевство иФранцуска.
Због опасности да ће се уплести иСовјетски Савез, а по одлуциУН-а, с подручја канала повукле су се све стране јединице. Насер је постао је тако вођа читавог арапског света.1958. службено је проглашено уједињење Египта иСирије уУједињену Арапску Републику (УАР), алиСирија је1961. иступила из тог савеза. И поред распада заједничке државе Египат је називУАР задржао до1971.
Насер је одржавао блиске односе са Совјетским Савезом, а заједно саЈугославијом иИндијом Египат је био лидерПокрета несврстаних. Захваљујући совјетској помоћи, Египат је добиоАсуанску брану, једну од (тада) највећих на свету.
УШестодневном рату (1967) Египат је доживио катастрофалан пораз, а израелске јединице су за само неколико дана заузелеСинајско полуострво и продрле до Суецког канала. Пораз у рату и пропаст замисли „арапског социјализма“ поништили су почетне успехенасеризма, а Насеров наследникАнвар ел Садат (1970—1981) јаче се повезао са Западом.
Године 1973, египатским и сиријским нападом наИзраел почео јеЈомкипурски рат, у којем ове две државе нису успеле да протерају Израел са Синаја, а даљим преговорима ипак су постигле његово делимично повлачење и отварање Суецког канала.
На Садатов подстицај и после дуготрајних преговора у Кемп Дејвиду (САД), Египат и Израел потписали су1979. уВашингтону мировни споразум, њиме је одређено да се Израел повуче с целог Синајског полуострва. Садат је пао као жртва атентата исламских побуњеника окупљених уМуслиманском братству (6. октобар 1981), а његов наследникХосни Мубарак је умереном либерализацијом смањио унутрашње напетости и политиком „хладног мира“ према Израелу обновио односе с арапским државама.
После избора1978. на власти су МубараковаНародноослободилачка странка и леви савезници. Египат крајем 90-их година све више погађају економски проблеми, велике социјалне напетости и све израженијиисламски фундаментализам. Исламске групе, које највише имају подршку уГорњем Египту, прибегле су тероризму, усмереном и против страних туриста. Још увек није решен спор саСуданом због границе на подручјуХалаиб (20.580 km²).
По уставу од 11. септембра 1971, Египат је председничка република. Право гласа имају сви држављани старији од 18 година. Председника републике предлаже парламент, а потом га на референдуму мора потврдити већина гласача. Његов мандат траје шест година.
Председник има врло велика овлашћења: именује председника владе, министре и друге високе државне функционере, парламенту предлаже нове законе и има правовета на изгласане законе, може расписати референдум о важним питањима и распустити парламент (за то треба потврду већине гласача на референдуму), може прогласити ванредно стање и привремено владати на темељу председничких одлука.
Једнодомну Националну скупштину чини 454 посланика; 444 бира се на општим изборима на пет година, а 10 посланика именује председник републике. Саветодавно веће (Шура) има 210 чланова; 153 бирају грађани, а 57 именује председник републике. То је искључиво саветодавно тело без законодавних овлашћења.
Према попису становништва из2006. године Египат је имао 72.798.031 становника. Просечна густина насељености је 75 становника/km². Становништво се муњевито повећава захваљујући високомнаталитету; Египат је на пример1976. године имао тек 36.626.204 становника. Египат сада има око 101.218.115 становника.[17]
Већина становништва живи у близини обала реке Нила, нарочито око Каира, Александрије и уделти Нила, као и око Суецког канала. Велике површине пустињеСахаре слабо су насељене. Око половине египатских становника данас живи у урбаним срединама, што је последица ефикасније пољопривреде и индустријализације.
Највећи део становништва Египта су етничкиЕгипћани (98%, потомци старих Египћана који данас говореарапским језиком).
Египћани су већином потомци древних Египћана, популације која је била насељена у североисточној Африци. Близу 4.000 арапских коњаника заузело је Египат и проширилоислам. Арапски досељеници почели су се мешати са локалним становништвом, склапајућибрачне заједнице са староседеоцима. Данашњи Египћани воде порекло и од других освајача, посебноРимљана,Грка иТурака.
Староседелачка група — Нубијци — живели су у северном Судану и јужном Египту. Нубијска села поплављена су изградњомНасеровог језера у близини Асуана. Нубијска популација данас је концентрисана у Асуану и Каиру. Влада их не признаје као етничку мањину.
Мали број Грка, Италијана, Јевреја и осталих мањина се стопио са домаћим хришћанским и муслиманским становништвом, или је емигрирао.
У Египту живи око 500.000 до 3.000.000 избеглица и азиланата.[18] Од тога је око 70.000палестинских избеглица[18] и 150.000ирачких избеглица.[19] Највећи број избеглица су суданске избеглице, чији је број неутврђен, али се процењује на 2 до 5 милиона.
Службена религија у Египту јесунитскиислам којима припада око 85-90% становништва.[20][21][22][23] Највећа религијска мањина суКопти који чине 10-15% од укупног броја становника. Остале религијске мањине су православниГрци иЈермени, католички Грци и Јермени ипротестанти.
Почетком 80-их година исламски војници припадали су исламским групама иџихаду. Године 1992, почела је кампања оружаног насиља са центром у Каиру и Горњем Египту чији је циљ био основати владу стриктно засновану на исламском праву. Жртве овог насиља били су Копти, владини службеници итуристи. Организације за људска права установили су да египатска влада врши дискриминацију над Коптима. Закони који се тичу изградње цркава и отвореног практиковања вере су недавно ублажени, али велики грађевински радови на црквама још увек захтевају дозволу владе.
У Египту становништво се од давнина бавило углавномпољопривредом. Пре аграрне реформе сиромашни радници нису поседовали никакву земљу. Аграрном реформом ограничена је површина земље коју породица или појединац може поседовати, а те границе су још више смањене после1961. и1969. Ова ограничења су сломила политичку и друштвену моћ богатих земљопоседника. Упркос реформама, нижи слој опет је добио мало или чак није добио ништа од обрадиве земље. Као последица тогамигрирали су уградове тражећи посао да би се прехранили. Већина их се запослила у индустрији која се убрзано развијала због владиних индустријализацијских програма од 1950—1960. Ипак многи су остали незапослени, тако да је велики бројфармера, градских радника и професионалаца мигрирало уСаудијску Арабију, Либију и остале земље богате нафтом, тражећи посао и плату шест пута већу него што су у Египту могли зарадити. Миграције из села у градове и миграције у друге земље настављене су и 1990-их. Само 40% се бавило традиционалним занимањима (риболовом, узгојем биљака и животиња), док је 2,5 милиона Египћана радило у иностранству.
Постоје два главнасталежа. У први спадајуелита и образована западна висока и средња класа. Другој групи, која је знатно већа, припадају сиромашни фармери, градско становништво и радничка класа. Постоје огромне разлике у начину живота, навикама, исхрани, облачењу итд. Године 1970, влада је представила либералну економску политику познату као «отворена врата».
Ова политика највише је одговарала првој групи, јер су се повезали са странимкапиталом и културом, док другој групи су знатно отежали живот, јер нису у стању да себи приуште оно што је представљено на телевизији, градскимбилбордима или у новинама.
У прошлости жене из нижих сталежа радиле су у пољима са својим мужевима да би могли издржавати своју породицу, док су жене из високих сталежа остајале у кућама истичући да су њихови мужеви довољно богати да могу сами да издржавају породицу. Данас многе жене раде и због тога носе шалове око главе који подсећају да су оне и даље муслиманске жене иако раде ван куће.
Најчешћа јела у Египатској кухињи супалачинке,кушари (паста салуком и разнимтравама) и свежевоће иповрће.Чај иликафа је обавезан додатак јелу. Богати Египћани једу и европска јела, посебно француске кухиње.
Кроз историју Египта главна привредна делатност је билапољопривреда упркос чињеници да је 95% земљишта под неплоднимпустињама. Оно што највише успева на овим просторима јепамук, врло важан изворновца. Прва модернија индустријска постројења појавила су се1930-их година. Индустријализација је порасла 1960-их када је већина индустријских постројења доспело у државне руке. Крајем20. века појавили су се и други важни извори новца одтуризма инафте. Упркос развоју привреде и друштвеном напретку, Египат је релативно сиромашна земља.
Нафта је заузела прво место на списку најзначајнијих извозних производа. Велики дефицит у спољнотрговинској размени не може у потпуности да се покрије дознакама радника на привременом раду у иностранству, приходом одСуецког канала и туризма, који је веома развијен. Он повећава терет спољног дуга земље, која има низак животни стандард и у којој демографски раст и даље представља кључни проблем.
Укупан број радно активног становништва износи 24,72 милиона. 32% становништва се бави пољопривредом и риболовом. У секундарном сектору запослено је 17% становништва, а у терцијарном 51%.[20] Од1961. постојиЕгипатска трговинска унија која је под управом владе.
Најбогатије земље Африке по извештајуСветске банке из 2007. су:
2008. ова грана привреде заједно са риболовом чинили су 13,4%бруто националног дохотка.[20] Преиндустријализације, највише су се извозили пољопривредни производи, али тај број се знатно смањио после 1998. на само 6%. Најважнији пољопривредни производи су:памук,житарице,воће иповрће, сточна храна. Површина обрадивог земљишта је знатно мала, али врло плодна. Заузима простор око делте и читаве долине Нила.Риболов је важна грана привреде. Велике количинерибе налази се у Нилу, Црвеном и Средоземном мору.
Иако је почетком 20. века Египат могао да задовољи потребе становништва житарицама, данас 1/4 увози, као и велику количинумеса имлечних производа, а извози воће, поврће,шећер ипиринач.
Индустријски производи (рударства,мануфактуре играђевинарства) чинили су 37,6% бруто националног дохотка 2008.[20] Основни производи су:текстил,хемикалије,метали,петролејски производи. Нова економска политика довела је до оснивања приватних компанија за производњуаутомобила,електронике илекова. Већина ових фабрика концентрисане су око два највећа центра, Каира и Александрије и у индустријској зони дуж Суецког канала.
Нафта је најважнији производ и важан извор прихода. Влада је током 1980-их подстицала производњуприродног гаса у циљу снабдевања домаћих потрошачаенергијом. Природни гас почео се извозити 90-их година. Главна нафтна и гасна поља су у области Црвеног мора и Либијске пустиње. Египат је богат ифосфатима,солима,каменом и железном рудом.
Египат поседује довољно енергије да задовољи потребе свих потрошача. Главни извори енергије сухидроелектране близу Асуана. Количине нафте и природног гаса такође задовољавају скоро већину потрошача.
Туризам је једна од најважнијих привредних грана и извора прихода египатске државе. За стране туристе најпривлачнији су локалитети из времена старог Египта близу Каира, Александрије, Гизе и Луксора. Луксор је почетна тачка за крстарења Нилом до Асуана и посетуДолини краљева. Најјужнија позната атракција Египта је храмАбу Симбел близу суданске границе.
Најважније летовалиште је градХургада на Црвеном мору. У последњих неколико година важно летовалиште је постаоШарм ел Шеик на јужном делу Синајског полуострва, популарно кодронилаца. Највећи број туриста на летовање долази из Италије, Немачке, Русије и других европских земаља.
Египат је2007. посетило око 9,8 милиона туриста[24], и поред опасности представљају исламски фундаменталисти, који су од 1992. извели низ напада на стране туристе.[25] Најтежи напад се одиграо 23. јула 2005. када је од експлозије бомбе у Шарм ел Шеику погинуло 64 људи, а рањено 200.
Дужина железничких пруга износи 5.063 km и све су у државном власништву. Египатска железница је најстарија у целој Африци. Главни правци повезују Асуан и градове северно од Асуана са Александријом на обали Средоземног мора.
Дваауто-пута повезују Каиро са Александријом, а остали саПорт Саидом,Суецом иФајумом. Укупна дужина путева износи 75.820 km[20]. Већина путева налази се у долини и делти Нила. Тунел испод Суецког канала повезује централни Египат са Синајем.
Речни путеви искориштени су углавном затранспорт, и њима се транспортује 25% робе у Египту. Највећи промет је на Нилу. Дужина унутрашњих речних токова је 3.350 km. Изузетно важна саобраћајница јеСуецки канал дуг 161 km, који повезујеСредоземно иЦрвено море. Кроз њега могу да плове бродови до 150.000БРТ. Највећа поморскалука је Александрија, а нешто мање су Порт Саид и Суец.
Постоје редовни летови из Александрије и Каира до великих светских центара.
Зов мајке Египта, илустрација из часописа „Нешнел џиографик“ из 1917.
Египатска култура баштини 5.000 година писане историје. Стари Египат је био једна од најстаријих цивилизација и током миленијума, Египат је задржа изванредно комплексну и јаку културу која је утицала на касније културе Европе, Блиског истока и других афричких држава. После периода фараона, Египат је дошао под утицајхеленске,хришћанске иисламске културе. Данас многи аспекти египатске древне културе постоје у интеракцији са новим елементима, укључујући и утицај западне културе, која и сама има корене у старом Египту.
Исламска традиција забрањивала је представљање људи и животиња у уметности. Као резултат тога у основи исламске уметности сукалиграфија и апстрактне арабеске. У ери Фатимида и Мамелука изграђени су многи архитектонски споменици који сведоче о том добу.
Египатска традиционална музика је мешавина египатских, арапских, афричких и западних утицаја. Стари Египћани су још пре 4000 година свирали харфе, фруле и два домаћа инструмента:неј иуд. Музика је почела да се записује у 7. веку када је Египат постао део муслиманског света. Од тада па до данас, египатска музика се заснива на певању и удараљкама. Од 1970-их поп музика је веома слушана међу бројном младом популацијом Египта. Најпопуларнији египатски певач јеАмр Дијаб. Није сасвим извесно да ли јетрбушни плес потекао из Египта, али се данас Египат сматра центром ове врсте уметности.
Прва модерна арапска позоришна представа изведена је у Каиру1870.Филм се у Египту појавио 1930-их, и од тада је у сталном успону[27]. Каиро се сматра „Холивудом Средњег истока“ у коме се сваке године одржаваМеђународни филмски фестивал. Египатска филмска индустрија се сматра највећом у арапском свету[27].
УЕгипатском музеју у Каиру налази се највећа светска колекција древне египатске уметности, укључујући и блага из гробницефараонаТутанкамона. У Музеју исламске уметности у Каиру, чува се богата колекцијагрнчарије,дрвореза и осталих дела исламске уметности. Египатска Народна библиотека садржи највеће збирке арапскихрукописа.
Древни египатски мајстори, своју инспирацију су великим делом налазили у природи која их је окруживала. За сва времена забележили су пикторалност њима познатих биљака, животиња и птица и подарили им функционалност. Веровало се да одабрани призори имају способност да преносе истинску и животну снагу коју приказују - од бубе скарабеја до рибе нилске тилапије, за коју се веровало да има способност самообнављања, па све до животиња и биљака које су нуђене као храна душама мртвих. Гуске, приказане на славном обојеном фризу из Меидума, биле су симбол бога земље Геба, али и Амона. Својство Нила да даје живот приказано је трском за израду папируса и лотосовим цветом, хералдичким симболима Горњег и Доњег Египта.[28]
Египатски религијски празници се рачунају премалунарном календару (Рамазански бајрам,Курбан-бајрам,Маулид ал Наби). Исламски календар је краћи од грегоријанског календара, а постоји 11 верских празника у току године. Рамазански обичаји се поштују, иако многи млади модификују неке обичаје, као време починка.Рамазан је важно време за друштвене контакте и заједничке прославе муслимана.
Маулид (ар. рођење) је мешавина вашара и верског празника којим се прославља рођендан пророкаМухамеда (Маулид ал Наби), или неког другог светог човека муслиманске или коптске вере. Празновање Мулида се обавља уз пуно хране, јавних приредби и церемонија.
јануар : маратон од Луксора до Гизе - празник пролећа
22. фебруар : Дан јединства
Шам ен Несим („удисати ваздух“), египатски празник који потиче из фараонског доба, први понедељак после коптског Ускрса, славе га сви Египћани (муслимани и копти)
25. април : Синајска годишњица (ослобођење од израелске окупације)
Године 975, основан јеУниверзитет Ал Азхар, водећа институција у изучавању виших исламских наука. Почива на мрежи религиозних школа паралелних државном систему.
Универзитет у Каиру, основан1908, такође је водећа институција вишег образовања. Постоји још 17 државних универзитета, у Каиру,Асуану,Минуфији,Александрији,Мансури,Банхи,Хелуану, Загазигу иТанти. Поред државних, постоји још 28 приватних универзитета и факултета.
Брз раст популације озбиљно је оптеретио систем образовања. Учионице су одосновних школа до универзитета препуне, а школама недостаје радни материјал за адекватнообразовање. Много деце похађа школу нередовно или је уопште не похађа зато што мора да ради. Према процени из2005. 71,4% укупног становништва је писмено то јест, 83% мушкараца и 59,4% жена.[20]
^Omer Lutfi Barkan (1975). „The Price Revolution of the Sixteenth Century: A Turning Point in the Economic History of the Near East”.International Journal of Middle East Studies.6.
.svg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
