Гностици су учили да се човек може спасити само ако спозна Бога. Они су хтели теолошке догме мисаоно истраживати.[2] Против гностика иступили суцрквени апологети (браниоци) који су заступали веру срцем.[3]
Гностички списи цветали су међу одређеним хришћанским групама умедитеранском свету до окодругог века, када су ихочеви ране цркве осудили зајерес.[4] Напори на уништавању тих текстова показали су се углавном успешним, што је резултирало преживљавањем врло мало гностичког писања.[2] Ипак, рани гностички учитељи попутВалентина сматрали су да су њихова веровања усклађена сахришћанством. У гностичкој хришћанској традицији наХриста се гледа као на божанско биће које је попримило људски облик да би човечанство вратило ка светлости.[5]
Гноса (грч.γνώσις — гносис — „знање, сазнање, спознаја, увид”) је грчка реч, изворно коришћена уПлатоновим филозофским списима. Гноса се најчешће употребљава да означи духовно знање просветљеног човека, које се описује као непосредно искуствено сазнање о натприродном или божанском.
Гностицизам је термин који су западни научници сковали у19. и20. веку са циљем да обухвате огромну разноликост група изранохришћанског доба које су постојале мимо званичне хришћанске хијерархије. Историчари религије још увијек расправљају о томе треба ли се гностицизам схватити као покрет унутар хришћанства или као много шири и независан покрет, који је хришћанству чак претходио. Говори се о постојањујудејског гностицизма. Неки гностички списи изНаг Хамадија се темеље искључиво наСтаром завету.
До20. века гностичко учење је бивало реконструисано углавном на основу критике правоверних теолога који су писали против јереси (то јест хересиолога) као што су билиИринеј Лионски,Јустин Филозоф,Ориген изАлександрије. Међутим, у другој половини20. века је пронађен већи број изворних списа, названихапокрифима, који нам преносе непатворено гностичко гледиште. Једно од највећих открића јебиблиотека Наг Хамади, у горњем Египту,1945. године.
„Биће и других, међу онима који су ван нашег броја, који себе називају епископима и ђаконима, као да су своју власт примили од Бога. Они се покоравају одлукама вођа. Ти људи су суви канали.” — Откривење по Петру
Гностици су, поред вере, наглашавали и важност сазнавања о духовним стварима. Они сматрају да суљуди божанскедуше заробљене у материјалном свету. Материја је створена од стране несавршеног или злог бића,Демијурга, који се често поистовећује са Богом Старог завета, насупрот БогуНовог завета. Гностицизло поистовјећују с материјалним, адобро с духовним светом. Они сматрају да се човек мора окренути себи и посветитимудрости (софији) да би спознао свет и ослободио се његових окова.
„Напустите трагање за Богом, за космосом и сличним. Уместо тога, почните од себе. Запитајте се ко и вама присваја све кад каже мој дух, моје срце, мој Бог. Пронађите изворе љубави, радости, мржње и жудње... Ако пажљиво испитате све, наћи ћете то у себи.” — Hyppolytus, Refutation of All Heresis
СистемВалентина (+160), хришћанина из Александрије, који је проповедао своје учење уРиму у исто време саМаркионом, између135. и160. године, концентрисан је на идеју „плероме” (пуноће). Чисти духовни свет (пуноћа) састављен је од јединства божанскихеманација Оца. Материјални свет, који је по својој суштини зао, био је преуређен од демијурга.Логос-Христос није истоветан саБогом-Творцем, него је његова духовна еманација.Спасење је чин спознаје, потребан ради поновног враћања у хармонију пуноће (плероме).[6] Сматра се да је аутор неканонског Јеванђеља по Филипу неки Валентин ученик.[2]
„Нити страхујте од тела нити га волите. Ако га се будете бојали, оно ће завладати вама; ако га будете волели оно ће вас прождрати и парализовати.” — Јеванђеље по Филипу
Неки гностички текстови показујунеоплатонистичку филозофску оријентацију.Плотин, водећи неоплатонист из3. века, о гностицима у својој школи рекао је следеће: „Имамо обзира према неким нашим пријатељима који су ту (гностичку) мисао усвојили пре него што су нам постали пријатељи, и настављају тако мислити, иако не знам како у томе успевају.”[7]
Гностицизам је био распрострањенСредоземљем иСредњим истоком у првим вековима хришћанства. Многи научници данас сматрају да је гностицизам, најпре у чистом облику, а потом сливен саманихејством (од III века) и хришћанством (маркионити, вардесанити, и др.), дуго био сапутник цркве.[8] Гностици су у хришћанство унели многе садржаје из оријенталних религија и митова.[3] Иако их јеЦрква сматрала јеретицима, они себе нису тако доживљавали, што најбоље осликава следећи запис: „Не сматрасмо себе јеретицима већ божјим људима, којима је Господ дао памет да мисле, а не само да слепо верују. Да би могли веровати морамо сумњати. Трагали смо за савршеним сазнањем (гноса), оним које досеже с друге стране привида, и омогућује објашњење свих ствари и појава”.
Када јеРимско царство прихватило хришћанство као званичну религију у4. веку, гностицизам је потиснут каојерес. Кипарски епископЕпифан, који пише против јереси, описује свој сусрет с гностицизмом уЕгипту, отприлике у доба настајања збирке Наг Хамади: „И сам сам наишао на ту секту, љубљени, те сам ове ствари чуо лично, из уста гностика. Те заблуделе жене нису ми само разоткриле своје учење, него су ме у својој бесрамној смелости покушале завести ... Но, милостиви ме Бог спасио њихове злоће, стога — прочитавши њихове књиге, схвативши њихове праве намере и не дајући се тиме завести — побегао сам не загризавши мамац, те сам сместа о свему известио тамошње епископе и пронашао оне који су се скривали у цркви. Њих отприлике осамдесеторо потом је протјерано из града, коначно очишћеног од тога корова.”
Почетком5. века, опат Белог манастира у Панополису (стотињак km низводно одНаг Хамадија), напао је скупину у оближњему храму Пнеуита, која је за се тврдила да „нема краља”, те је обожавала „демијурга” и није прихваталаКирила, александријског архиепископа. Он је запретио „јеретицима” изјавивши: „Натераћу вас да примите ... архиепископа Кирила, или ће већина вас умрети одмача, а поштеђени ће бити изгнани.”[7]
Гностицизам је био искорењен из хришћанства у Римском царству, а успео је преживети изван граница Царства, на подручјимаАзије. Саблиског истока и Азије је углавном потиснит ширењемислама, иако су неке мање заједнице на територијиИрака иИрана успеле да опстану до данас.
Персијски гностицизам је оличен уМанденизму (назив настао од речиMandā — „Знање”), који се још увек у малом броју практикује у деловимаИрака ииранске областиХузестан.
Сиријско-египатски гностицизам је углавном био подплатоновским утицајем. Стварање су описивали као серију еманација из првобитне супстанце, што резултује настанком материјалног света. Зато сузло описивали као материју која је инфериорна божанству, а зло су сматрали недостатком духовног увида, пре него самосталном духовном силом. Зло је сматрано највећом удаљеношћу од божанског принципа. Њихово учење је укључивало списе повезане са хришћанством а многи од њих су себе називали хришћанима, иако су имали доста различита гледишта оддогматски одређеног црквеног хришћанства. Велики број њихових списа нам је постао познат преко библиотеке откривене уНаг Хамадију.
УПерсијском царству је гностицизам био заступљен и прекоманихејског учења које се касније проширило Сиријом, Северном Арабијом, Египтом и Северном Африком (где га је заступао иСвети Августин од373. до382); из Сирије се даље раширило Палестином, Малом Азијом и Јерменијом.
У20. веку, након проналаска многобројних старих рукописа, од којих су најпознатијиапокрифни списи из Наг Хамадија, долази до обнављања интереса за гностицизам.
Dunderberg, Ismo (2008),Beyond gnosticism: myth, lifestyle, and society in the school of Valentinus,Columbia University Press
Dunn, James D.G. (2016), „"The Apostle of the Heretics": Paul, Valentinus, and Marcion”, Ур.: Porter, Stanley E.; Yoon, David,Paul and Gnosis, Brill, стр. 105—118,ISBN978-90-04-31669-0,doi:10.1163/9789004316690_008
Ehrman, Bart D. (2003),Lost Christianities, Oxford University Press
Freke, Timothy; Gandy, Peter (2002),Jesus and the Lost Goddess: The Secret Teachings of the Original Christians, Three Rivers Press,ISBN978-0-00-710071-2
Freke, Timothy; Gandy, Peter (2005),De mysterieuze Jezus. Was Jezus oorspronkelijk een heidense god?, Uitgeverij Synthese
Huidekoper, Frederic (1891),Judaism at Rome: BC 76 to AD 140, D. G. Francis
Jonas, Hans (1993).Gnosis und spätantiker Geist vol. 2:1–2, Von der Mythologie zur mystischen Philosophie. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht.ISBN978-3-525-53841-8.
Kosack, Wolfgang (2014).Geschichte der Gnosis in Antike, Urchristentum und Islam. Brunner.ISBN978-3-906206-06-6.. Verlag Christoph Brunner, Basel 2014.
Lahe, Jaan (2006), „Ist die Gnosis aus dem Christentum Ableitbar? Eine Kritische Auseinandersetzung mit Einem Ursprungsmodell der Gnosis”,Trames, 10 (60/55) (3): 220—231,S2CID169297876,doi:10.3176/tr.2006.3.02
Magris, Aldo (2005). „Gnosticism: Gnosticism from its origins to the Middle Ages (further considerations)”. Ур.: Jones, Lindsay.Macmillan Encyclopedia of Religion (2nd изд.).New York:Macmillan Inc. стр. 3515—3516.ISBN978-0028657332.OCLC56057973.
Markschies, Christoph (2000).Gnosis: An Introduction. Превод: John Bowden. T & T Clark. стр. 145 pages.ISBN978-0-567-08945-8.
Markschies, Christolph (2003),Gnosis: An Introduction, T.& T.Clark Ltd.
Quispel, Gilles (2005), „Gnosticism: Gnosticism from its origins to the Middle Ages [first edition]”, Ур.: Jones, Lindsay,MacMillan Encyclopedia of Religion, MacMillan
Rousseau, A.; Doutreleau, L. (1974),Saint Irénée de Lyon : Traité contre les hérésies
