Говорни чин јелингвистички термин, главни елеменаттеорије говорних чинова која је потекла изфилозофије језика. Њиме се означава одређивање дејства које производиисказ (контекстуализована реченица, реченица у одређеној говорној ситуацији).[1]
Говорни чинови се дијеле на сљедеће категорије:
асертиви (тврђења, извјештаји):Земља је округла,Инспектор је дошао;
директиви (упутства, наредбе):Узимајте лијек три пута дневно,Затвори врата!
комисиви (обећања, пријетње — са обавезујућом снагом у будућности):Обећавам да ћу се јавити чим стигнем,Сљедећи пут ћеш бити кажњен;
експресиви (извињења, захваљивање, честитке — са указивањем напсихолошко стање говорника):Искрено жалим због тога,Захваљујем вам од срца;
декларативи (искази који изазивају тренутну промјену неког стања):Отпуштени сте,Објављујемо вам рат.
Проучавање говорних чинова у уској је вези са извођачком функцијомјезика — показује нам не само како језиком нешто саопштавамо, него и како језикомдјелујемо.[1] У овим је испитивањима функција језика проширена: показује се да језик није само средство констатације и описа, него и средство утицања на ток ствари, изазивања неког понашања и постизања одређеног учинка.
Searle, John R. (1969).Speech acts: an essay in the philosophy of language. London: Cambridge U.P.
John Searle, "Indirect speech acts". InSyntax and Semantics, 3: Speech Acts, ed. P. Cole & J. L. Morgan, pp. 59–82. New York: Academic Press. (1975). Reprinted inPragmatics: A Reader, ed. S. Davis, pp. 265–277. Oxford: Oxford University Press. (1991)
Flores, Carlos F.; Winograd, Terry (1986).Understanding computers and cognition: a new foundation for design. Norwood, N.J: Ablex Pub. Corp.
Erler, Birgit (2010).The speech act of forbidding and its realizations: A linguistic analysis. VDM Verlag Dr. Müller.
Подаци на Википодацима