| Гњилане | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава |  Србија |
| Аутономна покрајина | Косово и Метохија |
| Управни округ | Косовскопоморавски |
| Општина | Гњилане |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2024. | 53.279 |
| — густина | 90.178 ст./km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 27′ 43″ С;21° 28′ 06″ И / 42.4619333333° С; 21.4682066667° И /42.4619333333; 21.4682066667 |
| Временска зона | UTC+1 (CET),летиUTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 508 m |
.svg)  Гњилане Гњилане на карти Србије | |
| Поштански број | 60000 |
| Позивни број | +381 (0)28 |
| Регистарска ознака | GL |
| Веб-сајт | |
| kk | |
Гњилане (алб.Gjilan илиGjilani) јеградско насеље и седиштеистоимене општине уСрбији, које се налази у југоисточном делуКосова и Метохије и седиште јеКосовскопоморавског управног округа. Премапопису из 2024. било је 53.279 становника.[а] Налази се уКосовском Поморављу и повезан је заПриштином,Урошевцем,Косовском Каменицом,Прешевом иБујановцем.
Османски хроничарЕвлија Челебија спомињеМораву као насељеВучитрнског санџака. Челебија је записао: „Седамнаести дан путовања одКонстантинопоља како би прешаоВрање,Ново Брдо,Криву Реку[потребна одредница] и Мораву”. Етимологија Гњилана је спорна.Албански извори тврде да је град (првобитно село) добио име по Бахти-бег Ђинолију (Bahti Beg Gjinolli) из клана Ђинај (Gjinaj) који је владао региономВучитрна (Мало Косово иДреница), населио ово подручје у 18. веку (око 1750). Међутим, не постоје одређени докази који би поткрепили ту тврдњу и заправо нико не може потврдити ко су били први прави становници или када су се први пут настанили. Са друге стране,српски извори тврде да је порекло имена града усрпској речи „гњило” (труло, труло).[1]
Гњилане се налази у југоисточном делуКосова и Метохије, у регионуКосовског Поморавља. Једна је од од највећих општина у покрајини. Географски положај омогућава да се добро повезују са другим центримаКосмета и региона. Постоје три мале реке,Биначка Морава,Бања [sq] иСтанишорка [sq], које се спајају и протичу на Биначку Мораву, западно од селаУгљаре. Гњилане је удаљено 46 километара одПриштине, одКосовске Каменице — 27 километара, одВитине — 22 километра, одНовог Брда — око 25 километара. Општине региона граничи се на југоистоку саПрешевом (33 километра) иКумановом (53 километра), док на истоку — саБујановцем (40 километара).[2]
Подручје Гњилана је дефинисано рекомМоравом, која сакупља све мале реке, са просечном месечном стопом протока од 6,7 кубних метара. На југоистоку је окружен планинамаКарадаг.[2]
Координате града Гњилана су 42 степена северно и 21.20 степени источно, 501 и 590 метара надморске висине, док је у Будрикама 475 метара, до 1000 метара надморске висине у пограничној зони саМакедонијом.
У сеизмичким мапама, Гњилане је познато као подручје изразите угрожености од опасности. Године 2002. погођен је земљотресом који је оставио десетине мртвих и повређених, као и преко 8.000 оштећених јавних и приватних објеката.
Усредњем веку град се звао „Морава”[3][4] и био је великитрговачки изанатски центар. У Гњилану су често боравилисрпски владари, па је и први писани помен о њему, из 1342. године, непосредно везан за боравак краљаСтефана Душана. Под данашњим именом град се први пут помиње крајем 14. века уповељи српске кнегињеМилице, жене кнезаЛазара.
Утурском катастарском попису —дефтеру из 1455. године помиње се под именом „Гњилан”[3] и наводи се да у селу има 41 домаћинство сасрпским становништвом, на челу сапопом.[5]
Од средњег века у Гњилану је постојало неколикоцркава. Једна црква је вероватно била посвећенаСвете Петки, пошто се место где се налазила још дуго по њеном рушењу звало „Петковце”.[6] МанастирСветог Јована, на падини селаБожевца,[7] имао је бројно братство, што потврђују остаци веома великог калуђерскоггробља. Средином 18. векаТурци су разорилиманастир (или „Арбанаси” 1780.[7]) и на том месту основали садашњуварош.[6]
Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је великацрква Светог Николе.[6] У темељ цркве је узидано камење које су Срби доносили из селаБожевце кодКосовске Каменице. Камење доношено је са брда Оџин Камен. То су остаци некадашње цркве и остаци тврђавеПрилепац у којој је рођен кнезЛазар Хребељановић.
Она је више пута страдала упожарима, а једном је изгорела до темеља. Било је то 1892. године, али је већ 1900. године освећена након потпуне оправке.[8] Последњи пут је обновљена 1983. године. Данас се у њој чува лепа збиркаикона,књига и црквених сасуда.
Српска школа — зграда (дом просвете) је подигнута 1895. године. Стара школска зграда била је ниска и јако опала. Нова је требало да се гради (на месту старе) када је добијен царски ферман и скупљен материјал, али тада је изгорела црква (1892). Иако их је то помело, мештаниСрби су ипак кренули са градњом школе, да се не би губило време тражења фермана за оправку цркве (дома молитве). Градња школског здања је трајала годину дана, а опремање унутрашњости и улепшавање се наставило даље. Гњиланци су повећали број учитеља, сразмерно броју школске деце. Такође су основали хуманитарно удружење названо „Љубав”, које ће водити сталну бригу о школи и ученицима. У удружењу је 1900. године било 60 редовних чланова, а број чланова и друштвени капитал су стално расли.[8]
Постоје више предања о пореклу назива. Током шездесетих година 20. века записана је и објављена легенда о постанку Гњилана, по којој је добило назив поковачу који је правиоогњила. Код старијих људи је постојало предање да је место где се налази центар града било веома мочварно, тј. гњило, са много блата, па отуда назив за Гњилане. Према предању највише раширеном кодАлбанаца, Гњилане је основао 1750. године Бахти-бег Џинић, па отуда код њих у новије време назив „Gjilan” (Ђиљан), док је код староседелацаАрбанаса био сачуван стари назив „Gilan” (Гилан), који користе и староседеоциТурци. Међутим, први подаци који се односе на постојање насељеног места на том подручју се појављују већ у првој половини 14. века и то у доба владавине цараСтефана Душана, који је и посетиоРужицу[3][4] (како се у то време звало Гњилане) негде око 1351. године и прешао преко чувеног Маскетаровог моста на реци Добруши, у центру града, и тако занавек обележио историју овог српског места. У то време (14. век), у близини Гњилана, у утврђењуПрилепац, рођен је кнезЛазар Хребељановић, који се 1389. године, убоју на Косову, супротставиоисламском надирању.
Након ослобођења Врања19. јануара1878. године, заповедник Шумадијског корпуса генералЈован Белимарковић,21. јануара наредио је команданту Друге шумадијске дивизије да форсираним маршем наступа преко Гњилана и заузмеПриштину. Другој шумадијској дивизији додао је и два батаљона добровољаца.[9]
У међувремену, османска цивилна и војна управа у Гњилану напустила је ово место. Виђенији гњиланскиСрби у договору са командантом жандармерије Суљчом буљубашом отворили су војне магацине, наоружали се и поставили страже на најзначајнијим тачкама у вароши и око ње. Локални српски учитељЗарија Поповић упутио је писмо „команданту српске војске“, којим му је поручио „да је турска власт напустила град, да војске нема, и за то одмах да пошаље једно одељење и заузме град без икаква отпора“. Одговор је убрзо стигао од потпоручника Алексе Радојичића, који је рекао да се са војском налази у селуДоморовцу и да би волео да уђе у Гњилане, али да нема наређење од Врховне команде.[9][10]
Сутрадан ујутру, опажено је присуство наоружанихАрбанаса иЧеркеза на четири до пет километара од Гњилана. ГњиланскиСрби мислили су да се спрема нови напад на њих, па су прекоЗарије Поповића поново писалисрпској војсци, у нади да ће њене трупе што пре ући у њихову варош. Одговор је убрзо стигао од капетана Михаила Барјактаревића, у којем је стајало да ће његова бригада брзо доћи и да ће, у знак поштовања и захвалности, Суљчи буљубаши и његовим заптијама допустити да носе оружје.[10]
23. јануара1878. године, око подне,српска војска ушла је у Гњилане. Њој су у сусрет изашли највиђенији локалниСрби, али иАрбанаси иТурци који се нису плашили њеног доласка. Историјски моменат сусрета српских војника и Гњиланаца живописно је овековечио поменути учитељ Поповић речима:
| „ | Ах, велик је то дан!... Величанствен је тренутак!... благословен је... јер га тек векови доноси!... Коњица је српска пред нама... Лагано иде... А ми јој се журимо на сусрет. У један мах хаџи Стајко ме ухвати за руку и стеже, па, у необичној радости, која кроз сузе говори, чисто не верујући својим очима, не знајући је ли ово јава или сан, који се од Косова снива, упита ме: ʼЈе ли ово истина?ʼ — Истина је, хаџија! Ово је српска војска!... Ми смо слободни!... Старац се сав наслони на мене, дал у мал не падох, те викнух за снег... расхладисмо чело хаџијино, а он отвори очи и прошапута речи Симеуна Богопримца: ʼСад ми, Господе, прими душу — радо ћу умрети, јер моје очи видеше спасење!ʼ Гњиланци притрчаше ко- њима па их грле... љубе... љубе у лица, рамена, руке, колена, ноге... коња — како ко стигне — љубе и плачу. И војници бришу сузе... Тишина... Да, необична радост не може да се искаже обичним усклицима. Највећа је и најсвечанија — тишина! Ја се једва прибрах те поздравих војску. Руком пружих на Косово, да је близу... нека похита, да мученицима... потомцима косовских јунака слободу донесе! Заврших са Живео Кнез Ослободилац! Војска громко прихвати: ʼЖивео!ʼ... а необична осећања ослободилаца и ослобођених спојише се у урнебесна клицања: ʼЖивео!ʼ... ʼЖивео!ʼ... ʼЖивео!ʼ... | ” |
| — Зарија Поповић | ||
Појава српских војника у срцуКосовског Поморавља после неколико векова османске окупације за локални српски живаљ био је догађај од највеће важности и истинске радости. За локално мухамеданско становништво то је пак био разлог за зебњу, страх и неизвесност. Плашили су се освете српске војске због насиља које су чинилиарбанашкибашибозуци иЧеркези у Гњилану, повлачећи се после изгубљене битке код Врања.[11]
| „ | Бејаше то гром за Турке, а за Србе бејаше, онај радосни поклич, који мртве буђаше, да устану да живе! [...] И Турци, − и ако сунце још не бејаше на заходу своме − у један мах стадоше дућане своје затварати. Наста лупњава ћепенака... Звечање катанаца... Страховита журба... Турци беже својим кућама... Само би на сусрету један другоме могли у страху да рекну, и то више махањем руку да кажу: ‘Србин дође!’... ‘Србин дође!’... па би убрзали кораке... Док стигоше кућама, а оно ствари неке већ изнесене у двориште и друге се износе. Везују се ствари... Закивају сандуци — спремају се за бекство. Лупњава... Ви-ка... Врисак деце... Писак була: ‘Јаој нама!’ ‘Србин дође!’... ‘Србин дође!’ ‘На Поповицу Србин дође!’... ‘Јаој нама!’... ‘Јаој нама!’... И Срби затварају своје дућане, и Срби трче својим кућама, али радосни, срећни... | ” |
| — Зарија Поповић | ||
Гњилане је у то доба било варошица „турско-источњачког“ и „патријархалног“ типа. Ово место представљало је административни центар гњиланске казе у саставу приштинског санџакаКосовског вилајета. Гњиланске улице биле су доста широке и праве, нетипичне за оријенталне вароши. Куће су биле мале, приземне, изграђене од плетери или неког другог слабог материјала и покривене сламом. Најраскошнији објекат у Гњилану били су двори бегова Џинића, најмоћније и најутицајније локалне породице, која је до1865. године господарила гњиланском нахијом. За време њихове власти Гњилане је заменилоНово Брдо, и то у административном погледу (донекле и у привредном). Ово место се у то доба рачунало као центар новобрдске казе.[12]
Како је примирјем уЈедрену било одређено да се српска војска повуче на линију до селаКончуља (околинаБујановца), изГрачанице су се26. јануара1878. године најпре повукли коњаници поручника Никетића, а затим и добровољци поручника Сандића изДобротина. Кратко су се задржали у селуПонешу код Гњилана, а затим сасвим повукли са косовског простора.[13]
Гласине о повлачењу српске војске са простора Косова у Гњилану примљене су са зебњом и неверицом. У почетку се мислило да се ради о непријатељској пропаганди. Међутим, кад се кренуло са организованим транспортовањем пшенице и кукуруза из Гњилана уВрање, наслутило се да су гласине истините. Српска војска се дефинитивно спремала на повлачење. Заједно са њом и новоформирани органи локалне власти и значајан број становника српске националности.[14]
Српско становништво које је одредбамаСанстефанског уговора остало у границамаОсманског царства илиВелике Бугарске није се мирило са својом предодређеном судбином. ШиромСтаре Србије почело је прикупљање потписа за петиције у којима се тражило ослобођење српских крајева и њихово припајањеКнежевини Србији. Ове народне петиције слате су кнезуМилану Обреновићу, руском цару и представницима великих сила. У средишту свих активности око прикупљања и слања народних адреса и молби налазио се „Одбор за ослобођење Старе Србије и Македоније“ који је1877. године био основан уБеограду. Прве петиције у име гњиланскихСрба кнезу Милану Обреновићу послали су Зафир Поповић и Хаџи-Танаско Хаџи-Павловић23. априла1878. године. У петицији која јејуна1878. године упућена британском конзулу Маршалу уВрању, Срби из гњиланске нахије (Гњилане,Пасјане,Ранилуг,Ропотово,Доморовце,Коретиште,Станишор,Партеш,Понеш, Будригa,Мочарe...), истакли су да су они били и осталиСрби, а неБугари и да их као такве треба припојити српској, а не бугарској кнежевини. У наведеном документу са једом су закључили да се „велике силе заузимају само заБугаре, док о несрећној судбини српског народа у Турској, нико не води рачуна“.Јеврем Грујић, министар правде и унутрашњих делаКнежевине Србије, упутио је9. јуна1878. године депешуЈовану Ристићу којом му саопштава даСрби у Гњиланској нахији „трпе зло од Турака“ и да „само у придружењу Србији виде спасење своје“.[15]
Преко дечанског игумана Саве (Бараћа) гњиланскиСрби су заједно са сународницима из других крајеваСтаре Србије упутили апелБерлинском конгресу којим су од представника великих сила тражили да узму у обзир проблеме са којима су се стално суочавали - убиствима, малтретирањима, уценама, пљачкама и другим облицима насилничког деловања, због којег су многи били приморани на исељавање. Ипак, њихове молбе биле су узалудне. ОдредбамаБерлинског конгреса,Косовско Поморавље остало је у саставуОсманског царства. Како је та одлука деловала на локални српски живаљ, можда најбоље описују стихови који су настали у том периоду:[16]
„Ој Гилане пуста варош,
зар за тебе нема радост,
дође Србин па се врати,
а Гилане још да пати.”[17]
Гњилане је наконБерлинског конгреса 1878. године, по разграничењу постало погранично место али натурској страни.Срби су се груписали око своје православне црквене општине. Основани су Културни клуб, Соколско друштво, Певачко друштво и друго што је сметалоТурцима иАрнаутима. Дешавали су се напади и злочини над незаштићеним Србима, а врхунац насиља представља убиство српског првака Николе Ђорђевића 1903. године. Насиље је настављено и наредних година, иако је ступио на снагу новитурски устав [mk]. Локални одметник Хамдија је 1908. године у селуБостану убио гњиланског свештеника поп Михаила Катанића[б]. Тај догађај је огорчио Србе и ујединио их пред велике догађаје који ће уследити. Многи Срби из места су ступили укомите. Становници Гњилана су, најзад, 1912. године дочекали дуго жељену слободу, када су се и последње турске трупе повукле из овог града. Године 1913. највише српских добровољаца дало је невелико Гњилане. Послератни просперитет и полет у Гњилану је 1927. године спласнуо због економске кризе. Место је тада изгубило првостепени суд, који је пренет уПриштину; постао је срески суд. Петоразредна гимназија је претворена у Грађанску школу за коју није било довољно интересовања. Лоше су биле саобраћајне везе па самим тим и трговина, а од ослобођења до тада није била подигнута ни једна јавна зграда у Гњилану. Подигнути су међутим Соколски дом као и споменик Блаженопочившем српском краљу Петру.[19]
Гњилане је један од градова наКосову и центар јеКосовског Поморавља. У центру града испред градскогпозоришта до 1999. године налазио сеспоменик кнезуЛазару који је са доласкомКФОР-а порушен. Споменик је при томе значајно оштећен, али је сачуван уамеричкој бази Монтид у Гњилану. На иницијативу мештана селаШилово споменик јејуна2007. постављен и освештан у њиховом селу.
Становништво Гњилана је увек било мешовито, али са албанском већином послеДругог светског рата. Према попису становништва из2011. године,општина Гњилане има 90.178 становника. Албанци — 87.814, Срби — 624, Турци — 978, Бошњаци — 121, Роми — 361, Ашкалије — 15, Горанци — 69, Египћани — 1, Остали — 95. Нису се изјаснили — 35 људи. У граду живи 54.239 становника, док у руралним подручјима — 35.939. Подела становништва према полу: мушки — 45.354, женски — 44.824.[20]
Велика већина становништва су Албанци, затим Срби и мали бројмањина. Постоји, између осталог, 978 Турака или 1 % општинског становништва. Број Срба се смањио због делимичногбојкота[21] и стварања српскеопштине Партеш.
Етнички састав општине:
| Етнички састав према попису из1961.[22] | ||||
|---|---|---|---|---|
| Албанци | 5.535 | 43,6% | ||
| Срби | 4.754 | 37,5% | ||
| Роми | 578 | 4,6% | ||
| Југословени | 159 | 1,2% | ||
| Црногорци | 149 | 1,2% | ||
| остали | 1.302 | 10,3% | ||
| Укупно: 12.681 | ||||
| Етнички састав према попису из1981.[23] | ||||
|---|---|---|---|---|
| Албанци | 25.619 | 72,7% | ||
| Срби | 5.644 | 16% | ||
| Роми | 2.821 | 8% | ||
| Турци | 663 | 1,9% | ||
| Црногорци | 143 | 0,4% | ||
| Укупно: 35.229 | ||||
| Етнички састав према попису из2011.[24] (покосовским подацима) | ||||
|---|---|---|---|---|
| Албанци | 52.860 | 97,5% | ||
| Турци | 646 | 1,2% | ||
| Роми | 361 | 0,7% | ||
| Укупно: 54.239 | ||||
Број становника на пописима:
| Демографија[25] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1948. | 8.613 | |
| 1953. | 9.250 | |
| 1961. | 12.681 | |
| 1971. | 21.258 | |
| 1981. | 35.229 | |
| 1991. | 51.912 | |
Српски,албански итурски су званични језици општине.[28]
.JPG)
Више од милион
|  | |
|---|---|---|
Између 100.000 и
| ||
Између 50.000 и
| ||
Између 20.000 и
| ||
| ||
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
