Публије Лициније Валеријан (рођен око200. године - умро260. године), познат као Валеријан, био је римски цар од253. до 260. године. Његово пуно латинско име је гласилоIMPERATOR · CAESAR · PVBLIVS · LICINIVS · VALERIANVS · PIVS FELIX · INVICTVS · AVGVSTVS — на српском: „Цар Цезар Публије Лициније Валеријан Побожни Срећни Непобедиви Август."[1]
238. године Валеријан је постаоprinceps senatus аГордијан I је управо са њим преговарао да буде признат за цара. 250. године, током ратоваДеција Трајана противГота, Валеријан је остао у Италији и успео је да угуши побуну коју је предводиоЛицинијан.251. године, када јеДеције Трајан обновио у пуној снази положајцензора, Валеријан је био изабран на ову функцију. Под истим царем Валеријан је постао управникНорика иРеције, две провинције наРајни. У времеТребонијана Гала Валеријан је остао на овој функцији: цар је чак затражио помоћ у борби противЕмилијана 253. године. Валеријан је кренуо према југу, али било је касно:Требонијан Гал је већ био убијен, а Емилијан је проглашен за цара. Тада су међутим Валеријана његови војници извикали за цара. Када је Валеријан са војском стигао у Рим у септембру253. године Емилијана је војска напустила и одмах убила. Војска је сада јединствено стала иза Валеријана, а Сенат је то брзо прихватио, радујући се што је коначно неко из редова сенатора изабран за римског цара.[2]
Валеријан је прво прогласио свог сина Галијена за савладара. У почетку, готово све европске провинције су биле у рђавом стању, а на Истоку,сасанидски Персијанци су освојилиАнтиохију; убрзо је пала и Јерменија. Валеријан је отишао на Исток у рат, а Галијен је остао на Западу да решава многе унутрашње проблеме.
Заробљавање римског цара Валеријана: фино израђена персијска камеја која приказује сукоб Шапура I и Валеријана у току које је259. римски цар ухваћен по Шапуровом натпису, “мојом руком”.
До257. године, Валеријан је успео да поврати Антиохију и повратио јеСирију под римску контролу. Али, већ следеће године, Готи су опустошилиМалу Азију. Касније, 259. године, Валеријан је отишао уЕдесу. Дошло је до епидемије куге, што је јако ослабило римску одбрану. Због тога је Валеријан морао да затражи мир од персијског цараШапура I. Касније, крајем 259. или почетком 260. године, Валеријан је изгубиобитку код Едесе, а сам је био заробљен. У заробљеништву је био посебно понижаван, клечећи је био принуђен да служи као ослонац за Шапура када је овај хтео да узјаше на коња. Након што је умро Персијанци су његову кожу испунили сламом и изложили је у главном храмузороастризма у Ктесифону.[2]
За време своје владавине Валеријан је био познат и као прогонитељхришћана против којих је и издао два едикта,257. и258. године.
