| Давид Душман | |
|---|---|
 Давид Душман | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | (1923-04-01)1. април 1923. |
| Место рођења | Данциг, Слободан град Данциг |
| Датум смрти | 4. јун 2021.(2021-06-04) (98 год.) |
| Место смрти | Минхен,Њемачка |
| Народност | Јевреј |
| Војна каријера | |
| Војска | Црвена армија |
| Учешће у ратовима | Други свјетски рат |
| Одликовања |          |
Давид Душман (рус.Давид Александрович Ду́шман;Слободан град Данциг,1. април1923[1] –Минхен,4. јун2021) био је спортскимачевалац, тренер совјетске женске репрезентације у мачевању. ТокомДругог свјетског рата био је припадникЦрвене армије. До своје смрти сматран је последњим живим ослободиоцемконцентрационог логора Аушвиц.[2][3]Заслужни је тренер СССР.
Душман је рођен1923. године ујеврејској породици. Његова је мајка,педијатар по занимању, је из политичких разлога пријавилаМинск као мјесто рођења.[1] Душман је дио дјетињства провеу у Минску прије него што се са породицом преселио уМоскву. Његов отац је био војни љекар у Црвеној армији са чиномгенерала и главни спортски љекар у Москви. ТокомСтаљиновихчистки1938. његов отац је ухапшен и депортован угулаг уСибир. У гулагу је1949. преминуо од изнемоглости. Рехабилитован је тек много година касније.[4]
Душман је добровољно ступио у Црвену армију наконнападанацистичке Њемачке на Совјетски Савез22. јуна1941. Имао је 17 година. Током рата је три пута рањаван од чега једном у стомак, а једном у груди. Три пута је горио тенк у којем се налазио.[5] Борио се у биткама заБјалисток и Минск,Стаљинград и уКурској бици.[5]
Као припадник 322. стрељачке дивизије, 60. армије у саставу1. Украјинског фронта (под командом генерал-пуковникаПавела Курочкина) био је на путу заВаршаву када је стигло наређење да пет тенкова оде у Аушвиц и помогнепјешадији која се тамо упутила.[3][5]
Душман је својим тенкомТ-34,27. јануара1945. пробио жичану електричну ограду концентрационог логора Аушвиц-Биркенау чиме је започело ослобађање Аушвица.[3] О ослобађању и утисцима из Аушвица је рекао: "Кад смо дошли, порушили смо све ограде и барикаде. Њемачки чувари су већ били побјегли. Сви ме питају шта сам видио. Шта сам могао да видим кроз уски прорез на тенку: изнемогле, јако мршаве људе у пругастим унифромама како се лелујају из барака. И очи…огромне очи." Након што су им оставили храну, конзерве и хљеб које су имали са собом, након неких двадесетак минута наставили су даље према Њемачкој.[5]
У једном разговору са ђацима уДортмунду, Душман је рекао да Совјетским војницима Аушвиц тада није дјеловао тако страшно, јер нису видјели крематоријуме, ни брда ципела и одјеће убијених логораша предодређених за истребљење радом и гасом. Тада су били увјерени да су успут видјели и доживјели много горе.[5] Тада није знао шта је Аушвиц заправо. "За то сам сазнао тек послије рата", рекао је касније.[4] У послијератним годинама никада није позван на комеморације у Аушвицу, али ни он није имао потребу да се тамо враћа: "Нисам могао да престанем да плачем."[6]
Послије рата, Душман је студирао медицину и спорт у Москви. Током студија је, као члан Спартака из Москве, постао совјетски првак у мачевању, а касније од 1952. до 1988 био је тренер мачевања женске совјетске репрезентације. Тренирао је бројне светске и олимпијске шампионе.[5] Совјетска женска репрезентација је наЉетним олимпијским играма 1960. по први пут освојила злато у дисциплинифлорет као тим. До1988. године спортисти су, под надзором Душмана, освојили бројна одличија на свјетским првенствима и Олимпијским играма.[3] Као тренер, Душман је свједочиоатентату на израелске спортисте наЉетним олимпијским играма у Минхену 1972: "Чули смо пуцње и брујање хеликоптера изнад нас. Били смо смјештени тачно преко пута израелског тима. Ми и сви остали спортисти били смо згрожени"[3][4][5] Своју тренерску каријеру Душман је окончао 1988, али је остао активан мачевалац готово до своје смрти.[3] Након несреће на Свјетском првенству у мачевању1982. када јеМатијас Бер усмртиоВладимира Смирнова, Душман је био један од првих који је покушао да утјеши тешко шокираног олимпијског шампиона Бера. Узео је Бера у наручје и рекао: "Не можете си помоћи. Такву несрећу је Бог унапред одредио."[7]
Након пада границаИсточног блока, Душман напушта Совјетски Савез и сели се уАустрију где је живио неколико година.[2] Са супругом Зојом се1996. досељава уМинхен.[3][4] Од2003. је био тренер у Олимпијском мачевалачком клубу у Минхену, а његова максима била: "Мачевање није спорт само за тело, већ и за ум. Ради се о психологији и о учењу да читате људе, да бисте били бржи од свог колеге, да бисте знали шта ваш противник ради пре него што то сам учини."[8] До своје 94. године, Дашман је готово свакодневно је одлазио у клуб да држи часове мачевања. Обилазио је школе гдје је као ветеран говорио о својим искуствима током рата.[3] Никад није имао мржњу премаНијемцима говорећи: "Нисмо се борили против Нијемаца, већ противфашизма.[2] На свој 98. рођендан постао је почасни члан Јеврејске заједнице у Минхену иГорњој Баварској.[2]
Душман је носилац 40 медаља и одликовања.[4] Између осталих добитник је:
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
