| Гамзиград | |
|---|---|
 | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Гамзиград - Ромулијана, палата Галерија |
| Место | Зајечарски управни округ, Србија |
| Координате | 43° 53′ 58″ С;22° 11′ 10″ И / 43.89931° С; 22.18617° И /43.89931; 22.18617 |
| Критеријум | културна: III, IV |
| Референца | 1253 |
| Упис | 2007.(31.седница) |
| Феликс Ромулијана | |
|---|---|
 Остаци палате | |
| Место | Зајечар |
| Саграђен | 3–4. век |
| Тип структуре | палата |
  Феликс Ромулијана | |
Гамзиград[1] јеархеолошко налазиште близуЗајечара у источнојСрбијиантичке римске царскепалатеФеликс Ромулијане (лат.Felix Romuliana) које се од 29. јуна 2007. налази наУНЕСКО-вој листиСветске баштине .[2]
Гамзиград је представљао резиденцију римског цараГаја Валерија Максимијана Галерија (Gaius Valerius Maximianus Galerius;293–311), зетаДиоклецијановог. По мајци Ромули назвао га јеРомулијана (Romuliana).[3] Палата изгледа никада није довршена, а цареви 4. века су велелепни посед препустилихришћанској цркви. Током 5. века палата је разарана од страневарвара, а у 6. век Ромулијану јеЈустинијан I обновио у виду пограничнетврђаве. Након најездеСловена крајем 6. века, некадашња царскарезиденција је напуштена. Моћан град, на 6,5ha, са око 20 утврђенихкула. Унутар се налазила раскошна палата, двапаганскахрама, три хришћанске цркве и другеграђевине; поднимозаици се сматрају равнима најбољим остварењимакасноантичког доба уЕвропи.
У близини локалитета налазе се истоимено село и бања топле минералне воде, погодна за лечење реуматизма и кожних болести.[4]
Први опис и стручну оцену Гамзиграда – Ромулиане дао је барон Хердер,саксонски рударски поглавар, у путопису „Рударски пут по Србији“,1835.[5] године. После барона Хердера, за Гамзиград се заинтересоваоаустријски археолог и путописац Феликс Каниц, који1860. године обилази ове остатке и оставља нам цртеже зида и околине. Касније о Гамзиграду пишу М. Милићевић (1876.), Ј. Драгашевић (1877.), В. Карић (1887.), Ј. Мишковић (1887.), М. Валтровић (1890.) и С. Мачај (1892.), да би се почетком XX века интересовање за овај јединствени споменик античке цивилизације потпуно угасило. Тек послеДругог светског рата обновљено је интересовање за Гамзиград. Већ1950. године архитекта Ђурђе Бошковић израдио је нову основу гамзиградских бедема, назначио положај најзначајнијих грађевина унутар њих и истакао потребу да се овај важан касноантички споменик заштити и истражи.
Археолошка истраживања, започета1953. године[4], показала су да у оквиру гамзиградских бедема постоји неколико палата и храмова, који најречитије говоре о значају и намени Гамзиграда. Од1970. године, кад је руковођење радовима у Гамзиграду преузео свјетски признати археолог др. Драгослав Срејовић (1931–1996), Гамзиград се све чешће помиње као палата неке истакнуте личностиримског царства из3. века, или чак као палата једног цара из тог периода и упоређује са царским палатама уСплиту,Солуну,Малој Азији и наСицилији. Међутим, недостатак писаних споменика онемогућило је да се ближе одреди време настанка насеља, као и да се сазна име императора и антички назив насеља. Све дилеме биле су разрешене открићем натписа,23. јуна1984. године. На фрагменту архиволте исклесан је натпис Felix Romuliana (Срећна Ромулијана), назив резиденције римског цара Гаја Галерија Валерија Максимијана (297–311). Изградња почела две године након почетка градње Диоклецијанове палате у Сплиту (295–305). Резиденцију изградио Диоклецијан као реплику познате Диоклецијанове палате. Наменио је зету Гају Галерију Валерију Максимилијану.
На основу археолошких налазишта Гамзиград се сагледава у шест периода:
Трагови боравка првих становника Гамзиграда откривени су северно од бедема као и унутар насеља у насутој земљи. Од налаза имамо: камене секире из периода III миленијума п. н. е. (млађе камено доба и почетак неолита), затим уломке грнчарије из позног бронзаног доба (друга половина II миленијума п. н. е.), уломке грнчарије и бронзаног накита из периода старијег гвозденог доба. У V и IV веку п. н. е. Трибали оснивају своје насеље унутар гамзиградског бедема, које није дуготрајно, тако да је Гамзиград током IV века п. н. е. напуштен.
Како на подручјуЦрне реке (Црног Тимока) нису откривени археолошки споменици из последњих столећа старе ере, неизвесно је које су становништво Римљани затекли у овој области. Могуће је да су овде, уз проређене и ослабљенетрибалске заједнице живеле и групеМеза иСкордиска.
Почетком 3. века наше ере у јужном делу Гамзиграда саграђено је велико пољско имање (villa rustica), а на оближњим површинама су нађени остаци напуштених зграда за које се сматра да су служиле за чување пољопривредних производа и стада (оставе и штале).
Крајем 3. и почетком 4. века, на простору око 6.5 ha, са димензијама 240x190 m, изграђене су две готово паралелне фортификације и уграђене унутар њих: палате, храмови, грађевине за смештај војске и гостију, магацини и остале грађевине. Средином 4. века Гамзиград је опустео, да би после 380. године поново оживео. У5. веку Гамзиград је страдао у нередима изазваним најездомХуна441. године. Убрзо после тих нереда је обновљен, али скромно, без значајнијих градитељ сних подухвата. Интензивна изградња настаје половином6. века. Зграде подигнуте у овом периоду попаљене су и порушене најездомАвара, који су 585/6. године освојили градове у приобалној Дакији. Око615. године Гамзиград је напуштен, да би тек после971. године или у првој деценији11. века, после освајања од странеВизантије,1002. године, био поново насељен. Гамзиград је коначно напуштен у другој половини 11. века и више није никад обновљен. Из раздобља 14. и 15. века имамо неколико налаза на основу којих можемо претпоставити да су рушевине Гамзиграда у времетурских освајања послужиле као привремено склониште.
Откривањем натписа FELIX ROMULIANA, 1984. године, коначно је разрешена загонетка Гамзиграда. За правом истином о Гамзиграду трагало се близу 150 година. Садржај натписа је целовит назив места које се помиње у два историјска извора, у делу непознатог писца из око 360. године, у ЕпитомамаАурелија Виктора, и уПрокопијевом спису „О грађевинама“ (De aedificiis), насталом између553. и555. године. У Епитомама садржан је податак да је римски император Галерије рођен у Приобалској Дакији, где је и сахрањен, и то у месту Ромулијануму, које је назвао по имену мајке Ромуле. У Прокопијевом делу, међу кастелима које јеЈустинијан обновио у области градаАкве, помиње се и Ромулијана. То значи да је назив места у коме је рођен и сахрањенГалерије посведочен у три облика, и то као Феликс Ромулијана (на натпису из 306. - 311. године), као Ромулијана (око 360. године) и као Ромулијана (око 555. године).
Више података о Галеријевој градитељској делатности даје Лактанције у спису „О смрти прогониоца“. Описујући сложене прилике у Царству у 306. години Лактанције саопштава да је Галерије већ тада одлучио да312. године, пошто прослави двадесетогодишњицу владавине, уступи властЛицинију,Северу, Максимину и Кандидијану, и да од тада живи у безбедности и миру, у заклону неосвојивих зидина. Одлука коју је донео подразумева почетак изградње резиденције 306. године и одређује 312. годину као термин окончања те изградње.
Галерије је рођен негде око 250. године, од мајке варварке која је245. године, испред налета Карпа, побегла са леве обалеДунава у Приобалну Дакију и удала се за чувара стоке, због чега је касније Галерије добио надимак Арментарије (лат.Armentarius, Говедар), надимак који га је пратио и када је постао император. Истакаo се као храбар војник уАурелијановим иПробовим јединицама, па га је запазиоДиоклецијан, који га је усинио и прогласио за цезара, а касније му дао за жену своју кћерку Валерију. Када су305. године, после повлачења с власти Диоклецијана и Максимијана, Галерије иКонстанције I Хлор постали августи, требало је да заједно владају двадесет година, после чега би, по Диоклецијановом политичком програму успостављања тетрархије (четворовлашћа), уступили титулу и власт цезарима, Северу и Максимину. Међутим 306. године Констанције Хлор изненада умире у Британији и Галерије постаје први поглавар Римске Империје.
Као што је поменуто, Галерије је намеравао да, после повлачења са власти, у завичају проведе „мирну старост“, али је311. године, на путу за Софију, умро. ПремаЛактанцију, Галеријево тело, унакажено тешком болешћу, спаљено је уСофији, док Аурелије Виктор тврди да је Галерије сахрањен у Ромулијани. На основу овог другог податка, претпостављало се да је император сахрањен у храму – маузолеју у централном делу насеља, али се приликом археолошких истраживања није наишло на трагове укопа. Данас је извесно да су Галерије и његова мајка Ромула сахрањени у близини Ромулијане, брду на локалитету „Магура“. Овде су откривене две зидане гробнице - маузолеја, богато украшене архитектонском пластиком, и две хумке са ломачама на којима су извршена спаљивања и апотеозе императора и његове мајке.
Легенда о настанку Гамзиграда (Србија), Костолца (Србија), Видина (Бугарска) и Куле (Бугарска) је део усмене традиције у источној Србији али и суседној Бугарској. Веома је популарна и присутна у свакодневном животу народа у овим крајевима. Она представља вид обичајне и друштвене праксе као и комуникације.
Легенда се јавља и под именом: „Браћа и сестре зидају градове“. Њена посебна вредност је што јасно указује на вековну сарадњу у овом региону.
Легенда каже:
Давно, пре много векова, живели су у Бугарској, у богатој властелинској породици, два брата и две сестре: Гамзо, Коста, Вида и Кула. Када су им родитељи преминули, иза њих су остале велике територије, које су наследили браћа и сестре. Због тога је међу њима стално долазило до жучних породичних расправа и никако се нису могли заједнички договорити како да живе у миру и слози и како да међу собом поделе територије које су поседовали. Свако од њих је тврдио да је он у праву и да њему треба да припадне већи део породичног поседа. Нико од њихових рођака није успевао да их саветима умири и створи неку слогу како би живели заједно без свађа и расправа. Њихова свакодневна вика и галама је била толико бучна да се често чула чак до неба.
После извесног времена, једног дана су ипак успели да се на миран начин договоре како да изгладе све неспоразуме око наследства и територија. Донели су заједничку одлуку да свако од њих четворо сазида за себе посебан град и живи сам у њему, како више не би било трвења и несугласица међу њима. Оно што је договорено, врло брзо је и урађено. Одмах након постигнутог договора приступило се послу и зидању нових насеља. И тако је Коста саградио свој град који је по њему добио име Костолац, Кула је саградила град Кулу, најмлађа и најпаметнија, Вида, сазидала је Видин, а најстарији брат, Гамзо, саградио је велелепни дворац по имену Гамзиград.[6]
Након срећног завршетка изградње свих ових места, међу до тада завађеном браћом и сестрама завладао је мир и слога, а њихове градове су одмах почели да насељавају људи из ближих и даљих крајева.
 |  | ||
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Географске | |
| Остале | |
