Movatterモバイル変換


[0]ホーム

URL:


Пређи на садржај
Википедија
Претрага

Грци

С Википедије, слободне енциклопедије
Грци
Έλληνες
Мапа грчке дијаспоре
Укупнапопулација
14—17 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Грчка10.141.350(попис 2011)[2][3]
 САД1.390.439[4]–3.000.000(процена 2009)[5]
 Кипар650.000(процена 2011)[6][7][8]
 Турска и земљеБлиског истока
(Сирија,Либија,Египат)
око 400.000
 Аустралија700.000[9]
 Албанија400.000
 Немачка370.000
 Велика Британија400.000
 Канада250.000[10]
 Аргентина100.000
 Русија97.827 (250.000)[11]
 Украјина91.500 (250.000)[12]
 Јужноафричка република80.000
 Бразил50.000
 Чиле50.000
 Белгија15.742
 Казахстан12.703
 Холандија12.500
 Јерменијаоко 6.000[13]
Језици
грчки језик
Религија
православље
Сроднеетничке групе
Индоевропљани

Грци илиХелени (архаичноЈелини;грч.Έλληνες,транслит.Éllines — „Елини”;стгрч.Ἕλληνες,транслит.Héllēnes — „Хелени”)индоевропски су народ, који претежно живи уГрчкој (где чини око 96% становништва) и наКипру (где чини око 77% становништва).

Грци су потомцидревних Грка, народа који се сматра утемељивачем савремене европске цивилизације. Почетак грчке цивилизације означавамикенска култура (после 1450. године п. н. е.). У Хомерско доба (128 века п. н. е.), Грци су основали велики број колонија на обаламаСредоземља.

За грчку историју је веома значајно време владавинеАлександра Македонског (336323. године п. н. е.). Александар Македонски је Грчку проширио до источних граница свог светског царства. После распада Александровог царства настају хеленистичке државе, које касније падају под власт Римљана.

Источно римско односноВизантијско царство, које је постало самостално395. године, суштински је представљало грчку државу. Последњи остаци Царства долазе под турску властпадом Цариграда1453. године. Модерна грчка држава (тадашњаГрчка) основана је1828. године, докКипар постаје независна држава тек1961. године.

Грци су већиномправославне вероисповести, а говорегрчким језиком, који се сматра посебним огранкоминдоевропске породице језика. Грка укупно има око 12.618.000, од тога у Грчкој 10.231.000, уСАД 720.000, на Кипру 632.000. УСрбији премапопису из 2011. године живи 725 Грка.

Историја

[уреди |уреди извор]
Грчка дијаспора у свету
За више информација погледајте:Историја Грчке
Реконструкција 3. миленијума пре нове ере „прото-грчко подручје“, аутора Владимира И. Георгијева.[14]
Микенска маска позната као "Маска Агамемнона“, 16. век п. н. е.

Грци говорегрчким језиком, који чини посебну јединствену грану уиндоевропској породици језика, гранухеленских језика.[15][16][17]

Почеци

[уреди |уреди извор]
За више информација погледајте:Старогрчка религија

Протогрци су на подручје које се сада зове Грчка, на јужном делуБалканског полуострва, вероватно стигли крајем 3. миленијума пре нове ере.[18][19][а] Редослед миграција на грчко копно током2. миленијума п. н. е. реконструисан је на основу древних грчких дијалеката, па је подложан одређеним неизвесностима. Догодиле су се најмање две сеобе, прва је билаЈонаца иАхајаца, што је довело до стварањаМикенске цивилизације до 16. века пре нове ере,[23][24] и друга,Дорска најезда, око 11. века пре нове ере, расељавајући аркадокрипатске дијалекте, који су потекли из микенског периода. Обе миграције се дешавају у прелазним периодима, микенски на прелазу уКасно бронзано доба а дорски токомКолапса бронзаног доба.

Алтернативну хипотезу изнео је лингвиста Владимир Георгијев, који говорнике прагрчког језика поставља на северозапад Грчке до раног хеладског периода (3. миленијум пре нове ере), тј. пред крај европског неолита.[25] Лингвисти Расел Греј и Квентин Аткинсон у раду из 2003. године користивши рачунске методе на шведским листама дошли су до нешто раније процене, око 5000. п. н. е. за грчко-јерменски раскол и појаву грчког као посебне језичке лозе око 4000. п. н. е.[26][27]

Микенски Грци

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Микенска цивилизација

Око 1600. п. н. е., микенски Грци позајмили су одМинојске цивилизације њен слоговни систем писања (Линеар А) и развили сопственослоговно писмо познато каоЛинеар Б,[28] пружајући први и најстарији писани доказ о грчком језику.[28][29] Микенски Грци су брзо продрли уЕгејско море и до 15. века пре нове ере населили суРодос,Крит,Кипар и обалеМале Азије.[15][30][31][32]

Око 1200. п. н. е,Дорци, још један народ који говори грчки, кренули су изЕпира.[33] Традиционално, историчари верују да јеДорска најезда проузроковала колапсМикенске цивилизације, али вероватно је главни напад извршен од странеНарода са мора који су упловили у источни Медитеран око 1180. п. н. е.[34]Дорску инвазију пратио је период о коме постоје мало сачуваних извора, прикладно названМрачни век, али према изворима од 800. године пре нове ере могу се уочити почециАрхајске иКласичне Грчке.[35]

Грци класичне антике идеализовали су своје микенске претке и микенски период као славно доба хероја, блискости богова и материјалног богатства.[36][37]Хомерови епови (Илијада иОдисеја) били су посебно и општеприхваћени као део грчке прошлости и тек у време еухеризма научници су почели да преиспитују Хомерову историчност.[35] Као део микенског наслеђа које је преживело, имена богова и богиња микенске Грчке (нпр.Зевс,Посејдон иХад) постали су главне фигуреолимпског Пантеона касније антике.[38][39]

Класични период

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Класична Грчка
Три велика филозофа класичног периода:Сократ,Платон иАристотел

Етногенеза грчке нације повезана је са развојем панхеленизма у 8. веку пре нове ере.[40] Према неким научницима, основни догађај су биле Олимпијске игре 776. п. н. е, када је идеја о заједничком хеленизму међу грчким племенима први пут преточена у заједничко културно искуство и хеленизам је првенствено био ствар заједничке културе.[41] ДелаХомера (Илијада иОдисеја) иХесиода (нпр.Теогонија) написана су у 8. веку пре нове ере, постајући основа националне религије, етоса, историје и митологије.[42][43]Аполоново светилиште у Делфима основано је у овом периоду.[44]

Класични период грчке цивилизације обухвата време које се протеже од раног 5. века пре нове ере до смрти Александра Великог, 323. п. н. е. (неки аутори више воле да тај период деле на „класични“, од крајаГрчко-персијских ратова до краја Пелопонеског рата и „Четврти век“, све до Александрове смрти). Назван је тако јер је поставио стандарде по којима ће се судити о грчкој цивилизацији у каснијим ерама.[45] Класични период је такође описан као „Златно доба“ грчке цивилизације, а његова уметност, филозофија, архитектура и књижевност биле би кључне за формирање и развој западне културе.

Иако су Грци класичне ере схватали да припадају заједничком хеленском геносу,[46] њихова прва оданост била је њиховом граду и нису видели ништа нескладно у ратовању, често бруталном, са другим грчкимполисима.[47][48]Пелопонески рат, грађански рат великих размера између два најмоћнија грчка полисаАтине иСпарте ињиховихсавезника, ослабио је и једне и друге.[49]

Александар Велики, чија су освајања довела доХеленистичког периода.

Већина завађених грчких полиса била је, по мишљењу неких историчара, уједињена силом под веломФилипових иАлександрових панхеленских идеала, мада већина прихвата објашњење "македонског освајања ради освајања" због богатства, славе и моћи и посматра „идеал“ као корисну пропаганду усмерену ка градовима државама.[50]

У сваком случају, Александрово освајањеАхменидског царства, после његових победа у биткама наГраники,Ису иГаугамели, и његовог напредовања до данашњегПакистана иТаџикистана,[51] обезбедило је важан излаз за грчку културу, путем стварање колонија и трговинских путева.[52] Иако Александрово царство није преживело смрт свог творца нетакнуто, културне импликације ширења хеленизма на већем делуСредњег истока иАзије биле су дуготрајне пошто је грчки језик постаолингва франка, статус који је задржао чак и токомримског доба.[53] Многи Грци су се населили ухеленистичким градовима попутАлександрије,Антиохије иСелеукије.[54] Две хиљаде година касније, још увек постоје заједнице уПакистану иАвганистану, попут Калаша, који тврде да потичу од грчких насељеника.[55]

Хеленистички период

[уреди |уреди извор]
Главни чланци:Хеленистичка ера иХеленистичка Грчка
Хеленистичка царства око 300. п. н. е. којима су управљалидијадоси, Македонским краљевством -Касандар (зелена),Птолемејско краљевство (плава),Селеукидско царство (жута), подручја под контроломЛизимаха (наранџаста) иЕпир (црвена)
БистаКлеопатре VII (Стари музеј,Берлин), последњег владара хеленистичког краљевства (осимИндо-грчког краљевства)

Хеленистичка ера била је следећи период грчке цивилизације, за чији се почетак обично узима период Александрове смрти.[56] Овохеленистичко доба, названо тако јер сухеленизоване многе негрчке културе, протежући се све до Индије и Бактрије, које су вековима одржавале грчке културе и начине владавине.[57] За крај овог периода се често узима римско освајањеЕгипта 30. године пре нове ере,[56] иако је Индо-грчко краљевство постојало још неколико деценија.

У ово доба Грци су се кретали ка већим градовима и смањивали значај полиса. Ови већи градови били су делови још већихкраљевства Дијадоха.[58][59] Грци су, међутим, остали свесни своје прошлости, углавном проучавањем дела Хомера и класичних аутора.[60] Важан фактор одржавања грчког идентитета био је контакт саварварским (негрчким) народима, који је продубљен у новом космополитском окружењу мултиетничких хеленистичких краљевстава.[60] То је довело до снажне жеље међу Грцима да организују пренос хеленскепаидеје на следећу генерацију.[60] Генерално се сматра да су грчка наука, технологија и математика достигле врхунац током хеленистичког периода.[61]

УИндо-грчком иГрчко-бактријском краљевству ширио се грчки будизам и грчки мисионари ће играти важну улогу у његовом ширењу у Кину.[62] Даље на исток, грчка Најудаљенија Александрија била је кинеским народима позната као Дајуан.[63]

Римско царство

[уреди |уреди извор]
За више информација погледајте:Римска Грчка

Између 168. п. н. е. и 30. п. н. е. Рим је освојио цео грчки свет, а готово сви светски говорници грчког света живели су као грађани или поданици Римског царства. Упркос својој војној надмоћи, Римљани су им се дивили и на њих су снажно утицала достигнућа грчке културе, отуда и чувенаХорацијева изјава:Грчка је, иако заробљена, одвела свог дивљег освајача у заробљеништво (лат.Graecia capta ferum victorem cepit).[64] У вековима након римског освајања грчког света, грчка и римска култура стопиле су се у јединствену грчко-римску културу.

У верској сфери ово је био период дубоких промена. У духовној револуцији која се догодила, дошло је до опадања старе грчке религије, чији је пад почетком 3. века пре нове ере настављен увођењем нових верских покрета са Истока.[41] Култови божанстава попутИзиде и Митре уведени су у грчки свет.[59][65] Заједнице хеленизованог Истока које су говориле грчки играле су кључну улогу у ширењу раног хришћанства у 2. и 3. веку,[66] а рани хришћански вође (међу њима најпознатијиАпостол Павле) углавном су говорили грчки,[67] мада нису потицали из саме Грчке. Међутим, и сама Грчка је имала тенденцију да се држи незнабоштва и није била једно од утицајних средишта раног хришћанства: заправо су неке древне грчке верске праксе остале у моди до краја 4. века,[68] са неким областима, као нпр. југоисточни Пелопонез, које су остале незнабожачке све до средине византијског 10. века нове ере.[69] Регион Цаконија остао је незнабожачки све до деветог века и као такви његови становници, у смислу да су били незнабошци, називани су „Хеленима“, од стране њихове хришћанске грчке браће који су припадали византијском друштву.[70]

Иако су етничке разлике још увек постојале уРимском царству, оне су постале споредне у односу на верска разматрања, а обновљено царство користило је хришћанство као средство за подршку својој кохезији и промовисало снажни римски национални идентитет.[71] Од раних векова заједничког доба, Грци су се самоидентификовали као Римљани (грчки: „Ῥωμαῖοι“Rhōmaîoi).[72] До тада је називХелени означавао пагане, али је поново обновљен као етноним у 11. веку.[73]

Средњи век

[уреди |уреди извор]
Види још:Византија,Четврти крсташки рат иФранкократија
Сцене породичног живота уКонстантинопољу
ЦарВасилије II (11. век) заслужан је за оживљавањеВизантијског царства.
Георгије Гемистос Плетон, један од најпознатијих филозофа касне византијске ере, главни пионир оживљавања грчке науке у западној Европи.

Током већег дела средњег века, византијски Грци су се идентификовали каоРомеји (грч „Ῥωμαῖοι“), "Римљани", у преводуграђаниРимског царства), термин који је нагрчком језику постао синоним за хришћанске Грке.[74][75] Употребљаван је и латинизовани изразГрекој (грч „Γραικοί“),[76] мада је његова употреба била ређа и није постојала у званичној византијској политичкој преписци, пре Четвртог крсташког рата 1204.[77][78][79]Источно римско царство (данас се конвенционално назива Византијско царство, назив који се није користио у тадашњем времену[80]) било је под све већим утицајем грчке културе после 7. века када је царИраклије (владао од 610. до 641.) одлучио да грчки језик прогласи службеним језиком царства.[81][82] Иако јеКатоличка црква признавала право Источног царства на римско наслеђе током неколико векова, након што јепапа Лав III крунисаоКарла Великог, краљаФранака, за "римског цара" 25. децембра 800., чин који је на крају довео до формирањаСветог римског царства, латински запад почео је фаворизовати Франке и почео је да говори о Источном римском царству углавном као о Грчком царству (лат.Imperium Graecorum).[83][84] Иако се овај латински израз за античкеХелене могао користити неутрално, западњаци су га од 9. века надаље користили да би оспорили византијске претензије наримско наслеђе и учинили га погрдним егзонимом за Византинце који су га слабо користили, углавном у контекстима који се односе на запад, као што су текстови који се односе наФирентинску унију, да би се представило западно гледиште.[85][86]

Постоје три школе мишљења у вези са овим византијским римским идентитетом у савременојвизантологији: Прва сматра „романство“ начином самоидентификације субјеката мултиетничког царства, бар до 12. века, где је просечни субјект идентификовао као римски; други вишегодишњи приступ, који на романство гледа као на средњовековни израз континуирано постојеће грчке нације; док треће гледиште источни римски идентитет сматра предмодерним националним идентитетом.[87] Основне вредности византијских Грка извучене су и из хришћанства и из хомерске традиције древне Грчке.[88][89]

Изразити грчки идентитет поново се појавио у 11. веку у образованим круговима и постао снажнији након заузимања Цариграда од стране крсташа токомЧетвртог крсташког рата 1204. године.[90] УНикејском царству, уски круг елите користио је термин „Хелен“ као термин самоидентификације.[91] Након што су Византинци поново заузели Цариград, 1261. године,Ромеји је поново постао доминантан термин за самоописивање и мало је трагова термина „Хелени“ (грч „Έλληνας“), осим у списимаГеоргија Плетона,[92] који је напустио хришћанство и у чијим је списима кулминирала секуларна тенденција у интересовању за класичну прошлост.[90] Међутим, управо је комбинацијаправославног хришћанства са специфично грчким идентитетом обликовала представу Грка о себи у позним годинама царства.[90] У позним годинама Византијског царства, угледне византијске личности предложиле су да се титула „Византијски цар“ односи на „цара Хелена".[93][94] Ови углавном реторички изрази хеленског идентитета били су ограничени у интелектуалним круговима, али су их наставили византијски интелектуалци који су учествовали уиталијанској ренесанси.[95]

Интересовање за класично грчко наслеђе допуњено је поновним истицањем грчког православног идентитета, који је ојачан везама током касног средњег века између османских Грка са православним хришћанима уРуској Империји. Они су додатно ојачани након падаТрапезунтског царства 1461. године, након чега је доРуско-турског рата 1828–1829 стотине хиљадаПонтских Грка побегло или мигрирало изПонтијских планина иЈерменске висоравни у јужну Русију и рускоЗакавказје.[96]

Византијски Грци били су у великој мери заслужни за очување књижевности класичне ере.[89][97][98] Византијски граматичари били су одговорни за лично и писмено преношење древних грчких граматичких и књижевних студија на Запад током 15. века, дајућииталијанској ренесанси велики подстицај.[99][100]Аристотелова филозофска традиција била је готово непрекинута у грчком свету скоро две хиљаде година, све допада Цариграда 1453. године.[101]

Словенском свету су византијски Грци допринели ширењем писмености и хришћанства. Најзначајнији пример био је рад двојице византијске грчке браће, монахаЋирила и Методија из лучког градаСолуна, престоницеСолунске теме, који су заслужни за формализацију првогсловенског писма.[102]

Османско царство

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Фанариоти
Византијски архиепископВасилије Висарион (1395/1403–1472) одиграо је кључну улогу у преношењу класичног знања у западну Европу, доприносећи ренесанси.

Послепада Цариграда 29. маја 1453. године, многи Грци су тражили боље могућности запошљавања и образовања одлазећи наЗапад, посебно уИталију,средњу Европу,Немачку иРусију.[99] Грци су заслужни за европску културну револуцију, касније названу ренесанса. Грци су играли водећу улогу уОсманском царству, делом и због чињенице да је централно средиште царства, политички, културно и социјално, било засновано наЗападној Тракији игрчкој Македонији, обе регије уСеверној Грчкој, и наравно било је усредсређено на углавном насељену Грцима, бившу византијску престоницу,Константинопољ. Као директна последица ове ситуације, говорници грчког језика играли су изузетно важну улогу у османском трговинском и дипломатском естаблишменту, као и у цркви. Уз то, у првој половини османског периода мушкарци грчког порекла чинили су значајан део османске војске, морнарице и државне бирократије, који су као адолесценти (заједно саАлбанцима иСрбима) стизали у османску службу токомданака у крви. Многи Османлије грчког (или албанског или српског) порекла могли су се, дакле, наћи у османским снагама које су управљале провинцијама, од Османског Египта до Османсог Јемена и Османског Алжира.

За оне који су остали подосманскиммилетским системом, религија је била одлучујућа карактеристика националних група, па су Османлије егзоним „Грци“ примењивали на све чланове православне цркве, без обзира на њихов језик или етничко порекло.[103] Говорници грчког били су једина етничка група која се заправо звалаРомеји,[104] и, барем они образовани, сматрали су да је њихова националност хеленска.[105] Међутим, било је много Грка који су избегли другоразредни статус хришћана својствен османскоммилетском систему, према којем су муслимани изричито добијали повлашћени третман. Ти Грци су или емигрирали, посебно код свог православног хришћанског заштитникаРуске Империје, или су једноставно прешли на ислам, често само врло површно док су и даље биликриптохришћани. Најуочљивији примери великог преласка на турски ислам међу онима који су данас дефинисани као грчки муслимани - изузимајући оне који су морали да се преобрате приликом регрутовања крозданак у крви— могли су се наћи наКриту,Македонији (на пример међуВалахадима у западнојМакедонији), и међуПонтским Грцима уПонтијским планинама иЈерменске висоравни. Неколико османских султана и принчева такође је било делимично грчког порекла, са мајкама које су биле или грчке конкубине или принцезе из византијских племићких породица, један од познатих примера је султанСелим I (владао од 1512. до 1520), чија је мајка,Гулбахар Хатун, билаПонтска Гркиња.

Адамантиос Кораис, водећа личност модерног грчког просветитељства

Корени грчког успеха у Османском царству могу се пратити преко грчке традиције образовања и трговине која је била заступљена кодФанариота.[106] Богатство екстензивне трговачке класе која је пружила материјалну основу за интелектуални препород било је истакнуто обележје грчког живота и довело до избијањаГрчког рата за независност 1821. године.[107] Не случајно, уочи 1821. године, три најважнија центра грчког учења била су смештена уХиосу,Смирни иAјвалику, сва три града били су главни центри грчке трговине.[107] Грчком успеху допринела је је и грчка доминација у вођствуправославне цркве.

Модерно доба

[уреди |уреди извор]
Види још:Грчки рат за независност

Покрет грчке просвећености, грчки израз за добапросветитељства, допринео је не само промоцији образовања, културе и штампе међу Грцима, већ и у случају независности одОсманлија, и обнављању појма "Хелени".Адамантиос Кораис, вероватно најважнији интелектуалац покрета, залагао се за употребу израза „Хелена“ (грч. Έλληνας) или "Грекоса" (грч. Γραικός) уместоРомеја.

Веза између етничког грчког идентитета и грчке православне религије наставила се и након стварања модерне грчке националне државе 1830. године. Према другом члану првог грчког устава 1822. године, Грк је дефинисан као било који домаћи хришћански становникКраљевине Грчке, клаузула уклоњена до 1840.[108] Век касније, када је потписанЛозански мир измеђуГрчке иТурске 1923. године, две земље су се сложиле да користе религију као одредницу етничког идентитета у сврху размене становништва, мада је већина Грка (преко милион од укупних 1,5 милиона) већ била протерана у тренутку потписивања споразума.[б][109][110][111][112]Геноцид над Грцима, посебно оштро протеривање Понтских Грка са јужне обале Црног мора, истовремено са и након пропалегрчке кампање у Малој Азији, био је део овог процесатуркификације Османског царства и стављања његове економије и трговине, тада већим делом у грчким рукама под контролом етничких Турака.[113]

Идентитет

[уреди |уреди извор]

Термини коришћени за дефинисање грчког етничког идентитета варирали су током историје, али никада нису били ограничени или у потпуности идентификовани са чланством у грчкој држави.[114]Херодот је дао чувени извештај о томе шта је дефинисало грчки (хеленски) етнички идентитет током његовог доба, набрајајући

  1. заједничкопорекло (грч. ὅμαιμον –homaimon, "исте крви "),[115]
  2. заједничкијезик (грч. ὁμόγλωσσον –homoglōsson, "причање истим језиком")[116]
  3. заједничка светилишта ижртвовања (грч. θεῶν ἱδρύματά τε κοινὰ καὶ θυσίαι –theōn hidrumata te koina kai thusiai)[117]
  4. заједничкиобичаји (грч. ἤθεα ὁμότροπα –ēthea homotropa).[118][119][120]

Према западним стандардима, појам Грци традиционално се односи на било ког изворног говорникагрчког језика, било микенског,византијског илиновогрчког.[103][121] Византијски Грци су се самоидентификовали каоРомеји,Грци иХришћани будући да су били политички наследнициРимског царства, потомци њиховихантичких грчких предака и следбенициапостола,[88][122][123][124] током средњег и позног византијског периода (11. – 13. век), све већи број византијских грчких интелектуалаца сматрао се Хеленима, иако је за већину грчкоговорника „Хелен“ и даље значио незнабожац.[73][125] Уочипада Цариградапоследњи цар је подстакао своје војнике да се сете да су потомци Грка и Римљана.[126]

Пре успостављања модерне грчке националне државе, везу између старих и модерних Грка истицали су учењаци грчког просветитељства, посебно Ригас Фераиос. У свом „Политичком уставу“ обраћа се нацији као „народу потомака Грка".[127] Модерна грчка држава створена је 1829. године, када су Грци ослободили део својих историјских домовина,Пелопонез, одОсманског царства.[128] Великагрчка дијаспора и трговачка класа били су кључни за преношење идеја западногромантичарског национализма и филхеленизма,[107] који су заједно са концепцијом хеленизма, формулисаном током последњих вековаВизантије, чинили основу дијафотизма и садашње концепција хеленизма.[90][103][129]

Грци су данас нација у значењуетноса, дефинисаног поседовањемгрчке културе и грчкимматерњим језиком, а не држављанством, расом и религијом или припадношћу некој одређеној држави.[130] У античко и средњовековно доба и у мањој мери данас грчки израз био је „генос“, што такође указује на заједничко порекло.[131][132]

Име

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Ахајци (Хомер)
Мапа која приказује главне регије копна древне Грчке и суседне „варварске“ земље.

Грци и грчки говорници користили су различита имена да би заједнички називали сопствени народ. Термин Ахајци (грч. Ἀχαιοί) једно је од колективних имена за Грке уХомеровојИлијади иОдисеји (Хомерови „дугокоси Ахајци“ били су деоМикенске цивилизације која је доминирала Грчком од око 1600. п. н. е. до 1100. п. н. е.). Остала уобичајена имена су Данајци (грч. Δαναοί) и Аргивци (грч. Ἀργεῖοι) док се Панхелени (грч. Πανέλληνες) и Хелени (грч. Ἕλληνες) појављују само једном у Илијади;[133] сви ови изрази коришћени су, синонимно, за означавање заједничког грчког идентитета.[134][135] У историјском периоду Херодот је Ахајце са северногПелопонеза идентификовао као потомке ранијих, Хомерових Ахајаца.[136]

Хомер говори о "Хеленима" као о релативно малом племену настањеном у тесалској Фтији, са ратницима под командомАхила.[137] Паријанска хроника каже да је Фтија била домовина Хелена и да су ово име добили они који су се раније звали Грци (грч. Γραικοί).[138] Угрчкој митологији,Хелен, праотац Хелена који је владао око Фтије, био је синПире иДеукалиона, јединих преживелих наконвеликог потопа.[139] Грчки филозофАристотел именује древну Хеладу као подручје у Епиру између Додоне и рекеАхелој, земље коју су окупиралиСелои и „Грци“ који су касније постали познати као „Хелени ".[140] У хомеровој традицији, Селои су били свештеници Додонијског Зевса.[141]

УХесиодовомКаталогу жена, Греко је представљен као син Зевса и Пандоре II, сестреХелена.[142] Према Паријанским хроникама, када јеДеукалион постао краљ Птије, Грекоји (грч. Γραικοί) су добили име Хелени.[138]Аристотел је у својој Метеорологици забележио да су Хелени били у сродству са Грекојима.[140]

Континуитет

[уреди |уреди извор]
Александар Велики увизантијској царској одећи, у рукопису који приказује сцене из његовог живота (настао између 1204. и 1453).

Најочигледнија веза између модерних и старих Грка је њихов језик, који има документовану традицију од најмање 14. века пре нове ере до данас, мада са прекидом токомгрчког мрачног века (11.- 8. век п. н. е.).[143] Научници упоређују континуитет грчке традиције само сакинеском.[143][144] Од свог настанка, хеленизам је првенствено био ствар заједничке културе и национални континуитет грчког света је много извеснији од његовог демографског стања.[41][145] Па ипак, хеленизам је такође отелотворио димензију предака кроз аспекте атинске књижевности који су развијали и утицали на идеје порекла засноване на аутохтоности.[146] Током каснијих година Источног римског царства, подручја попутЈоније иКонстантинопоља доживела су хеленски препород у језику, филозофији и књижевности и на класичним моделима мишљења и учења.[145] Ово оживљавање дало је снажан подстицај осећају културне повезаности са древном Грчком и њеним класичним наслеђем.[145] Током своје историје Грци су задржали свој језик иалфабет, одређене вредности и културне традиције, обичаје, осећај верске и културне разлике и искључености (речварвари користила је историчарка 12. векаАна Комнина да опише људе који нису говорили грчким језиком),[147] осећај грчког идентитета и здрав осећај етничке припадности упркос неспорним друштвено-политичким променама у протекла два миленијума.[145] У недавним антрополошким студијама анализирани су и стари и модерни грчки остеолошки узорци који показују био-генетски афинитет и континуитет који деле обе групе.[148][149] Такође постоји директна генетска веза између старих Грка и модерних Грка.[150][151]

Демографија

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Демографија Грчке

Данас су Грци већинска етничка група уГрчкој,[152] где чине 93% становништва земље,[153] и наКипру где чине 78% становништва острва (без турских досељеника у окупирани део земље).[154] Грчке популације традиционално не показују високе стопе раста; велики проценат раста грчког становништва од оснивања Грчке 1832. године приписан је анексији нових територија, као и приливу 1,5 милиона грчких избеглица наконразмене становништва између Грчке и Турске 1923. године.[155] Око 80% становништва Грчке је урбано, од којих је 28% концентрисано у граду Атини.[156]

Грци са Кипра имају сличну историју емиграције, обично у свету енглеског говорног подручја због колонизације острва од странеБританске империје. Таласиемиграције пратили сутурску инвазију Кипра 1974. године, док се становништво смањивало између средине 1974. и 1977. године као резултат емиграције, ратних губитака и привременог пада природног прираштаја.[157] Наконетничког чишћења трећине грчког становништва острва 1974. године,[158][159][160][161][162] дошло је и до повећања расељеног броја кипарских Грка, посебно на Блиском истоку, што се одразило смањењем становништва током 1990-их.[157] Today more than two-thirds of the Greek population in Cyprus is urban.[157]

У Албанији постоји значајна грчка мањина од приближно 200.000 људи.[163] Грчка мањина у Турској, која је бројала више од 200.000 људи након размене 1923. године, сада се смањила на неколико хиљада, након што суСептембарски погром и други видови насиља и дискриминације били спонзорисани од Турске 1955. године.[164] Овим је ефективно окончано, иако не у потпуности, три хиљаде година старо присуство хеленизма у Малој Азији.[165][166] У остатку балканских земаља, Леванту и црноморским државама постоје мање грчке мањине, остаци стареГрчке дијаспоре (пре 19. века).[167]

Дијаспора

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Грчка дијаспора
Грчка дијаспора (20. век).

Укупан број Грка који данас живе изванГрчке иКипра је спорно питање. Тамо где су доступни подаци о попису, они показују око 3 милиона Грка изван Грчке и Кипра. Процене које је пружио САЕ - Светски савет Хелена у иностранству процењују на око 7 милиона широм света.[168] Према Ђорђу Превелакису са Универзитета Сорбоне, тај број је износи мало испод 5 милиона.[167] Интеграција, међусобни бракови и губитак грчког језика утичу на самоидентификацијуОмогение. Важни центри нове грчке дијаспоре данас су Лондон, Њујорк, Мелбурн и Торонто.[167] Хеленски парламент је 2010. године увео закон који омогућава Грцима у дијаспори да гласају на изборима у Грчкој.[169] Овај закон је касније укинут почетком 2014.[170]

Античка

[уреди |уреди извор]
Грчка колонизација у антици.

У давним временима трговачке и колонизаторске активности грчких племена и градских држава шириле су грчку културу, религију и језик око базена Средоземног и Црног мора, посебно наСицилији и у Јужној Италији, Шпанији, на југу Француске иобали Црног мора.[171] Под царством Александра Великог и државама наследницама, наБлиском истоку,Индији и уЕгипту основане су грчке и хеленизоване владајуће класе.[171]Хеленистичка ера карактерише нови талас грчке колонизације који је успоставио грчке градове и краљевства у Азији иАфрици.[172] Под Римским царством, лакше кретање људи ширило је Грке по Царству, а на источним територијама грчки је постаолингва франка а нелатински језик.[81] Савремена заједница Грико у јужној Италији, која броји око 60.000,[173][174] можда представља потомке древног грчког становништва Италије.

Савремена

[уреди |уреди извор]
Расподела етничких група 1918.
Грчки песникКонстантин Кавафи, рођен уАлександрији уЕгипту.

Током и наконгрчког рата за независност, Грци дијаспоре били су важни у успостављању новонастале државе, прикупљању средстава и свести у иностранству.[175] Грчке трговачке породице већ су имале контакте у другим земљама и током нереда многи су се преселили у подручје Медитерана (нарочито Марсеља у Француској, Ливорна у Италији, Александрије у Египту), Русије (Одеса иСанкт Петербург), и Британије (Лондон и Ливерпоол) одакле су трговали, обично текстилом и житом.[176] Послови су често обухватали шире породице и са њима су отваране школе у којима се предавао грчки и православне цркве.[176]

Како су се тржишта мењала и што су се више успостављала, неке породице су своје пословање преоријентисале убродоградњу финансирану од локалне грчке заједнице.[177] Са економским успехом, дијаспора се проширила даље преко Леванта, северне Африке, Индије и САД.[177][178]

У 20. веку су многи Грци напустили своје традиционалне домовине из економских разлога што је резултирало великим миграцијама из Грчке и Кипра у Сједињене Државе, Велику Британију, Аустралију, Канаду, Немачку и Јужну Африку, посебно наконДругог светског рата (1939–1945),Грчког грађанског рата (1946–1949), иТурске инвазије Кипра 1974. године.[179]

Иако су званичне бројке и даље оскудне, анкете указују на обновљену грчку емиграцију као резултат грчке финансијске кризе.[180] Према подацима које је Савезни завод за статистику Немачке објавио 2011. године, 23.800 Грка емигрирало је у Немачку, што је значајан пораст у односу на претходну годину. Поређења ради, око 9.000 Грка емигрирало је у Немачку 2009. године, а 12.000 2010. године.[181][182]

Култура

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Култура Грчке

Грчка култура еволуирала је хиљадама година, почевши од микенске цивилизације, настављајући се кроз класичну еру, хеленистички период, римски и византијски период и на њу је дубоко утицало хришћанство, на које је заузврат веома утицала и обликовала га.[183][184] Османски Грци морали су проћи кроз неколико векова недаћа која су кулминиралагеноцидом у 20. веку.[185][186][187][188][189] Просветитељство је заслужно за ревитализацију грчке културе и рађање синтезе древних и средњовековних елемената који је данас карактеришу.[90][103]

Језик

[уреди |уреди извор]
Главни чланци:Грчки језик иГрчко језичко питање
Рани грчки алфабет, 8. век п. н. е.

Већина Грка говоригрчким језиком,независном граноминдоевропских језика, чији су најближи сродни језицијерменски ииндоирански.[143] Има најдужу документовану историју од било ког живог језика, агрчка књижевност има континуирану историју од преко 2500 година.[190] Најстарији записи на грчком писаниЛинеар Б писмом, датирају из 1450. годину п. н. е.[191] Наконгрчког мрачног века, из којег одсуствују писани записи,грчки алфабет се појављује у 9. – 8. веку пре нове ере. Грчки алфабет је изведен изфеничанског писма, и заузврат је постало матични алфабетлатинице,ћирилице, и неколико других писама. Најранија грчка књижевна дела суХомерови епови, различито датирани од 8. до 6. века п. н. е. Значајна научна и математичка дела укључујуЕуклидове елементе, ПтоломејевАлмагест, и друге.Нови завет је првобитно написан на грчком језикуКоине.

Грчки језик показује неколико језичких карактеристика које се деле са другимбалканским језицима, као што суалбански,бугарски иисточноромански језици (видиБалканска језичка заједница), и упио је многе стране речи, првенствено западноевропског итурског порекла.[192] Због покрета филхеленизма и просветитељства у 19. веку, који су истицали древно наслеђе модерних Грка, ови страни утицаји су искључени из службене употребе стварањемкатаревусе, донекле вештачког облика грчког језика очишћеног од свих страних утицаја и речи, као званични језик грчке државе.Хеленски парламент је 1976. године, изгласао је да се говорнидимотики учини службеним језиком, прогласивши катаревусу застарелом.[193]

Новогрчки језик има, поред стандардног модерног грчког или димотикија, широк спектар дијалеката различитих нивоа међусобне разумљивости, укључујући кипарски, понтски, кападокијски, грички и цаконијски (једини преживели представник древног дорског грчког).[194]Јевански је језик Романиота и опстаје у малим заједницама у Грчкој, Њујорку и Израелу. Поред грчког, многи грчки грађани у Грчкој и дијаспори двојезично говоре и на другим језицима као што су енглески,арвантски/албански,цинцарски,меглено-влашки, северномакедонски,руски и турски.[143][195]

Религија

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Старогрчка религија
Пантократор,мозаик уAја Софији уИстанбулу.

Већина Грка сухришћани, који припадају Грчкој православној цркви.[196] Током првих векова наконИсуса Христа,Нови завет је првобитно написан на грчком језикуКоине, који је остао литургијски језик Грчке православне цркве, а већина раних хришћана и црквених отаца су говорили грчки.[183] Постоје мале групе етничких Грка који се придржавају другиххришћанских праваца попут гркокатолика, грчких евангелиста, пентекосталаца и група које се придржавају других религија, укључујући Романиоте иСефардије и грчке муслимане. Око 2.000 Грка су чланови хеленских скупштина политеистичког реконструкционизма.[197][198][199]

У савременој ери муслимани који говоре грчки живе углавном изван Грчке. У Либану и Сирији постоје и хришћанска и муслиманска заједница грчког говорног подручја, док у турском регионуПонта постоји велика заједница неодређене величине која је поштеђена токомразмене становништва због своје верске припадности.[200]

Уметност

[уреди |уреди извор]
За више информација погледајте:Архитектура античке Грчке,Старогрчко позориште иКинематографија Грчке
Чувени грчки сопранМарија Калас

Грчка уметност има дугу и разноврсну историју. Грци су допринели визуелној, књижевној и сценској уметности.[201] На Западу јекласична грчка уметност утицала на обликовањеримског а касније и модерног западног уметничког наслеђа. Наконренесансе уЕвропи, хуманистичка естетика и високи технички стандарди грчке уметности инспирисали су генерације европских уметника.[201] Па све до 19. века, класична традиција изведена из Грчке играла је важну улогу у уметности западног света.[202] На Истоку су освајањаАлександра Великог покренула неколико векова размене између грчке,средњоазијске и и индијске културе, што је резултирало индо-грчком и грчко-будистичком уметношћу, чији је утицај сезао доЈапана.[203]

Византијска уметност, која је израсла из хеленистичкекласичне уметности и прилагодила паганске мотиве у служби хришћанства, пружила је подстицај уметности многих народа.[204] Њени утицаји могу се пратити одВенеције на западу доКазахстана на истоку.[204][205] Заузврат, грчка уметност је била под утицајем источних цивилизација (тј.Египта,Персије, итд.) током различитих периода њене историје.[206][207]

Међу значајне модерне грчке уметнике спадају главниренесансни сликари:Ел Греко,Јанис Царухис,Константин Андреу,Јанис Кунелис; склуптори: Лазар Сохос, Јоргос Виталис, Димитриос Филипотис, Јоанис Косос, Јоргос Бонанос и Лазарос Фиталис; пијанистаДимитри Митропулос, сопранМарија Калас; композитори:Микис Теодоракис,Никос Скалкотас,Спиридон Самарас,Манолис Каломирис,Манос Лоизос,Вангелис; певачи:Сотирија Белу,Нана Мускури,Вики Леандрос иДемис Русос; поете:Костис Паламас, писацХимне слободеДионисиос Соломос,Марија Полидури,Костас Варналис,Никос Кавадиас,Андреас Ембирикос.Константин Кавафи инобеловциЈоргос Сеферис иОдисеас Елитис спадају међу најзначајније песнике 20. века.

Међу значајним биоскопским или позоришним глумцима спадају:Михалис Какогианис,Алекос Сакелариос,Мелина Меркури,Никос Цифорос,Катина Паксину,Никос Кундурос,Елие Ламбети,Ирена Папас итд.

Међу најзначајнијим архитектама модерног доба су Јаонис Деспотопоулос, Димитрис Пикионис, Патроклос Карантинос и Такис Зенетос.

Наука

[уреди |уреди извор]
Види још:Старогрчка филозофија иГрчка математика
Аристарх са Самоса био је прва позната особа која је предложилахелиоцентрични систем, у 3. веку п. н. е.

Грци класичне и хеленистичке ере дали су основни допринос науци и филозофији, постављајући темеље неколико западних научних традиција, попут астрономије,географије,историографије,математике, медицине,филозофије иполитикологије. Научна традиција грчких академија одржавала се током римског доба са неколико академских институција уКонстантинопољу,Антиохији,Александрији и другим центрима грчког учења, док је византијска наука у основи била наставак класичне науке.[208] Грци имају дугу традицију вредновања и инвестирања у образовање.[60]Паидеиа је била једна од највиших друштвених вредности у грчком и хеленистичком свету, док је прва европска институција описана као универзитет основана у Константинопољу у 5. веку и деловала је у разним инкарнацијама све допада града под Османлијама 1453. године.[209]Цариградски универзитет је био прва секуларна високошколска установа хришћанске Европе, јер се нису учили теолошки предмети,[210] и узимајући у обзир изворно значење светског универзитета као корпорације студената, такође се сматра првим универзитетом на свету.[209]

У 2007. години, Грчка је имала осми највећи проценат терцијарног уписа на свету, док су Грци из дијаспоре подједнако активни на пољу образовања.[156] Стотине хиљада грчких студената похађају западне универзитете сваке године, док факултетске листе водећих западних универзитета садрже запањујући број грчких имена.[211] Међу значајне грчке научнике модерног доба спада и индологДимитриос Галанос, дрЈоргос Папаниколау (проналазачПап теста), математичарКонстантин Каратеодори, археолозиМанолис Андроникос,Валериос Стаис,Спиридон Маринатос иЈоанис Своронос, информатичариМихалис Дертузос,Јоанис Аргирис,Николас Негропонте,Жозеф Сифакис (који је 2007. године добиоТјурингову награду),Христос Пападимитриу (добитникКнутове награде 2002. иГеделове награде 2012), астрономЕжен Мишел Антонијади, биологичарФотис Кафатос, историчариКонстантин Папаригопоулос и Елен Арвелер и политички социолозиНикос Пуланцас иКорнелиус Касториадис.

Међу значајним инжењерима и аутомобилским дизајнерима суНиколас Томбазис,Алек Исигонис иАндреас Запатинас.

Симболи

[уреди |уреди извор]
Види још:Застава Грчке
Национална застава Грчке

Најраспрострањенији симбол језастава Грчке, на којој се налазе девет хоризонталних линија плаве и беле боје наизменично, а које представљају слогове грчке крилатице „Слобода или смрт“ (грч.Ελευθερία ή θάνατος), која је била крилатица токомгрчког рата за независност.[212] Белиравнокраки (тзв.грчки) крст на плавој позадини у горњем левом углу (кантону) представљагрчко православље. Кипарски Грци увелико користе грчку заставу, иако јеКипар званично усвојио неутралну заставу како би ублажио етничке тензије са кипарском турском мањином (видизастава Кипра).[213]

Грчка застава пре 1978. године (и прва) на којој се налазигрчки крст (лат.crux immissa quadrata) на плавој позадини, широко се користи као алтернатива службеној застави и често се вијоре заједно. Нанационалном грбу Грчке налази се плавиштит са белим крстом окружена двема ловоровим гранчицама.[214]

Још један врло препознатљив и популаран грчки симбол је двоглави орао, царски амблем последње династије Источног римског царства и уобичајени симбол уМалој Азији и касније уисточној Европи.[215] Није део модерне грчке заставе или грба, иако је званична ознака грчке војске и налази се на заставиПравославне цркве Грчке. Налазио се у грчком грбу између 1925. и 1926. године.[216]

Политика

[уреди |уреди извор]

Античка Атина се сматра колевкомдемократије. Термин се појавио у 5. веку пре нове ере да означи политичке системе који су тада постојали у грчкимполисима, посебно Атини, у значењу „владавина народа“, за разлику одаристократије (грч. ἀριστοκρατία), што значи „владавина изврсне елите“, иолигархије. Иако су теоретски ове дефиниције у супротности, у пракси је разлика била занемарљива.[217] ПредвођениКлистеном, Атињани су успоставили оно што се генерално сматра првом демократијом 508–507. п. н. е,[218] која је постепено попримала обликнепосредне демократије. Демократски облик владавине опао је током хеленистичког и римског доба, да би оживео токомраног новог века у Западној Европи.

Европско просветитељство и демократске, либералне и националистичке идејеФранцуске револуције били су пресудни фактор за избијањегрчког рата за независност и успостављање модерне грчке државе.[219][220]

Међу значајним модерним грчким политичарима суЈоанис Каподистријас, оснивачПрве грчке републике, реформистиХарилаос Трикупис,Елефтериос Венизелос, који су представили облик модерне Грчке, социјалдемократеЈоргос Папандреу иАлександрос Папанастасиу,Костас Караманлис, оснивач Треће грчке републике, и социјалистаАндреас Папандреу.

Имена и презимена

[уреди |уреди извор]

Грчка презимена почињу да се појављују у 9. и 10. веку, првобитно међу владарским породицама, да би на крају потиснули древну традицију коришћења имена оца поред личног имена.[221][222] Ипак, грчка презимена најчешће су патроними,[221] попут оних која се завршавају суфиксом-опулос или-идес, док друга потичу из трговачких занимања, физичких карактеристика или места као што је град, село или манастир.[222] Најчешће се грчка мушка презимена завршавају на, што је уобичајени завршетак за властите именице грчког мушког рода уноминативу. Повремено се (посебно на Кипру) нека презимена завршавају на, што указује нагенитив патронимског имена.[223] Многа презимена завршавају се суфиксима који су повезани са одређеним регионом, као што су-акис (Крит),-еас или-акос (полуострво Мани),-атос (острвоКефалонија),-елис (острвоЛезбос) и тако даље.[222] Поред грчког порекла, нека презимена имају и турско или латинско / италијанско порекло, посебно међу Грцима изМале Азије иЈонских острва.[224] Женска презимена се завршавају самогласником и обично су генитив одговарајућег мушког презимена, мада се њихова употреба не среће у дијаспори, где се углавном користи мушка верзија презимена.

У погледу личних имена, два главна утицаја су хришћанство и класични хеленизам; древне грчке номенклатуре никада нису заборављене, већ су се шире примењивале од 18. века надаље.[222] Као и у антици, деца обично добијају имена по бакама и декама, с тим да прворођено мушко дете добија име по деди по оцу, друго мушко дете по деди по мајци.[225] Лична имена су често позната по умањеном суфиксу, као што су-акис за мушка имена и-ица или-ула за женска имена.[222] Грци углавном не користе средња имена, већ користе генитив очевог имена као средње име. Ова употреба пренета је на Русе и другеИсточне Словене (патроним).

Море: истраживање и трговина

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Бродоградња у Грчкој
Аристотел Оназис, најпознатији грчки бродарски магнат широм света.

Традиционалне грчке домовине били су грчко полуострво и Егејско море, Јужна Италија (Велика Грчка),Црно море,Јонијска обалаМале Азије и острваКипар иСицилија. У ПлатоновомФедону, Сократ примећује: „ми (Грци) живимо око мора попут жаба око баре“ описујући својим пријатељима грчке егејске градове.[226][227] О овој слици сведочи карта старе грчке дијаспоре, која је одговарала грчком свету до стварања грчке државе 1832. Море и трговина били су природни излази за Грке, јер је грчко полуострво углавном каменито и није баш погодно за пољопривреду.[41]

Међу значајне грчке поморце убрајају се људи попут Питеја из Масалије који је допловио до Велике Британије, Евтимена који је допловио до Африке, Скилакса из Каријанде који је допловио до Индије, наварха Александра ВеликогНеарха,Мегастена, истраживача Индије, касније трговца из 6. века и монаха Козме, и истраживач Северозападног пролаза Јоанис Фокас познат и као Хуан де Фука.[228][229][230][231] У каснијим временима, византијски Грци су се кретали морским путевима Средоземља и контролисали трговину све док ембарго који јевизантијски цар наметнуо у трговини саКалифатом није отворио врата за касније италијанско првенство у трговини.[232][233] Панајотис Потагос био је још један истраживач модерног доба који је први стигао до реке Мбому и Уеле са севера.

Грчка традиција бродарства опоравила се током касне османске владавине (посебно наконКучуккаинарџијског мира и токомНаполеонових ратова), када се развила значајна трговачка средња класа, која је играла важну улогу у грчком рату за независност.[90] Данас грчко бродарство наставља да напредује до те мере да Грчка има једну од највећих трговачких флота на свету.[156] Најистакнутији бродоградитељ 20. века био јеАристотел Оназис, поред њега били су Јанис Лацис, Ставрос Ливанос и Ставрос Ниархос.[234][235]

Генетика

[уреди |уреди извор]

Генетске студије које користе вишеструке генске маркере, анализомхаплогрупеY хромозома имаркери митохондријских гена (mtDNA) показују да Грци имају слично порекло као и остатак Европљана, а посебноИталијани и и становници јужног Балкана попут Албанаца, Македонаца и Румуна.[236] Студија из 2008. године показала је да су Грци генетски најближи Италијанима и Румунима[237] а друга студија из 2008. године показала је да су блиски Италијанима, Албанцима, Румунима и Словенима са јужног Балкана.[238]

Студија из 2017. године о генетском пореклу Минојаца и Микенаца показала је да модерни Грци подсећају на Микене, али са неким додатним ублажењима раног неолитског порекла. Резултати студије подржавају идеју генетског континуитета између ових цивилизација и модерних Грка, али не и изолацију у историји популација на Егеју, пре и после времена најранијих цивилизација на том простору.[239][240][241] У интервјуу је аутор студије, генетичар са Харвардског универзитета Јосиф Лазаридис, прецизирао „да све три групе бронзаног доба (Минојци, Микенци и становници југозападне Анадолије из бронзаног доба) воде већи део свог порекла од ранијих неолитских популација које су биле врло сличне у Грчкој и западној Анадолији. Али, такође су имали неко порекло са „истока“, везано за популације Кавказа и Ирана, као и„ неко порекло са „севера“, повезано са ловцима-сакупљачима из источне Европе и Сибира, као и са људима из степе из бронзаног доба.[242]

Студија о геномској историји егејских цивилизација из 2021. године показала је да су модерни Грци генетски слични Егејцима који су живели у северној Грчкој око 2.000. године п. н. е.[243]

Види још

[уреди |уреди извор]

Напомене

[уреди |уреди извор]
  1. ^Постоји читав низ интерпретација: Карл Блеген датира долазак Грка око 1900. године пре нове ере, Џон Каскеј верује да су постојала два имигрантска таласа, а Роберт Древс тај догађај смешта чак у 1600. годину пре нове ере.[20][21] Подржане су и бројне друге теорије,[22] али постоји општи консензус да су грчка племена стигла око 2100. п. н. е.
  2. ^Док су грчке власти потписале споразум о легализацији размене становништва, то је учињено на инсистирање Мустафе Кемала Ататурка и након што је милион Грка већ протерано из Мале Азије (Gilbar 1997, стр. 8).

Референце

[уреди |уреди извор]
  1. ^Gibney 2005, стр. 273.
  2. ^„2011 POPULATION AND HOUSING CENSUS”(PDF). HELLENIC STATISTICAL AUTHORITY. Архивирано изоригинала(PDF) 8. 9. 2015. г. Приступљено17. 8. 2015. 
  3. ^„Information from the 2001 Census: The Census recorded 762.191 persons normally resident in Greece and without Greek citizenship, constituting around 7% of total population. Of these, 48.560 are EU or EFTA nationals; there are also 17.426 Cypriots with privileged status”(PDF). Aei.pitt.edu. Приступљено1. 3. 2014. 
  4. ^„American FactFinder”. Factfinder.census.gov. Архивирано изоригинала 12. 02. 2020. г. Приступљено1. 3. 2014. 
  5. ^„Greece (08/09)”.United States Department of State. август 2009. Приступљено1. 11. 2009. 
  6. ^Cole 2011, стр. 92. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFCole2011 (help)
  7. ^Where are the Greek communities of the world? | protothemanews.com
  8. ^„Greek Cypriots”. Архивирано изоригинала 29. 06. 2017. г. Приступљено17. 08. 2015. 
  9. ^„Попис 2006 г”. Censusdata.abs.gov.au. Приступљено15. 3. 2013. [мртва веза]
  10. ^„Попис 2008-04-13”. 2.statcan.ca. 8. 3. 2013. Архивирано изоригинала 06. 01. 2019. г. Приступљено15. 3. 2013. 
  11. ^„NUPI — Centre for Russian Studies 2002 год.”. Архивирано изоригинала 29. 10. 2005. г. Приступљено24. 4. 2013. 
  12. ^„Попис 2001 год”. 2001.ukrcensus.gov.ua. Приступљено15. 3. 2013. 
  13. ^„Попис 2002 г.”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 30. 01. 2010. г. Приступљено15. 3. 2013. 
  14. ^Georgiev 1981, p. 156: "The Proto-Greek region included Epirus, approximately up toΑυλών in the north including Paravaia, Tymphaia, Athamania, Dolopia, Amphilochia, and Acarnania), west and north Thessaly (Hestiaiotis, Perrhaibia, Tripolis, and Pieria), i.e. more or less the territory of contemporary northwestern Greece)."
  15. ^абSutton 1996
  16. ^Guibernau & Hutchinson 2004, стр. 23: "Indeed, Smith emphasizes that the myth of divine election sustains the continuity of cultural identity, and, in that regard, has enabled certain pre-modern communities such as the Jews, Armenians, and Greeks to survive and persist over centuries and millennia (Smith 1993: 15–20)."
  17. ^Smith 1999, стр. 21: "It emphasizes the role of myths, memories and symbols of ethnic chosenness, trauma, and the 'golden age' of saints, sages, and heroes in the rise of modern nationalism among the Jews, Armenians, and Greeks—the archetypal diaspora peoples."
  18. ^Bryce 2006, стр. 91
  19. ^Cadogan 1986, стр. 125
  20. ^Bryce 2006, стр. 92
  21. ^Drews 1994, стр. 21
  22. ^Mallory & Adams 1997, стр. 243
  23. ^„The Greeks”.Encyclopædia Britannica. US: Encyclopædia Britannica Inc. 2008. Online Edition. 
  24. ^Chadwick 1976, стр. 2
  25. ^Vladimir I. Georgiev, for example, placed Proto-Greek in northwestern Greece during the Late Neolithic period. (Georgiev 1981, p. 192: "Late Neolithic Period: in northwestern Greece the Proto-Greek language had already been formed: this is the original home of the Greeks.")
  26. ^Gray & Atkinson 2003, стр. 437–438
  27. ^Atkinson & Gray 2006, стр. 102
  28. ^аб„Linear A and Linear B”.Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Inc. Приступљено3. 3. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  29. ^Castleden 2005, стр. 228
  30. ^Tartaron 2013, стр. 28
  31. ^Schofield 2006, стр. 71–72
  32. ^Panayotou 2007, стр. 417–426
  33. ^Hall 2014, стр. 43
  34. ^Chadwick 1976, стр. 176
  35. ^абCastleden 2005, стр. 2
  36. ^Hansen 2004, стр. 7
  37. ^Podzuweit 1982, стр. 65–88
  38. ^Castleden 2005, стр. 235
  39. ^Dietrich 1974, стр. 156
  40. ^Burckhardt 1999, p. 168: "The establishment of these Panhellenic sites, which yet remained exclusively Hellenic, was a very important element in the growth and self-consciousness of Hellenic nationalism; it was uniquely decisive in breaking down enmity between tribes, and remained the most powerful obstacle to fragmentation into mutually hostilepoleis."
  41. ^абвгRoberts 2007, стр. 171–172, 222
  42. ^Zuwiyya 2011, стр. 142–143
  43. ^Budin 2009, стр. 66–67
  44. ^Morgan 1990, стр. 1–25, 148–190
  45. ^„Ancient Greek Civilization”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 18. 2. 2016. Online Edition. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  46. ^Konstan 2001, стр. 29–50
  47. ^Steinberger 2000, стр. 17
  48. ^Burger 2008, стр. 57–58
  49. ^Burger 2008, стр. 57–58: "Poleis continued to go to war with each other. The Peloponnesian War (431–404 BC) made this painfully clear. The war (really two wars punctuated by a peace) was a duel between Greece's two leading cities, Athens and Sparta. Most otherpoleis, however, got sucked into the conflict as allies of one side or the other ... The fact that Greeks were willing to fight for their cities against other Greeks in conflicts like the Peloponnesian War showed the limits of the pull of Hellas compared with that of the polis."
  50. ^Fox, Robin Lane (2004).„Riding with Alexander”.Archaeology. The Archaeological Institute of America. „Alexander inherited the idea of an invasion of the Persian Empire from his father Philip whose advance-force was already out in Asia in 336 BC. Philips campaign had the slogan of "freeing the Greeks" in Asia and "punishing the Persians" for their past sacrileges during their own invasion (a century and a half earlier) of Greece. No doubt, Philip wanted glory and plunder. 
  51. ^Brice 2012, стр. 281–286
  52. ^„Alexander the Great”.Columbia Encyclopedia. United States: Columbia University Press. 2008. Online Edition. 
  53. ^Green 2008, стр. xiii
  54. ^Morris, Ian (децембар 2005).„Growth of the Greek Colonies in the First Millennium BC”(PDF).Princeton/Stanford Working Papers in Classics. Princeton/Stanford University. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  55. ^Wood 2001, стр. 8
  56. ^абBoardman, Griffin & Murray 1991, стр. 364
  57. ^Arun, Neil (7. 8. 2007).„Alexander's Gulf outpost uncovered”.BBC News. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  58. ^Grant 1990, Introduction
  59. ^аб„Hellenistic age”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 27. 5. 2015. Online Edition. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  60. ^абвгHarris 1991, стр. 137–138
  61. ^Lucore 2009, стр. 51: "The Hellenistic period is commonly portrayed as the great age of Greek scientific discovery, above all in mathematics and astronomy."
  62. ^Foltz 2010, стр. 43–46
  63. ^Burton 1993, стр. 244–245
  64. ^Zoch 2000, стр. 136
  65. ^„Hellenistic religion”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 13. 5. 2015. Online Edition. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  66. ^Ferguson 2003, стр. 617–618
  67. ^Dunstan 2011, стр. 500
  68. ^Milburn 1988, стр. 158
  69. ^Makrides 2009, стр. 206
  70. ^Nicholas, Nick (2019). „A critical lexicostatistical examination of Ancient and Modern Greek and Tsakonian.”.Journal of Applied Linguistics and Lexicography.1 (1): 19.doi:10.33910/2687-0215-2019-1-1-18-68Слободан приступ. 
  71. ^Kaldellis 2007, стр. 35–40
  72. ^Howatson 1989, стр. 264: "From the fourth century AD onwards the Greeks of the eastern Roman empire called themselves Rhomaioi ('Romans') ..."
  73. ^абCameron 2009, стр. 7
  74. ^Harrison 2002, стр. 268: "Roman, Greek (if not used in its sense of 'pagan') and Christian became synonymous terms, counterposed to 'foreigner', 'barbarian', 'infidel'. The citizens of the Empire, now predominantly of Greek ethnicity and language, were often called simply ό χριστώνυμος λαός ['the people who bear Christ's name']."
  75. ^Earl 1968, стр. 148
  76. ^Paul the Silentiary.Descriptio S. Sophiae et Ambonis, 425, Line 12 ("χῶρος ὅδε Γραικοῖσι"); Theodore the Studite.Epistulae, 419, Line 30 ("ἐν Γραικοῖς").
  77. ^Angelov 2007, стр. 96 (including footnote #67)
  78. ^Makrides 2009, Chapter 2: "Christian Monotheism, Orthodox Christianity, Greek Orthodoxy", p. 74
  79. ^Magdalino 1991, Chapter XIV: "Hellenism and Nationalism in Byzantium", p. 10
  80. ^„Byzantine Empire”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 23. 12. 2015. Online Edition. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  81. ^абHaldon 1997, стр. 50
  82. ^Shahid 1972, стр. 295–296, 305
  83. ^Klein 2004, стр. 290 (Note #39);Annales Fuldenses, 389: "Mense lanuario c. epiphaniam Basilii, Graecorum imperatoris, legati cum muneribus et epistolis ad Hludowicum regem Radasbonam venerunt ...".
  84. ^Fouracre & Gerberding 1996, стр. 345: "The Frankish court no longer regarded the Byzantine Empire as holding valid claims of universality; instead it was now termed the 'Empire of the Greeks'."
  85. ^Page 2008, стр. 66, 87, 256
  86. ^Kaplanis 2014, стр. 86–7
  87. ^Stouraitis 2014, стр. 176, 177
  88. ^абFinkelberg 2012, стр. 20
  89. ^абBurstein 1988, стр. 47–49
  90. ^абвгдђ„Greece during the Byzantine period (c. AD 300–c. 1453), Population and languages, Emerging Greek identity”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2008. Online Edition. 
  91. ^Angold 1975, стр. 65,Page 2008, стр. 127
  92. ^Kaplanis 2014, стр. 92
  93. ^Vasiliev, Alexander A. (1964).History of the Byzantine Empire, 324–1453 (на језику: енглески). University of Wisconsin Press. стр. 582.ISBN 9780299809256. 
  94. ^Jane Perry Clark Carey; Andrew Galbraith Carey (1968).The Web of Modern Greek Politics. Columbia University Press. стр. 33.ISBN 9780231031707. „By the end of the fourteenth century the Byzantine emperor was often called "Emperor of the Hellenes" 
  95. ^Mango 1965, стр. 33
  96. ^See for example Anthony Bryer, 'The Empire of Trebizond and the Pontus' (Variourum, 1980), and his 'Migration and Settlement in the Caucasus and Anatolia' (Variourum, 1988), and other works listed in Caucasian Greeks and Pontic Greeks.
  97. ^Norwich 1998, стр. xxi
  98. ^Harris 1999, Part II Medieval Libraries: Chapter 6 Byzantine and Moslem Libraries, pp. 71–88
  99. ^аб„Renaissance”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 30. 3. 2016. Online Edition. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  100. ^Robins 1993, стр. 8
  101. ^„Aristotelianism”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2016. Online Edition. 
  102. ^„Cyril and Methodius, Saints”.The Columbia Encyclopedia. United States: Columbia University Press. 2016. Online Edition. 
  103. ^абвгMazower 2000, стр. 105–107
  104. ^„History of Europe, The Romans”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2008. Online Edition. 
  105. ^Mavrocordatos, Nicholaos (1800).Philotheou Parerga. Grēgorios Kōnstantas (Original from Harvard University Library). „Γένος μεν ημίν των άγαν Ελλήνων 
  106. ^„Phanariote”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2016. Online Edition. 
  107. ^абв„History of Greece, Ottoman Empire, The merchant middle class”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 2008. Online Edition. 
  108. ^„Greek Constitution of 1822 (Epidaurus)”(PDF) (на језику: грчки). 1822. 
  109. ^Barutciski 2003, стр. 28
  110. ^Clark 2006, стр. xi–xv
  111. ^Hershlag 1980, стр. 177
  112. ^Özkırımlı & Sofos 2008, стр. 116–117
  113. ^Üngör 2008, стр. 15–39
  114. ^Broome 1996, "Greek Identity", pp. 22–27
  115. ^ὅμαιμος, Henry George Liddell, Robert Scott,A Greek-English Lexicon, on Perseus
  116. ^ὁμόγλωσσος, Henry George Liddell, Robert Scott,A Greek-English Lexicon, on Perseus
  117. ^I. Polinskaya, "Shared sanctuaries and the gods of others: On the meaning Of 'common' in Herodotus 8.144", in: R. Rosen & I. Sluiter (eds.),Valuing others in Classical Antiquity (LEiden: Brill, 2010), 43–70.
  118. ^ὁμότροπος, Henry George Liddell, Robert Scott,A Greek-English Lexicon, on Perseus)
  119. ^Herodotus, 8.144.2:"The kinship of all Greeks in blood and speech, and the shrines of gods and the sacrifices that we have in common, and the likeness of our way of life."
  120. ^Athena S. Leoussi, Steven Grosby (2006).Nationalism and Ethnosymbolism: History, Culture and Ethnicity in the Formation of Nations. Edinburgh University Press. стр. 115. ,
  121. ^Adrados 2005, стр. xii
  122. ^Harrison 2002, стр. 268
  123. ^Kazhdan & Constable 1982, стр. 12
  124. ^Runciman 1970, стр. 14
  125. ^Ševčenko 2002, стр. 284
  126. ^Sphrantzes, George (1477).The Chronicle of the Fall. 
  127. ^Feraios, Rigas.New Political Constitution of the Inhabitants of Rumeli, Asia Minor, the Islands of the Aegean, and the Principalities of Moldavia and Wallachia.
  128. ^Koliopoulos & Veremis 2002, стр. 277
  129. ^Smith 2003, стр. 98: "After the Ottoman conquest in 1453, recognition by the Turks of the Greekmillet under its Patriarch and Church helped to ensure the persistence of a separate ethnic identity, which, even if it did notproduce a "precocious nationalism" among the Greeks, provided the later Greek enlighteners and nationalists with a cultural constituency fed by political dreams and apocalyptic prophecies of the recapture of Constantinople and the restoration of Greek Byzantium and its Orthodox emperor in all his glory."
  130. ^Tonkin, Chapman & McDonald 1989
  131. ^Patterson 1998, стр. 18–19
  132. ^Psellos, Michael (1994).Michaelis Pselli Orationes Panegyricae. Stuttgart/Leipzig: Walter de Gruyter. стр. 33.ISBN 978-0-297-82057-4. 
  133. ^See.Iliad. , II.2.530 for "Panhellenes" andIliad II.2.653 for "Hellenes".
  134. ^Cartledge 2011, Chapter 4: Argos, p. 23: "The Late Bronze Age in Greece is also called conventionally 'Mycenaean', as we saw in the last chapter. But it might in principle have been called 'Argive', 'Achaean', or 'Danaan', since the three names that Homer does apply to Greeks collectively were 'Argives', 'Achaeans', and 'Danaans'."
  135. ^Nagy 2014, Texts and Commentaries – Introduction #2: "Panhellenism is the least common denominator of ancient Greek civilization ... The impulse of Panhellenism is already at work in Homeric and Hesiodic poetry. In the Iliad, the names "Achaeans" and "Danaans" and "Argives" are used synonymously in the sense of Panhellenes = "all Hellenes" = "all Greeks.""
  136. ^Herodotus (1908).Histories. , 7.94 and 8.73.
  137. ^Homer (1861).Iliad. , 2.681–685
  138. ^абThe Parian Marble, Entry #6Архивирано на веб-сајтуWayback Machine (23. август 2017): "From when Hellen [son of] Deuc[alion] became king of [Phthi]otis and those previously called Graekoi were named Hellenes."
  139. ^Pseudo-Apollodorus.Bibliotheca. .
  140. ^абAristotle (1952).Meteorologica. ,1.14Архивирано на веб-сајтуWayback Machine (29. јун 2011): "The deluge in the time of Deucalion, for instance took place chiefly in the Greek world and in it especially about ancient Hellas, the country about Dodona and the Achelous."
  141. ^Homer (1861).Iliad. , 16.233–16.235: "King Zeus, lord of Dodona ... you who hold wintry Dodona in your sway, where your prophets the Selloi dwell around you."
  142. ^Hesiod.Catalogue of Women. , Fragment 5.
  143. ^абвгAdrados 2005, стр. xii, 3–5
  144. ^Browning 1983, стр. vii: "The Homeric poems were first written down in more or less their present form in the seventh century B.C. Since then Greek has enjoyed a continuous tradition down to the present day. Change there has certainly been. But there has been no break like that between Latin and Romance languages. Ancient Greek is not a foreign language to the Greek of today as Anglo-Saxon is to the modern Englishman. The only other language which enjoys comparable continuity of tradition is Chinese."
  145. ^абвгSmith 1991, стр. 29–32
  146. ^Isaac 2004, стр. 504: "Autochthony, being an Athenian idea and represented in many Athenian texts, is likely to have influenced a broad public of readers, wherever Greek literature was read."
  147. ^Anna Comnena.Alexiad. . Books 1–15.
  148. ^Papagrigorakis, Kousoulis & Synodinos 2014, стр. 237: "Interpreted with caution, the craniofacial morphology in modern and ancient Greeks indicates elements of ethnic group continuation within the unavoidable multicultural mixtures."
  149. ^Argyropoulos, Sassouni & Xeniotou 1989, стр. 200: "An overall view of the finding obtained from these cephalometric analyses indicates that the Greek ethnic group has remained genetically stable in its cephalic and facial morphology for the last 4,000 years."
  150. ^Gibbons, Ann (2. 8. 2017). „The Greeks really do have near-mythical origins, ancient DNA reveals”.Science.doi:10.1126/science.aan7200. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  151. ^Lazaridis, Iosif; Mittnik, Alissa; Patterson, Nick; Mallick, Swapan; Rohland, Nadin; Pfrengle, Saskia; Furtwängler, Anja; Peltzer, Alexander; Posth, Cosimo; Vasilakis, Andonis; McGeorge, P. J. P.; Konsolaki-Yannopoulou, Eleni; Korres, George; Martlew, Holley; Michalodimitrakis, Manolis; Özsait, Mehmet; Özsait, Nesrin; Papathanasiou, Anastasia; Richards, Michael; Roodenberg, Songül Alpaslan; Tzedakis, Yannis; Arnott, Robert; Fernandes, Daniel M.; Hughey, Jeffery R.; Lotakis, Dimitra M.; Navas, Patrick A.; Maniatis, Yannis;Stamatoyannopoulos, John A.; Stewardson, Kristin; Stockhammer, Philipp; Pinhasi, Ron; Reich, David; Krause, Johannes;Stamatoyannopoulos, George (август 2017).„Genetic origins of the Minoans and Mycenaeans”.Nature.548 (7666): 214—218.Bibcode:2017Natur.548..214L.PMC 5565772Слободан приступ.PMID 28783727.doi:10.1038/nature23310. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  152. ^Πίνακας 9. Πληθυσμός κατά υπηκοότητα και φύλο(PDF) (на језику: грчки). Hellenic Statistical Authority. 2001. Архивирано изоригинала(PDF) 6. 2. 2009. г. Приступљено7. 1. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  153. ^„CIA Factbook”.Central Intelligence Agency. United States Government. 2007. Приступљено19. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  154. ^„Census of Population 2001”. Γραφείο Τύπου και Πληροφοριών, Υπουργείο Εσωτερικών, Κυπριακή Δημοκρατία. Архивирано изоригинала 3. 2. 2017. г. Приступљено11. 6. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  155. ^„Greece: Demographic trends”.Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Inc. 2016. Online Edition. 
  156. ^абв„Merchant Marine, Tertiary enrollment by age group”.Pocket World in Figures (Economist). London: Economist Books. 2006. стр. 150.ISBN 978-1-86197-825-7. 
  157. ^абв„Cyprus: Demographic trends”.Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Inc. 2016. Online Edition. 
  158. ^Papadakis, Peristianis & Welz 2006, стр. 2–3
  159. ^Borowiec 2000, стр. 2
  160. ^Rezun 2001, стр. 6
  161. ^Brown 2004, стр. 48
  162. ^Yotopoulos-Marangopoulos 2001, стр. 24: "In occupied Cyprus on the other hand, where heavy ethnic cleansing took place, only 300 Greek Cypriots remain from the original 200,000!"
  163. ^Jeffries 2002, стр. 69: "It is difficult to know how many ethnic Greeks there are in Albania. The Greek government, it is typically claimed, says there are around 300,000 ethnic Greeks in Albania, but most Western estimates are around the 200,000 mark ..."
  164. ^Gilson, George (24. 6. 2005).„Destroying a minority: Turkey's attack on the Greeks”.Athens News. Архивирано изоригинала 17. 6. 2008. г. Приступљено19. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  165. ^Vryonis 2005, стр. 1–10
  166. ^Birand, Mehm; et al. (7. 9. 2005).„The shame of Sept. 6–7 is always with us”.Hürriyet Daily News. Архивирано изоригинала 9. 12. 2012. г. Приступљено19. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  167. ^абвPrevelakis, George (2003).Finis Greciae or the Return of the Greeks? State and Diaspora in the Context of Globalisation”. Oxford: Transnational Communities Programme (Working Paper Series). Архивирано изоригинала(PDF) 28. 01. 2018. г. Приступљено16. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  168. ^„Speech by Vasilis Magdalinos”. SAE. 29. 12. 2006. Архивирано изоригинала 21. 7. 2011. г. Приступљено19. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  169. ^„Meeting on the exercise of voting rights by foreigners of Greek origin”.Greek Ministry of Foreign Affairs. 15. 7. 2008. Архивирано изоригинала 16. 2. 2012. г. Приступљено19. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  170. ^„Non-Greeks and diaspora lose out on voting rights”. Ekathimerini.com. 8. 2. 2014. Приступљено13. 1. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  171. ^абBoardman 1984, стр. 199–289
  172. ^Horden & Purcell 2000, стр. 111, 128
  173. ^„Grecia Salentina” (на језику: италијански). Unione dei Comuni della Grecìa Salentina. 2016. Архивирано изоригинала 19. 08. 2014. г. Приступљено30. 05. 2021. „"La popolazione complessiva dell'Unione è di 54278 residenti così distribuiti (Dati Istat al 31° dicembre 2005. Comune Popolazione Calimera 7351 Carpignano Salentino 3868 Castrignano dei Greci 4164 Corigliano d'Otranto 5762 Cutrofiano 9250 Martano 9588 Martignano 1784 Melpignano 2234 Soleto 5551 Sternatia 2583 Zollino 2143 Totale 54278)." 
  174. ^Bellinello 1998, стр. 53: "Le attuali colonie Greche calabresi; La Grecìa calabrese si inscrive nel massiccio aspromontano e si concentra nell'ampia e frastagliata valle dell'Amendolea e nelle balze più a oriente, dove sorgono le fiumare dette di S. Pasquale, di Palizzi e Sidèroni e che costituiscono la Bovesia vera e propria. Compresa nei territori di cinque comuni (Bova Superiore, Bova Marina, Roccaforte del Greco, Roghudi, Condofuri), la Grecia si estende per circa 233 km (145 mi)q. La popolazione anagrafica complessiva è di circa 14.000 unità."
  175. ^Calotychos 2003, стр. 16
  176. ^абMcCabe & Harlaftis 2005, стр. 147–149
  177. ^абKardasis 2001, стр. xvii–xxi
  178. ^Clogg 2000, "The Greeks in America"
  179. ^Laliotou 2004, стр. 85–92
  180. ^Seiradaki, Emmanouela (11. 4. 2012).„As Crisis Deepens, Astoria Finds Its Greek Essence Again”.Greek Reporter. GreekReporter.com. Приступљено21. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  181. ^Papachristou, Harry; Elgood, Giles (20. 5. 2012).„Greece Already Close to Breaking Point”.The Fiscal Times. Reuters. Архивирано изоригинала 30. 07. 2013. г. Приступљено22. 5. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  182. ^Hannon, Paul (27. 6. 2012).„OECD Says Euro-Zone Crisis Has Led to Some Emigration”.The Wall Street Journal. Приступљено21. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  183. ^абvan der Horst 1998, стр. 9–11
  184. ^Voegelin & Moulakis 1997, стр. 175–179
  185. ^„Genocide Scholars Association Officially Recognizes Assyrian, Greek Genocides”(PDF) (Саопштење). International Association of Genocide Scholars. 16. 12. 2007. Архивирано изоригинала(PDF) 27. 2. 2008. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  186. ^Bjørnlund 2008, стр. 41–58
  187. ^Schaller & Zimmerer 2008, стр. 7–14
  188. ^Levene 1998, стр. 393
  189. ^Tatz 2003, стр. xiii, 178
  190. ^„Greek literature”.Encyclopædia Britannica. United States: Encyclopædia Britannica Inc. 27. 8. 2014. Online Edition. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  191. ^„New Linear B tablet found at Iklaina”. Comité International Permanent des Études Mycéniennes, UNESCO. Архивирано изоригинала 15. 10. 2013. г. Приступљено29. 4. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  192. ^Winford 2003, стр. 71
  193. ^Mackridge 1990, стр. 25
  194. ^Tomić 2006, стр. 703
  195. ^Fasold 1984, стр. 160
  196. ^„Greece”. PewForum. 4. 4. 2014. Приступљено4. 4. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  197. ^Head, James (20. 3. 2007).„The ancient gods of Greece are not extinct”.New Statesman. стр. The Faith Column. Приступљено12. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  198. ^de Quetteville, Harry (8. 5. 2004).„Modern Athenians fight for the right to worship the ancient Greek gods”.The Telegraph. Приступљено12. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  199. ^„Freedom of Religion in Greece”.International Religious Freedom Report. United States Department of State. 2006. Приступљено12. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  200. ^Tsokalidou, Roula (2002).„Greek-Speaking Enclaves of Lebanon and Syria”(PDF).Actas/Proceedings II Simposio Internacional Bilingüismo. Roula Tsokalidou (Primary School Education Department, University of Thessaly, Greece). стр. 1245—1255. 
  201. ^абOsborne 1998, стр. 1–3
  202. ^Pollitt 1972, стр. xii–xv
  203. ^Puri 1987, стр. 28–29
  204. ^абMango 1986, стр. ix–xiv, 183
  205. ^„The Byzantine empire, The lasting glory of its art”.The Economist. 4. 10. 2007. Приступљено10. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  206. ^Stansbury-O'Donnell 2015
  207. ^Tarbell 1907
  208. ^„Byzantine Medicine — Vienna Dioscurides”.Antiqua Medicina. University of Virginia. 2007. Архивирано изоригинала 10. 10. 2018. г. Приступљено10. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  209. ^абBump, Jerome.„The Origin of Universities (University of Magnaura in Constantinople)”.The Origin of Universities. University of Texas at Austin. Архивирано изоригинала 20. 2. 2009. г. Приступљено19. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  210. ^Tatakes & Moutafakis 2003, стр. 189
  211. ^„University reforms in Greece face student protests”.The Economist. 6. 7. 2006. Приступљено19. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  212. ^Papadakis 1995, стр. 55
  213. ^„The Flag”.Law 851, Gov. Gazette 233, issue A, dated 21/22.12.1978. Presidency of the Hellenic Republic. Архивирано изоригинала 15. 10. 2008. г. Приступљено19. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  214. ^„Older Flags: 19 December 2008”.Flags of the Greeks. Skafidas Zacharias.  [Note: Website contains image of the 1665 original for the current Greek flag.]
  215. ^Grierson & Bellinger 1999, "Eagles", pp. 85–86
  216. ^„Byzantine Flags”.Byzantine Heraldry. François Velde. 1997. Приступљено13. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  217. ^Wilson, N. G. (2006).Encyclopedia of ancient Greece. New York: Routledge. стр. 511.ISBN 0-415-97334-1. 
  218. ^R. Po-chia Hsia, Lynn Hunt, Thomas R. Martin, Barbara H. Rosenwein, and Bonnie G. Smith,The Making of the West, Peoples and Cultures, A Concise History, Volume I: To 1740 (Boston and New York: Bedford/St. Martin's, 2007), 44.
  219. ^Clogg.A Concise History of Greece. стр. 25—26. 
  220. ^Goldstein.Wars and Peace Treaties. стр. 20. 
  221. ^абWickham 2005, стр. 237
  222. ^абвгд„The Transition of Modern Greek Names”.Lexicon of Greek Personal Names. Oxford University. Архивирано изоригинала 22. 07. 2018. г. Приступљено10. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  223. ^Fong 2004, стр. 39
  224. ^Koliopoulos 1987, стр. xii
  225. ^„Naming practices”.Lexicon of Greek Personal Names. Oxford University. Архивирано изоригинала 16. 08. 2018. г. Приступљено16. 10. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  226. ^Plato (1755).Phaidon. , 109c: "ὥσπερ περὶ τέλμα μύρμηκας ἢ βατράχους περὶ τὴν θάλατταν οἰκοῦντας."
  227. ^Harl 1996, стр. 260: "Cities employed the coins of an empire that formed a community of cities encircling the Mediterranean Sea, which Romans audaciously called "Our Sea" (mare nostrum). "We live around a sea like frogs around a pond" was how Socrates, so Plato tells us, described to his friends the Hellenic cities of the Aegean in the late fifth century B.C."
  228. ^Pletcher 2013
  229. ^Casson 1991, стр. 124
  230. ^Winstedt 1909, стр. 1–3
  231. ^Withey 1989, стр. 42
  232. ^Brown 2001, стр. 30–32
  233. ^Postan, Miller & Postan 1987, стр. 132–166
  234. ^Blyth, Myrna (12. 8. 2004).„Greek Tragedy: The life of Aristotle Onassis”.National Review. Архивирано изоригинала 7. 12. 2008. г. Приступљено19. 12. 2008. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  235. ^Smith, Helena (6. 10. 2006).„Callas takes centre stage again as exhibition recalls Onassis's life”.The Guardian. Приступљено13. 5. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  236. ^Cavalli-Sforza, Luigi Luca; Menozzi, Paolo; Piazza, Alberto (1996).The History and Geography of Human Genes. Princeton University Press. стр. 255–301.ISBN 978-0691029054. 
  237. ^Lao, Oscar; et al. (2008). „Correlation between genetic and geographic structure in Europe”.Current Biology.18 (16): 1241—1248.PMID 18691889.S2CID 16945780.doi:10.1016/j.cub.2008.07.049. 
  238. ^Novembre, John; et al. (2008).„Genes mirror geography within Europe”.Nature.456 (7218): 98—101.Bibcode:2008Natur.456...98N.PMC 2735096Слободан приступ.PMID 18758442.doi:10.1038/nature07331. 
  239. ^Lazaridis, Iosif; et al. (2017).„Genetic origins of the Minoans and Mycenaeans”.Nature.548 (7666): 214—218.Bibcode:2017Natur.548..214L.PMC 5565772Слободан приступ.PMID 28783727.doi:10.1038/nature23310. 
  240. ^Science Magazine, 2 August 2017,"The Greeks really do have near-mythical origins, ancient DNA reveals".
  241. ^Live Science, 3 August 2017,More than Myth: Ancient DNA Reveals Roots of 1st Greek Civilizations
  242. ^Katherine Lindemann,DNA analysis traces origins of Minoans and Mycenaeans, ResearchGate, 2 August 2017
  243. ^Clemente, Florian; et al. (2021).„The genomic history of the Aegean palatial civilizations”.Cell.184 (10): 2565—2586.e21.PMC 8127963Слободан приступ.PMID 33930288.doi:10.1016/j.cell.2021.03.039. 

Литература

[уреди |уреди извор]

Додатна литература

[уреди |уреди извор]
Микенски Грци
Антички Грци
Хеленистички Грци

Византијски Грци
Османски Грци
Савремени Грци

Спољашње везе

[уреди |уреди извор]
Државне
Остале
Грци насродним пројектима Википедије:
Медији на Остави
Подаци на Википодацима
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грци&oldid=30531903
Категорије:
Сакривена категорија:

[8]ページ先頭

©2009-2025 Movatter.jp