КодГермана вилењак је изгледао као човек са шиљатим ушима без браде и бркова. Они су сматрани за најлепша од свих бића. Имали су вечни живот, нису били бесмртни, могли су бити рањени и усмрћени у бици. Имали су дубоку повезаност са природом, с тим и велику моћ над њом. Данас се таква врста вилењака често појављује у видео-играма и књигама.
Веровања о вилењацима уСкандинавији је било богато. УПрозној еди они разликују 3 врсте вилењакаСвалтарфари,Докалфари иЛосарфари („црни вилењаци“, „тамни вилењаци“ и „светли вилењаци“). Док код старијих текстова као што јеПоетска еда њих сматрају врстомбогова. Често када се говори о боговима се помиње фраза „Есири иАлфари“. Занимљиво је да групи боговаАлфар се спомиње само један лик конкретно са овим називом, а то јеВолунд, јунакиња из једне песме из еда. Што показује да су Есири и Алфари били изједначавани. Ова веровања су везана само еде остали текстови могу имати другу форму вилењака.
Словенска веровања су слична германским.Словени праве разлику измеђувиле и вилењака. Вилењак је получовек полувила који настаје укрштањем истих. Они су сматрали да су они прелепа бића са посебним моћима над природом. Ово веровање је посебно јер нико не дели виле и вилењаке у две различите врсте.
Устароенглеским манускриптама вилењаци се највише помињу у медицинским текстовима. Ти медицински текстови су користилимагију у лечењу. На много места се они помињу као изазивачи зараза које су харале средњим веком крозЕнглеску. Они су их представљали као малађаволскастворења, често са крилима, са људским ликом. Ово је једно одпаганскихбожанстава које је усвојено у средњовековномхришћанству у Енглеској изједначавајући вилењаке садемонима који муче људе.
После средњег века под утицајем књижевности вилењаци су представљени као „добре виле“, илити створења која користе магију да би помогле људима и природи.
