Изворно име за Грузију јеСакартвело[11] (груз.საქართველო) и у приближном преводу означавакартвелску земљу. Термин је кованица две речикартвел-и (груз.ქართველ-ი) која представљаетноним и односи се на становнике централног грузијског регионаКартли који се може сматрати језгром древне грузинске државе, и циркумфикса „са + народ + о“ који представља класичну конструкцију угрузинском језику за етнониме (у буквалном преводу „територија где живе ...“). Од почетка9. века терминСакартвело је захваљујући ширењу јединствене вере, језика и културе постепено почео да се односи на подручје свих грузијских држава изван самог региона Картли.[12][13]Грузини себе називајуКартвелеби (груз.ქართველები), а својјезик –картули (ქართული).
Према древним грузијским рукописима (картлис цховреба,груз.ქართლის ცხოვრება)[14] предак древних Картвела је биоКартлос који је по предању био праунук најстаријег синабиблијског пророкаНоје,Јафета од којег су послевеликог потопа настали сви европски народи (јафетити). Античкигрчки иримски аутори су становнике данашње западне Грузије називалиКолхиђанима, а њихову земљуКолхидом, док су они на истоку билиИберијанци илиИвери,Иверани, а њихова земљаИверија.
Постоје различита објашњења термина Грузија, односно Георгија. Према неким теоријама творци терминаЈоргија су били римски географиПомпоније Мела иПлиније Млађи који су у својим путописима описивалигеоргијанска племена иГеоргијанце (у преводу „земљорадници“).[15] Наиме древниГрузини су се бавилиратарством, док су околни народи били сточари па вероватно отуда и сам називгеоргос (грч.γεωργός) да би се уочила разлика између њих.[16]
ТерминиГеоргија, односноГеоргијанци у западноевропским средњовекивним црквеним списима су у директној вези са ранохришћанским светитељемСветим Георгијем (тј. Св. Ђорђем или Св. Ђурђом, па отуд и назив Ђурђија) који је у то време међу хришћанским становницима Кавказа био веома поштован (и који се и данас поштује и слави као заштитних грузијске државе и народа).
Према неким ауторима термин Грузија је настао у11. или12. веку и изведен је одарамејских речигурз-ан (gurz-ān) илигурз-ијан (gurz-iyān), односно одарапскогђурђан (ĵurĵan) илиђурзан (ĵurzan). Оба термина су настала одновоперсијских речиgurğ иgurğān и могу се превести као „земља вукова“, што се поклапа са савременимјерменским називомВирк (јерм.Վիրք) односноВрастан (јерм.Վրաստան) који има идентично значење.
Егзоним Грузија је такође персијско-арапског порекла, и раширио се преко средњовековнихруских путописаца углавном по источноевропским језицима (између осталих исрпском). Тако је путописацИгњатије Смолњанин1389. писао оГурзии иГурзима, док јеАтанасије Никитин средином15. века писао оГурзинској земљи (рус.Гурзыньская земля).[17]
[18] Република Грузија лежи на подручју геополитичке регије Закавказје, на самој граници између источне Европе и југозападне Азије,[19] те се стога може сматрати подједнако и европском и евроазијском државом.[3][20] Сами Грузини своју земљу називају балконом Европе. У геополитичком и културолошком погледу Грузија се сматра искључиво делом европског континента.[21]
Државна територија се простире између 41° и 44° севернегеографске ширине и 40° и 47° источнегеографске дужине. Обухвата укупну површину од 69.700 km², а по величини територије налази се на 121. местумеђу светским државама. На северу и североистоку Грузија граничи саРуском Федерацијом у дужини од 723 km,[22] југоисточно је граница саАзербејџаном (322 km), на југу саЈерменијом (164 km) иТурском (252 km).[3] Укупна дужина копнених граница износи 1.461 km. На западу Грузија излази на обалуЦрног мора у дужини од око 315 km. Од тога око 200 km обале се налази на територијиАбхазије, а 54 km на територијиАџарије.[23]
Највиши врх јеШхара на Великом Кавказу са 5.068,9 m. Најдужа река Грузије је 1.364 km дуга рекаКура (грузијски: Мтквари), која кроз Грузију тече 351 km, од југа ка истоку земље. Друге веће реке су:Аласани (351 km),Риони (333 km) иЕнгури (213 km). Највеће језеро јеПаравани (37,5 km²) на 2.073 m надморске висине.Пећина Вороња је са 2.190 m дубине најдубља пећина на свету.
Према Црном мору теку многобројне реке; највећа јеРиони (314 km). Источни део је сушан, из њега реке отичу у реку Куру (Мтквари, 1346 km) и затим уКаспијско језеро. На Јерменском узвишењу постоје и многа слана језера.
Клима Грузије је изузетно разнолика, узевши у обзиром малу величину државе. Постоје две главне климатске зоне, које отприлике одговарају источним и западним деловима земље. Велики кавкаски планински ланац игра важну улогу у ублажавању климе Грузије и штити нацију од продора хладнијих ваздушних маса са севера. Планине Малог Кавказа делимично штите регион од утицаја сувих и врућих ваздушних маса са југа.[24]
Клима Грузије је влажно-суптропска на западу до сушне иумерене климе на истоку. Просечна годишња температура ваздуха је 15 °C на западу, а 11 до 13 °C на истоку. На западу годишње падне 3.000 милиметара падавина, а на истоку само 400.[3]
Под шумом је 44% површина, од чега је 5% прашума. На високим надморским висинама биљни покривач је алпски. У подножју планина су области степа које се користе за пољопривреду.
Због своје велике пејзажне разноликости и ниске географске ширине, у Грузији живи око 5.601 врста животиња, укључујући 648 врстакичмењака (више од 1% врста које се налазе широм света) од чега су многе врсте ендемске.[25] У шумама живи велики број великихмесождера, као што сумрки медвед,вук,рис икавкаски леопард.Обични фазан је ендемска птица Грузије која је широко уведена у остатак света као важнаптица дивљачи. Сматра се да је број врстабескичмењака веома висок, али подаци се дистрибуирају у великом броју публикација. Контролна листапаука у Грузији, на пример, укључује 501 врсту.[26] Река Риони може да садржи гнездећу популацију критично угроженејесетре.[27]
У Грузији је забележено нешто више од 6.500 врстагљива, укључујући врсте које стварају лишајеве,[28][29] али овај број је далеко од потпуне. Прави укупан број гљивичних врста које се јављају у Грузији, укључујући врсте које још нису забележене, вероватно ће бити далеко већи, с обзиром на опште прихваћену процену да је до сада откривено само око седам одсто свих гљива широм света.[30] Иако је количина доступних информација још увек веома мала, учињен је први напор да се процени број врста гљива ендемских за Грузију, а 2.595 врста је условно идентификовано као могући ендемске врсте.[31] ПремаМеђународној унији за очување природе, у Грузији постоји 4.300 врста васкуларних биљака.[32]
Територију данашње Грузије су насељавалиHomo erectus још одпалеолита. Протогрузијска племена се први пут појављују у писаној историји у 12. веку пре нове ере.[35] Најранији доказ овину до данас пронађен је у Грузији, где су откривене винске посуде старе 8.000 година.[36][37] Археолошки налази и референце у древним изворима такође откривају елементе раних политичких и државних формација које карактерише напреднаметалургија и златарске технике које датирају из 7. века пре нове ере и даље.[35] У ствари, рана металургија је почела у Грузији током 6. миленијума пре нове ере, повезана сакултуром Шулавери-Шому.[38]
Античке земље Кавказа — Колхида, Иберија, Јерменија и Албанија
Археолошки докази указују на то да је Грузија биламесто производње вина од најмање 6.000 година пре нове ере, што је током времена играло улогу у формирању грузијске културе и националног идентитета.[39][40] Укласичном периоду дошло је до успона бројних раних грузијских држава, од којих су главне билеКолхида на западу иИберија на истоку. Угрчкој митологији, Колхида је била локацијаЗлатног руна које су тражилиЈасон иАргонаути у епској причиАргонаутикаАполонија Родија. Укључивање златног руна у мит можда је произашло из локалне праксе коришћења руна за просијавање златне прашине из река.[41] У 4. веку пре нове ере, успостављено је краљевство Иберија – рани пример напредне државне организације под једним краљем и аристократском хијерархијом.[42]
Након што јеРимска република завршила својекратко освајање данашње Грузије 66. ПХ, ово подручје је постало примарни циљ онога што ће се на крају испоставити каопреко 700 година дуготрајногиранско-римског геополитичког ривалства и ратовања.[43][44] Од првих векова нове ере, култМитре,паганска веровања изороастризам су били уобичајено практиковани у Грузији.[45] Године 337. нове ере краљМиријан III прогласио је хришћанстводржавном религијом, дајући велики подстицај развоју књижевности, уметности и на крају одигравши кључну улогу у формирању уједињене грузијске нације,[46][47] Прихватање је довело до споро, али сигурно опадање зороастризма,[48] који је до 5. века нове ере изгледао као да је постао нешто попут друге успостављене религије уИберији (источна Грузија), и тамо се широко практиковао.[49]
Смештена на раскрсници дуготрајнихримско-персијских ратова, 54. п. н. е. – 628. године нове ере (681 година), рана грузијска краљевства распала су се у различите феудалне регионе до раногсредњег века. Ово је омогућило да преостала грузијска царства постану жртвераних муслиманских освајања у 7. столећу.
До 12. века пре нове ере у североисточнојАнадолији је постојала државаДиаоха. У 6. веку пре нове ере на територији данашње Грузије су постојале две државе:Колхида (западна Грузија) иИверија (источна Грузија). Ове земље су освојилиРимљани. Грузија је327. усвојилахришћанство као званичну државну религију и тако постала друга земља на свету која је овој религији дала државни статус, после Јерменије. Касније су Грузијом владали Византинци, Арапи и Персијанци. Крајем 10. века наступило је златно доба Грузије. Стечена је независност одВизантије. Под влашћу краљаДавида Градитеља (1089—1125) икраљице Тамаре (1184—1213), Грузија је између 11. и 13. века била највећа сила на Кавказу. Тај период је прекинула инвазија Монгола подТимуром Ленком. У 16. веку Грузија је била издељена на државице које су биле под турским и персијским утицајем. Источна Грузија је1783. закључила одбрамбени уговор саРусијом. Руски цареви су присвојили ову краљевину1801. Западна Грузија је остала независна још један век, до1810. Русији је требало још 54 године да успостави пуну контролу над овим областима. Последња је пала кнежевина Абхазија 1864.
Руска владавина нудила је Грузијцима сигурност од спољних претњи, али је такође често била груба и неосетљива. До краја 19. века,незадовољство руским властима прерасло је у покрет националног препорода који је предводиоИлија Чавчавадзе. Овај период је такође донео друштвене и економске промене у Грузији, са појавом нових друштвених класа: еманципацијакметова ослободила је многе сељаке, али је мало допринела ублажавању њиховог сиромаштва; расткапитализма створио је урбану радничку класу у Грузији. И сељаци и радници нашли су израз свог незадовољства кроз побуне и штрајкове, који су кулминиралиРеволуцијом 1905. године. Њихов циљ су заступалисоцијалистичкимењшевици, који су постали доминантна политичка снага у Грузији у последњим годинама руске владавине.
Грузијско-јерменски рат 1918. године, који је избио у деловима спорних провинција између Јерменије и Грузије насељених углавном Јерменима, завршио се услед британске интервенције. У периоду 1918–1919, грузијски генералГиорги Мазниасхвили је предводио напад наБелу армију коју су предводили Мојсејев и Дењикин како би заузели обалуЦрног мора одТуапсеа доСочија иАдлера за независну Грузију.[50]Совјетска Русија је 1920. године признала независност ГрузијеМосковским уговором. Међутим, показало се да је признање било од мале вредности, поштоје Црвена армија предвођенаЈосифом Стаљином извршила инвазију на Грузију 1921. и званично је припојила Совјетском Савезу 1922.[51]
Јосиф Стаљин, етнички Грузијац, рођенкао Јосиф Висарионович Југашвили (იოსებ ბესარიონის ძე ჯუღასძეს ძე ჯუღაიოსებ ბესარიონის ძე ჯუღაიძე ჯუღააიესარიონის ძე ჯუღალ) рођен у Горију, био је један од челних људи међу бољшевицима.[53] Стаљин је требало да се попне на највиши положај, предводећи Совјетски Савез од 1924. до своје смрти 5. марта 1953. године.
У јуну 1941.Немачкаје извршила инвазију на Совјетски Савез на непосредан курс ка кавкаским нафтним пољима и фабрикама муниције. Међутим, никада нису стигли до Грузије, а скоро 700.000 Грузијаца борило се у Црвеној армији да одбије освајаче и напредује према Берлину. Од тога је око 350.000 убијено.[54]
НаконСтаљинове смрти,Никита Хрушчов је постао вођа Совјетског Савеза и спровео политикудестаљинизације. Томе се нигде више није јавно и насилно супротставило него у Грузији, где су 1956. избилинемири након објављивања Хрушчовљевејавне осуде Стаљина, која је морала бити умирена војном силом.
Током остатка совјетског периода, грузијска економија је наставила да расте и доживљава значајан напредак, иако је све више показивала очигледну корупцију и отуђење владе од народа. Са почеткомперестројке 1986. године, грузијско совјетско руководство се показало толико неспособним да се носи са променама да је већина Грузијаца, укључујућиобичне комунисте, закључила да је једини пут напред раскид са постојећим совјетским системом
Дана9. априла1991. Грузија је поново прогласила независност. Убрзо после тога дошло је до сецесијеАбхазије иЈужне Осетије, праћене оружаним сукобима. Упркос томе што нема контролу над њима, Грузија сматра ове две територије својим аутономним покрајинама. Токомрата у Абхазији (1992–1993), отприлике 230.000 до 250.000 Грузијаца[55] је протерано из Абхазије од стране абхаскиһ сепаратиста и севернокавкаских добровољаца (укључујући Чечене). Око 23.000 Грузијаца побегло је и из Јужне Осетије.[56]
Након периода релативног мира од средине 90-их година, који су гарантовале ируске мировне снаге,једнострано проглашена независност Косова допринела је да се интензивирају напориАбхазије иЈужне Осетије спрам потпуне независности. У вези са тим, Грузија је против њих у августу2008. године повеларат, међутим уплитањеруске војске довело је до пораза и признања овихde facto држава од стране Русије,Никарагве и Венецуеле.
Револуција ружа је 2003. године збацила Шеварнадзеа (који је поново изабран 2000.), након што су грузијска опозиција и међународни посматрачи тврдили да су парламентарни избори 2. новембра били поремећени преваром.[57] Револуцију су предводилиМихаил Сакашвили,Зураб Жванија иНино Бурџанадзе, бивши чланови и лидери Шеварнадзеове владајуће партије. Михаил Сакашвили је изабран за председника Грузије 2004. године.[58]
Након Револуције ружа, покренут је низ реформи за јачање војних и економских способности земље, као и за преоријентацију њене спољне политике на запад. Напори нове владе да поново потврди грузијски ауторитет у југозападној аутономној републициАџара довели су до великекризе 2004.[59]
Нови прозападни став земље, заједно са оптужбама за умешаност Грузије уДруги чеченски рат,[60] је довео до озбиљног погоршањаодноса са Русијом, подстакнутог и отвореном помоћи и подршком Русије двема сецесионистичким областима. Упркос овим све тежим односима, у мају 2005. Грузија и Русија су постигле билатерални споразум[61] којим су повучене руске војне базе (које још из совјетске ере) уБатумију иАхалкалакију . Русија је повукла сво особље и опрему са ових локација до децембра 2007.[62] док није успела да се повуче из базеГудаута у Абхазији, коју је морала да напусти након усвајањаУговора о прилагођеним конвенционалним оружаним снагама у Европи токомсамита у Истанбулу 1999. године.[63]
Дошло је доруско-грузијске дипломатске кризе у априлу 2008.[64][65] Експлозија бомбе 1. августа 2008. разнела је аутомобил који је превозио грузијске мировњаке. Снаге Јужне Осетије су одговорне за подстицање овог инцидента, који је означио почетак непријатељстава и повредио пет грузијских војника, а затим је неколико јужноосетијских милиција убијено од снајпериста.[66][67] Јужноосетијски сепаратисти почели су да гранатирају грузијска села 1. августа. Због ових артиљеријских бомбардовања грузијски војници су периодично узвраћали ватру.[64][67][68][69][70]
Америчка државна секретаркаКондолиза Рајс на конференцији за новинаре са председником ГрузијеМихаилом Сакашвилијем током руско-грузијског рата.
Грузијски председник Михаил Сакашвили је 7. августа 2008. објавио једностранипрекид ватре и позвао на мировне преговоре.[71] Још више напада на грузијска села (која се налазе у зони сукоба у Јужној Осетији) убрзо су праћени пуцњавом грузијских трупа, које су затим наставиле да се крећу у правцу главног градасамопроглашене Републике Јужне Осетије (Цхинвали) у ноћи 8. августа, стигавши у центар ујутру 8. августа.[72][73][74] Према руском војном експертуПавелу Фелгенхауеру, осетинска провокација је имала за циљ изазивање грузијске одмазде, која је била потребна каоизговор за руску војну инвазију.[75] Према грузијским обавештајним службама и извештајима неколико руских медија, делови редовне (немировне) руске армије већ су се преселили на територију Јужне Осетије крозтунел Роки пре грузијске војне акције.[76][77]
Русија је оптужила Грузију за „агресију на Јужну Осетију“ и започела велику копнену, ваздушну и поморску инвазију на Грузију под изговором операције „наметања мира“ Осмог августа 2008.[78][79]Абхаске снаге отвориле су други фронт 9. августабитком у Кодорској долини, нападом на Кодорску клисуру, коју је држала Грузија.[80] Цхинвали је заузела руска војска до 10. августа.[81] Руске снаге су заузеле грузијске градове изван спорних територија.[82]
Током сукоба, постојала је кампањаетничког чишћења против Грузијаца у Јужној Осетији, укључујући уништавање грузијских насеља након завршетка рата.[83][84] Рат је раселио 192.000 људи и док су многи могли да се врате својим домовима након рата, годину дана касније око 30.000 етничких Грузијаца остало је расељено.[85][86] У интервјуу објављеном уКомерсанту, лидер Јужне ОсетијеЕдуард Кокојти рекао је да неће дозволити Грузијцима да се врате.[87][88]
Председник ФранцускеНикола Саркози преговарао је о споразуму о прекиду ватре 12. августа 2008.[89] Русија је признала Абхазију и Јужну Осетију као засебне републике 26. августа.[90] Грузијска влада прекинула је дипломатске односе са Русијом.[91] Руске снаге напустиле су тампон области које се граниче саАбһазијом и Јужном Осетијом 8. октобра, апосматрачка мисија Европске уније у Грузији је послата у тампон зоне.[92][93] Од рата, Грузија је тврдила да су Абхазија и Јужна Осетијаокупиране грузијске територије.[94][95] Одруске инвазије на Украјину 2022. године, Грузија је на врху листе земаља у које су руски изгнаници отишли након што је почео рат; Русима је дозвољено да остану у Грузији најмање годину дана без визе, иако многи Грузијци гледају на присуство већег броја руских држављана у Грузији као безбедносни ризик.[96]
1639. Кахетински царТејмураз I потчинио се руском цару
1660. устанак у Кахетију
1709. прва типографија у Грузији
1752. Персијанци поражени од стране Ираклија кодЈеревана
1757. у Хресиљинској бици Соломон I победио Османлије
1758. Тењмурау II, Ираклиј II и Соломон I потписали договор
1770. Ираклиј II победио Турке код Аспиндзе
1774. мировни дговор у Кјучук-Кајнарджијском измеђуРуске империје и Турске,Имерети иГурија ослобођена од Турака
1774. прва регуларна војска под Ираклијем II
1783. Ираклиј II потписао Грузијски теракт
1795. битка са Персијанцима под командом хана Ага-Мухамеда
Грузија је7. августа2008. године покушала војном инвазијом да заузме Јужну Осетију. Ово је довело до интервенцијеруских трупа иратног ваздухопловства који су ушли урат са Грузијом. Једна од последица овог рата је билоруско међународно признање независности Абхазије и Јужне Осетије. Ову независност је призналаНикарагва иВенецуела.
Грузијска православна црква је једна од најстаријих хришћанских цркава на свету, и тврди да је њене апостолске основе успоставиоСвети Андреј.[99] У првој половини 4. века хришћанство је усвојено као државна религија Иберије (данашњи Картли, или источна Грузија), након мисионарског радаСвете Нине изКападокије.[100][101] Црква је добилааутокефалност током раног средњег века; укинута је током периода руске доминације над земљом, обновљен 1917. и потпуно признат одЦариградске васељенске патријаршије 1989.[102]
Верске мањине у Грузији укључују муслимане (10,7 одсто),јерменске хришћане (2,9 одсто) и римокатолике (0,5 одсто).[98] 0,7 одсто људи се на попису из 2014. изјаснило да припадају другим вероисповестима, 1,2 одсто је одбило или није навело своју веру, а 0,5 одсто се изјаснило да уопште није вероисповест.[98]
Ислам представљају и азербејџанскишитски муслимани (на југоистоку), етнички грузијскисунитски муслимани, и сунитски муслимани који говоре лаз, као и сунитскимешкетински Турци дуж границе са Турском. УАбхазији, мањина становништва Абхазије су такође сунитски муслимани, поред верника оживљенеабхаске паганске вере . Постоје и мање заједницегрчких муслимана (понтско грчког порекла) ијерменских муслимана, од којих оба потичу од преобраћеника из отоманског доба у турски ислам из источнеАнадолије који су се населили у Грузији након кавкаског похода Лала Мустафа-паше који је довео до османлијског освајање земље 1578. Грузијски Јевреји историју своје заједнице у Грузији датирају до 6. века пре нове ере; њихов број се смањио последњих деценија због високог нивоа миграције уИзраел.[103]
Упркос дугој историји верске хармоније у Грузији,[104] било је случајева верске дискриминације и насиља против „нетрадиционалних вера“, као што суЈеховини сведоци, од стране следбеника православног свештеникаВасилија Мкалавишвилија који је рашчињен.[105]
Поред традиционалних верских организација, Грузија задржава секуларне и нерелигиозне сегменте друштва (0,5 одсто),[106] као и значајан проценат религиозних појединаца који не практикују активно своју веру.[107]
Грузија јеадминистративно подељена на 9 региона, 1 главни регион и 2 аутономне републике. Они су заузврат подељени на 67округа и 5 самоуправних градова.[108]
Грузија има две званичне аутономне области, од којих је једна прогласила независност. Званично аутономна унутар Грузије,[109] де факто независни регионАбхазија прогласио је независност 1999.[110] Поред тога, још једна територија која није званично аутономна такође је прогласила независност.Јужна Осетија је у Грузији званично позната као регион Тскинвали, јер сматра да „Јужна Осетија“ имплицира политичке везе са рускомСеверном Осетијом.[111] Звала сеЈужна Осетијска аутономна област када је Грузија била део Совјетског Савеза. Њен аутономни статус је укинут 1990. године. Де факто је одвојена од независности Грузије. Постојале су понуде да се Јужној Осетији поново да аутономија, али је 2006. непризнати референдум у тој области резултирао гласањем у корист независности.[111]
И у Абхазији и у Јужној Осетији велики број људи је добио руске пасоше, неки кроз процес присилнепасошизације од стране руских власти.[112] Ово је коришћено као оправдање за руску инвазију на Грузију током рата у Јужној Осетији 2008. године након којег је Русија признала независност региона.[113] Грузија сматра регионе окупираним од стране Русије.[114][115] Две самопроглашене републике стекле суограничено међународно признање након руско-грузијског рата 2008. Већина земаља сматра те регионегрузијском територијом под руском окупацијом.[116]
Археолошка истраживања показују да је Грузија била укључена у трговину са многим земљама и царствима од античког периода, углавном због свог положаја на Црном мору и касније на историјскомПуту свиле. Злато, сребро, бакар игвожђе скопани су наКавкаским планинама.Производња грузијског вина је веома стара традиција и кључна грана привреде земље. Земља има значајнехидроенергетске ресурсе.[117] Током модерне историје Грузије, пољопривреда и туризам су били главни економски сектори, због климе и топографије земље.
Већи део 20. века, привреда Грузије је била унутар совјетског моделапланске економије. Од пада СССР-а 1991. године, Грузија је започела велику структурну реформу осмишљену да пређе наслободну тржишну економију. Као и све другепостсовјетске државе, Грузија се суочила са тешким економским колапсом. Грађански рат и војни сукоби у Јужној Осетији и Абхазији су погоршали економску кризу. Производња пољопривреде и индустрије је смањена. До 1994. бруто домаћи производ се смањио на четвртину оног из 1989.[118]
Од почетка 21. века примећени су видљиви позитивни помаци у привреди Грузије. У 2007. годиниреална стопа раста БДП-а Грузије достигла је 12 процената, чинећи Грузију једном од најбржерастућих економија у источној Европи. Грузија је постала вишеинтегрисана у глобалну трговинску мрежу: њен увоз и извоз у 2015. чине 50% односно 21% БДП-а.[119] Главни увоз у Грузију су возила, руде, фосилна горива и фармацеутика. Главни извозни производи су руде, феролегуре, возила, вина, минералне воде и ђубрива.[120][121] Светска банка је Грузију назвала „економским реформатором број један у свету“ јер је за годину дана напредовала са 112. на 18. место у погледулакоће пословања,[122] а до 2020. године додатно је побољшала своју позицију на 6. место у свету.[123] Од 2021. године заузима 12. место у свету поекономској слободи . Грузија је 2019. године заузела 61. место поИндексу људског развоја (ХДИ). Између 2000. и 2019. године ХДИ у Грузији је побољшан за 17,7%.[124] Од фактора који су допринели ХДИ,образовање је имало најпозитивнији утицај[125] пошто се Грузијасврстава у прву квинтилу приликом мерења Индекса образовања.
Од доласка на власт Сакашвилијева администрација је извршила низ реформи у циљу побољшања наплате пореза. Између осталог, 2004. године уведен јепаушални порез на доходак.[128] Као резултат тога, буџетски приходи су се увећали четири пута, а некада великибуџетски дефицит се претворио усуфицит.[129][130]
Од 2001. године, 54 процента становништва је живело испод националне границе сиромаштва, али је до 2006. године сиромаштво смањено на 34 процента, а до 2015. на 10,1 проценат.[131] Током 2015. просечан месечни приход домаћинства износио је 1.022,3₾ (око 426долара).[132] Државни буџет за 2015. наводиноминални БДП Грузије на 13,98 долара милијарде.[133] Економија Грузије постаје све више посвећенауслугама (ажурирано: 2016.[ажурирање], што представља 59,4 одсто БДП-а), удаљавајући се одпољопривредног сектора (6,1 одсто).[134] Од 2014. године, незапосленост се постепено смањивала сваке године, али је остала двоцифрена и погоршала се токомпандемије ковида 19.[135] Перцепција економске стагнације довела је до тога да је истраживање спроведено 2019. на 1.500 становника показало да је незапосленост виђена као значајан проблем од стране 73% испитаника, а 49% је изјавило да им се приход смањио у односу на претходну годину.[136]
Телекомуникациона инфраструктура Грузије је на последњем месту међу суседима на граници уИндексу спремности мреже (НРИ) Светског економског форума – индикатору за одређивање нивоа развоја информационих и комуникационих технологија у земљи. Грузија је заузела укупно 58. место на ранг-листи НРИ за 2016.[137] у односу на 60. у 2015.[138] Грузија је 2021. године била рангирана на 63. месту уГлобалном индексу иновација, у односу на 48. у 2019.[139][140][141][142]
У саставу Грузије налазе се аутономне републикеАбхазија иАџарија, као и аутономна областЈужна Осетија. Абхазија и Јужна Осетија су се 1992. отцепиле од Грузије и данас постоје као фактички независне државе.
Законодавна власт припадапарламенту Грузије. Парламент је једнодоман и има 150 чланова, познатих као посланици, од којих се 30 бира плуралношћу да представљају једночлане округе, а 120 бира да представљају странке пропорционалном заступљеношћу. Посланици се бирају на четири године. Сакашвили је 26. маја 2012. године отворио нову зграду парламента у западном градуКутаисију, у настојању да децентрализује власт и пребаци одређену политичку контролу ближе Абхазији.[143] Сакашвилијеви ривали, који су дошли на власт касније 2012. године, никада нису истински прихватили пресељење у Кутаиси и шест година касније Парламент се вратио на своју стару локацију у Тбилисију након прилагођавања уставне клаузуле.[144]
Грузија тренутно ради на томе да постане пуноправна чланицаНАТО-а. У августу 2004. године, Индивидуални партнерски акциони план Грузије је званично достављен НАТО-у.Северноатлантски савет НАТО-а је 29. октобра 2004. одобриоИндивидуални акциони план за партнерство (ИПАП) Грузије и Грузија је прешла на другу фазу евроатлантских интеграција. Године 2005. ступио је на снагу споразум о именовању официра за везу уПартнерству за мир (ПзМ) између Грузије и НАТО-а, којим је у Грузију распоређен официр за везу за Јужни Кавказ. 2. марта 2005. потписан је споразум о пружању подршке и транзиту НАТО снага и особља НАТО-а од земље домаћина. Тим за привремену процену имплементације ИПАП-а је 6-9. марта 2006. стигао у Тбилиси. Дана 13. априла 2006. године у седишту НАТО-а одржана је расправа о извештају о процени спровођења Индивидуалног акционог плана партнерства, у формату 26+1.[158] Већина Грузијаца и политичара у Грузији подржава настојање за чланство у НАТО-у.[159]
У припремама запарламентарне изборе 2012. Грузија је спровела уставне реформе како би прешла напарламентарну демократију, преносећи извршна овлашћења са председника на премијера.[160] Транзиција је требало да почне парламентарним изборима у октобру 2012, а да буде завршенапредседничким изборима 2013. Противно очекивањима тада владајућегУједињеног националног покрета (УНМ) председникаМихаила Сакашвилија, шестостраначка опозиционакоалиција око новооснованогГрузијског сна победила је напарламентарним изборима у октобру 2012. године, чиме је окончана деветогодишња владавина УНМ-а и означила прву миран, изборни, пренос власти у Грузији. Председник Сакашвили је сутрадан признао пораз своје странке.[161]Грузијски сан је основао, водио и финансирао тајкунБидзина Иванишвилии, најбогатији човек у земљи кога је парламент касније изабрао за новог премијера.[162] Због непотпуног преласка на парламентарну демократију, уследила је година нелагоднекохабитације ривала Иванишвилија и Сакашвилија до председничких избора у октобру 2013. године.[163][164]
У октобру 2016. године, владајућа партијаГрузијски сан победила је напарламентарним изборима са 48,61 одсто гласова док је опозициониУједињени национални покрет (УНМ) добио 27,04 одсто гласова.[165] Већина коалиционих партија Грузијског сна напустила је коалицију и изашла ван парламента. Као резултат мешовитог пропорционално-већинског система, са цензусом од 5% за пропорционалне гласове и редефинисаним већинским дистриктима, само четири странке су ушле у парламент, при чему је партија Грузијски сан добила уставну већину од 77% (+36 места). Ова изборна неравнотежа постала је кључно питање политичких и грађанских сукоба у наредним годинама.[166][167][168] Након међународног посредовања за превазилажење дубоке политичке кризе уочи парламентарних избора 2020. усвојен је измењен изборни систем, посебно за изборе 2020. године.[169]
У међувремену,Саломе Зурабишвили је победила напредседничким изборима 2018. у два круга, поставши прва жена у Грузији која је обављала ту функцију у пуном капацитету након што је председница парламентаНино Бурџанадзе два пута обављала функцију привремене председнице, 2003. и 2007. године. Зурабишвилијеву је подржала владајућа партија Грузијски сан. То су били последњи директан избори грузијског председника, пошто су додатне уставне реформе уклониле гласање народа.[170]
Првог октобра 2021. бивши председник Михаил Сакашвили је ухапшен по повратку из егзила. Сакашвили је водио земљу од 2004. до 2013. године, али је касније осуђен у одсуству због оптужби за корупцију и злоупотребу положаја, што је негирао.[171]
Историјски гледано, Грузија је била позната по свом физичком васпитању;Римљани су били фасцинирани физичким квалитетима Грузијаца након што су видели технике тренинга у древнојИберији.[184] Рвање остаје историјски важан спорт у Грузији, а неки историчари сматрају дагрчко-римски стил рвања укључује многе грузијске елементе.
У Грузији, један од најпопуларнијих стилова рвања је кахетски стил. У прошлости је постојао низ других стилова који се данас не користе тако широко. Други популарни спортови у Грузији из 19. века били суполо илело, традиционална грузијска игра веома сличнарагбију.[185]
Прва и једина тркачка стаза у кавкаском региону налази се у Грузији.Међународни мотопарк Рустави првобитно изграђен 1978. поново је отворен 2012. након потпуне реконструкције[186] која је коштала 20 долара милиона. Стаза задовољава захтевеФИА оцене 2 и тренутно је домаћинLegends car racing и Формула Алфа такмичења.[187]
^Jones, Stephen (27. 10. 2020). „The establishment of Soviet power in Transcaucasia: The case of Georgia 1921–1928”.Soviet Studies.40 (4): 627.doi:10.1080/09668138808411783.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Constitution of Georgia”. The Legislative Herald of Georgia. 29. 6. 2020. Article 1.1, 7.2, 45, 52 and 54. Архивирано изоригинала 27. 10. 2023. г. Приступљено2022-03-25.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Vesmer, MAx (trans. Trubachyov, Oleg, 1987), «Этимологический словарь русского языка» (Etymological Dictionary of the Russian Language), vol. 1. pp. 464. Progress: Moscow
^абPhoenix: The Peoples of the Hills: Ancient Ararat and Caucasus by Charles Burney, David Marshall Lang, Phoenix Press; New edition (31 December 2001)
^"Christianity and the Georgian Empire" (early history) Library of Congress, March 1994, webpage:„LCweb2-ge0015”. Архивирано изоригинала 05. 02. 2017. г..
^Kennan, Hans Dieter; et al. (2013).Vagabond Life: The Caucasus Journals of George Kennan. University of Washington Press. стр. 32. „(...) Iranian power and cultural influence dominated eastern Georgia until the coming of the Russians”
^Romans erected the statue of the Iberian King Pharsman after he demonstrated Georgian training methods during his visit to Rome;Cassius Dio,Roman History, LXIX, 15.3
.svg)
.jpg)
-sr.png)
