| Династија Дука Δυναστεία των Δουκών | |
|---|---|
| Држава | Византијско царство |
| Владарска титула | Византијски цар |
| Оснивач | Константин X Дука |
| Посљедњи владар | Нићифор III Вотанијат |
| Владавина | 1059-1081 |
| Смјена | династија Комнина |
| Вјера | Православље |
Дука (средњовековни грчки:Δούκας [Doúkas]; одлатинског:dux — „вођа“[1] илигрчког:δοὺξ [doúks]) била јевизантијскагрчкаплемићка породица која је у 11. веку кратко била владајућа династија Царства. Побочна линија,Комнинодуке, основала јеЕпирску деспотовину у 13. веку, а друга грана је владалаТесалијом.
Ништа се засигурно не зна о пореклу породице Дука. ХроничарНићифор Вријеније сматра да су Дуке потомци римског цараКонстантина I који су у 4. веку цариградом владали са титуломдукса. Наводи Нићифора Вријенија, међутим, очигледно су имали за циљ да уздигну породицу Дука у време када је она била владајућа династија Царства[2].[3]. Неки писци указују на могућност јерменског порекла Дука, али је готово сигурно да Дуке потичу са грчког говорног подручја, вероватно из Пафлагоније у северној Анадолији, где су се налазила њихова имања[4]. Први представник породице Дука појављује се средином 9. века као регент царицеТеодоре (842-855), када је послат да насилно преведеПавлићане у православље[5][6]. Његово име није познато. Познат је као син дукса иакоСкилица указује на име Андроник. Династија Дука постаје значајна почетком 10. века. Андроник Дука и његов синКонстантин били су високи генерали на двору цараЛава VI Мудрог (886-912). Око 904. године Андроник је уплетен у неуспешан устанак због чега је приморан да побегне у Багдад где је убијен 910. године. Константин је остао на високом положају Доместика Схоле. Убијен је, заједно са својим синовима Георгијем и Михаилом у неуспешном пучу 913. године[7] Ове смрти, кастрација и прогонство Константиновог млађег сина Стефана и смрт Николе Дуке убици код Катасиртаија 917. године довели су до изумирања прве гране династије Дука која је забележена у византијским изворима.Зонара сматра да је династија опстала кроз женску линију[5][7][8] Крајем 10. века појављује се грана Лидији (вероватно по Лидији). Њој су припадали Андроник Дука Лид и његови синови Кристифор и Варда. Породица Лидија учествовала је у побуниВарде Склира против цараВасилија II (976-1025), али су њени припадници касније помиловани те су наставили своје каријере. Варда Монг ("промукли") је 1017. године предводио војну експедицију противХазара[9][10]
Династији Дука је у 11. веку припадало неколико генерала и гувернера. Изгледа да су они дошли из Пафлагоније и да су били изузетно богати. Поседовали су велика имања у Анадолији. Везе ове гране Дука и грана из 9. и 10. века нису јасне. Зонара је то питање оставио отворено, док повезаност прихватајуМихаило Псел иНикола Каликлес.[11][12].Константин X се, пре него што је постао цар, ородио са моћном породицомДаласина и узео за другу женуЕвдокију Макремволитису, нећаку патријархаМихаила Керуларија[13]. Константин је подржао збацивањеИсака I Комнина 1057. године. Постепено је стао на страну судске бирократије против реформи новог цара[14]. Константин је 1059. године крунисан за цара захваљујући утицају Михаила Псела[15]. Исак је абдицирао 24. новембра исте године. Константин Дука је уздигао чланове своје породице, пре свега синовеМихаила VII иКонстантина Дуку[16]. Свога братаЈована Дуку именовао је цезаром. Константинова владавина поклапа се са слабљењем византијске одбране и распуштањем јерменске локалне милиције од 50.000 људи у пресудном тренутку када су Турци Селџуци напредовали ка истоку[17] Константин је поништио многе реформе цара Исака Комнина. Сенат је испунио својим присталицама[18] Константин је изгубио већи део Италије. Њу заузима нормански војсковођаРоберт Гвискар[16]. Одржало се једино подручје око Барија. Константин је поставио четири катепана Италије. Константин је претрпео нападеАлп Арслана у Малој Азији 1064. године (што доводи до губитка јерменске престонице)[19], нападОгуза на Балкан 1065. године[20] и губитакБеограда кога заузимају Мађари[21] Умро је 22. маја 1067. године.
Евдокија Макремволитиса се, након смрти првог мужа, удала заРомана IV Диогена који је крунисан за цара.[22]. Роман је био син византијског војсковођеКонстантина Диогена, једног од најзначајнијих учесникаустанка комитопула. Пре Евдокије, био је ожењен ћерком устаникаАлусијана, синаЈована Владислава. Евдокијину одлуку подржао је патријархЈован VIII. Због опасности од Селџука био је потребан способан цар. Роман је постао заштитник Константинових синова, Михаила, Константина иАндроника Дуке[23]. Роман је лично стао на чело војске која је Селџуцима нанела неколико пораза на истоку[24] Селџуци, међутим, нису сузбијени због чега је Роман 1071. године предузео велики поход. Освојен је град Манцикерт, али је између Манцикерта и језера Ван неколико дана касније вођена великабитка. Сам Роман је рањен у руку што га је спречило да држи мач. Убрзо је пао у заробљеништво. Алп Арслан га је ослодио за 1.500.000 номизми + још 360.000 номизми годишњег данка[25][26]. Непосредно пред битку код Манцикерта Нормани у Италијизаузимају последње византијско упориште, Бари[27] У међувремену је опозиција против Романа, на челу са цезаром Јованом Дуком и Михаилом Пселом, приморала Евдокију да се повуче у манастир. Потом су одбили да признају договор између Романа и Алп Арслана. У сукобу са Дукама Роман је поражен и свргнут са власти. Повукао се у Киликију. Јован Дука га је ослепео 29. јуна 1072. године пре него што га је послао у изгнанство на острво Проте у Мраморном мору. Роман је убрзо умро од инфекције[28]
Јован Дука и Михаило Псел су за цара прогласили Михаила VII. Нови цар крунисан је 24. октобра 1071. године. Иако је примао савете од Јована Дуке и Михаила Псела[27], Михаило VII се све више почео ослањати на свог министра финансија, евнухаНићифорицу[29]. Нићифорица је повећао трошкове византијске војске. Михаило се суочио са озбиљним проблемима на Балкану. Тамо је трговацЂорђе Војтех 1072. године подигаоустанак покушавајући да обновиСамуилово царство. Устанку се придружио и српски кнездукљеМихаило, са синомКонстантином Бодином и војсковођомПетрилом. Устанак је угушио војсковођаНићифор Вријеније Старији[29]. Византијско царство, међутим, није било у стању да поврати своје губитке у Малој Азији. Последице битке код Манцикерта биле су катастрофалне. Оне ће бити поништене текбитком код Дорилеја 1097. године уПрвом крсташком рату.[30]. Војска под Исаком Комнином, братом будућег цараАлексија, поражена је 1073. године[31] Истовремено се Византија суочава и са проблемима са плаћеничком војском. Војска Алексија Комнина, ојачана снагама селџучког султанаМалик шаха I (коме је византијски цар признао освајања) поразила је плаћенике на челу са Јованом Дуком 1074. године[32] Међутим, проблеми у које је запало царство довели су до велике економске кризе[33]
Године 1078. два устанка подигнута су против владавине цара Михаила. Првог је на Балкану подигао Нићифор Вријеније Старији, а другог у АнадолијиНићифор III Вотанијат. Вотанијат, подржан од Селџука, први стиже до Цариграда. У Никеји је себе прогласио за цара. Михаило је приморан на абдикацију и повлачење у манастир светог Јована Крститеља (31. март 1078).[34]. Нићифора је у Цариграду крунисао патријархКозма I. Уз помоћ генералаАлексија Комнина, Вотанијат је поразио Нићифора Вријенија. Наређено му је, потом, да нападне свога рођакаНићифора Мелисена у Малој Азији што је одбио.[35] Због тога је деградиран. Опозиција Нићифору убедила је Алексија да се прикључи завери која се спремала против цара. Значајну улогу у пучу одиграла је Алексијева мајка,Ана Даласена, заједно са Вотанијатовом супругом,Маријом Аланијом. Аланија је усвојила Алексија за сина иако је била само пет година старија од њега[36] Алексије је 1081. године подигао војску против Нићифора Вотанијата. Подмитио је трупе које су чувале град. Алексије и Исак Комнин улазе у Цариград победоносно 1. априла 1081. године. Нићифор је присиљен на абдикацију[37] Алексије је крунисан за цара чиме је на власт дошладинастија Комнин.
Повезаност Дука са династијом Комнин обезбедила је опстанак династије и њено место у врху византијске аристократије током периода владавине Комнина. Дуке су у време владавине Алексија Комнина играле значајну улогу у политичком животу Византије[38]. Константин Дука је као вереник Алексијеве ћеркеАне признат за наследника цара, али је то право касније изгубио рађањемЈована II Комнина. ПротоспатарМихаило Дука и мега дуксЈован Дука су били једни од најистакнутијих Алексијевих војсковођа.[39]. Лоза Константина X највероватније је изумрла пре 1100. године иако су, због угледа династије, бројне друге породице узимале називДука за презиме[40] Последњи познати потомак Константиновог брата, цезараЈована, живео је у првој половини 12. века[41] Побочна грана Дука, Комненодуке, основале су Епирску деспотовину наконпада Цариграда 1204. године. Деспотовину је основаоМихајло I Комнин Дука уз помоћ других потомака Јована Дуке, унука цара Алексија Комнина иИрене Дукине. Презиме Дука су користили грчки и српски владари Тесалије из 15. века[42] Носили су ганикејски царЈован III Дука Ватац (1221-1254) и његови рођаци[43], позновизанијски историчарДука[44] и официрДимитрије Дука Кавасилас средином 14. века[45].
| Слика | Име | Рођење | Наследник | Владавина | Смрт | Дужина владавине |
|---|---|---|---|---|---|---|
 | Константин X Дука | 1006. | Исак I Комнин | 24. новембар 1059—22. мај 1067. | мај 1067. | 8 година |
 | Роман IV Диоген | око 1030. | Константин X Дука | 1. јануар 1068—24. октобар 1071. | 1072. | 3 године |
 | Михајло VII Парапинак | око 1050. | Роман IV Диоген | 24. октобар 1071—24. март 1078. | 1090. | 7 година |
 | Нићифор III Вотанијат | око 1002. | Михајло VII Парапинак | 7. јануар 1078—1. април 1081. | 10. децембар 1081. | 3 године |
