Movatterモバイル変換


[0]ホーム

URL:


Пређи на садржај
Википедија
Претрага

Грузија

Координате:42° 00′ N43° 30′ E / 42.000° С; 43.500° И /42.000; 43.500
С Википедије, слободне енциклопедије
Грузија
საქართველო (грузински)
Крилатица: Снага је у јединству
(груз.ძალა ერთობაშია)
Химна: Слобода
(груз.თავისუფლება)
Положај Грузије
Главни град 
(и највећи)
Тбилиси
41° 43′ N44° 47′ E / 41.717° С; 44.783° И /41.717; 44.783
Службени језикгрузијски
Владавина
Облик државеунитарнапарламентарна република
 — ПредседникМихаил Кавелашвили
 — Председник ВладеИракли Кобахидзе
Законодавна властПарламент
Историја
Оснивање
 — Колхида иИверија13. век п. н. е.
 — Краљевина Грузија1008.
 — Анексија Русији12. септембар 1801.
 — Независност26. мај 1918.
 — Инвазија Црвене армије12. фебруар 1921.
 — Грузијска ССР25. фебруар 1921.
 — Независност9. април 1991.
Географија
Површина
 — укупно69.700 km2(119)
Становништво
 — 2014.3.713.804[1](126)
 — густина57,6 ст./km2(137)
Привреда
БДП/ПКМ≈ 2024.
 — укупноРаст 94,020 млрд. $[2](101)
 — по становникуРаст 25.248 $[2](72)
ИХР(2022)0,814(60) — веома висок
Валутагрузијски лари
 — код валутеGEL
Остале информације
Временска зонаUTC +4
Интернет домен.ge
Позивни број+995

Грузија (груз.საქართველოтранскр.Сакартвело) држава је уисточној Европи ијугозападној Азији. Део је областиКавказа, док се на западу граничи саЦрним морем, на северу и североистоку саРусијом, на југозападу саТурском, на југу саЈерменијом и на југоистоку саАзербејџаном. Има око 3,7 милиона становника, од којих трећина живи у главном и највећем градуТбилисију.[3]

Грузија је била насељена још одпраисторије, где су се налазила најранија позната светска места производње вина, рударства злата и текстила.[4][5] Уантици се појавило неколико краљевстава, као што суКолхида иИверија, која су чинила језгро модерне грузијске државе. У раном четвртом веку,Грузини су званичноприхватили хришћанство, што је допринело њиховом уједињењу подКраљевином Грузијом. Грузија је достигласвоје златно доба токомвисоког средњег века под владавином краљаДавида IV и краљицеТамаре. Почевши од 15. века, Краљевина Грузија се распадала под притиском различитих регионалних сила, међу којима суМонголско царство,Османско царство иПерсија, пре него што је од 1801.постепено припојенаРуској Империји.

Послеруске револуције 1917. године, Грузија је накратко биланезависна република под заштитомНемачког царства,[6] али је 1921.Црвена армија извршилаинвазију на Грузију, након чега је посталаједна одрепублика Совјетског Савеза. Током 1980-их покрет за независност је брзо растао, што је довело доотцепљења Грузије од Совјетског Савеза у априлу 1991. Током већег деланаредне деценије, земља је трпела економске кризе, политичку нестабилност и сецесионистичке ратове који су довели до једностраног проглашења независностиАбхазије иЈужне Осетије. Након мирнереволуције ружа 2003. године, Грузија је водилапрозападну спољну политику, уводећи низ реформи са циљем интеграције уЕвропску унију иНАТО. Ова западна оријентација довела је до погоршања односа саРусијом, што је кулминиралоруско-грузијским ратом 2008.

Грузија језемља у развоју са веома високиминдексом хуманог развоја.[7][8] Свеобухватне економске реформе од 2003. године резултирале су једном од најслободнијих пословних клима на свету, већом економском слободом и транспарентношћу, као и међу најбржим стопама раста БДП-а.[9] Године 2018. постала је друга земља која јелегализовала рекреативну употребу конопље, као и прва бивша социјалистичка држава која је то учинила. Грузија је члан бројних међународних организација, као што суСавет Европе,Евроконтрол,Организација за црноморску економску сарадњу,Организација за демократију и економску сарадњу иЕнергетска заједница. Такође је кандидат за чланство уЕвропској унији.[10]

Етимологија

[уреди |уреди извор]

Изворно име за Грузију јеСакартвело[11] (груз.საქართველო) и у приближном преводу означавакартвелску земљу. Термин је кованица две речикартвел-и (груз.ქართველ-ი) која представљаетноним и односи се на становнике централног грузијског регионаКартли који се може сматрати језгром древне грузинске државе, и циркумфикса „са + народ + о“ који представља класичну конструкцију угрузинском језику за етнониме (у буквалном преводу „територија где живе ...“). Од почетка9. века терминСакартвело је захваљујући ширењу јединствене вере, језика и културе постепено почео да се односи на подручје свих грузијских држава изван самог региона Картли.[12][13]Грузини себе називајуКартвелеби (груз.ქართველები), а својјезиккартули (ქართული).

Према древним грузијским рукописима (картлис цховреба,груз.ქართლის ცხოვრება)[14] предак древних Картвела је биоКартлос који је по предању био праунук најстаријег синабиблијског пророкаНоје,Јафета од којег су послевеликог потопа настали сви европски народи (јафетити). Античкигрчки иримски аутори су становнике данашње западне Грузије називалиКолхиђанима, а њихову земљуКолхидом, док су они на истоку билиИберијанци илиИвери,Иверани, а њихова земљаИверија.

Постоје различита објашњења термина Грузија, односно Георгија. Према неким теоријама творци терминаЈоргија су били римски географиПомпоније Мела иПлиније Млађи који су у својим путописима описивалигеоргијанска племена иГеоргијанце (у преводу „земљорадници“).[15] Наиме древниГрузини су се бавилиратарством, док су околни народи били сточари па вероватно отуда и сам називгеоргос (грч.γεωργός) да би се уочила разлика између њих.[16]

ТерминиГеоргија, односноГеоргијанци у западноевропским средњовекивним црквеним списима су у директној вези са ранохришћанским светитељемСветим Георгијем (тј. Св. Ђорђем или Св. Ђурђом, па отуд и назив Ђурђија) који је у то време међу хришћанским становницима Кавказа био веома поштован (и који се и данас поштује и слави као заштитних грузијске државе и народа).

Према неким ауторима термин Грузија је настао у11. или12. веку и изведен је одарамејских речигурз-ан (gurz-ān) илигурз-ијан (gurz-iyān), односно одарапскогђурђан (ĵurĵan) илиђурзан (ĵurzan). Оба термина су настала одновоперсијских речиgurğ иgurğān и могу се превести као „земља вукова“, што се поклапа са савременимјерменским називомВирк (јерм.Վիրք) односноВрастан (јерм.Վրաստան) који има идентично значење.

Егзоним Грузија је такође персијско-арапског порекла, и раширио се преко средњовековнихруских путописаца углавном по источноевропским језицима (између осталих исрпском). Тако је путописацИгњатије Смолњанин1389. писао оГурзии иГурзима, док јеАтанасије Никитин средином15. века писао оГурзинској земљи (рус.Гурзыньская земля).[17]

Географија

[уреди |уреди извор]

Положај

[уреди |уреди извор]

[18] Република Грузија лежи на подручју геополитичке регије Закавказје, на самој граници између источне Европе и југозападне Азије,[19] те се стога може сматрати подједнако и европском и евроазијском државом.[3][20] Сами Грузини своју земљу називају балконом Европе. У геополитичком и културолошком погледу Грузија се сматра искључиво делом европског континента.[21]

Државна територија се простире између 41° и 44° севернегеографске ширине и 40° и 47° источнегеографске дужине. Обухвата укупну површину од 69.700 km², а по величини територије налази се на 121. местумеђу светским државама. На северу и североистоку Грузија граничи саРуском Федерацијом у дужини од 723 km,[22] југоисточно је граница саАзербејџаном (322 km), на југу саЈерменијом (164 km) иТурском (252 km).[3] Укупна дужина копнених граница износи 1.461 km. На западу Грузија излази на обалуЦрног мора у дужини од око 315 km. Од тога око 200 km обале се налази на територијиАбхазије, а 54 km на територијиАџарије.[23]

Геологија и рељеф

[уреди |уреди извор]
Топографска мапа Грузије

Брда и планине покривају 87% површина. На северу се налази ланац планинаВелики Кавказ.[3] На југу су западне падинеМалог Кавказа и вулканска област која је деоЈерменске висоравни. Измећу њих се налазиКолхидска низија.[3]

Највиши врх јеШхара на Великом Кавказу са 5.068,9 m. Најдужа река Грузије је 1.364 km дуга рекаКура (грузијски: Мтквари), која кроз Грузију тече 351 km, од југа ка истоку земље. Друге веће реке су:Аласани (351 km),Риони (333 km) иЕнгури (213 km). Највеће језеро јеПаравани (37,5 km²) на 2.073 m надморске висине.Пећина Вороња је са 2.190 m дубине најдубља пећина на свету.

Воде

[уреди |уреди извор]

Према Црном мору теку многобројне реке; највећа јеРиони (314 km). Источни део је сушан, из њега реке отичу у реку Куру (Мтквари, 1346 km) и затим уКаспијско језеро. На Јерменском узвишењу постоје и многа слана језера.

Клима

[уреди |уреди извор]

Клима Грузије је изузетно разнолика, узевши у обзиром малу величину државе. Постоје две главне климатске зоне, које отприлике одговарају источним и западним деловима земље. Велики кавкаски планински ланац игра важну улогу у ублажавању климе Грузије и штити нацију од продора хладнијих ваздушних маса са севера. Планине Малог Кавказа делимично штите регион од утицаја сувих и врућих ваздушних маса са југа.[24]

Клима Грузије је влажно-суптропска на западу до сушне иумерене климе на истоку. Просечна годишња температура ваздуха је 15 °C на западу, а 11 до 13 °C на истоку. На западу годишње падне 3.000 милиметара падавина, а на истоку само 400.[3]

Флора и фауна

[уреди |уреди извор]

Под шумом је 44% површина, од чега је 5% прашума. На високим надморским висинама биљни покривач је алпски. У подножју планина су области степа које се користе за пољопривреду.

Због своје велике пејзажне разноликости и ниске географске ширине, у Грузији живи око 5.601 врста животиња, укључујући 648 врстакичмењака (више од 1% врста које се налазе широм света) од чега су многе врсте ендемске.[25] У шумама живи велики број великихмесождера, као што сумрки медвед,вук,рис икавкаски леопард.Обични фазан је ендемска птица Грузије која је широко уведена у остатак света као важнаптица дивљачи. Сматра се да је број врстабескичмењака веома висок, али подаци се дистрибуирају у великом броју публикација. Контролна листапаука у Грузији, на пример, укључује 501 врсту.[26] Река Риони може да садржи гнездећу популацију критично угроженејесетре.[27]

У Грузији је забележено нешто више од 6.500 врстагљива, укључујући врсте које стварају лишајеве,[28][29] али овај број је далеко од потпуне. Прави укупан број гљивичних врста које се јављају у Грузији, укључујући врсте које још нису забележене, вероватно ће бити далеко већи, с обзиром на опште прихваћену процену да је до сада откривено само око седам одсто свих гљива широм света.[30] Иако је количина доступних информација још увек веома мала, учињен је први напор да се процени број врста гљива ендемских за Грузију, а 2.595 врста је условно идентификовано као могући ендемске врсте.[31] ПремаМеђународној унији за очување природе, у Грузији постоји 4.300 врста васкуларних биљака.[32]

Грузија је дом за четири екорегије: Кавкаскемешовите шуме,eуксинско-колхијске широколисне шумее, источноанадолскепланинске степе иaзербејџанске пустиње и степе.[33] Грузија је имала средњу оценуиндекса интегритета шумског пејзажа из 2018. од 7,79/10, што га је рангирало на 31. место у свету од 172 земље.[34]

Историја

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Историја Грузије

Праисторија

[уреди |уреди извор]

Територију данашње Грузије су насељавалиHomo erectus још одпалеолита. Протогрузијска племена се први пут појављују у писаној историји у 12. веку пре нове ере.[35] Најранији доказ овину до данас пронађен је у Грузији, где су откривене винске посуде старе 8.000 година.[36][37] Археолошки налази и референце у древним изворима такође откривају елементе раних политичких и државних формација које карактерише напреднаметалургија и златарске технике које датирају из 7. века пре нове ере и даље.[35] У ствари, рана металургија је почела у Грузији током 6. миленијума пре нове ере, повезана сакултуром Шулавери-Шому.[38]

Античке земље Кавказа — Колхида, Иберија, Јерменија и Албанија

Антика

[уреди |уреди извор]

Археолошки докази указују на то да је Грузија биламесто производње вина од најмање 6.000 година пре нове ере, што је током времена играло улогу у формирању грузијске културе и националног идентитета.[39][40] Укласичном периоду дошло је до успона бројних раних грузијских држава, од којих су главне билеКолхида на западу иИберија на истоку. Угрчкој митологији, Колхида је била локацијаЗлатног руна које су тражилиЈасон иАргонаути у епској причиАргонаутикаАполонија Родија. Укључивање златног руна у мит можда је произашло из локалне праксе коришћења руна за просијавање златне прашине из река.[41] У 4. веку пре нове ере, успостављено је краљевство Иберија – рани пример напредне државне организације под једним краљем и аристократском хијерархијом.[42]

Након што јеРимска република завршила својекратко освајање данашње Грузије 66. ПХ, ово подручје је постало примарни циљ онога што ће се на крају испоставити каопреко 700 година дуготрајногиранско-римског геополитичког ривалства и ратовања.[43][44] Од првих векова нове ере, култМитре,паганска веровања изороастризам су били уобичајено практиковани у Грузији.[45] Године 337. нове ере краљМиријан III прогласио је хришћанстводржавном религијом, дајући велики подстицај развоју књижевности, уметности и на крају одигравши кључну улогу у формирању уједињене грузијске нације,[46][47] Прихватање је довело до споро, али сигурно опадање зороастризма,[48] који је до 5. века нове ере изгледао као да је постао нешто попут друге успостављене религије уИберији (источна Грузија), и тамо се широко практиковао.[49]

Средњи век

[уреди |уреди извор]

Смештена на раскрсници дуготрајнихримско-персијских ратова, 54. п. н. е. – 628. године нове ере (681 година), рана грузијска краљевства распала су се у различите феудалне регионе до раногсредњег века. Ово је омогућило да преостала грузијска царства постану жртвераних муслиманских освајања у 7. столећу.

Историја Грузије
КатегоријаИсторија Грузије

До 12. века пре нове ере у североисточнојАнадолији је постојала државаДиаоха. У 6. веку пре нове ере на територији данашње Грузије су постојале две државе:Колхида (западна Грузија) иИверија (источна Грузија). Ове земље су освојилиРимљани. Грузија је327. усвојилахришћанство као званичну државну религију и тако постала друга земља на свету која је овој религији дала државни статус, после Јерменије. Касније су Грузијом владали Византинци, Арапи и Персијанци. Крајем 10. века наступило је златно доба Грузије. Стечена је независност одВизантије. Под влашћу краљаДавида Градитеља (1089—1125) икраљице Тамаре (1184—1213), Грузија је између 11. и 13. века била највећа сила на Кавказу. Тај период је прекинула инвазија Монгола подТимуром Ленком. У 16. веку Грузија је била издељена на државице које су биле под турским и персијским утицајем. Источна Грузија је1783. закључила одбрамбени уговор саРусијом. Руски цареви су присвојили ову краљевину1801. Западна Грузија је остала независна још један век, до1810. Русији је требало још 54 године да успостави пуну контролу над овим областима. Последња је пала кнежевина Абхазија 1864.

Руска владавина нудила је Грузијцима сигурност од спољних претњи, али је такође често била груба и неосетљива. До краја 19. века,незадовољство руским властима прерасло је у покрет националног препорода који је предводиоИлија Чавчавадзе. Овај период је такође донео друштвене и економске промене у Грузији, са појавом нових друштвених класа: еманципацијакметова ослободила је многе сељаке, али је мало допринела ублажавању њиховог сиромаштва; расткапитализма створио је урбану радничку класу у Грузији. И сељаци и радници нашли су израз свог незадовољства кроз побуне и штрајкове, који су кулминиралиРеволуцијом 1905. године. Њихов циљ су заступалисоцијалистичкимењшевици, који су постали доминантна политичка снага у Грузији у последњим годинама руске владавине.

Демократска Република Грузија и Закавкаска СФСР

[уреди |уреди извор]
Главни чланци:Инвазија Црвене армије на Грузију иЗСФСР

ПослеОктобарске револуције, Грузија је прогласила независност 26. маја1918. (Демократска Република Грузија).

Грузијско-јерменски рат 1918. године, који је избио у деловима спорних провинција између Јерменије и Грузије насељених углавном Јерменима, завршио се услед британске интервенције. У периоду 1918–1919, грузијски генералГиорги Мазниасхвили је предводио напад наБелу армију коју су предводили Мојсејев и Дењикин како би заузели обалуЦрног мора одТуапсеа доСочија иАдлера за независну Грузију.[50]Совјетска Русија је 1920. године признала независност ГрузијеМосковским уговором. Међутим, показало се да је признање било од мале вредности, поштоје Црвена армија предвођенаЈосифом Стаљином извршила инвазију на Грузију 1921. и званично је припојила Совјетском Савезу 1922.[51]

Грузијска Совјетска Социјалистичка Република

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Грузијска Совјетска Социјалистичка Република

У фебруару 1921, токомРуског грађанског рата,Црвена армија је напредовала у Грузију и довела локалне бољшевике на власт. Грузијска војска је поражена, а социјалдемократска влада је побегла из земље. Дана25. фебруара 1921. године, Црвена армија је ушла у Тбилиси и успоставила владу радничких и сељачкихсовјета саФилипом Махарадзеом као вршиоцем дужности шефа државе. Грузија је 1921. године укључена уЗакавкаску Социјалистичку Федеративну Совјетску Републику, заједно саЈерменијом иАзербејџаном, која ће 1922. постати чланица-оснивач Совјетског Савеза. Совјетска власт је чврсто успостављена тек након што је устанак брзо поражен.[52] Грузија би остала неиндустријализована периферија СССР-а све допрвог петогодишњег плана када је постала главни центар текстилне робе. Касније, 1936. године, ТСФСР је распуштен и Грузија се појавила каосиндикална република:Грузијска Совјетска Социјалистичка Република.

Јосиф Стаљин, етнички Грузијац, рођенкао Јосиф Висарионович Југашвили (იოსებ ბესარიონის ძე ჯუღასძეს ძე ჯუღაიოსებ ბესარიონის ძე ჯუღაიძე ჯუღააიესარიონის ძე ჯუღალ) рођен у Горију, био је један од челних људи међу бољшевицима.[53] Стаљин је требало да се попне на највиши положај, предводећи Совјетски Савез од 1924. до своје смрти 5. марта 1953. године.

У јуну 1941.Немачкаје извршила инвазију на Совјетски Савез на непосредан курс ка кавкаским нафтним пољима и фабрикама муниције. Међутим, никада нису стигли до Грузије, а скоро 700.000 Грузијаца борило се у Црвеној армији да одбије освајаче и напредује према Берлину. Од тога је око 350.000 убијено.[54]

НаконСтаљинове смрти,Никита Хрушчов је постао вођа Совјетског Савеза и спровео политикудестаљинизације. Томе се нигде више није јавно и насилно супротставило него у Грузији, где су 1956. избилинемири након објављивања Хрушчовљевејавне осуде Стаљина, која је морала бити умирена војном силом.

Током остатка совјетског периода, грузијска економија је наставила да расте и доживљава значајан напредак, иако је све више показивала очигледну корупцију и отуђење владе од народа. Са почеткомперестројке 1986. године, грузијско совјетско руководство се показало толико неспособним да се носи са променама да је већина Грузијаца, укључујућиобичне комунисте, закључила да је једини пут напред раскид са постојећим совјетским системом

МапаГрузијске Совјетске Социјалистичке Републике (1957-1991)

Независност

[уреди |уреди извор]
Главни чланци:Револуција ружа иРат у Грузији (2008)

Дана9. априла1991. Грузија је поново прогласила независност. Убрзо после тога дошло је до сецесијеАбхазије иЈужне Осетије, праћене оружаним сукобима. Упркос томе што нема контролу над њима, Грузија сматра ове две територије својим аутономним покрајинама. Токомрата у Абхазији (1992–1993), отприлике 230.000 до 250.000 Грузијаца[55] је протерано из Абхазије од стране абхаскиһ сепаратиста и севернокавкаских добровољаца (укључујући Чечене). Око 23.000 Грузијаца побегло је и из Јужне Осетије.[56]

Након периода релативног мира од средине 90-их година, који су гарантовале ируске мировне снаге,једнострано проглашена независност Косова допринела је да се интензивирају напориАбхазије иЈужне Осетије спрам потпуне независности. У вези са тим, Грузија је против њих у августу2008. године повеларат, међутим уплитањеруске војске довело је до пораза и признања овихde facto држава од стране Русије,Никарагве и Венецуеле.

Револуција ружа је 2003. године збацила Шеварнадзеа (који је поново изабран 2000.), након што су грузијска опозиција и међународни посматрачи тврдили да су парламентарни избори 2. новембра били поремећени преваром.[57] Револуцију су предводилиМихаил Сакашвили,Зураб Жванија иНино Бурџанадзе, бивши чланови и лидери Шеварнадзеове владајуће партије. Михаил Сакашвили је изабран за председника Грузије 2004. године.[58]

Након Револуције ружа, покренут је низ реформи за јачање војних и економских способности земље, као и за преоријентацију њене спољне политике на запад. Напори нове владе да поново потврди грузијски ауторитет у југозападној аутономној републициАџара довели су до великекризе 2004.[59]

Нови прозападни став земље, заједно са оптужбама за умешаност Грузије уДруги чеченски рат,[60] је довео до озбиљног погоршањаодноса са Русијом, подстакнутог и отвореном помоћи и подршком Русије двема сецесионистичким областима. Упркос овим све тежим односима, у мају 2005. Грузија и Русија су постигле билатерални споразум[61] којим су повучене руске војне базе (које још из совјетске ере) уБатумију иАхалкалакију . Русија је повукла сво особље и опрему са ових локација до децембра 2007.[62] док није успела да се повуче из базеГудаута у Абхазији, коју је морала да напусти након усвајањаУговора о прилагођеним конвенционалним оружаним снагама у Европи токомсамита у Истанбулу 1999. године.[63]

Руско-грузијски рат

[уреди |уреди извор]

Дошло је доруско-грузијске дипломатске кризе у априлу 2008.[64][65] Експлозија бомбе 1. августа 2008. разнела је аутомобил који је превозио грузијске мировњаке. Снаге Јужне Осетије су одговорне за подстицање овог инцидента, који је означио почетак непријатељстава и повредио пет грузијских војника, а затим је неколико јужноосетијских милиција убијено од снајпериста.[66][67] Јужноосетијски сепаратисти почели су да гранатирају грузијска села 1. августа. Због ових артиљеријских бомбардовања грузијски војници су периодично узвраћали ватру.[64][67][68][69][70]

Америчка државна секретаркаКондолиза Рајс на конференцији за новинаре са председником ГрузијеМихаилом Сакашвилијем током руско-грузијског рата.

Грузијски председник Михаил Сакашвили је 7. августа 2008. објавио једностранипрекид ватре и позвао на мировне преговоре.[71] Још више напада на грузијска села (која се налазе у зони сукоба у Јужној Осетији) убрзо су праћени пуцњавом грузијских трупа, које су затим наставиле да се крећу у правцу главног градасамопроглашене Републике Јужне Осетије (Цхинвали) у ноћи 8. августа, стигавши у центар ујутру 8. августа.[72][73][74] Према руском војном експертуПавелу Фелгенхауеру, осетинска провокација је имала за циљ изазивање грузијске одмазде, која је била потребна каоизговор за руску војну инвазију.[75] Према грузијским обавештајним службама и извештајима неколико руских медија, делови редовне (немировне) руске армије већ су се преселили на територију Јужне Осетије крозтунел Роки пре грузијске војне акције.[76][77]

Русија је оптужила Грузију за „агресију на Јужну Осетију“ и започела велику копнену, ваздушну и поморску инвазију на Грузију под изговором операције „наметања мира“ Осмог августа 2008.[78][79]Абхаске снаге отвориле су други фронт 9. августабитком у Кодорској долини, нападом на Кодорску клисуру, коју је држала Грузија.[80] Цхинвали је заузела руска војска до 10. августа.[81] Руске снаге су заузеле грузијске градове изван спорних територија.[82]

Током сукоба, постојала је кампањаетничког чишћења против Грузијаца у Јужној Осетији, укључујући уништавање грузијских насеља након завршетка рата.[83][84] Рат је раселио 192.000 људи и док су многи могли да се врате својим домовима након рата, годину дана касније око 30.000 етничких Грузијаца остало је расељено.[85][86] У интервјуу објављеном уКомерсанту, лидер Јужне ОсетијеЕдуард Кокојти рекао је да неће дозволити Грузијцима да се врате.[87][88]

Председник ФранцускеНикола Саркози преговарао је о споразуму о прекиду ватре 12. августа 2008.[89] Русија је признала Абхазију и Јужну Осетију као засебне републике 26. августа.[90] Грузијска влада прекинула је дипломатске односе са Русијом.[91] Руске снаге напустиле су тампон области које се граниче саАбһазијом и Јужном Осетијом 8. октобра, апосматрачка мисија Европске уније у Грузији је послата у тампон зоне.[92][93] Од рата, Грузија је тврдила да су Абхазија и Јужна Осетијаокупиране грузијске територије.[94][95] Одруске инвазије на Украјину 2022. године, Грузија је на врху листе земаља у које су руски изгнаници отишли након што је почео рат; Русима је дозвољено да остану у Грузији најмање годину дана без визе, иако многи Грузијци гледају на присуство већег броја руских држављана у Грузији као безбедносни ризик.[96]

Хронологија

[уреди |уреди извор]
  • 35 војска грузијског племена Картљица упада у Јерменију, те на јерменском престолу сацарујеГрузијац Митринад (брат цара Картљица)
  • 63 Колхида улази у састав Римског царства
  • 326Света Нина прогласи хришћанство као државну религијуКавкаске Иберије
  • IV—VI век на територији данашње западне Грузије је основано царство Лаза
  • 482—484. царВахтанг I Горгасал води устанак противСасанида
  • 542. почетак великог рата измећуВизантије и Персијанаца
  • 562. завршетак великог рата измећуВизантије и Персијанаца
  • 608. црквени раскол између Јерменске и Грузинске цркве
  • 627. византијски царИраклије опсадаТбилиси
  • 628. Тбилиси заузмуХазари
  • 654. потписан договор са Арапским калифатом
  • 735. арапски војсковођа Мерван II (Мурван глуви) напада Грузију
  • 853. Тбилиси заузимају Арапи по командом Буга-Турка
  • 914. емир Абул-Касим упада на простор данашње јужне и источне Грузије
  • 979. Давид Курапалат помаже сузбити устанак Вардје Склира против византијског цараВасилија II
  • 1010. Баграт III припојио градове Кахети и Ерети
  • 1021. бој Ђурђа II са византијским императором Василијем II код Ширимна
  • 1023. мировни договор измећу Византије и Грузије
  • 1028. напад Византије на Грузију
  • 1032. ухваћен тбилисијски емир Џафар
  • 1064. први походТурака на Грузију
  • 1068. други поход Турака
  • 1073. устанак властеле против грузијског цара Ђурђа II
  • 1083. Грузија почиње плаћати харач Турцима
  • 1099. Давид IV престаје плаћати харач Турцима
  • 1104.Давид IV Грузијски сазвао Руис-Урбнискиј сабор, почетак времена великог културног препорода и изградња манастира
  • 1106. изградња Гелатског манастира
  • 1110. Самшвилде ослобођен од Турака
  • 1115.Рустави ослобођен од Турака
  • 1117. Гиши ослобођен од Турака
  • 1118. Лоре ослобођен од Турака
  • 12. августа 1121. Турци поражени у бици код Дидрога
  • 1122. Тбилиси ослобођен од Турака
  • 1123. Дманиси ослобођен од Турака
  • 1185.Царица Тамара се удаје за Ђурђа Богољупског, који је касније протеран из Грузије
  • 1188. Царица Тамара се удаје за Давида Сослана
  • 1210. Грузија предузима војни поход на северни део Персијског царства
  • 1220. први упадМонгола у Грузију
  • 1226. Тбилиси заузимаЏалал ед Дин Мангуберди
  • 1266 кнежевина Самцхе отцепила се од Грузије
  • 1386—1403.Тамерлан изводи осам војних похода на Грузију
  • 1403.Тамерлан и Ђурађ VII потписују примирје
  • 1416. напад Кара-Јусуфа на Самцхе
  • 1462. устанак Баграта против Ћурћа VIII
  • 1520. инвазија шаха Исмаила у Картлију
  • 1535. победа над Турцима у бици код Мурџахета
  • 1578. подела Кавказа између Османлија и Персијанаца
  • 1597. персијскиШах-Абас протерао Турке из Грузије и Кавказа
  • 1599. ослобођење тврђавеГори
  • 1625. Персијска војска разбија грузијску
  • 1629. прва грузијска књига издана у Европи
  • 1639. Кахетински царТејмураз I потчинио се руском цару
  • 1660. устанак у Кахетију
  • 1709. прва типографија у Грузији
  • 1752. Персијанци поражени од стране Ираклија кодЈеревана
  • 1757. у Хресиљинској бици Соломон I победио Османлије
  • 1758. Тењмурау II, Ираклиј II и Соломон I потписали договор
  • 1770. Ираклиј II победио Турке код Аспиндзе
  • 1774. мировни дговор у Кјучук-Кајнарджијском измеђуРуске империје и Турске,Имерети иГурија ослобођена од Турака
  • 1774. прва регуларна војска под Ираклијем II
  • 1783. Ираклиј II потписао Грузијски теракт
  • 1795. битка са Персијанцима под командом хана Ага-Мухамеда
  • Грузија је7. августа2008. године покушала војном инвазијом да заузме Јужну Осетију. Ово је довело до интервенцијеруских трупа иратног ваздухопловства који су ушли урат са Грузијом. Једна од последица овог рата је билоруско међународно признање независности Абхазије и Јужне Осетије. Ову независност је призналаНикарагва иВенецуела.

Становништво

[уреди |уреди извор]

Највећи градови Грузије су:Тбилиси (1.108.717 становника),Кутаиси (147.635),Батуми (152.839),Рустави (125.103),Сухуми (39.100),Зугдиди (42.998),Гори (48.143) иПоти (41.465) (стање:2014).

Језик

[уреди |уреди извор]
Планине и средњовековне цркве у унутрашњости Грузије

Службени језик:грузински. У Абхазији је службениабхаски језик.

87,7% популације Грузије прича грузинским, 6,2%азерским, 3,9%јерменским, 1,2%руским и 1% осталим језицима по попису из 2014.

Етничке групе[97]

[уреди |уреди извор]

Религија

[уреди |уреди извор]
Мапа данашње Грузије у фактичким границама (безАбхазије иЈужне Осетије)
Мапа данашње Грузије удејуре границама (са подручјимаАбхазије иЈужне Осетије)
  • Данас се 83,4 одсто становништва идентификује каоправославни хришћани а већина њих се придржава националнеГрузинске православне цркве.[98]
  • Грузијска православна црква је једна од најстаријих хришћанских цркава на свету, и тврди да је њене апостолске основе успоставиоСвети Андреј.[99] У првој половини 4. века хришћанство је усвојено као државна религија Иберије (данашњи Картли, или источна Грузија), након мисионарског радаСвете Нине изКападокије.[100][101] Црква је добилааутокефалност током раног средњег века; укинута је током периода руске доминације над земљом, обновљен 1917. и потпуно признат одЦариградске васељенске патријаршије 1989.[102]
  • Верске мањине у Грузији укључују муслимане (10,7 одсто),јерменске хришћане (2,9 одсто) и римокатолике (0,5 одсто).[98] 0,7 одсто људи се на попису из 2014. изјаснило да припадају другим вероисповестима, 1,2 одсто је одбило или није навело своју веру, а 0,5 одсто се изјаснило да уопште није вероисповест.[98]
  • Ислам представљају и азербејџанскишитски муслимани (на југоистоку), етнички грузијскисунитски муслимани, и сунитски муслимани који говоре лаз, као и сунитскимешкетински Турци дуж границе са Турском. УАбхазији, мањина становништва Абхазије су такође сунитски муслимани, поред верника оживљенеабхаске паганске вере . Постоје и мање заједницегрчких муслимана (понтско грчког порекла) ијерменских муслимана, од којих оба потичу од преобраћеника из отоманског доба у турски ислам из источнеАнадолије који су се населили у Грузији након кавкаског похода Лала Мустафа-паше који је довео до османлијског освајање земље 1578. Грузијски Јевреји историју своје заједнице у Грузији датирају до 6. века пре нове ере; њихов број се смањио последњих деценија због високог нивоа миграције уИзраел.[103]
  • Упркос дугој историји верске хармоније у Грузији,[104] било је случајева верске дискриминације и насиља против „нетрадиционалних вера“, као што суЈеховини сведоци, од стране следбеника православног свештеникаВасилија Мкалавишвилија који је рашчињен.[105]
  • Поред традиционалних верских организација, Грузија задржава секуларне и нерелигиозне сегменте друштва (0,5 одсто),[106] као и значајан проценат религиозних појединаца који не практикују активно своју веру.[107]

Административна подела

[уреди |уреди извор]

Грузија јеадминистративно подељена на 9 региона, 1 главни регион и 2 аутономне републике. Они су заузврат подељени на 67округа и 5 самоуправних градова.[108]

Грузија има две званичне аутономне области, од којих је једна прогласила независност. Званично аутономна унутар Грузије,[109] де факто независни регионАбхазија прогласио је независност 1999.[110] Поред тога, још једна територија која није званично аутономна такође је прогласила независност.Јужна Осетија је у Грузији званично позната као регион Тскинвали, јер сматра да „Јужна Осетија“ имплицира политичке везе са рускомСеверном Осетијом.[111] Звала сеЈужна Осетијска аутономна област када је Грузија била део Совјетског Савеза. Њен аутономни статус је укинут 1990. године. Де факто је одвојена од независности Грузије. Постојале су понуде да се Јужној Осетији поново да аутономија, али је 2006. непризнати референдум у тој области резултирао гласањем у корист независности.[111]

И у Абхазији и у Јужној Осетији велики број људи је добио руске пасоше, неки кроз процес присилнепасошизације од стране руских власти.[112] Ово је коришћено као оправдање за руску инвазију на Грузију током рата у Јужној Осетији 2008. године након којег је Русија признала независност региона.[113] Грузија сматра регионе окупираним од стране Русије.[114][115] Две самопроглашене републике стекле суограничено међународно признање након руско-грузијског рата 2008. Већина земаља сматра те регионегрузијском територијом под руском окупацијом.[116]

РегионЦентарПовршина (км2 )Становништво[1]Густина
АбхазијаСукхуми8,660242,862проц28.04
АдџаријаБатуми2,880333,953115.95
ГуријаОзургети2,033113,35055.75
ИмеретијаКутаиси6,475533,90682.45
КакхетијаТелави11,311318,58328.16
Доња КартлијаРустави6,072423,98669.82
Мцхета-МтијанетијаМцхетаа6,78694,57313.93
Рача-Лечхуми и Доња СванетијаАмбролаури4,99032,0896.43
Мегрелија-Горња СванетијаЗугдиди7,440330,76144.45
Самцхе-ЏавахетијаАхалцихее6,413160,50425.02
Унутрашња КартлијаГори5,729300,382проц52.43
ТбилисиТбилиси7201,108,7171.539,88

Привреда

[уреди |уреди извор]
Главни чланци:Економија Грузије иПољопривреда Грузије

Археолошка истраживања показују да је Грузија била укључена у трговину са многим земљама и царствима од античког периода, углавном због свог положаја на Црном мору и касније на историјскомПуту свиле. Злато, сребро, бакар игвожђе скопани су наКавкаским планинама.Производња грузијског вина је веома стара традиција и кључна грана привреде земље. Земља има значајнехидроенергетске ресурсе.[117] Током модерне историје Грузије, пољопривреда и туризам су били главни економски сектори, због климе и топографије земље.

Већи део 20. века, привреда Грузије је била унутар совјетског моделапланске економије. Од пада СССР-а 1991. године, Грузија је започела велику структурну реформу осмишљену да пређе наслободну тржишну економију. Као и све другепостсовјетске државе, Грузија се суочила са тешким економским колапсом. Грађански рат и војни сукоби у Јужној Осетији и Абхазији су погоршали економску кризу. Производња пољопривреде и индустрије је смањена. До 1994. бруто домаћи производ се смањио на четвртину оног из 1989.[118]

Од почетка 21. века примећени су видљиви позитивни помаци у привреди Грузије. У 2007. годиниреална стопа раста БДП-а Грузије достигла је 12 процената, чинећи Грузију једном од најбржерастућих економија у источној Европи. Грузија је постала вишеинтегрисана у глобалну трговинску мрежу: њен увоз и извоз у 2015. чине 50% односно 21% БДП-а.[119] Главни увоз у Грузију су возила, руде, фосилна горива и фармацеутика. Главни извозни производи су руде, феролегуре, возила, вина, минералне воде и ђубрива.[120][121] Светска банка је Грузију назвала „економским реформатором број један у свету“ јер је за годину дана напредовала са 112. на 18. место у погледулакоће пословања,[122] а до 2020. године додатно је побољшала своју позицију на 6. место у свету.[123] Од 2021. године заузима 12. место у свету поекономској слободи . Грузија је 2019. године заузела 61. место поИндексу људског развоја (ХДИ). Између 2000. и 2019. године ХДИ у Грузији је побољшан за 17,7%.[124] Од фактора који су допринели ХДИ,образовање је имало најпозитивнији утицај[125] пошто се Грузијасврстава у прву квинтилу приликом мерења Индекса образовања.

Грузија се развија у међународни транспортни коридор кроз лукеБатуми иПоти,железничку линију Баку–Тбилиси–Карс, нафтовод одБакуа преко Тбилисија доЏејхана,нафтовод Баку–Тбилиси–Џејхан (БТЦ) и паралелни јужнокавкаски гасовод.[126][127]

Од доласка на власт Сакашвилијева администрација је извршила низ реформи у циљу побољшања наплате пореза. Између осталог, 2004. године уведен јепаушални порез на доходак.[128] Као резултат тога, буџетски приходи су се увећали четири пута, а некада великибуџетски дефицит се претворио усуфицит.[129][130]

Од 2001. године, 54 процента становништва је живело испод националне границе сиромаштва, али је до 2006. године сиромаштво смањено на 34 процента, а до 2015. на 10,1 проценат.[131] Током 2015. просечан месечни приход домаћинства износио је 1.022,3 (око 426долара).[132] Државни буџет за 2015. наводиноминални БДП Грузије на 13,98 долара милијарде.[133] Економија Грузије постаје све више посвећенауслугама (ажурирано: 2016.[ажурирање], што представља 59,4 одсто БДП-а), удаљавајући се одпољопривредног сектора (6,1 одсто).[134] Од 2014. године, незапосленост се постепено смањивала сваке године, али је остала двоцифрена и погоршала се токомпандемије ковида 19.[135] Перцепција економске стагнације довела је до тога да је истраживање спроведено 2019. на 1.500 становника показало да је незапосленост виђена као значајан проблем од стране 73% испитаника, а 49% је изјавило да им се приход смањио у односу на претходну годину.[136]

Телекомуникациона инфраструктура Грузије је на последњем месту међу суседима на граници уИндексу спремности мреже (НРИ) Светског економског форума – индикатору за одређивање нивоа развоја информационих и комуникационих технологија у земљи. Грузија је заузела укупно 58. место на ранг-листи НРИ за 2016.[137] у односу на 60. у 2015.[138] Грузија је 2021. године била рангирана на 63. месту уГлобалном индексу иновација, у односу на 48. у 2019.[139][140][141][142]

Политика

[уреди |уреди извор]

У саставу Грузије налазе се аутономне републикеАбхазија иАџарија, као и аутономна областЈужна Осетија. Абхазија и Јужна Осетија су се 1992. отцепиле од Грузије и данас постоје као фактички независне државе.

Грузија јепредседничка демократскапарламентарнарепублика, сапредседником као церемонијалним шефом државе и премијером као шефом владе. Извршну власт чиниКабинет Грузије. Кабинет се састоји од министара, на челу сапремијером, а именује их Скупштина.Саломе Зурабишвили је актуелна председница Грузије након што је освојила 59,52% гласова нагрузијским председничким изборима 2018. Од фебруара 2021.Иракли Гарибашвили је премијер Грузије.

Законодавна власт припадапарламенту Грузије. Парламент је једнодоман и има 150 чланова, познатих као посланици, од којих се 30 бира плуралношћу да представљају једночлане округе, а 120 бира да представљају странке пропорционалном заступљеношћу. Посланици се бирају на четири године. Сакашвили је 26. маја 2012. године отворио нову зграду парламента у западном градуКутаисију, у настојању да децентрализује власт и пребаци одређену политичку контролу ближе Абхазији.[143] Сакашвилијеви ривали, који су дошли на власт касније 2012. године, никада нису истински прихватили пресељење у Кутаиси и шест година касније Парламент се вратио на своју стару локацију у Тбилисију након прилагођавања уставне клаузуле.[144]

Грузија одржава добре односе са својим директним суседима Јерменијом, Азербејџаном и Турском и чланица је Уједињених нација,Савета Европе,Светске трговинске организације,Организације за црноморску економску сарадњу,Организације за безбедност и сарадњу у Европа,Заједница демократског избора,Организација ГУАМ за демократију и економски развој,Европска банка за обнову и развој[145] иАзијска развојна банка.[146] Грузија такође одржава политичке, економске и војне односе са Француском,[147] Немачком,[148]Израелом,[149] Јапаном,[150]Јужном Корејом,[151]Шри Ланком,[152] Турском,[153]Украјином,[154] Сједињене Америчке Државе[155] и многе друге земље.[156]

Грузија је поднела захтев за чланство у ЕУ 3. марта 2022, убрзо након почеткаруске инвазије на Украјину 2022.[157]

Грузија тренутно ради на томе да постане пуноправна чланицаНАТО-а. У августу 2004. године, Индивидуални партнерски акциони план Грузије је званично достављен НАТО-у.Северноатлантски савет НАТО-а је 29. октобра 2004. одобриоИндивидуални акциони план за партнерство (ИПАП) Грузије и Грузија је прешла на другу фазу евроатлантских интеграција. Године 2005. ступио је на снагу споразум о именовању официра за везу уПартнерству за мир (ПзМ) између Грузије и НАТО-а, којим је у Грузију распоређен официр за везу за Јужни Кавказ. 2. марта 2005. потписан је споразум о пружању подршке и транзиту НАТО снага и особља НАТО-а од земље домаћина. Тим за привремену процену имплементације ИПАП-а је 6-9. марта 2006. стигао у Тбилиси. Дана 13. априла 2006. године у седишту НАТО-а одржана је расправа о извештају о процени спровођења Индивидуалног акционог плана партнерства, у формату 26+1.[158] Већина Грузијаца и политичара у Грузији подржава настојање за чланство у НАТО-у.[159]

У припремама запарламентарне изборе 2012. Грузија је спровела уставне реформе како би прешла напарламентарну демократију, преносећи извршна овлашћења са председника на премијера.[160] Транзиција је требало да почне парламентарним изборима у октобру 2012, а да буде завршенапредседничким изборима 2013. Противно очекивањима тада владајућегУједињеног националног покрета (УНМ) председникаМихаила Сакашвилија, шестостраначка опозиционакоалиција око новооснованогГрузијског сна победила је напарламентарним изборима у октобру 2012. године, чиме је окончана деветогодишња владавина УНМ-а и означила прву миран, изборни, пренос власти у Грузији. Председник Сакашвили је сутрадан признао пораз своје странке.[161]Грузијски сан је основао, водио и финансирао тајкунБидзина Иванишвилии, најбогатији човек у земљи кога је парламент касније изабрао за новог премијера.[162] Због непотпуног преласка на парламентарну демократију, уследила је година нелагоднекохабитације ривала Иванишвилија и Сакашвилија до председничких избора у октобру 2013. године.[163][164]

У октобру 2016. године, владајућа партијаГрузијски сан победила је напарламентарним изборима са 48,61 одсто гласова док је опозициониУједињени национални покрет (УНМ) добио 27,04 одсто гласова.[165] Већина коалиционих партија Грузијског сна напустила је коалицију и изашла ван парламента. Као резултат мешовитог пропорционално-већинског система, са цензусом од 5% за пропорционалне гласове и редефинисаним већинским дистриктима, само четири странке су ушле у парламент, при чему је партија Грузијски сан добила уставну већину од 77% (+36 места). Ова изборна неравнотежа постала је кључно питање политичких и грађанских сукоба у наредним годинама.[166][167][168] Након међународног посредовања за превазилажење дубоке политичке кризе уочи парламентарних избора 2020. усвојен је измењен изборни систем, посебно за изборе 2020. године.[169]

У међувремену,Саломе Зурабишвили је победила напредседничким изборима 2018. у два круга, поставши прва жена у Грузији која је обављала ту функцију у пуном капацитету након што је председница парламентаНино Бурџанадзе два пута обављала функцију привремене председнице, 2003. и 2007. године. Зурабишвилијеву је подржала владајућа партија Грузијски сан. То су били последњи директан избори грузијског председника, пошто су додатне уставне реформе уклониле гласање народа.[170]

Првог октобра 2021. бивши председник Михаил Сакашвили је ухапшен по повратку из егзила. Сакашвили је водио земљу од 2004. до 2013. године, али је касније осуђен у одсуству због оптужби за корупцију и злоупотребу положаја, што је негирао.[171]

Култура

[уреди |уреди извор]

На територији Грузије налази се велики број камених кула које су имале улогу у одбрани од освајача али и борбама између грузијских кланова.[11]

Грузијска култура је еволуирала хиљадама година од свог оснивања уиберијској и колхијској цивилизацији.[172] Грузијска култура је у 11. векудоживела ренесансу и златно добакласичне књижевности, уметности, филозофије, архитектуре и науке.[173] Грузијска култура је била под утицајемкласичне Грчке,Римског царства,Византијског царства, разнихиранских империја (посебноАхеменидског,Партског,Сасанидског,Сафавидског иКаџарског царства),[174][175][176][177] и касније, из 19. века, од странеРуске империје. Грузијска историја је обликовала њену културну, верску и политичку еволуцију преведена је на Грузијце који себе сматрају европском нацијом.[178]

Грузијски језик и класична грузијска књижевност песникаШоте Руставели ревитализовани су у 19. веку након дугог периода превирања, постављајући темељеромантичарима и романописцима модерне ере као што суГригол Орбелијани,Николоз Бараташвили,Илија Чавчавадзе.,Акаки Тсеретели, иВажа-Пшавела.[179] Грузијски језик је написан у три јединственаписма која је, према традиционалним извештајима, измислио иберијски краљФарнаваз I у 3. веку пре нове ере.[180][181]

Грузија је позната по свомфолклору, традиционалној музици, плесовима, позоришту, биоскопу и уметности.

Спорт у Грузији

[уреди |уреди извор]
Главни чланак:Спорт у Грузији

Најпопуларнији спортови у Грузији суфудбал,кошарка,рагби јунион,рвање,џудо идизање тегова. Рагби се сматра националним спортом Грузије.[182]Рагби репрезентација Грузије редовно учествује насветском првенству.[183]

Историјски гледано, Грузија је била позната по свом физичком васпитању;Римљани су били фасцинирани физичким квалитетима Грузијаца након што су видели технике тренинга у древнојИберији.[184] Рвање остаје историјски важан спорт у Грузији, а неки историчари сматрају дагрчко-римски стил рвања укључује многе грузијске елементе.

У Грузији, један од најпопуларнијих стилова рвања је кахетски стил. У прошлости је постојао низ других стилова који се данас не користе тако широко. Други популарни спортови у Грузији из 19. века били суполо илело, традиционална грузијска игра веома сличнарагбију.[185]

Прва и једина тркачка стаза у кавкаском региону налази се у Грузији.Међународни мотопарк Рустави првобитно изграђен 1978. поново је отворен 2012. након потпуне реконструкције[186] која је коштала 20 долара милиона. Стаза задовољава захтевеФИА оцене 2 и тренутно је домаћинLegends car racing и Формула Алфа такмичења.[187]

Кошарка је увек била један од запажених спортова у Грузији, а Грузија је имала неколико веома познатихрепрезентативаца Совјетског Савеза, као што суОтар Коркија,Михаил Коркија,Зураб Саканделидзе иЛеван Мошешвили.Динамо Тбилиси је освојио престижно такмичењеЕвролиге1962. Грузија је уНБА лиги имала пет играча.

Референце

[уреди |уреди извор]
  1. ^аб„Национална агенција за статистику — 2014 General Population Census Main Results General Information”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 08. 08. 2016. г. Приступљено11. 12. 2016. 
  2. ^аб„World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Georgia)”.IMF.org.International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Приступљено13. 10. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  3. ^абвгдђ(језик: енглески)Encyclopedia of World Geography, Volume 1, R. W. McColl, Infobase Publishing, 14/05/2014, 433 pages. pp. 366.
  4. ^'World's oldest wine' found in 8,000-year-old jars in Georgia. BBC News: 13 November 2017
  5. ^Doce, Elisa Guerra (2004). „The Origins of Inebriation: Archaeological Evidence of the Consumption of Fermented Beverages and Drugs in Prehistoric Eurasia”.Journal of Archaeological Method and Theory.22 (3): 751—782.ISSN 1072-5369.S2CID 143750976.doi:10.1007/s10816-014-9205-z. 
  6. ^Jones, Stephen (27. 10. 2020). „The establishment of Soviet power in Transcaucasia: The case of Georgia 1921–1928”.Soviet Studies.40 (4): 627.doi:10.1080/09668138808411783. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  7. ^„Constitution of Georgia”. The Legislative Herald of Georgia. 29. 6. 2020. Article 1.1, 7.2, 45, 52 and 54. Архивирано изоригинала 27. 10. 2023. г. Приступљено2022-03-25. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  8. ^„Consolidating Parliamentary Democracy in Georgia”. UNDP Georgia. Архивирано изоригинала 19. 6. 2021. г. Приступљено2022-03-25. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  9. ^„Georgia”.United States Department of State (на језику: енглески). Приступљено2024-07-21. 
  10. ^„European Council”.Consilium. 
  11. ^абDukčević, Ivana (септембар 2021). „Kameni tornjevi pod vrhovima Kavkaza”.Politika Magazin.1251: 9—11. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  12. ^Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio, ed. G. Moravcsik and R.J.H. Jenkins, Dumbarton Oaks}- 1967
  13. ^Rapp 2003, стр. 419–423.
  14. ^The Georgian Chronicle
  15. ^Pliny, IV.26, VI.14; Mela, De Sita Orb. i.2, &50; ii.1, & 44, 102.}-
  16. ^Mela 1998, стр. 72.
  17. ^Vesmer, MAx (trans. Trubachyov, Oleg, 1987), «Этимологический словарь русского языка» (Etymological Dictionary of the Russian Language), vol. 1. pp. 464. Progress: Moscow
  18. ^„Gruzija - Hrvatska enciklopedija”.www.enciklopedija.hr. Приступљено2024-01-31. 
  19. ^Encyclopedic World Atlas. Oxford University Press. , George Philip & Son, , USA, 26 déc. 2002, 280 pages. pp. 104.
  20. ^Грузија се може сматрати иевропском иазијском државом. Према подацимаУНclassification of world regions Грузија је део Западне Азије;CIA у свом статистичком годишњаку World Factbookhttps://web.archive.org/web/20151016075816/https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/gg.html. Архивирано изоригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено30. 01. 2013. Недостаје или је празан параметар|title= (помоћ) је такође сврстава у Азију. Слично је и наНационалној географији иEncyclopædia Britannica. У политичко-културном погледу Грузија је део Европе:Би-Би-Си,Оксфордски онлајн речник, иwww.worldatlas.com.
  21. ^У политичко-културном погледу Грузија је део Европе:Би-Би-Си,Оксфордски онлајн речник, иwww.worldatlas.com.
  22. ^(језик: енглески)Encyclopedia of World Geography, Volume 1, R. W. McColl, Infobase Publishing, 14/05/2014, 433 pages. pp. 366.
  23. ^Group ofitors (ур.).„"Georgia".”. Приступљено2. 10. 2012.  Encyclopedia of the Nations. "The country has a coastline of 315 kilometers (196 miles)."
  24. ^Howe, G. Melvyn; Lang, David Marshall.„Georgia”. Encyclopedia Britannica. Приступљено17. 12. 2020. 
  25. ^„Eucariota, Animalia, Chordata”.Georgian Biodiversity Database. Institute of Ecology. 2015. Архивирано изоригинала 25. 6. 2016. г. Приступљено7. 6. 2016. 
  26. ^„Caucasian Spiders " Checklists & Maps”. Caucasus-spiders.info. Архивирано изоригинала 28. 3. 2009. г. Приступљено5. 5. 2009. 
  27. ^„Dramatic Double Sturgeon Discovery in Georgia”. WWF. 15. 6. 2020. Приступљено26. 6. 2020. 
  28. ^Nakhutsrishvili, I.G. ["Flora of Spore Producing Plants of Georgia (Summary)"]. 888 pp., Tbilisi, Academy of Science of the Georgian SSR, 1986
  29. ^„Cybertruffle's Robigalia – Observations of fungi and their associated organisms”. cybertruffle.org.uk.Архивирано из оригинала 20. 9. 2011. г. Приступљено27. 7. 2011. 
  30. ^Kirk, P.M., Cannon, P.F., Minter, D.W. and Stalpers, J. "Dictionary of the Fungi".
  31. ^„Fungi of Georgia – potential endemics”. cybertruffle.org.uk.Архивирано из оригинала 27. 9. 2011. г. Приступљено27. 7. 2011. 
  32. ^„Georgia – a haven for biodiversity”.IUCN, International Union for Conservation of Nature. 7. 12. 2012. Архивирано изоригинала 30. 06. 2019. г. Приступљено29. 6. 2019. 
  33. ^Dinerstein, Eric; Olson, David; Joshi, Anup; Vynne, Carly; Burgess, Neil D.; Wikramanayake, Eric; Hahn, Nathan; Palminteri, Suzanne; Hedao, Prashant (2017).„An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”.BioScience.67 (6): 534—545.ISSN 0006-3568.PMC 5451287Слободан приступ.PMID 28608869.doi:10.1093/biosci/bix014Слободан приступ. 
  34. ^Grantham, H. S.; Duncan, A.; Evans, T. D.; Jones, K. R.; Beyer, H. L.; Schuster, R.; Walston, J.; Ray, J. C.; Robinson, J. G. (2020).„Anthropogenic modification of forests means only 40% of remaining forests have high ecosystem integrity - Supplementary Material”.Nature Communications.11 (1): 5978.ISSN 2041-1723.PMC 7723057Слободан приступ.PMID 33293507.doi:10.1038/s41467-020-19493-3Слободан приступ. 
  35. ^абPhoenix: The Peoples of the Hills: Ancient Ararat and Caucasus by Charles Burney, David Marshall Lang, Phoenix Press; New edition (31 December 2001)
  36. ^Keys, David (28. 12. 2003).„Now that's what you call a real vintage: professor unearths 8,000-year-old wine”.The Independent. Архивирано изоригинала 25. 9. 2015. г. Приступљено28. 8. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  37. ^„Evidence of ancient wine found in Georgia a vintage quaffed some 6,000 years BC”. Euronews. 21. 5. 2015. Архивирано изоригинала 24. 5. 2015. г. Приступљено24. 5. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  38. ^Thomas Stöllner, Irina Gambaschidze (2014).„The Gold Mine of Sakdrisi and Earliest Mining and Metallurgy in the Transcausus and the Kura-Valley System”. Архивирано изоригинала 18. 11. 2015. г. 
  39. ^Hudin, Miquel; Daria Kholodolina (2017),Georgia: A guide to the cradle of wine,Vinologue, стр. 300,ISBN 978-1-941598-05-4 
  40. ^„UNESCO – Ancient Georgian traditional Qvevri wine-making method”.ich.unesco.org. Приступљено2019-09-09. 
  41. ^"Christianity and the Georgian Empire" (early history) Library of Congress, March 1994, webpage:„LCweb2-ge0015”. Архивирано изоригинала 05. 02. 2017. г. .
  42. ^David Marshall Lang (1997).Lives and Legends of the Georgian Saints (2nd изд.).St. Vladimir's Seminary Press.ISBN 978-0-913836-29-3. 
  43. ^Ronald Grigor Suny.
  44. ^Mikaberidze (2015). harv грешка: no target: CITEREFMikaberidze2015 (help)
  45. ^„Georgia iii. Iranian elements in Georgian art and archeology”.Архивирано из оригинала 17. 5. 2015. г. Приступљено22. 4. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  46. ^Cyril Toumanoff (1967).Studies in Christian Caucasian History.Georgetown University Press. стр. 83—84, 377. 
  47. ^Sketches of Georgian Church History by Theodore Edward Dowling
  48. ^Rapp (2014). harv грешка: no target: CITEREFRapp2014 (help)
  49. ^Suny (1994). harv грешка: no target: CITEREFSuny1994 (help)
  50. ^Широков, И. В.; Тарасов, А. А. (2010).Наша маленькая Хоста – Исторический очерк (на језику: руски). Sochi. Архивирано изоригинала 20. 2. 2014. г. Приступљено2. 2. 2014. 
  51. ^„Georgia Celebrates Independence Day”.Georgia Today on the Web. Архивирано изоригинала 5. 7. 2020. г. Приступљено2021-01-05. 
  52. ^Knight, Amy.
  53. ^„Ethnic tensions: War in the Caucasus is Stalin's legacy”. Архивирано изоригинала 20. 06. 2018. г. .
  54. ^„Georgian World War II hero's remains return home”.Agenda.ge. 30. 9. 2015. 
  55. ^„Georgia/Abchasia: Violations of the laws of war and Russia's role in the conflict”. Hrw.org. март 1995.Архивирано из оригинала 20. 2. 2001. г. Приступљено4. 12. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  56. ^„Russia – The Ingush–Ossetian conflict in the Prigorodnyi region”. Human Rights Watch/Helsinki. мај 1996.Архивирано из оригинала 13. 5. 2007. г. Приступљено18. 7. 2007. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  57. ^„EurasiaNet Eurasia Insight – Georgia's Rose Revolution: Momentum and Consolidation”. Eurasianet.org. Архивирано изоригинала 5. 8. 2009. г. Приступљено5. 5. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  58. ^„არჩევნების ისტორია” (на језику: грузијски). Tabula. 17. 8. 2016.Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. Приступљено2. 11. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  59. ^„Georgia moves to rein in Ajaria”.BBC News. 5. 5. 2004. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  60. ^Gorshkov, Nikolai (19. 9. 2002).„Duma prepares for Georgia strike”.BBC News. Архивирано изоригинала 29. 9. 2009. г. Приступљено24. 7. 2009. 
  61. ^„Russia, Georgia strike deal on bases”. Civil Georgia, Tbilisi. 30. 5. 2005.Архивирано из оригинала 13. 8. 2008. г. Приступљено29. 12. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  62. ^„Russia Hands Over Batumi Military Base to Georgia”. Civil Georgia, Tbilisi. 13. 11. 2007.Архивирано из оригинала 14. 5. 2011. г. Приступљено29. 12. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  63. ^„Russia's retention of Gudauta base – An unfulfilled CFE treaty commitment”. Архивирано изоригинала 05. 02. 2017. г.  Socor, Vladirmir.
  64. ^абWhitmore, Brian (12. 9. 2008).„Is The Clock Ticking For Saakashvili?'.Radio Free Europe/Radio Liberty.Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. Приступљено3. 9. 2014. 
  65. ^„Russia criticised over Abkhazia”.BBC News. 24. 4. 2008. Архивирано изоригинала 15. 8. 2008. г. Приступљено19. 11. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  66. ^„Countdown in the Caucasus: Seven days that brought Russia and Georgia to war”.Financial Times. 26. 8. 2008. Архивирано изоригинала 20. 9. 2008. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  67. ^абChampion, Marc; Andrew Osborn (16. 8. 2008).„Smoldering Feud, Then War”.The Wall Street Journal. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  68. ^Harding, Luke (19. 11. 2008).„Georgia calls on EU for independent inquiry into war”.The Guardian. Архивирано изоригинала 13. 9. 2017. г. Приступљено4. 12. 2017. 
  69. ^Allison, Roy (2008).„Russia resurgent? Moscow's campaign to 'coerce Georgia to peace'(PDF).International Affairs.84 (6): 1145—1171.ISSN 0020-5850.doi:10.1111/j.1468-2346.2008.00762.x. Архивирано изоригинала(PDF) 23. 4. 2016. г. Приступљено19. 11. 2015. 
  70. ^Jean-Rodrigue Paré (13. 2. 2009).„The Conflict Between Russia and Georgia”. Parliament of Canada. Архивирано изоригинала 2. 1. 2016. г. Приступљено19. 11. 2015. 
  71. ^„Saakashvili Appeals for Peace in Televised Address”. Civil.Ge. 7. 8. 2008. Архивирано изоригинала 19. 10. 2014. г. Приступљено29. 12. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  72. ^„The Goals Behind Moscow's Proxy Offensive in South Ossetia”.The Jamestown Foundation. 8. 8. 2008. Архивирано изоригинала 26. 10. 2014. г. Приступљено3. 9. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  73. ^„Georgian conflict puts U.S. in middle”.Chicago Tribune. 9. 8. 2008.Архивирано из оригинала 16. 10. 2014. г. Приступљено3. 9. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  74. ^Finn, Peter (17. 8. 2008).„A Two-Sided Descent into Full-Scale War”.The Washington Post. Архивирано изоригинала 6. 11. 2012. г. Приступљено28. 8. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  75. ^Felgenhauer, Pavel (14. 8. 2008).„The Russian-Georgian War was Preplanned in Moscow”. Архивирано изоригинала 20. 8. 2014. г. Приступљено3. 9. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  76. ^Chivers, C.J. (15. 9. 2008).„Georgia Offers Fresh Evidence on War's Start”.The New York Times. Архивирано изоригинала 16. 6. 2017. г. Приступљено28. 8. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  77. ^СМИ: российские войска вошли в Южную Осетию еще до начала боевых действий (на језику: руски). NEWSru.com. 11. 9. 2008.Архивирано из оригинала 2. 1. 2016. г. Приступљено19. 11. 2015. 
  78. ^„Russian Federation: Legal Aspects of War in Georgia”. Library of Congress. Архивирано изоригинала 16. 7. 2014. г. 
  79. ^Allison, Roy (2008).„Russia resurgent? Moscow's campaign to 'coerce Georgia to peace'(PDF).International Affairs.84 (6): 1145—1171.ISSN 0020-5850.doi:10.1111/j.1468-2346.2008.00762.x. Архивирано изоригинала(PDF) 23. 4. 2016. г. Приступљено19. 11. 2015. 
  80. ^„Abkhaz separatists strike disputed Georgia gorge”.Reuters. 9. 8. 2008. Архивирано изоригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено1. 7. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  81. ^Harding, Luke (11. 8. 2008).„I got my children out minutes before the bombs fell”.The Guardian. Архивирано изоригинала 5. 3. 2017. г. Приступљено24. 5. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  82. ^„Russia opens new front, drives deeper into Georgia”. Associated Press. 11. 8. 2008. Архивирано изоригинала 14. 8. 2008. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  83. ^„Report. Volume I”(PDF). Independent International Fact-Finding Mission on the Conflict in Georgia. септембар 2009. стр. 27. Архивирано изоригинала(PDF) 7. 10. 2009. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  84. ^„Amnesty International Satellite Images Reveal Damage to South Ossetian Villages After...”.Reuters. 9. 10. 2008. Архивирано изоригинала 22. 2. 2014. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  85. ^„Civilians in the line of fire”(PDF). Amnesty International. новембар 2008.Архивирано(PDF) из оригинала 22. 2. 2014. г. Приступљено3. 9. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  86. ^„Georgia Marks Anniversary of War”.BBC News. 7. 8. 2009. Архивирано изоригинала 8. 8. 2014. г. Приступљено3. 9. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  87. ^Эдуард Кокойты: мы там практически выровняли все (на језику: руски). Kommersant. 15. 8. 2008. Архивирано изоригинала 16. 9. 2014. г. Приступљено3. 9. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  88. ^„Rights Groups Say South Ossetian Militias Burning Georgian Villages”. RFE/RL. 30. 9. 2008.Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. Приступљено3. 9. 2014. 
  89. ^„Russia Endorses Six-Point Plan”. Civil.Ge. 12. 8. 2008. Приступљено29. 12. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  90. ^„Statement by President of Russia Dmitry Medvedev”. The Kremlin. 26. 8. 2008. Архивирано изоригинала 2. 9. 2008. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  91. ^„Georgia breaks ties with Russia”.BBC News. 29. 8. 2008. Архивирано изоригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено3. 9. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  92. ^„Russia Completes 'Most of Withdrawal' – EU Monitors”. Civil Georgia. 2008-10-08. Приступљено2023-02-22. 
  93. ^„Moscow Says EU Monitors Fully Control 'Buffer Zones'. Civil Georgia. 2008-10-09. Приступљено2023-02-22. 
  94. ^„Resolution of the Parliament of Georgia on the Occupation of the Georgian Territories by the Russian Federation”. 29. 8. 2008. Архивирано изоригинала 3. 9. 2008. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  95. ^„Abkhazia, S.Ossetia Formally Declared Occupied Territory”. Civil.Ge. 28. 8. 2008. Архивирано изоригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено29. 12. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  96. ^Kincha, Shota (2022-05-22).„Russian exiles get a chilly reception in Georgia – VoxEurop”.Voxeurope (на језику: енглески). Приступљено2022-06-26. 
  97. ^„Национални статистички завод Грузије”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 07. 04. 2014. г.  — попис 2002. г.
  98. ^абв„Immigrants by previous country of residence and usual place of residence”. Архивирано изоригинала 9. 8. 2016. г. Приступљено2. 5. 2016. 
  99. ^„The History of Georgian Orthodox Church”.Patriarchate of Georgia. Архивирано изоригинала 11. 1. 2015. г. Приступљено10. 6. 2012. 
  100. ^Toumanoff, Cyril (1963). „Iberia between Chosroid and Bagratid Rule”.Studies in Christian Caucasian History. Georgetown. стр. 374—377. Архивирано изоригинала 8. 2. 2012. г. Приступљено4. 6. 2012. 
  101. ^Rapp, Stephen H., Jr (2007).„7 – Georgian Christianity”.The Blackwell Companion to Eastern Christianity. John Wiley & Sons. стр. 138.ISBN 978-1-4443-3361-9. Приступљено11. 5. 2012. 
  102. ^„მართლმადიდებელი ავტოკეფალური ეკლესიები”. საქართველოს საპატრიარქო. Архивирано изоригинала 28. 2. 2017. г. Приступљено27. 2. 2017. 
  103. ^Jacobs, Dan Norman.
  104. ^Spilling & Wong (2008). harv грешка: no target: CITEREFSpillingWong2008 (help)
  105. ^„Memorandum to the U.S. Government on Religious Violence in the Republic of Georgia (Human Rights Watch August 2001)”. Hrw.org.Архивирано из оригинала 2. 11. 2008. г. Приступљено5. 5. 2009. 
  106. ^„საქართველოს მოსახლეობის საყოველთაო აღწერის საბოლოო შედეგები”.netgazeti.ge. Netgazeti. 28. 4. 2016. Архивирано изоригинала 13. 5. 2016. г. Приступљено28. 4. 2016. 
  107. ^„Caucasus Analytical Digest No.20”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 25. 03. 2015. г. ,Heinrich Böll Stiftung, 11 October 2010
  108. ^„Registry of Municipalities”. National Agency of Public Registry.Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено2022-10-07. 
  109. ^„Government of Georgia – Abkhazia”. Government.gov.ge. Архивирано изоригинала 17. 7. 2011. г. Приступљено3. 7. 2011. 
  110. ^„Regions and territories: Abkhazia”.BBC News. 8. 2. 2011. Архивирано изоригинала 20. 4. 2010. г. Приступљено30. 1. 2011. 
  111. ^аб„Regions and territories: South Ossetia”.BBC News. 8. 2. 2011. Архивирано изоригинала 17. 2. 2011. г. Приступљено30. 1. 2011. 
  112. ^„Human Rights in the Occupied Territories of Georgia”. Osce.org.Архивирано из оригинала 16. 6. 2012. г. Приступљено30. 10. 2012. 
  113. ^„Russian Passportization”.The New York Times. Архивирано изоригинала 15. 11. 2012. г. Приступљено30. 10. 2012. 
  114. ^„Resolution of the Parliament of Georgia on the Occupation of the Georgian Territories by the Russian Federation”. 29. 8. 2008. Архивирано изоригинала 3. 9. 2008. г. 
  115. ^„Abkhazia, S. Ossetia Formally Declared Occupied Territory”.Civil Georgia. 28. 8. 2008. Архивирано изоригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено29. 12. 2021. 
  116. ^„The Law of Georgia on Occupied Territories (431-IIs)”(PDF).State Ministry for Reintegration. 23. 10. 2008. Архивирано изоригинала(PDF) 24. 6. 2014. г. Приступљено1. 2. 2015. 
  117. ^„U.S. Energy Informationa Administration "World Hydroelectricity Installed Capacity". Eia.doe.gov. Архивирано изоригинала 23. 11. 2010. г. Приступљено30. 10. 2012. 
  118. ^„The World Bank in Georgia 1993–2007”(PDF). World Bank. 2009.Архивирано(PDF) из оригинала 23. 7. 2013. г. Приступљено14. 8. 2013. 
  119. ^„World Integrates Trade Solution - Country Snapshot Georgia”. World Bank. 2015. Приступљено2022-10-07. 
  120. ^„Georgia Imports”. World Bank. Приступљено2022-10-07. 
  121. ^„External Merchandise Trade”. National Statistics Office of Georgia Geostat. Приступљено2022-10-07. 
  122. ^„World Bank Economy Rankings”. Архивирано изоригинала 15. 09. 2008. г. .
  123. ^World Bank (2018).Doing Business 2019(PDF). World Bank Publications. стр. 5, 11, 13.ISBN 978-1464813269. Архивирано изоригинала(PDF) 6. 11. 2018. г. Приступљено2. 11. 2018. 
  124. ^„"Briefing note for countries on the 2020 Human Development Report"(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 22. 05. 2022. г. ,United Nations Development Program, 2020
  125. ^„"Briefing note for countries on the 2020 Human Development Report": Figure 1: Trends in Georgia's HDI component indices 2000-2019”(PDF). Архивирано изоригинала(PDF) 22. 05. 2022. г. ,United Nations Development Program, 2020
  126. ^„South Caucasus Pipleline”.Архивирано из оригинала 28. 9. 2017. г. Приступљено21. 9. 2017. 
  127. ^„Gruzija | Proleksis enciklopedija”.proleksis.lzmk.hr. Приступљено2024-01-31. 
  128. ^The Financial Times –Flat taxes could be a flash in the pan, IMF research says[мртва веза]
  129. ^World Bank,„World Development Indicators 2008”. Архивирано изоригинала 18. 04. 2010. г. 
  130. ^„Frequently Asked Questions: I. Macroeconomic Environment”.investingeorgia.org. Архивирано изоригинала 28. 6. 2010. г. 
  131. ^„Living conditions”. GeoStat.Архивирано из оригинала 3. 2. 2017. г. Приступљено26. 1. 2017. 
  132. ^„Households Income”. GeoStat.Архивирано из оригинала 25. 12. 2016. г. Приступљено26. 1. 2017. 
  133. ^„Gross Domestic Product (GDP)”. GeoStat.Архивирано из оригинала 3. 2. 2017. г. Приступљено26. 1. 2017. 
  134. ^„Services, value added (% of GDP) - Georgia”. World Bank. 2015. Приступљено2022-10-07. 
  135. ^„Employment and Unemployment”. Приступљено8. 8. 2021. 
  136. ^„Georgia Poll Reflects Widespread Concern over Economic Issues”.International Republican Institute. 18. 7. 2019. Приступљено9. 9. 2021. 
  137. ^„Networked Readiness Index 2016”. World Economic Forum.Архивирано из оригинала 21. 12. 2016. г. Приступљено21. 12. 2016. 
  138. ^„Networked Readiness Index 2015”. World Economic Forum. Архивирано изоригинала 25. 1. 2017. г. Приступљено26. 1. 2017. 
  139. ^„Global Innovation Index 2021”.World Intellectual Property Organization (на језику: енглески).United Nations. Приступљено2022-03-05. 
  140. ^„Global Innovation Index 2019”.www.wipo.int (на језику: енглески). Приступљено2021-09-02. 
  141. ^„RTD - Item”.ec.europa.eu. Приступљено2021-09-02. 
  142. ^„Global Innovation Index”.INSEAD Knowledge (на језику: енглески). 2013-10-28. Архивирано изоригинала 2. 9. 2021. г. Приступљено2021-09-02. 
  143. ^„Georgia opens new parliament in Kutaisi, far from the capital”.Washington Post. 26. 5. 2012. Архивирано изоригинала 11. 12. 2018. г. Приступљено26. 5. 2012. 
  144. ^„With loss of parliament, Georgia's second city prepares for a downgrade”,Eurasianet, 21. 6. 2018, Приступљено29. 12. 2021 
  145. ^„Shareholders and Board of Governors”. European Bank for Reconstruction and Development.Архивирано из оригинала 28. 2. 2017. г. Приступљено23. 2. 2017. 
  146. ^„Georgia Resident Mission”. Asian Development Bank. Архивирано изоригинала 28. 2. 2017. г. Приступљено23. 2. 2017. 
  147. ^„Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and the Republic of France”. mfa.gov.ge. Архивирано изоригинала 25. 12. 2016. г. Приступљено27. 2. 2017. 
  148. ^„Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and the Federal Republic of Germany”. mfa.gov.ge. Архивирано изоригинала 24. 12. 2016. г. Приступљено27. 2. 2017. 
  149. ^„Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and the State of Israel”. mfa.gov.ge. Архивирано изоригинала 5. 9. 2011. г. Приступљено28. 3. 2010. 
  150. ^„Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and Japan”. Mfa.gov.ge. Архивирано изоригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено5. 5. 2009. 
  151. ^„Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Visa Information for Foreign Citizens”. Mfa.gov.ge. 30. 4. 2009. Архивирано изоригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено5. 5. 2009. 
  152. ^„Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Democratic Socialist Republic of Sri Lanka”. Mfa.gov.ge. Архивирано изоригинала 3. 9. 2008. г. Приступљено5. 5. 2009. 
  153. ^„Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and the Republic of Turkey”. mfa.gov.ge. Архивирано изоригинала 24. 12. 2016. г. Приступљено27. 2. 2017. 
  154. ^„Ministry of Foreign Affairs of Georgia – Relations between Georgia and Ukraine”. mfa.gov.ge. Архивирано изоригинала 24. 12. 2016. г. Приступљено27. 2. 2017. 
  155. ^„Relations Between Georgia and the United States of America”. usa.mfa.gov.ge. Архивирано изоригинала 23. 7. 2017. г. Приступљено27. 2. 2017. 
  156. ^„Bilateral Relations”. mfa.gov.ge. Архивирано изоригинала 9. 2. 2017. г. Приступљено27. 2. 2017. 
  157. ^Civil.ge (3. 3. 2022).„Georgia's PM Signs Application to Join the EU”. Civil.ge. Приступљено3. 3. 2022. 
  158. ^„Georgia's way to NATO”. Mfa.gov.ge. 27. 5. 2010. Архивирано изоригинала 27. 8. 2008. г. Приступљено2. 11. 2010. 
  159. ^„NDI Poll: Economy Still Top Concern for Georgians; Support for NATO and EU Stable”(PDF). National Democratic Institute. 16. 1. 2017. Архивирано изоригинала(PDF) 27. 2. 2017. г. Приступљено27. 2. 2017. 
  160. ^„Georgia's Constitutional Changes”.International Crisis Group. 1. 3. 2012. Приступљено29. 12. 2021. 
  161. ^„Saakashvili Concedes Defeat in Parliamentary Election”,Civil.ge, 2. 10. 2012, Приступљено29. 12. 2021 
  162. ^„Georgian tycoon Ivanishvili confirmed as prime minister”.Reuters. 25. 10. 2012. Приступљено29. 12. 2021. 
  163. ^„Georgia: Conflict Rather than Cohabitation”.Eurasianet. 8. 2. 2013. Приступљено29. 12. 2021. 
  164. ^„Georgia's Historic Transition Faces Crucial Tests In 2013”.RFE/RL. 16. 12. 2012. Приступљено29. 12. 2021. 
  165. ^„Ruling party in Georgia decisively wins parliament vote”.Reuters (на језику: енглески). 7. 10. 2016. 
  166. ^„Constitutional Amendments Initiated”.Civil.ge. 3. 5. 2017. Приступљено29. 12. 2021. 
  167. ^„Georgian government offers concessions to end crisis”.Eurasianet. 24. 6. 2019. Приступљено29. 12. 2021. 
  168. ^„Transparency International urges dialogue with civil society during political crisis in Georgia”.Transparency International. 30. 11. 2019. Приступљено29. 12. 2021. 
  169. ^„Georgian Dream, Opposition Reach Consensus over Electoral Reform”.Civil.ge. 8. 3. 2020. Приступљено29. 12. 2021. 
  170. ^„Georgia elects Salome Zurabishvili as first woman president”.BBC News. 29. 11. 2018. 
  171. ^„Mikheil Saakashvili: Georgian ex-president arrested returning from exile”.BBC News. 1. 10. 2021. 
  172. ^Georgia : in the mountains of poetry 3rd rev. ed., Nasmyth, Peter
  173. ^Rapp, Stephen H. (2003),Studies in Medieval Georgian Historiography: Early Texts And Eurasian Contexts  .
  174. ^I. Gagoshidze„The Achaemenid influence in Iberia”.Boreas.19. 1996. 
  175. ^Yarshater, Ehsan.
  176. ^Kennan, Hans Dieter; et al. (2013).Vagabond Life: The Caucasus Journals of George Kennan. University of Washington Press. стр. 32. „(...) Iranian power and cultural influence dominated eastern Georgia until the coming of the Russians 
  177. ^Willem Floor, Edmund Herzig.
  178. ^„Georgia's Unfinished Search for Its Place in Europe”. Carnegie Europe. 2021-04-06. Приступљено2022-08-06. 
  179. ^Lang David, Georgians.[тражи се извор]
  180. ^Lang, David Marshall.
  181. ^„Georgian Alphabet”. 101languages.net. Архивирано изоригинала 28. 10. 2012. г. Приступљено30. 10. 2012. 
  182. ^„Claude Saurel: “Georgia's rugby revolution is only just starting. Архивирано изоригинала 06. 10. 2021. г. Приступљено04. 11. 2022. ,Rugby World Cup, 30 August 2019
  183. ^Georgian Rugby tries to convert its potential - SportsPro Media
  184. ^Romans erected the statue of the Iberian King Pharsman after he demonstrated Georgian training methods during his visit to Rome;Cassius Dio,Roman History, LXIX, 15.3
  185. ^Bath, Richard (ed.
  186. ^„Rustavi 2 Broadcasting Company”. Rustavi2.com. 29. 4. 2012. Архивирано изоригинала 1. 5. 2013. г. 
  187. ^„Georgian National Broadcaster”. 1tv.ge. 30. 4. 2012. [мртва веза]

Литература

[уреди |уреди извор]

Спољашње везе

[уреди |уреди извор]
Аутономне републике
Регије
Град с посебним статусом
Државе и територије уЕвропи
Суверене
државе
Зависне
територије
Непризнате
државе
  • 1 Делом се налазе уАзији
  • 2 Налазе се у Азији, али имају друштвено-политичку повезаност са Европом
  • 3 Делимично призната независност, није члан Уједињених нација
Чланство
Чланице
Придружена чланица
Бивше чланице
Историја
Активне чланице
Бивше чланице
Земље посматрачи
Међународне
Државне
Географске
Академске
Уметничке
Људи
Остале
Портал:
Грузија насродним пројектима Википедије:
Медији на Остави
Новости на Викиновостима
Цитати на Викицитатима
Водич на Википутовању
Подаци на Википодацима

42° 00′ N43° 30′ E / 42.000° С; 43.500° И /42.000; 43.500

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грузија&oldid=30560459
Категорије:
Сакривене категорије:

[8]ページ先頭

©2009-2025 Movatter.jp